Dolazak proleca

Prolece samo sto nije stiglo i trebalo bi se pripremiti za njegov docek. Verovatno najuzbudljivije doba godine je pred nama kada gotovo svaki dan donosi neku radost, neko neopisivo ushicenje, neki zanos koji kao da bludi vazduhom opijajuci sve. Svi znamo kako je to u prolece, kada gotovo da glava boli od te pijane slatkosti, kada osecamo blazenu malaksalost od samog bitisanja, preoptereceni bujanjem svuda oko sebe. Cesto mi se cini da cujem kako raste lisce na drvecu te da osetim nekako pod kozom ili u kostima otvaranje onih belih i ruzicastih cvetova koji otapadaju te plove po vazduhu i od samog pogleda. Valjda i nama krv nekako struji jace i brze kada sve oko nas pocinje ponovo da zivi, da se krece, da zeleni i da mirise. Nema lepseg prizora od drveca koje se zaogrne u ono specificno prolecno zeleno, sveze, jedro, krto - kao srce zelene salate - a koje nema nikakvih slicnosti sa onim letnjim, dosadnim, jednolikim zelenim. Jedna renesansa zivota. Nije ni cudo sto toliko ljubavi zapocinje bas u prolece - svi su pijani, visak odece je zbacen, a pogled sada ne spustamo jer nema vise terora vetra i snega te opazamo sa sve vecom jasnoscu lepotu svega oko sebe. Na um mi pada Bambi i njegovi drugari koji jedan po jedan zaostaju i nestaju opijeni ljubavlju. Dakako, prolece ume da sa sobom nekima donese i depresiju, onaj famozni prolecni umor, te dosadne alergije. No, i pored toga mislim da svi uzivaju u cvetnosti koja odjednom nastupa, gotovo odjednom i naglo, u veselosti i cinjenici da sada mozemo da drzimo ceo dan, sve do same veceri, otvorena vrata od terase. Sve ovo isto je od iskona i verujem da ljudi od kada nas ima osecaju isto u ovo vreme godine. Svakako tako je otkad ima civilizacije - gotovo svuda u svetu narod je slavio, na neki nacin, bas ovaj dan.

Danas je ravnodnevnica, trenutak sav ispunjen magijskim svojstvima, za mnoge kulture sveti dan obnove, pocetka, novog zivota pa su otud poneki ovaj dan slavili i kao pocetak nove godine. Priroda se budi nakon zimske tame koju je pobedilo bozanstvo svetlosti rodjeno na zimsku kratkodnevnicu; nepobedivo sunce sada se pomalja ponovo u svom svom sjaju, postajuci sve snaznije kako godina odmice. 

Egipcani ovaj dan zovu Sham El Nessim, sto bi znacilo otprilike  njuskanje vazduha - preuzeto od staroegipatskog Shemu sa znacenjem dan ponovnog stvaranja. Plutarh govori o tome kako su Egipcani na taj dan svojim bogovima nudili luk, salatu i ribu. Od znacaenja koje je ova rec imala tokom vremena je Shemu postalo shamm sto znaci mirisati, udisati. Prvi put proslavljan jos pre 2700 godina ovaj praznik zadrzao se sve do danas i pored Islama koji je sada u Egiptu dominantna religija. Ovaj njuskajuci praznik koji je prvobitno bio praznik obnove prirode, proslavlja se tako sto se rano ujutru lomi luk i mirise, da bi se potom odlazilo u prirodu, u setnju ili voznju brodicem, uglavnom tako da se ide ka severu, kako bi se udahnuo vazduh. Zanimljivo je i to da su stari Egipcani, veliki obozavatelji sunca, podigli Sfingu tako da je licem okrenuta direktno ka suncu u vreme prolecne ravnodnevnice. 

