Na Bozicnoj dokolici - Kosta N.Hristic, 6. januara 1923.

Sta mislite, koji se izmedju dva velika hriscanska praznika smatra za svecaniji i kome se upravo svet vise raduje, Uskrsu ili Bozicu ? To bi gotovo pre trebalo pitati nasu decu i unuke, jer mi, matori, narocito na ovoj sada skupoci, vise vodimo brigu o tome kako ce nas oni jevtinije stati nego o tome kako cemo se o njima bolje provesti. 

Neki dan, uoci Materica, vozi se u tramvaju jedan gospodin sa gospodjom. Vi znate da su u nasim tramvajima cesto cuju vrlo zabavni razgovori i vrlo sarene price. Jedan moj stari poznanik, besposlen "rentijer", redovno ce se provozati bar jedanput, ako ne i dvaput dnevno, od Cubure do Kalemegdana i od Kalemegdana do Cubure, samo da se naslusa tih tramvajskih prica i razgovora. Ti ga razgovori neobicno zanimaju i on voli da ih posle prepricava kad svrati kod "Krune" na odmor i melanz. On je i pricao o onoj gospodji i gospodinu. Ona, veli, drzi na krilu paket i kazuje muzu sta je sve kupila deci za Materice i koliko je platila za sve te igracke, koje ce deca polomiti jos istog dana. Muz joj na to primeti kako je video negde u izlogu vrlo lepe saonice za 400 dinara. "To im ti kupi za Oceve", rece mu zena osorljivo, ne setivsi se, u ljutini, da je i ovaj poklon placen iz njegovog dzepa, mal ako ona nije imala kakvu narocitu svoju "sparkasu". 

Nekada, u staro dobro vreme, i mi smo se radovali Matericama i Ocevima, ali su ih nasi stari docekivali sa mnogo manje brige, troska i kubure. Jos uoci samog dana, donese momak iz bakalnice Hadzi-Dimitrove ili brace Nikolajevica-Hadzi, punu korpu svakojakih djakonija i poslastica. To su vam smokve na vencu, urme, roscici, rahat-lokum, leblebije, badem, pecati od secera zuti i crveni, sudzuci nadeveni orasima i bademom. Sve se to rasporedi u jednake fiseke i cuva pod kljucem u dolapu. Deca, nestrpljiva, vec spremila uzice i jedva cekaju vece. A kad se smrkne, unosi slusce lojane svece u limenim ciracima i sa gvozdenim mumakazama, da se njima fitilj usekne kad svece pocnu da zmire. Mati u toploj sobi, svukla skurteljku i zadovoljno posmatra decu kako se tiskaju oko njenih nogu, da je vezu. I ona, da se odresi, vadi one fiseke i podjednako ih deli radosnoj deci.

To se gotovo isto ponavlja i o Ocevima i zadovoljstvo u kuci doista je bilo vece nego sto je danas sa ovim skupim igrackama, za koje jedva da bi stigla i ona trinaesta plata, uzaludna nada toliko njih u navecje Bozica i Nove godine.

Mi nismo znali ni za ove sada "bozicne jelke", za koje nas uveravaju, kako je to neki davnasnji slovesnski obicaj. Onda je uoci Bozica po kuci posipana slama i bacani po njoj orasi, deca se hvatala materi za skut, a jedno drugome za haljinu i pijukali za njom kao pilici za kvockom, castili se posnim rezancima i hlebom namazanim pekmezom, zadovoljni pospali i nocu se pripijali jedno uz drugo plaseci se miseva, koji po svu noc kloparaju s onim orasima po razastrtoj slami.

Pa onda su deca imala jos jedno veliko zadovoljstvo o Bozicu. Svako se od njih otimalo da bude polozajnik, obicno najblizim srodnicima ili prijateljima. Zenskoj deci ta je radost uskracena, posto samo muskarac moze biti polozajnik. On se cele noci trza iza sna da se ne uspava i ne odocni. Daleko pre zore on izlazi u mrak, prti po snegu koji je zavejao staze, pa hita kuci koju ce da polazi, kuca na prozor ili lepa na kapiju. Promrzao od zime, on otresa sneg sa nogu, ljubi ruku domacinima da im cestita Bozic i bezi toploj peci da otkravi pomodrele usi i ukocene prste.

A sad nasa deca spavaju na Bozic do neko doba dana u toplim posteljama posle veselo provedene veceri pored bozicne jelke. Polozajnik je danas obicno ili mlekadzija koji s kantom ulazi u kujnu ili berberin koji s priborom pod pazuhom dolazi da obrije jos sanjivog gospodina.

...

Iz :  Zapisi starog Beogradjanina, Koste N. Hristica

******************************************************************************

Ovim predivnim tekstom starog Beogradjanina Koste N. Hristica, o kojem sam jos i ranije pisala , zelim svima srecno Badnje vece kaogod i sutrasnji Bozic ! Na zalost nikakve starinske nase cestitke niti fotografije nisam pronasla te sam uz ovaj tekst postavila ruske bozicne karte kojih jos dosta vise mozete pogledati ovde. Nastavak ovog Kostinog teksta, koji nije vezan za Bozic, postavicu uskoro na Bric a brac; do tada tamo stoji jos jedan lepi njegov tekst, posvecen balu kneza Mihaila :) Uzivajte u praznicima ! Nas veceras cekaju gosti te za sada toliko samo :)

Hristos se rodi, prijatelji dragi ! Sve najbolje od nas dvoje  :)

Winter holidays must haves : bare necessities :)

(pre no sto zapocnem ovaj praznicni blog moram napomenuti da mi se zbog naslova sada neprestano vrti ona pesmica iz crtanog filma  Knjiga o dzungli - Bare necessities; ovo kazem ne stoga sto sam odabrala ovu pesmicu kao ilustraciju onoga sto cu pisati vec zato sto bih (he,he) da se ona jos nekome vrti u glavi tako uporno kao meni ... a svi znamo kako su takve zaraze lako prenosive ;)

1. Sneg
checked

Kao veoma mala, dok su moju sestru i mene jos cuvale bake, budila sam se vrlo rano zimi, sto bi se reklo - u cik zore - kako bih proverila nije li mozda pao sneg. Taj sneg ja sam uporno i gorljivo cekala sto stoga sto sam ga uvek volela a sto zato sto je sneg bio siguran znak da pocinje ono najmagicnije doba godine i da se Nova godina blizi. I dan danas, razumu uprkos, volim sneg te se radujem prvom snegu kao nekakvom izuzetnom dogadjaju. Znam ja sve o tome kakav haos sneg stvara, da su putevi neprohodni, da zadaje muke onima koji ga moraju cistiti, da su citava sela odsecena od sveta a gradski saobracaj nemoguc; no, posto ne zivim na selu i posto se nisam mnogo ni vozala gradskim prevozom u svom zivotu - ovakve brige mene nikada nisu mnogo morile. Tako da mi je nemoguce da shvatim ove zimske praznike bez snega te smatram jos i to da nema mnogo otuznijih stvari nego sto su to Bozici i Nove godine bez njegove beline, narocito na onih bljutavih desetak stepeni kada nit je hladno nit je toplo a onda jos stane i da pada kisa. Bljak. Takodje nisam neki fan ni onih toplih i suncanih praznika, kada se ima osecaj da smo, eto, odlucili da docekujemo novu godinu na prolece. Doduse, priznajem da je to onda najzgodnije za onaj silni svet koji provodi docek na ulicama no meni taj cekamo novu godinu u zemlji vecnog proleca momenat nikada nije bio zanimljiv. Preko je potreban White Christmas, kako bi carolija bila potpuna.

Za ovo moje shvatanje verovatno su najzasluznije stare cestitke na kojima je vecito bilo snega i kucica u snegu, crkve ili citavog sela koji su zavejani, dok se ljudi veselo klizu, deca prave sneska i svi su rumeni i zadovoljni dok iznad njih Deda Mraz u sankama prolazi nocnim nebom. Takve idilicne predstave lako se zadrze u umu deteta te tako i kada porastemo (neki od nas:) zelimo da bar mesec dana, dok ne prodju svi ti praznici, zivimo u nekakvom bajkovitom snow globe-u. Pored toga - pa sneg je stvarno prelepa pojava koja sve cini drugacijim, bajkovitim, tihim, cistim, divnim. Cak i neko najobicnije smetliste vise nije tako ruzno kada ga pokrije sneg, da ne govorimo o krosnjama drveca, stazicama i krovovima kuca. Bez snega ne bi bilo ni sankanja a ja se jos secam kako smo odmah jutrom 1. januara sa tatom jezdili na sankama kroz potpuno i zacarano pustu Knez Mihailovu ka Kalemegdanu i nasem brdascetu. Cak smo izasli i u novinama jednom :) Bez snega nema pravljenja sneska velikih po parkovima i malih na prozoru, kada se ukradu neki dugmici iz kutije sa sivacim priborom i sargarepe iz frizidera. Nema ni sedenja na radijatoru pored prozora da bi se gledalo kako veju pahulje, niti pravljenja andjela. Sneg je vrlo romantican i bajkolik; on cini svet lepsim a praznike magicnijim.

2.Pisanje cestitki

U mojim decjim dnevnicima vec od septembra, kao kakva mantra, svaki dan je ponavljano - jos toliko do bakinog rodjendana (1. decembar), jos onoliko do pisanja cestitki, zatim do katolickog Bozica i onda do Nove godine. Tako se odbrojavalo a sa svakim ovim dogadjajem blizilo se glavnom, onom najocekivanijem, kome su ovi prethodni sluzili kao neko zagrejavanje i uvod. Najcesce je to bilo da bi prvo pao sneg, potom bi usledio taj bakin rodjendan a onda ubrzo potom i pisanje cestitki. Do tog trenutka uzbudjenje je vec bilo na veoma visokom nivou :) U detinjstvu se secam da smo primali podosta cestitki ali da smo ih i pisali, sto je za nas predstavljalo nekakav carobni ritual. Eto, toliko mi je bio vazan da se nasao i na tom svakodnevnom odbrojavanju kao zaseban event. Doduse, kao skroz male nismo ih toliko pisale (to je cinio tata koji i dan danas ima najlepsi rukopis:) koliko smo birale koja ce cestitka kome da se pise. Kasnije smo i same razmenjivale cestitke sa svojim skolskim drugaricama mada moram priznati da je to najcesce bilo tako da bi mi dobile cestitku tek onda kada te nase drugarice dobiju od nas. Retko ko je, vec tada, uzimao da napise svoje zelje sam od sebe. Kasnije je to bilo jos gore te smo moj verenik i ja prve cetiri zajednicke godine redovno slali i po trideset cestitki a da smo dobijali mozda jednu ili dve. Neko bi rekao - pa dobro, ne pises ih samo stoga da bi i ti dobio; ali, nije bas to tako. Covek se ipak razocara jer (mislim s pravom) smatra da je to vec nedostatak nekakvog obzira pa cak i gradjanske kulture da cestitke redovno primas a ipak ne nadjes za shodno da paznju uzvratis. Sticajem okolnosti poslednje dve godine ni mi nismo nesto slali cestitke no mislim da cemo to nastaviti. Smatram to divnim obicajem jednog lepseg, intimnijeg gradjanskog sveta koji nestaje a onda samim tim postaje i dragoceniji.

3. Pokloni

checked

Kupovina poklona trebalo bi da bude jedna vesela stvar pa ipak cesto jeste veoma stresna i naporna., narocito kada se sve radi u poslednji cas. Zelimo da kupimo nesto sto ce nama dragu osobu obradovati i sto ce joj se dopasti, pa ipak, postoji sansa da u tome omasimo. Kaze se da se poklonu u zube ne gleda i da je svaka paznja lepa ali to nije bas sasvim istina. Ne ukoliko onaj ko poklon kupuje uopste ne razmislja o osobi kojoj poklon sprema. Verujem da bi se ipak trebalo voditi racuna o ukusu i interesovanjima te izbeci da nekome ko ne voli i ne slusa dzez, na primer, kupimo box set nekakvog Majlsa Dejvisa ili onome ko uopste nema probusene usi takve mindjuse. Ako se poklon vec kupuje trebalo bi o ovakvim stvarima  misliti istovremeno vodeci racuna da ne dodje do overthinking(a). S druge strane ne volim mnogo narucivanje poklona niti kupovinu na licu mesta, tipa setamo tako i naidjemo na nesto, odmah i kupimo to - meni od tebe, za Novu godinu. Tja. Volim da ne znam sta se krije iza ukrasnog papira cak iako su tako vece sanse da mi se kupi nesto sto me uopste ne interesuje. Volim misteriju i onaj momenat pred otpakivanje kada se jos ne da naslutiti sta je to. I, da, slazem se sa Balasevicem koji kaze izes mekane poklone :))) a to prosirujem i na sve korisno na ovom svetu; dakle ne volim mekane i prevashodno korisne, sensible poklone. Za ovu moju razmazenost kriv je (a ko bi drugi) moj otac koji je uspevao da nam za Novu godinu nabavi najfabuloznije igracke koje su uopste kod nas postojale. Radio je dugo u jednoj velikoj firmi i bio glavni bas za nabavku igracaka. To, onako, dodje kao da nam je tata bio nekakav Deda Mraz licno ili barem upravnik onih elfova koji igracke prave. U tim nasim paketima, dok smo jos bile male, pa i kasnije, uglavnom nije bilo korisnih i mekanih vec sve same divne stvari. Iskvario me je za buducnost ;)

Kod nas je poklone donosio Deda Mraz; imali smo mi i tog Bozic Batu kod bake ali on nam nekako nije bio toliko zanimljiv koliko Deda Mraz. Ipak smo mi jos uvek bile one generacije pionira. Deda Mraz je dolazio 31. decembra pred ponoc, gasilo se svetlo i pevalo Deda Mraze, Deda Mraze ne skreci sa staze a onda bi on pozvonio na vrata. U velikom uzbudjenju oblacili smo tada jakne i palili prskalice i tako izlazili u tamu hodnika gde su nas cekali pokloni na stepenicama. Deda Mraz je vec bio otisao, naravno, ima on jos mnogo poklona da razdeli, ne moze se bas svuda jos i zadrzavati. Taj Deda Mraz nekada je medjutim umeo da se sunja hodnikom, to nam je javljala prva komsinica sva prenerazena. Tata ga je jednom video kako prolece na svojim sankama bas pored nase zgrade, ali dok smo mi stigle do prozora vec je otisao. A cak je i Petar Pan tom prilikom bio sa njim, pomagao mu je da podeli poklone. Nije ni cudo sto smo verovale u Deda Mraza skoro do treceg razreda, u stvari, do momenta kada sam se jednom prilikom nasla kod tate na poslu pa su me pustili da lunjam skladistem igracaka; tada sam nasla neke od poklona Deda Mraza u tom skladistu i posumnjala da tu postoji neka veza. A i komsinici sam prestala bas skroz da verujem.

4. Jelka 

checked

Jednostavno ne mogu da zamislim praznike bez ukrasene jelke i drugih dekoracija; to mi izgleda jednako strasno i tuzno kao, recimo, rodjendan bez torte. Mozda cak i gore od toga s obzirom da zimske praznike volim vise od rodjendana a uvek je tako i bilo. Jelku su za Bozic kitili Nemci a onda su to preko princa Alberta, nakon sto se on ozenio kraljicom Viktorijom, poceli i Englezi. Ubrzo se ovaj obicaj, koji zapravo potice od starih Rimljana, prosirio celom Evropom. Nisam sigurna kako je tacno on stigao do nas, ali verujem da je put ovog lepog obicaja bio dvojak : katolici su ga preuzeli iz Austrougarske a pravoslavci ili po ugledu na katolike ili od Rusa. Valjda ce u nekim novogodisnjim novinama ili na blogu biti price i o tome pa cemo se obavestiti. (ima kod Amarilis na novoj adresi ! ;) kao i sa vecinom nasih hriscanskih obicaja koreni njihovi nalaze se u paganizmu, ponajcesce kod Rimljana, pa tako i ova okicena jelka ili bor, uopste te zimzelene biljke. S modernim dobom ove jelke su dobile i svoju vestacku zamenu koja nikada nece biti bas prava zamena, ma koliko lepo one sada izgledale, ali koje tako spasavaju mnoge jelke smrti i posleslavskog djubreta. 