U Persiji se ovaj dan slavio kao Nowruz - novi dan, tacnije pocetak nove godine. Posto se koreni ovog praznika nalaze u zoroastrizmu (na slici pored :bik predstavlja zemlju a lav sunce koji su uvek u borbi dok su na ovaj dan jednaki po snazi) pomislja se da je Persepolis, ili bar palata Apadana , bio sagradjen upravo za proslavljanje Novruza. I danas se u Iranu dan prolecne ravnodnevnice proslavlja kao prvi dan nove godine, a ovaj obicaj imaju i Kurdi, Azerbejdzanci i drugi. Na Novruz se sprovodi veliko ciscenje kuce,kupuje se nova odeca koja se oblaci za novu godinu a u kucu se unosi i cvece - narocito se smatraju srecnim lale i zumbuli. Nova godina se slavi punih 12 dana - od prvog dana nove godine kada se, u novoj odeci, odlazi u posete prvo starijim clanovima porodice, zatim drugim rodjacima i prijateljima. Trinaestog dana odlazi se na piknik. Postoji verovanje, slicno nasem za novu godinu, da sta neko radi na Novruz - takva ce mu biti i cela godina. 

Zanimljivo je i koje su namirnice prisutne na stolu za Novruz, a sto takodje izuzetno podseca na neke nase obicaje, narocito na one za Bozic. Kada se pogleda slika desno gotovo da samo cesnica ili neka ikona nedostaju : tu je cesto baklava, zatim razno suvo voce, orasi, upaljene svece, dekorisana jaja (cesto po jaje za clana porodice - simbolisu plodnost), jabuke i zasadjeno zito. Doduse, ima i onoga sto kod nas nema : posudu sa zlatnom ribicom (simbol kako zivota, tako i znaka ribe iz kojeg sunce izlazi) ili posuda sa narandzom koja pluta po vodi (simbol zemlje koja plovi u univerzumu). No, pre svega, postoji takozvanih "7 S" koji su na Novruz neizostavni - svaka od ovih namirnica se na njihovom jeziku zove na "S" : zasadjeno zito (sabzeh, simbol ponovnog rodjenja), puding od zitnih klica (samanu, simbol izobilja), osusen plod drveta koje se zove oleaster (senjed, simbol ljubavi), jabuke (sib, simbol lepote i zdravlja, kao i kod nas :) bobice (somaq, simbol boje zore) i sirce (serkeh, simbol strpljenja). Sve ovo najcesce je postavljeno isped ogledala.

U staroj Grckoj ovo je bilo upravo ono vreme kada se Kora ili Persefona vraca konacno svojoj majci Demetri, nakon tri meseca provedena u podzemlju.

Kao sto znamo, Had je, beskrajno zaljubljen, oteo Persefonu a onda je jos i presao nagovorivsi je da okusi nar. Ona nije izdrzala te je probala nekoliko zrna. Zbog ovoga, ma koliko Demetra na povrsini zemlje i na nebu pretila bogovima i ljudima - ona vise nije mogla da se vrati majci. Ne zauvek barem - dogovor je postignut da ce jednu cetvrtinu godine provoditi kao kraljica podzemlja, sa svojim mracnim muzem, dok ce tri cetvrtine godine provoditi nad zemljom, sa svojom majkom. Demetra je tako onda sav zivi svet zamrzla tokom ta tri meseca koja mi poznajemo kao zima, da bi na prolece, kada se Persefona vrati - i ona vratila zivot na zemlju.