Takvu jednu vestacku jelku nasi su kupili kada sam se ja rodila te je ona, veoma voljena, pozivela i nekih dvadesetak godina potom. Toj jelki mi smo pevali, svecano je docekivali i onda zaljubljeno je gledali sve dok roditelji ne kazu da je vreme da se opet sa njoj oprostimo na narednih godinu dana. To je bio veoma tuzan momenat, opet smo joj pevali pre no sto je zatvorimo u kutiju; sav posao je, uglavnom, tata obavljao cak i kasnije : kao sto rekoh u jednom komentaru - to je sve bilo tako tuzno da nas dve to nikako nismo mogle podneti. 

Pa ipak, ma koliko mi voleli tu nasu jelku, ipak sam strasno zudela za pravom jelkom te mi se ponekih godina ispunjavala zelja da kupimo i tu pravu. Tako smo ponekad imali po dve jelke :) Jer, jeste tacno sve to o cuvanju zivota jadnih jelki ali vestacka jelka jednostavno ne moze da bude - prava. Ona ne mirise na sumu, nema bodljikave grancice i uvek je ista. Narocito kasnije, kada se ta vestacka jelka moje generacije vec ofucala, stalno sam navijala da se kupi prava jelka. Jednom se cak desilo da smo tako 31. predvece sisle na Zeleni venac s malo novca i jos manje nade da cemo tako kasno uopste naci jos neku jelku. Medjutim, ne samo sto smo je nasli vec smo je dobile na poklon. To je bilo jedno od onih novogodisnjih cuda i carolija kakvi su potrebni svake godine u ovo vreme.  Ne znam zasto je to tako bilo no mi smo jelku kitili tek 31. decembra uvece, to je bilo jedna od carolija same te noci. Tata bi otisao na tavan i spustio jelku u stan a ukrase sa ormana; nekada je donosen i veliki sto na kome je ona zauzimala pocasno i uzviseno mesto. Kasnije smo kitili jelku nesto ranije da bi se to pomerilo na katolicko Badnje vece, te sada mozemo znatno duze da uzivamo u ukrasenom domu.

5. Ukrasi i dekoracije

checked

Ne znam cini mi li se to ili su ranije ukrasi bili zaista lepsi nego sto su sada; dopustam mogucnost da su mi tada bili lepsi vec stoga sto kao deca volimo sve sto je nice & shiny, kao kakve svrakice, te mozda u secanju lepse izgleda no sto je zaista bilo. No, kada pomislim na nase stare ukrase, koji su sada vecinom porazbijani, prevladava osecanje da su sadasnji ukrasi nekako ... ruzniji i da deluju cesto nekako cheap cak i onda kada se kupuju u lepim radnjama. Sve je vise plastike a sve manje takozvanih staklenih ukrasa koji su dolazili u lepim kutijama, sa posebnim mestom za svaki ukras koji se pri tom i umotavao u zastitni papir. Sve je nekako made in China i stvarno su retki oni koji su pristigli, recimo, iz Nemacke. Pa ipak, jos se moze pronaci dosta toga lepog i elegantnog a sto ne prelazi u sarenilo i kic. Sa novogodisnjim ukrasima narocito ta je linija ponekad poprilicno zamagljena. Kao male volele smo da na jelku i po stanu stavimo sve (svraka sindrom); tako su na nasoj jelci bili ukrasi svih boja, trake svih boja i jos raznobojne lampice. Vec duze vreme, medjutim, takvo ukrasavanje vise ne praktikujemo, te su sada te trake potpuno izbacene a ja se trudim da boje ukrasa pa cak i tih lampica (ipak se ne moze bez lampica ! one daju veselu i cak misticnu atmosferu) bude veoma sveden. Pored toga sada mi se vise svidjaju ukrasi od drveta ili sisarki, od keramike i slicno. Veoma lepih ukrasa takve vrste prosle godine je bilo u italijanskoj prodavnici Coincasa; mogao se cak kupiti i drveni konjic kao i figure iz Krcka Orascica. Pored ovih najvise volim zvonca, ne samo sto su mi lepa vec i zato sto zazvone kada se prodje pored jelke. Uostalom Every time a bell rings an angel gets his wings. Samim tim, andjeli, ti preslikani anticki amorcici, takodje su veoma omiljeni :0) kao i razne pticice. U detinjstvu, medjutim, poseban odnos imale smo prema ukrasima u obliku Deda Mraza; u zavisnosti od toga kako bi oni stajali na jelci - licem ili ledjima okrenuti ka nama - znali smo da li cemo te godine dobiti poklone ili ne ;) Naravno, ako su bas insistirali da okrecu ledja, malo bismo im pomagali :)

Tokom pet godina zajednickog zivota u nasem stanu, moj verenik i ja nakupovali smo se svaceg; svake godine obilazimo sve te Merkure, Merkatore, Rodice i slicno, pa svuda pronadjemo po nesto sto pripada nasoj kuci. Volim da imam salvete koje su novogodisnje, stolnjak i jastucnice, tanjire i cinije. Doduse, isto to se desava i za dolazak proleca i Uskrs, dolazak jeseni and so on : jednostavno volim thingies a ove novogodisnje specijalno; tokom ovih praznika moze se i malo preterati. Pored toga sto se kupuje dosta toga se moze i napraviti a da izgleda lepo; razne sisarke velike i male, orasi i grane jelke, svece ... sve to cini atmosferu i bez preteranog truda. I tako sam prava ona americka housewife; samo mi jos nedostaje da tome posvetim i ceo jedan blog ;)

6. Muzika
(partly) checked

Kao sto ne volim praznike bez snega i kao sto je bez jelke jednostavno ne mogu pojmiti tako, eto, ni bez  novogodisnjeg koncerta za mene nema praznika. Za svog zivota samo sam dva puta propustila ovaj koncert - kada smo bas za Novu godinu putovali u Istanbul i Atinu; to uopste i nisu bile nove godine as such sve iako je bilo nezaboravno biti tamo. Kao deca budile bismo se relativno rano i odmah uzimale svoje igracke, jele slatkise (najcesce u vidu torte za dorucak - sto se 1. januara dopustalo) i onda gledale novogodisnji koncert iz Beca. Stoga nikada necu uspeti da u sebi odvojim Strausa od novogodisnjih praznika. Kasnije, kada smo duze ostajale budne nocu, narucivale smo budjenje za koncert, posete su se odlagale, sve je stajalo - dok se koncet ne zavrsi. Medjutim, nije ovaj koncert jedini tokom praznika koji vredi pogledati - srecom, sada imamo vise kanala od dva RTS-a, te se na raznim kanalima mogu pratiti raznovrsni koncerti. Ove godine gledala sam nekoliko prelepih Bozicnih koncerta na RTS digital, dok na HRT-u vec tradicionalno prenose predivni koncert na sam katolicki Bozic iz Asizija. Na tim koncertima slicni  su programi, uvek se moze cuti magicni Stille Nacht ili divni Adeste Fideles; tako sta moze se medjutim i uzivo pogledati - brojni su novogodisnji i Bozicni koncerti i kod nas, na Kolarcu i SC na primer. 

Ono medjutim sto volim jos vise od Strausa (svih njih zajedno:) jeste, naravno, Krcko Orascic. Svake godine ovaj balet se izvodi u Beogradu a eto ima nade da ce sledece godine biti i u Novom Sadu konacno. Krcko je, verujem, nesto najmagicnije sto u muzici i baletu uopste postoji, pored, recimo, Labudovog jezera. U ovo vreme godine stalno slusam tog Krcka a narocito meni omiljenu Sugar Plum Fairy, mada jako volim i sve te pahuljice i cvetice ;)  Pored svega ovoga postoji citava jedna gomila diskova sa, doduse sve istim pesmama, od divnih ljudi poput Bing Krozbija, Elvisa, Sinatre, Dina Martina, Luja Armstronga i, uopste bukvalno svakog poznatijeg pevaca koji vam moze pasti na pamet :) tako da bi trebalo samo napraviti neku svoju listu, naci zeljeno na torentu i napuniti mp3 praznicnom muzikom :) 

Pored neizbeznog White Christmas u izvodjenju Bing Krozbija, ja licno najvise volim jos ovoga divnog gospodina :

7. Filmovi
 

Sada kada imamo toliko kanala sa redovnom i bogatom filmskom ponudom vise niti ima onakvih filmskih maratona, niti oni, i kada ih ima, imaju onaj znacaj koji su tada imali. Sa dva ili tri kanala koji su uopste postojali i ne bas svezim filmovima, ovi dvodnevni ili cak trodnevni filmski maratoni znacili su najednom mnogo filmova a cesto i po nesto svezije, po nekom premijerom cak. S obzirom da tada jos nije bilo ni video kaseta bas mnogo a kamo li DVDa ili DiVXa, kao ni torenta, vec da je sveukupno filmsko uzivanje zavisilo od dva, tri, pa pet kanala, onda postaje jasno sta znaci 48 sati filmova, cak iako su mnogi od njih stari ili se vrte po vise puta u ta dva dana. Uopste - taj osecaj da nema emisija, nikakve politike, niceg svakodnevnog i samim tim dosadnog - ima samo filmova od oko 1 posle ponoci  pa sve do 3. januara ... bila je sastavni i divni deo nekadasnjih pocetaka godine. Pored tih povremenih premijera postoje medju ovima oni filmovi koji su toliko cesto pustani da su za mene postali deo novogodisnje carolije iako sa tom tematikom mozda i nemaju veze. To su filmovi poput Ratova zvezda, Indijane Dzonsa, Isterivaca duhova, Gremlina, Potrage za zelenim dijamantom, Pink Pantera (mada mnogo vise volim Party), Dzemsa Bonda te raznih istorijskih spektakala poput, recimo, Ben Hura ... sto su bas onakvi filmovi razbibrige i opustanja kakve i sada volim da gledam tokom praznika. U novije vreme tu listu dopunjuju Mumija, X men, Van Helsing, Hari Poter, Narnija, Pirati sa Kariba ... i , naravno, Gospodar prstenova. Pored njih tu su jos i stari filmovi poput Pevanja na kisi, Amerikanca u Parizu, Prodavacice ljubicica, Dorucka kod Tifanija, Praznika u Rimu ... koji su takodje bili gotovo redovni u dane praznika.

Naravno, pored svih ovih tu su i takozvani Christmas filmovi kojih ima izuzetno mnogo s obzirom da se namenski snimaju svake godine. Medju njima ima i onih divnih, poput Love Actually ili cak i The Holiday, onih koje mnoge iritiraju kao sto su Home Alone filmovi i onih sasvim prosecnih pa cak i losih Hallmark type filmova. Ja ih ipak gotovo sve volim jer mi doprinose atmosferi praznika, sve iako ih ne gledam pomno i unapred znam sve sta ce biti. Ova poslednja kategorija najcesce je vrlo stereotipna, gotovo koliko i bozicne epizode raznih serija (koje ipak takodje volim:) : glavni lik ili likovi zapadnu u neke grdne nevolje, usamljeni su, nesretni i tuzni, ponekad cak i svorc, no, do kraja filma oni pronadju ponovo a) sebe, b)smisao zivota c) ljubav, d)dom e)srecu f)porodicu, g)dete u sebi a usput jos shvate i to da njihovi problemi nisu najveci na svetu, da ima onih kojima je gore nego njima, da je lepo darivati i davati od sebe ... i sve u svemu pronadju pravi Christmas spirit. To se cesto desi u formi nekakvog bozicnog cuda a nekada shvate i to da Deda Mraz zaista postoji. Pa ipak,volim ih jer ima i mnogo gorih i ruznijih tema od ovih. O pravim i najboljim filmovima za praznike vec je pisala nasa Nevena, a pisace i jos dodatno, nadam se, kao sto je najavila :) Tako da pored njene liste necu jos sastavljati i ja neku, mada moram reci kako je It's A Wonderful Life Frenka Kapre apsolutni all time favorit. George Bailey I'll love you till the day I die.

8. Stampa i kalendari

Mozda sam blesava ali nekako mi se svidja to sto sve staje prvih dana januara, te mi je cak draga ona guzva pred docek kada svi kupuju po barem tri hleba i tri mleka, da ne zafali. Valjda mi se dopada to sto je nesto out of the ordinary jer guzve zaista inace ne volim. Isto vazi i za novine. Kod nas u kuci, kao sto je to verujem u mnogim kucama, pred Novu godinu kupovalo se dosta novina, po istom da ne zafali principu; to su bili trobroji obavezne Politike, te jos jednih ili dvoje cak novina, koje su sve podebele ne samo zato sto su trobroji vec i zbog silnih oglasnih cestitki gradjanima, od reklama ali i od nagomilanih podlistaka, TV programa, Magazina i svastaneceg drugog. Slicno kao sa ona tri hleba i tri mleka i ova trobrojna pojava me baca u uzbudjenje i cini radost, te smo i nas dvoje preuzeli tu tradiciju; inace novine kupujemo samo subotom. No, to jos nikako nije dovoljno; pod obavezno se mora kupiti novogodisnje izdanje Politikinog zabavnika, koji i dalje volim iako ga takodje ne kupujem preko godine, a onda jos i neke od onih Lisa i slicnih casopisa, gde ima raznih recepata i predloga za ukrasavanje. Politikin zabavnik sam cak vukla i u Istanbul te godine; dobro je sto se jos suzdrzavam da ipak ne kupim i Ex Mikijev zabavnik  for old time's sake. Slicno se onda ponavlja i za Bozic. Stampa znacajno doprinosi sveopstom raspolozenju - vec i svojim izgledom a onda i raznim prigodnim clancima. Must have.

Ove novine u vreme praznika cesto imaju i taj obicaj da daruju kalendare; ti kalendari obicno nisu nicemu ali ove godine bas nas je najstarija novina na Balkanu obradovala kalendarom koji mi se zaista svideo : kalendar sa fotografijama starog Beograda iz njihove bogate arhive. Sve te i neke druge fotografije mogu se pri tom i kupiti u njihovoj kartoleriji, te mogu biti i zgodan poklon ako se lepo urame, nekome ko voli stari Beograd. Najcesce se to desavalo tako da je poslednjih dana godine tata dobijao veci broj kalendara; mi smo onda najlepse birali za nas a one ostale smo razdavali. To donosenje kalendara bio je jos jedan zacin kraja jedne i pocetka druge godine. Sada ih, medjutim, kupujemo, jer kakva je to kuca bez kalendara ;) Narocito volim one kakvi su se mogli kupiti u IPS-u kojima se svaki dan menja slika a sa reprodukcijama slika jednog ili vise umetnika. Ne znam zasto mi cepkanje, listanje ili prevrtanje kalendara predstavlja radost kada se, u sustini, plasim prolaska vremena. Ali ipak uzivam u pracenju tog strasnog prolaska. Tako da su ti novi kalendari, koji jos mirisu na stampu, sastavni deo doceka i otpocinjanja nove godine, sve i ako 1. januar ipak ima neceg zastrasujuceg u sebi. Neko vracanje na pocetak, yet again svojstvo.

9. Knjige

checked
 

Posedujem bas ovu knjigu u istom izdanju kao sa slike levo; A Christmas Carol bila bi ultimativna praznicna knjiga, isto kao sto su i brojni filmovi, igrani ili crtani koji postoje njome inspirisani. Ovo izdanje nije tesko pronaci, verujem, u bilo kojoj knjizari u kojoj se prodaju Pingvinove knjige, cini lep praznicni poklon, mada bi jos lepse bilo naci original sa svim ilustracijama meni omiljenog Artura Rakama, cija je ilustracija i ovde na naslovnoj strani :) Praznicno vreme savrseno je za uvaljivanje u fotelju ili kauc; postaviti uz sebe kafu ili toplu cokoladu, neke kolace i zaviti se u cebe; (lepo bi bilo imati i kamin da uz sve jos i on pucketa, no, retko ko to ipak ima u kuci:). Tako da su dani pred praznike savrseni da se obezbedimo knjigama iz biblioteke, knjigama sa brojnih rasprodaja a lepo je i kada koju knjigu dobijemo na poklon. Licno volim da za praznike citam knjige slicne onima kad lezim u krevetu bolesna (o cemu sam vec govorila:), te knjige fantazme, knjige misterija ili istorijsku fikciju. Pa ipak, nista slicno nisam uzela iz biblioteke :) Po svemu sudeci praznike cu docekati citajuci Jergovica, Velikica ili Olafsona.