U starom Rimu proslavljali su u ovo vreme praznik Hilaria Matris Deum posvecen boginji Kibeli, praznik koji je originalno poticao iz Grcke dok je u Rim misterij bio uveden oko 205 god. pre n.e.. Ova bozica je, kako su Rimljani tada verovali, imala ljubavnika rodjenog bezgresnim zacecem - Atisa. Ovaj nesretni Atis, a veoma poput Hrista kasnije, umirao je a zatim bivao vaskrsnut svake godine u doba prolecne ravnodnevnice. Po jednoj legendi Atis se sam uskopio jer ga je progonilo neko zaljubljeno cudoviste. Po drugoj ubijen je zbog ljubavi prema Kibeli. Rimljani su tako uzimali jedan bor, koji su posekli a zatim uvili u platno, posuli ljubicicama (zato jer je po rimskom verovanju prva ljubicica nastala iz krvi Atisove) i zatim odneli u grobnicu koja se nalazila u hramu. Kao i u hriscanstvu - sve je pocinjalo u petak koji se zvao dan krvi ili crni petak, kada su svestenici - evnusi ovog kulta zapadali u ekstazu, igrali i ranjavali se bodezima dok su i posetioci ponekad kastrirali sami sebe., saosecajuci sa Kibelinim bolom. U nedelju (!) svestenik bi u zoru otvarao grobnicu koja bi tada, gle cuda, bila prazna. Bog je bio spasen, tacnije ziv. Vaskrsao je (kao i priroda).Ovaj mit o Atisu, medjutim, svoje pretke ima kako u sumerskom mitu o Inani, boginji plodnosti i ljubavi i njenom muzu Dumuziju, tako i od kasnije vavilonske varijante tog mita - Istar i Tamuza Nesto kasnije jos jedan bog postao je izuzetno popularan u Rimu, a koji je takodje vaskrsavao svakog proleca sa dolaskom istog - Mitra. Rodjen je , kao i sto se veruje za Hrista, na zimski solisticij ili - kratkodnevnicu, da bi vaskrsao na prolecnu ravnodnevnicu.Ovaj Mitrin rodjendan je nekoliko vekova nakon Hristove smrti, a od strane jednog promucurnog pape, dodeljen i Hristu - tako da sada slavimo zimski solisticij kao Bozic, dok u martu slavimo Blagovesti - dan kada je arhandjeo Gavrilo saopstio devici Mariji da je noseca sa duhom svetim, takodje tada slavimo i Uskrs koji uvek pada na prvu nedelju nakon punog meseca posle ravnodnevnice.

Medjutim zanimljivije od svega jeste prica o Ostari (Eostre) koja je, kada sam pre izvesnog vremena saznala za nju, kod mene izazvala osecaj pravog otkrovenja - konacno je nekako sve doslo na svoje mesto jer - shvatala sam te umiruce/vaskrsavajuce bogove odakle je hriscanstvo crplo inspiraciju (a tu treba pomenuti i Ozirisa, mozda prvog iz koga, takodje, raste zito !) ali mi nikada nisu bila jasna ta jaja i, narocito, zecovi u vezi sa Uskrsom. Sad, to bi mozda trebalo ostaviti za Uskrs ali s obzirom da se prica o Ostari ne moze se izostaviti najzabavnije : njeni su atributi zecevi i jaja ! Osecaj da je nesto terribly wrong ili bar zagubljeno u vremenu sada me je napustio i sebi mogu objasniti :) Njeno ime znaci (pokret) ka izlazecem suncu - tacnije istoku a slavi se ili na prolecnu ravnodnevnicu ili na pun mesec nakon nje. Taj praznik poznat je jos kao i Gospin dan ali i kao  festival drveca. Eostre je tevtonska lunarna boginja i bognja plodnosti identicna Ostari germanskoj boginji plodnosti, dok je Wika sledbenici proslavljaju ponekad kao zelenu boginju. Od nje nam dolazi naziv Istok (east), kao i estrogen, a misli se i engleska rec za Uskrs (anglosaksonski je ona - Ester) - Easter. 

Iako povezivana sa mnogim mitoloskim bicima poput jednoroga i Pegaza, njena glavna zivotinja jeste zec i to kako zbog plodnosti, buduci da je ona zapravo veoma slicna Demetri, te daruje plodnost poljima i svom zivom svetu, a zec univerzalno jeste simbol plodnosti (i zbog toga sto se verovalo da zecica moze da zatrudni ponovo dok jos nosi prethodne mladunce, sto ne znam da li je istina ali cinjenica jeste da se mnoze brzo i otud mnoze se kao zecevi), tako i zbog toga sto su obozavatelji ove Ostare tvrdili da vide zeca na mesecu. Zec i jeste lunarna zivotinja, atribut svih bozanstava meseca. Simbol je i ponovnog rodjenja, podmladjenja. Zanimljivo je da je ovaj zec na mesecu prisutan kod tako razlicitih i dalekih kultura kao sto su germanska i budisticka na primer, medju kojima svakako nije bilo dodira : tako i kod budista postoji mit o zecu na mesecu koga je tamo odneo Buda, dok u kineskoj takodje stoji na mesecu gde mesa eliksir besmrtnosti. Naravno tu je i jaje, koje smo videli i kod Novruza a koje je, poput zeca, univerzalni simbol - predstavlja zivotni princip, klicu svega stvorenoga ali i uskrsnuca, kao recimo kod Grka, gde je jos i misterija zivota. Pored ovih zivotinja uz Ostaru/Ester se vezuju i biljke poput jasmina, narcisa, visibaba. 