10. Slastice
  

Vecina nas pretera sa jelom i picem tokom praznika i onda ostatak zime vuce sve te torte i kolace na sebi do proleca :) Ali, kakvo bi to slavlje bilo ako bi se cak i tada na liniju strogo pazilo, jele nekakve salate i tofu ? Ako ne zamirise vanila u kuci tokom praznika nesto ozbiljno svemu fali. I sad, jeste da u danasnje vreme ima svega da se kupi u radnjama pa se i ne mora toliko spremati i mesiti i to je sve super. Ali nekako ipak volim da ponesto i napravim, a i kupovne torte definitivno nikada nisu kao one home made. Spremanje kuce pred novu godinu i zvuk miksera, ruska salata i torte u frizideru ... pa to su neotudjivi delovi praznika. Jeste da pravljenje neceg, za nas neiskusne domacice koje nemaju to sve u prstima kao nase bake, podrazumeva i prskanje na sve strane i zagorevanje i zaboravljanje nekog presudnog sastojka, te nerviranje,pa ipak lepo je i pre svega svecano potruditi se. To nekako dodje kao razlika izmedju sms cestitke i one u sanducetu. Nije isto, ili - kao sto kazu u onoj dosadnoj reklami - nije svejedno. Mi najcesce tako pravimo slane perece (one sa soli gore) koje u stvari i nisu perece jer ih pravimo u oblicima jelki, zvoncica i drugih prigodnih modli; roditelji za Bozic prave baklavu i sakrivaju novcic, te kuvaju vino. Ja cu jos za Novu godinu praviti jastuk tortu sa visnjama i sumskim vocem. Pa sta onda ako cemo biti jos malo deblji ? Cela ce kuca mirisati na dom.

Svim svojim blogokolegama i blogokoleginicama zelim srecnu i uspesnu novu 2011. godinu, kao i lep i srecan Bozic !

Poisson d'Avril

Englezi ovaj dan zovu danom svih glupaka, dok je u svetu rasprostranjeniji nesto blazi izraz - dan svih luda. Ne znam postoji li neki narociti naziv kod nas za ovaj dan - uglavnom mi kazemo jednostavno 1. april  i onda pokusamo da nekoga nasamarimo i zavrsimo sa aprilililili. Medjutim, ti pokusaji kod nas nikada nisu bili narocito dovitljivi ili entuzijasticni, cini mi se barem. No ipak otkad znam za sebe znam i za aprilililili samo sto dugo nisam znala (a pitala sam se) zasto je bas 1. april dan luda i sala a ne neki drugi dan. Odgovor, bar delimican, dobila sam prosle godine kada sam trazila po internetu stare razglednice posvecene 1. aprilu, kada sam to my utter amazement shvatila da gotovo sve na sebi imaju nekakve ribe kao i da su vecinom te razglednice francuske. Ispostavilo se da to ima svojih razloga iako mi se u pocetku cinilo da riba sa prvim aprilom ima veze isto koliko i neka iguana ili rovcica.

Zapravo se ne zna bas sasvim otkud ovaj praznik potice. Jos u 18. veku ljudi su pocinjali da se pitaju o tome i nisu nalazili nekakve definitivne odgovore. Pomeni o ovom prazniku nalaze se vec u 16. veku, na primer kod flamanskog pisca Eduara de Dena, koji je u jednoj svojoj komicnoj pesmi opisao kako plemic kuje plan da izmaltretira svog slugu tako sto ce ga vasceli dan slati na neke stupidne i nemoguce misije. Sluga je najposle shvatio da je sve to aprilska sala. Tu je takodje i prica iz 17. veka o bekstvu vojvode od Lorena koji je po legendi zajedno sa svojom zenom bio zatocen u nekom zamku iz koga su pobegli prerusivsi se u seljake i izasavsi pravo kroz glavnu kapiju. Kada ih je neko prepoznao i pokusao da kaze strazarima da je vojvoda utekao ovi su mislili da je to prvoaprilska sala i poceli da se smeju pustajuci, na taj nacin,vojvodu da slobodno pobegne. U drugoj polovini 17. veka engleski antikvar Dzon Obri sakupljajuci materijal za svoju knjigu o obicajima kod hriscana i Jevreja, zapisao je sledece o prvom aprilu : "Fooles holy day. We observe it on ye first of April. And so it is kept in Germany everywhere." Dakle, vec tada se ovaj dan smatrao danom budala ili danom sale. Ove njegove beleske su objavljene posthumno, krajem 17. veka.

Najrasprostranjenija teorija o nastanku ovog praznika vezana je za Francusku ali i Englesku a tice se promene kalendara u 16. veku. Naime, Francuzi su se do 16. veka jos uvek upravljali ka lunarnom kalendaru, proslavljajuci dolazak nove godine oko Uskrsa. S obzirom na netacnost lunarnog kalendara ovaj praznik kao i pocetak godine stalno su se menjali pricinjavajuci pri tom mnogo zabune medju ljudima a pre svega je bio vrlo nepraktican. Tako su vec pocetkom 16. veka, samoinicijativno, ljudi Francuske odlucili da novu godinu premeste na 1. januar, kako bi na taj nacin postao fiksan. Tako da se stanovnistvo vec i uveliko naviklo na ovakvu promenu kada je, 1564. kralj Sarlo IX odlucio da ovu promenu i ozvanici, proglasivsi 1. januar i zvanicno prvim danom u godini. 1582. papa Grgur takodje otpocinje promenu i reformu kalendara, poznatu gregorijansku reformu zbog koje se pravoslavni verski kalendar vise ne slaze sa katolickim,po kome se takodje 1. januar proglasava prvim danom u godini a premoscava se i razlika koja je do tada napravljena zbog pogresnog racunanja vremena. Medjutim, iako je Francuska jod 80 godina ranije sama zapocela ovu praksu, izgleda je jos bilo ljudi koji su preferirali da im godina pocinje Uskrsom, sto je zapravo, kako smo videli, paganski obicaj doceka nove godine s prolecem in disguise. I tu je sada poenta ove teorije : te su ljude onda zezali , lepili im papirne ribe na ledja i nazivali ih Poisson d'Avril, to jest aprilskom ribom. Cak i dan danas ovaj praznik (ako je to praznik?) se naziva tako u Francuza.

Medjutim, cela ova prica izgleda ima mnogo vise veze sa Britancima jer ako su Francuzi slavili svoju novu godinu tu negde oko Uskrsa , sto je prilicno rastegljiv pojam, Britanci su je slavili bas 25. marta, na dan Blagovesti, da bi slavlje trajalo sve do 1. aprila. Ovaj obicaj u Britaniji spominje se vec 1766. a u vezi bas sa teorijom o promeni kalendara. Oni su, za razliku od Francuza, poprilicno pricekali pre no sto su promenili svoj kalendar, mozda i stoga sto jos od Henrija VIII i njegovog great matter-a nisu bas bili u nekakvim (zapravo su bili u nikakvim) odnosima sa Papom. A mozda su samo voleli da, kao u mnogim drugim stvarima budu mimo ostatka sveta, tek - oni su presli na novo racunanje vremena tek 1752. Dakle svi zajedno su bili te aprilske ribe. Pa ipak, izgleda da taj obicaj proslavljanja ovog dana kao dana luda i budala ipak ne potice sa tog divotnog autisticnog ostrva vec sa kontinenta, iako postoji pomen ili bar mnogi misle da je to pomen, o ovom danu kod Cosera u njegovim Kenterberijskim pricama, znaci u 14. veku. Problem lezi u tome sto je Coser izgleda namerno nejasno formulisao svoju misao rekavsi tridesetdrugi dan od marta - "Syn March began", sto bi, jelda, bio 1. april. Medjutim, mnogi misle da je Coser mislio na 32. dan od marta, sto bi onda bio 3. maj ... kako god, meni se cini da jeste mislio na 1. april zbog onog began, znaci od pocetka marta, a vaznost sve ovo stice kada se uzme da je povezano s pricom o lisici i petlu gde je lisica prevarila petla i skoro uspela da ga pojede.

Ostaje jos pitanje zasto riba u svemu ovome ? Jasno, Francuzi praznik zovu Poisson d'Avril po starom obicaju da se onima koji se pokusavaju zeznuti stavljaju papirne ribe na ledja i nazivaju aprilskim ribama. Ali zasto su aprilske ribe u pitanju a ne aprilski misevi ili bumbari ? Izgleda da ovo ima veze sa mrescenjem riba, tacnije, sa aprilom kada se pojavljuju mlade ribe. Ove mlade ribe je bio glas da se jako lako daju prevariti i upecati. Po toj drugoj teoriji nastanka ovog praznika ljudi su uobicajili da pokusavaju jedni druge da zeznu kako bi proslavili bogatstvo mlade, lakoverne ribe koja se pojavljuje u tom periodu.

Dan sale, kako se izgleda kod nas ovaj dan prevodi, proslavlja se sirom sveta, mada u ponekim drzavama, izmedju ostalog i u Engleskoj, zbijanje sala traje samo do podne, a ko pokusa da se nasali posle podne taj sam postaje "aprilska luda". U vecini zemalja, ipak, ovaj dan sale traje ceo dan. Ima mnogo poznatih sala koje su tokom vremena bile izvodjene od strane masovnih medija, kao sto je bio prvo radio, a potom i televizija. Kod nas je recimo objavljeno u Politici Ekspres davne 1964. da Dragan Sekularac prelazi u Partizan :) Mnogo ipak inovativnije su one vesti u stranim medijima, od kojih su neke prosto pisicne te evo par :

- 1835. je u Americi, u jednom njujorskom listu iznet podatak da je napravljen teleskop pomocu kojeg se mogu videti ljudi i zivotinje na mesecu :)

- 1915. u sred I svetskog rata jedan francuski pilot preleteo je nemacke polozaje bacivsi nesto sto je Nemcima zalicilo na bombu. Nemci su se, naravno, razbezali ali posto nista nije eksplodiralo na kraju su otisli da vide sta je to bilo. Ispostavilo se da je to bila velika lopta za fudbal sa porukom Poisson d'Avril !

- 1957. je BBC u emisiji Panorama dao prilog o tome kako su u Svajcarskoj, a zbog veoma blage zime, imali veoma bogat prinos spageta. Ovu vest su pratile i fotografije tih svajcarskih seljaka kako skupljaju spagete sa drveca. Jos zanimljivije od same sale jeste cinjenica da su mnogi ljudi tog dana zvali BBC da pitaju kako da pronadju i sami uzgoje to spageti drvo. BBC je mrtav ozbiljan odgovorio : "place a sprig of spaghetti in a tin of tomato sauce and hope for the best."

- 1962., kada su u Svedskoj jos uvek postojao samo jedan, crno-beli televizijski kanal, tehnicki ekspert ove televizije se na 1. april pojavio na vestima kako bi objavio kako, zahvaljujuci novoj tehnologiji, gledaoci mogu pretvoriti svoje televizore u one koje emituju u boji - sve sto je trebalo da urade jeste da stave najlonsku carapu preko TV-a. On je to i demonstrirao a mnogi su poverovali i pokusali to i sami. Valjda u secanje na ovu posalicu kolor televizija je pocela sa emitovanjem 1970. bas na 1. april.

- 1965. u dnevnom listu Politiken iz Kopenhagena stampan je clanak u kome se saopstava odluka o zakonu po kome svi psi moraju da se ofarbaju u belo, kako bi bili vidljiviji na putu.

- 1976. britanski astronom Patrik Mur objavio je na BBC 2 da ce tog dana da se desi veoma retko poravnanje planeta, pri cemu ce Pluton da zadje iza Jupitera, sto ce uciniti slabijom gravitaciju na zemlji. Kako ne bi propustili da dozive ovaj momenat posavetovao je gradjane da tacno u 9:47 skoce u vis kako bi osetili cudan lebdeci osecaj. Ne treba reci da su mnogi skocili i onda zvali BBC kako bi opisali svoj dozivljaj. Jedna zena je cak tvrdila da su ona i njenih 11 prijatelja lebdeli po sobi.

- 1993. jedna kelnska radio stanica obavestila je svoje sugradjane o novom gradskom propisu : dzogeri moraju da brzinu trcanja kroz park svedu na samo 6 m po casu jer sve brze od toga uznemirava veverice koje su usred sezone parenja.

- takodje 1993. londonski Independent objavljuje clanak da su arheolozi pronasli 3000 godina staro selo Asteriksa i to bas u blizini mesta gde ga je smestio tvorac Asteriksa. U clanku je takodje pisalo i to da su oksfordski naucnici utvrdili da Asteriksovo selo nikada nije bilo okupirano od strane Rimljana kao i da su nasli vise menhira "of the precise size favoured by the indomitable Obelix whose job as a menhir delivery man has added a certain academic weight to the books."

+ U medjuvremenu sam pronasla jos jedan fascinantan podatak a to je da se po britanskom folkloru ovaj  dan povezuje sa legendarnim gradom Gotamom ! (Gotham) koji je grad budala. Znaci postojao je Gotham i pre Gothama i apparantly bio je tradicionalno vezan za Notinghempsir. Po ovoj legendi nastanak ovog grada kao grada budala vezuje se za 13. vek i kralja Dzona (brata kralja Ricarda poznatog takodje i kao Lackland) te za obicaj da svaki put (road) gde kralj spusti svoje kraljevsko stopalo postaje drzavno vlasnistvo. Tako su zitelji ovog grada Gotama zabranili kralju ulazak u njihov grad kako ne bi izgubili glavni put koji kroz njega vodi. Naravno, kralju se nije ovo narocito svidelo te je poslao svoje vojnike da izvide i srede stvar. Kada su vojnici stigli u Gotam zatekli su grad ludaka gde su svi do jednoga radili potpuno lude i sumanute stvari, poput davljenja ribe u vodi ili pokusavali da zatvore ptice u otvorene kaveze. Naravno, sve je ovo bila gluma ali je kralj poverovao izvestajima zgranutih vojnika i zakljucio da je Gotam suvise lud grad da bi bio kaznjen. Po ovoj legendi 1. april tradicionalno obelezava ovaj dan kada su zitelji Gotama prevarili kralja.

Srecan dan budala !

Petnaesti dan meseca nisana & Carlton Heston

Eto dodje juce i petnaesti dan meseca nisana, prvog verskog meseca jevrejskog kalendara. Ovaj petnaesti dan oznacava pocetak Pashe, koja ce trajati sedam dana, a ponegde cak i osam (kod onih koji zive daleko od Izraela , svuda po svetu, pa nisu sigurni da li su dobro sracunali dane:). Iako je za vecinu nas proracunavanje i izracunavanje jevrejskog kalendara (kao i svakog drugog koji nije nas, for that matter) poprilicna nepoznanica, Pashu je zapravo relativno lako izracunati : ona pocinje dan nakon prvog punog meseca koji usledi posle prolecne ravnodnevnice. Ili - jos lakse - uvek je tu negde oko Uskrsa. A kako bi i bilo drugacije kada je Hrist, kako hriscani to veruju, prinet kao zrtva bas na Pashu (pa je otud jaganjac Bozji i sve to) dok je ono sto zovemo poslednja ili tajna vecera zapravo bila sedar vecera za vreme Pashe. U mnogim jezicima cak ova dva praznika smatraju se za jedno te isto. Narocito je zanimljivo kod hriscanskih Jevreja koji postuju i jevrejske i hriscanske obicaje te slave u ovo vreme dupli praznik.