Ostara je poprilicno popularna kod Vikana ali i neopagana, te ima mnogo saveta kako da se napravi Ostarin oltar ili sta treba raditi da se proslavi Ostara. Sve u svemu, ne razlikuje se mnogo od onoga kako ukrasavamo kuce za Uskrs - radi se i tu o figurama zecova, o gnezdima i jajima, zatim cvecu - narocito narcisima i zumbulima, mada moze bilo koje cvece, mada bi bolje bilo da su u saksiji s obzirom na simboliku rasta i obnavljanja. Tu se mogu ukluciti i bubamare, bumbare, zatim razno semenje. Na taj dan predlaze se paljenje vatri u zoru, zarad pozdravljanja novog sunca, potom ukrasavanje jaja, sakrivanje i trazenje istih , sto su hriscani preuzeli iz ovog kulta. Takodje zgodno bi bilo posaditi neku biljcicu na ovaj dan, ili cak neko drvo a ako se pospremi kuca najbolji planovi skovani u zimu ostvarice se tokom ovog proleca ! Takodje se preporucuje pravljenja Ostarinog drveta od grancica na koje se mogu okaciti razni prolecni ukrasi kao i slanje cestitki, sto mi se narocito svidelo, sa semenjem cveca ili povrca u sebi :)

U Irskoj,jos i pre dolaska keltskih plemena, slavili su pocetak proleca i ravnodnevnicu. Cak su sagradili i izvesne gradjevine koje su tako konstruisane da bas na dane ravnodnevnice sunce prolazi kroz vrata, osvetljujuci hodnik. To je na primer Knowth, prikazan levo. Zapravo, ovo je verovatno trebalo da dodje na prvo mesto cele price jer je i najstraije - sagradjeno 3200 godina pre nove ere, sto znaci da je starije i od piramida u Gizi (samim tim i Sfinge). S obzirom na velicanstvenost ove i slicnih gradjevina smatra se da su u isto vreme imale kako religijsku tako i grobnu namenu, ali da su sluzile i kao opservatorije. Ovde je, izmedju ostalog, pronadjen i kalendar u kamenu. I Kelti su proslavljali ovaj dan a uobicajeno je bilo da se pale velike vatre u kojima su ponekad bile spaljivane lutke od slame od prethodne zetve, da bi se zatim pepeo posipao po njivama pre velikih zetvenih radova. Po Keltima to je bilo vreme kada je bog svetlosti pobedio svog brata blizanca, boga tame.

Treba jos pomenuti i to da su i Maje slavile prolecnu ravnodnevnicu - senka koju velika piramida El Castillo baca na taj dan izgleda skoro kao zmija koja se spusta stepenistem - vec po tradiciji koja ovo doba naziva spustanje suncane zmije.

I na kraju, treba reci nesto i o nasoj, slovenskoj boginji Vesni.  Evo kako je opisuju u Srpskom nasledju : 

Imala je cvet u kosi, u levoj ruci držala buket cveća, a na kažiprstu desne ruke stajala joj je lastavica. Vesnina kultna mesta uvek su bila pored vode, njeni predmeti su venci, lutke, jaja i zvona. Njene ptice su lasta i roda, njene biljke breza, vrba, maslačak i cvet breskve. Vesnini praznici preneti u hrišćanstvo su Cveti, Vrbica, Mladenci. Štitio ju je bog viteza i ratnika Gerovit, a na krilima povetarca donosio ju je bog vetra i vazduha Stribog.