Pasha, jedan od najvecih jevrejskih praznika, obelezava i proslavlja egzodus ili izlazak Jevreja iz Egipta, pod vodjstvom Mojsija. Sigurna sam da ce tokom predstojecih uskrsnjih praznika bar na jednom od mnogih TV kanala pustiti uvek prigodan "Deset zapovesti", poslednji film velikog Sesila B. de Mila, gde Carlton Heston glumi Mojsija. Taj film iz sada vec jako davne 1956. godine dugo je bio ne samo jedan od najpopularnijih filmova ikad, narocito u Americi, vec i onaj koji je najvise novca zaradio. Snimljen je za tada neverovatnih petnaestak miliona dolara, sa oko 14 000 statista, 15 000 zivotinja, setom u Egiptu za neke scene i inovativnim koriscenjem mnogih kamera a zaradio je, u danasnjem novcu, preko 450 miliona dolara. Svake godine americka televizija ABC pusta za Uskrs ovaj film. Jedne godine, a bese to 1999., neko se medjutim odlucio da to ne uradi, valjda smatrajuci da je vec malo dosta istog - tog dana su dobili toliko ljutitih telefonskih poziva da im vise nije palo na pamet da tako nesto ucine. Sad, ja licno imam poprilicne issues sa tim starozavetnim sadisticki nastrojenim bogom (treba se setiti samo, na primer, onog nesretnog Jone koji zaista nije hteo da bude nekakav prorok vec sve sto je hteo jeste da gaji svoju porodicu i stoku i sedi pod tom bukvom, sta li je, ali, ne lezi vraze, Bog je za njega imao mnogo ambicioznije planove, pa mu je pobio decu i uzeo sve sto je imao a onda ga jos i jurio po svetu , pa se cak nesretni Jona nasao u kitovom stomaku na tri dana !!! itd pa da se zgrozi covek) ali taj film sa inace (ispostavilo se) ne bas simpaticnim i poprilicno militantnim Carltonom Hestonom uvek uspe da proizvede izvesno uzbudjenje. Mladi Mojsije Heston, spasen iz te korpe koja je plutala po Nilu i usvojen bas od faraonske porodice, dakle mladi princ, sav je princevskog drzanja ali je ipak i plemenit, narocito bas prema jevrejskim robovima, tja, kao da ipak oseca da su njegov rod. U svoj toj svojoj pravednosti on tako ubije (slucajno) jednog od tlacitelja a posto je Egipat izgleda bas bio izrazito pravna drzava - ni on, bas kao ni bilo ko drugi, ne moze uteci pravdi i tu pocinju njegova bezanija i potucanja po svetu. Kako vreme ide on ce se i ozeniti a i Bog ce u medjuvremenu poceti da mu se obraca, pa ce ga i poslati po svoj izabrani narod da ih Mojsije izbavi jarma egipatskog.

Ova prva polovina filma je medjutim poprilicno dosadna i covek je uglavnom provede cekajuci da se u ponekoj sceni pojavi Ramzes, koji je neuporedivo zanimljiviji, sve iako nije pravedan preterano, a ni plemenit i sto je najgore podrzava ropstvo, ali posto ga igra Jul Briner nekako se za sve ove njegove lose osobine i ne mari narocito :) I, uopste, covek zna da bi lepo vaspitanje nalagalo da se bude na strani Carltona- Mojsija, a i jos opstaju poneke Ben Hurovske simpatije, ali u isto vreme nekako se vise, onako u dubini duse, raduje tom Ramzesu i njegovim mrgodnim obrvama nego Mojsiju, narocito od momenta kada pusti tu bradu pa pored svega jos izgleda i malko divljacno. No, onda dodje ta druga polovina filma koja je daleko uzbudljivija iako je u isto vreme i jedan od dokaza da je ta verzija svevisnjeg okrutna i zla : Mojsije se vraca u Egipat, Ramzes je sada faraon i i dalje poprilicno snazno veruje u ropstvo i Jevreje kao robove, te im ne da da idu sa Mojsijem. Onda Mojsije pocne da preti tim posastima, kojih ima 10 bas kao sto ce nesto kasnije isti taj Mozes dobiti i 10 zapovesti. Zaista je inspirativno videti ne samo holivudsku interpretaciju eksterijera i enterijera starog Egipta, vec i te specijalne efekte kada posasti krenu. U isto vreme je i dirljivo ali i dan danas ako bas hoce covek moze da se primi na sve to i odreaguje emotivno. Sad, jeste da je Ramzes cool, ali, sve u svemu, ipak zelimo da se ti Jevreji oslobode ropstva.

Zaista je uzbudljivo tokom svih posasti, koje se redjaju jedna za drugom dok se odlucno ali sve mracnije lice Ramzesa ipak jos uvek ne lomi i ne menja misljenje glede tog Mojsijevog predloga. To jest, sve do poslednje posasti koja je, sto se kaze, prelila casu. Jer 14. dana meseca nisana proslavlja se dan prvorodjene dece. Te noci Bog je naredio svim Jevrejima da jagnjecom krvlju naprave znak na vratima, te ce andjeo smrti zaobici njihovu kucu. I to su te najdirljivije scene kako u ovom filmu, tako i u crtanom filmu Princ Egipta (gde je opet Ramzes cool jer mu glas daje Rejf Fajns!!!) - jer tada su, kako Biblija kaze, nastradala sva prvorodjena deca u Egiptu, pa i Ramzesov sin, sto ga je slomilo te je at long last pustio Jevreje iz Egipta. Ostatak znamo, razdvajanje mora, potera za njima (Ramzes se predomislio) i konacno sloboda. A onda i cudo kada je Mojsije nahranio (sve te) gladne i silazak s brda sa plocicama na kojima su bile zapovesti. Treba medjutim priznati da ti Jevreji nisu bili bas overly excited tim potucanjima u potrazi za obecanom zemljom, te su se cesto vracali nekim idolopoklonickim ponasanjima. Eto, Mojsije nije smeo mnogo da se udaljava jer nikad nije znao sta ce zateci kada se vrati,neko zlatno tele ili stogod slicno, pa je ponekad bio i ljutit ili pak depresivan.

Ono sto je meni jako interesantno jesu teorije u naucnickim krugovima koji se bave ovim pitanjima - na primer, ovo razdvajanje mora se objasnjava ponekad kao talas nekakvog uragana ili cega slicnog, mozda onog sto je potopio Atlantidu ili onog sto je unistio kritsku civilizaciju, koji je u valu stigao cak do Egipta, te je, teoretski, mogao i da proizvede efekat razdvajanja mora. Da se to desi bas kad Mojsije hoce da prodje - a i kako ne bi i njih raznelo ? - bilo bi gotovo isto tako verovatno koliko i da ih sve pogodi ogromantan jedan meteor iz svemira. Medjutim, na dnu Crvenog mora pronadjene su dvokolice i neko oruzje bas nekako iz tog vremena, sto kao da daje legitimitet prici. Svakako, daleko verovatnije jeste da je to neki brod potonuo pri napadu pljackasa ili tokom oluje. Koliko znam Ramzes iz ove price trebalo bi da bude Ramzes II (Veliki) kome je jedan francuski pisac otprilike pripisao sve one odlike koje uobicajeno krase Mojsija u svom (slucajnost?) petoknjizju o istom. Nahvalio ga je toliko da cak ni grupi poput mene vec jedva da je mogao da cita te knjige. Indeed, Ramzes II je verovatno bio najveci egipatski faraon, a pored Ehnatona (Amenofisa IV) Hatsepsut i Kleopatre (mada je ona Grkinja) meni omiljen :)

Ja licno smatram da je Ramzes strasno oklevetan. Doduse, po islamu biblijski faraon je u stvari bio njegov trinaesti (od sto ! ) sin Merenptah. Medjutim, trebalo bi istaci da ni u Ramzesovo kao ni u Merenptahovo vreme, niti u vreme bilo kog faraona at all ne postoji ni jedan jedini dokument, a Egipcani su svakako bili ljudi koji su voleli da zapisuju, koji svedoci o bilo kakvim posastima ili o necemu kao sto je razdvajanje Crvenog mora, gde su po prici izginuli brojni egipatski vojnici. Cak se i nagovestava da je sam faraon poginuo - udavio se - u ovom pokusaju da se sustigne i uhvati Mojsija. Zapravo Ramzes ne da se nije utopio ni u kakvom moru vec je doziveo devedeset i neku godinu, doduse bolnih zuba i kostiju ali inace u dobrom stanju. Rodjen je oko 1303. pre nove ere, kao sin faraona Setija I, umro je oko 1213. pre nove ere, nadzivevsi mnoge svoje zene i decu. Vladao je, veruje se, punih 66 godina, i bio omiljen medju svojim podanicima koji su mu tepali Sese. Bio je kako kralj graditelj - sagradio mnoge hramovne komplekse poput divnog Abu Simbela li Ramzeuma, pa cak i gradove - na primer grad Pi-Ramzes, tako i kralj ratnik, te je predvodio brojne ekspedicije ka Siriji, zatim ka zemljama koje su danasnji Izrael i Libija, vodio je ratove protiv Hitita a plocica na kojoj su zapisani uslovi primirja i danas postoji i moze se videti u Arheoloskom muzeju u Istanbulu, sto smo D. i ja imali srece da ustvrdimo :) dok se u Kairu cuva i mumija Ramzesa II, savrseno ocuvana i verovatno najpoznatija. Treba jos pomenuti i grobnicu koju je sagradio svojoj voljenoj Nefertari, koja cuva neke od najlepsih zidnih slika, ilustracija knjige mrtvih, u celokupnoj egipatskoj umetnosti, kao i poznatu grobnicu KV 5 u Dolini kraljeva, najvecu do sada nadjenu, za koju se smatra da je bila grobnica 50tak Ramzesovih sinova, dok je on sam bio sahranjen u grobnici KV 7.

No, u spomen na egzodus slavi se Pasha. U stara vremena, dok je hram u Jerusalimu jos uvek postojao, svaka veca porodica isla je na hodocasce u Jerusalim gde su kao zrtvu prinosili jagnje specijalno izabrano za tu priliku. To jagnje se onda peklo sve sa glavom i unutrasnjim organima (to je valjda koser) a trebalo ga je pojesti celog do sutradan. Ono sto se ipak nije moglo pojesti spaljivalo se pre zore. Posto nije svaka porodica mogla izjesti celo jedno jagnje do zore - cesto se udruzivalo po vise porodica a u ovome su ucestvovali i zene i deca. Kako hrama vise nema i ove se zrtve vise ne praktikuju vec se sada cesto za sedar, tj. praznicnu veceru, jede jagnjetina u spomen na starodavne obicaje i na tu noc kada je, zahvaljujuci krvi jaganjaca spasen smrti Jevrejski prvorodjeni podmladak. Zato, smatraju, se i zove Pasha (na engleskom PASSOVER) jer je to Duh sveti presao preko tih obelezenih vrata. Takodje je jedan od simbola ovih praznicnih trpeza beskvasni hleb matza, koji se pravi/kupuje u secanje na izbavljenje iz Egipta kada se nije imalo vremena da hleb naraste. Takodje tradicionalno jedu se gorke biljke poput salate i celera, zatim jaja kao i goljenicna kost jagnjeta kod onih koji ne jedu jagnjece meso za veceru. Ova vecera se sastoji od 15 delova, molitvi, obavezne 4 case vina, lomljenja hleba i konzumiranja namirnica odredjenim redom. Vise ritual no vecera za ovu priliku se koriste svecani stolnjaci i najbolje posudje.

S druge strane strogo je zabranjeno nesto sto se zove chametz a sto nije bas jasno tacno sta je mada se zna da ukljucuje alkohol a zatim i sve ono sto moze da fermentira i/ili proklija koliko sam shvatila. Takve se stvari bacaju iz kuce uoci Pashe. Vece pre Pashe sprovodi se ritual trazenja tog chametz-a i to pod svetloscu sveca. U modernijim porodicama to cine uglavnom deca koja onda tako zaviruju u coskove ne bi li utvrdili ima li jos chametz-a negde. U patrijarhalnijim porodicama to cini glava porodice a potom se cita i vrsta molitve-blagoslova. Ovo se cini pomocu pera i drvene kasike - sveca osvetli coskove, perom se pocisti a kasikom pokupi. Kasika je drvena zato da bi se sutradan mogla ritualno spaliti zajedno sa potencijalnim zlim chametz-om. A da sve to ne bi bilo uzalud tradicionalno se ostavi 10 mrvica hleba kako bi se neki chametz ipak nasao. Sutradan se pronadjeni chametz ritualno spaljuje.

Pa ipak, obzirom da sam mali paganin, meni se vise od svega vezanog za samu Pashu svidelo nesto sto joj prethodi a sto svakako ima svoje paralele i u ne-jevrejskim kultovima i religijama : blagosiljanje drveca ili kao sto oni to zovu : Birkat Ha’Ilanot. Ovaj ritual se takodje obavlja za vreme meseca nisana koji, kao sto se vidi, uvek pada negde tokom nasih meseci marta i aprila.Tada kako muskarci, tako i zene i deca odlaze u prirodu da blagosiljaju drvece. Postoji, medjutim, par pravila. Prvo, blagosiljaju se samo vocke, ne bilo koje drvo. Drugo, te vocke bi morale biti u cvatu a nikako vec sa plodom, ma kako mali on jos uvek bio. Trece, te vocke mogu da se blagisiljaju samo ako ih ima vise od jedne na datom mestu, znaci dve i vise. Dobro je ako se nadju dve iste (dve jabuke, dve visnje) ali super je i ako su dve razlicite. Medjutim, treba paziti da se odabrano drvece ne koristi u neke idolopoklonicke svrhe. Tako porodice najcesce odlaze s proleca u prirodu gde izgovaraju ove magicne reci blagoslova i zahvalnosti Bogu. Medjutim, u misticnijim spisima pojedinih rabina postoji jos jedna dimenzija ovog obicaja. Naime, smatra se da duse onih koji su umrli nespremni da napuste ovaj svet zive u drvecu i uopste vegetaciji. Izgovarajuci ove blagoslove covek tako vrsi milosrdno delo pomazuci tim dusama da odu svojim putem.

E sad, ja mislim da nisam mnogo pomogla tim unesrecenim duhovima vezanim za zemlju jer umesto blagosiljanja ja sam isla u branje cveca. Sad, znam da se branjem cvecu oduzima zivot, sort of, ali trudila sam se da to cinim tako da sa jedne biljke uzimam samo po jedan cvet. Tako smo bas na dan dolaska proleca na Fruskoj gori naisli na zemlju prekrivenu visibabama. Ja sam odavno zelela da idem u potragu za visibabama ali sam verovala da su do sada one vec prosle. Eto, medjutim, one cvetaju i pred kraj marta a potrebe za potragom nema jer su svuda. Potpuno odusevljenje nekoga ko nikada nije video visibabu kako raste na zemlji, koja je njen natural habitat, vec samo u rukama prodavacica cveca. Proslog vikenda procvetale su (valjda) divlje tresnje ili nesto slicno, tek ono roze i belo sto opojno mirise i leti po vazduhu, kao i ono zuto grmlje.

Sve je odjednom transformisano i cak i najgori budzaci sada deluju bozanstveno i mirisno. Nabrali smo i toga i cela nam kuca sada mirise. Moja pomahnitalost cvecem nastavila se pre neki dan branjem divljih ljubicica na keju. Gea uopste nije odusevljena ovim mojim aktivnostima ali pristaje da trcka naokolo dok se ja time bavim. Svoje nezadovoljstvo u stilu boooooooooooring ! iskazuje tako sto ponekad pokusa da mi zagrize buketic.

Sve ovo traje jako kratko, ovaj cvetni i mirisni period, te ga treba iskoristiti. U nedelju je Uskrs, farbace se jaja, a ja racunam da cu uspeti da napravim po koji vencic od vrbovih grancica. Nije to uzalud moja horoskopska biljka (dok mi po mesecu rodjenja pripada narcis, mada mnogo vise volim februarske ljubicice; po imenu (u engleskoj varijanti;) i licnom izboru tu je i brsljan, koji upravo pokusavam da zapatim na terasi:)

A da ne bude da samo pricam a nista ne radim, a i po zelji sestre M ;)

evo nekih slika (dole i gore) :)