Ona pobedjuje svoju sestru, boginju leda i mraka Moranu i donosu suncevu svetlost i prolecno bujanje zivota. Na krilima lakog poletarca donosi nam je svake godine bog Stribog dok je na zemlji stiti vitez Gerovit. I ovde su se tada palile ritualne vatre - vatra je odraz i simbol sunca - koje su onda nosili kucama kako bi tom istom vatrom potpalili i kucna ognjista. Zreci su nesto bajali a devojke dodole prizivale kisu. Kao sto je i sama boginja Vesna - devojke su na taj dan bile obucene samo u travu, grancice i cvece. Posto je i boginja blagosti i ljubavi, vezuje se i za tek vencane parove, sto se takodje odrazilo na hriscanstvo koje je taj praznik vezalo za Cetrdeset mucenika pa se slavi 23. marta. Na mladence su se pravili kolaci medencici, od meda, valjda da mladencima zivot bude sladak. Takodje je od Vesne preuzet i ritual oko praznika Cveti. Zrec je ovom prilikom na neki nacin pricescivao ljude tako sto je trebalo da progutaju leskov pupoljak ili glogov list a deca su kicena vencicima od vrbovih grancica dok su oko vrata nosila zvonca, kao na - Vrbicu. I za Vesnu su farbana jaja, ali za razliku od pastelnih boja Ostare, ova za Vesnu farbana jaja su pretezno crvena, jer se crvena boja vezuje za sunce i vatru. Pored hramova Vesni su bila posvecivana i mesta pored vode a jedna od njenih biljaka je i vrba.

Eto, kada se sve to lepo slozi ispostavlja se da je proslaviti dolazak proleca i prolecnu ravnodnevnicu svuda poprilicno slicno, bez obzira na razlicite i udaljene kulture koje ponekad cak razdvajaju i okeani. Svuda je ovaj dan vezan za prirodu, za odlazak u sume, za cvece, za travu, za plodnost; cesto se farbaju jaja, sadi cvece i cisti kuca. E sad sto se tice paljenja onih vatri u zoru - to smo propustili, prespavali, a i da nismo mislim da bismo opet to preskocili. Ali zato sve ostalo se sa lakocom i uzivanjem moze provesti u delo - doduse necu ni farbati jaja, obzirom da ce to raditi kada bude Uskrs ali mogu napraviti svoj Ostara/Ester/Vesna oltar od svezih grancica, nesto cveca, figura zeceva i - onih plasticnih ukrasnih jaja kojima sam  prosle godine kitila hibiskus. Na kraju, a cim se razbudimo, idemo na pijacu da kupimo nesto cveca da se zasadi na ovaj dan, a imam i seme ali tu nisu rezultati vidljivi odmah, tako da idem u potragu za zumbulima i narcisima, ako ih ima vec. A onda, idemo u sumu sa nasim psom Geom i njenom mamom Zoe (kako je ovo prigodno!:) zapravo - na Frusku goru, prvi put ove godine. Nadam se da cu zateci bar nesto znakova proleca. Juce na keju vec je bilo maslacaka i belih rada, ali ja se sve nesto nadam i visnji/tresnji s obzirom da u Japanu i dalje traje Hanami festival sakure kada svi Japanci odlaze u prirodu da bi seli ispod jednog tako procvetalog drveta i divili mu se. To ide tako daleko da u ovo vreme sve postaje u Japanu pink - od sokova, zvaka i piva preko odece koju devojke nose i drugih detalja. Svakog vikenda hiljade Japanaca tako izlazi u prirodu a daju se cak i prognoze kada ce u kojem delu zemlje sakura cvetati, jer ne cveta svuda istovremeno, pa onda oni jurcaju za tim cvetovima po ostrvu. Tako da se nadam da cemo i mi naci jedno takvo drvo i sesti pod njegovu krosnju i praviti se da smo u Japanu. Ako je Vinsent mogao u Provansi da vidi svuda Japan, a sto ne bismo mogli i mi na Fruskoj gori. 

Srecan svima dolazak proleca !