Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle

P

Po mnogim kobnim znamenjima naslutio je Cezar svoju skoru pogibiju. Bas nekoliko meseci ranije seljenici u Kampaniji kopali su temelje da tu podignu svoje kuce. Na tome mestu bilo je starih grobova, koje su morali da uklone, pa su s vremena na vreme nalazili u njima po koji stari predmet od vrednosti : tako su iskopali neku bakarnu plocu bas na mestu, gde je kako se prica, bio sahranjen Kapis, osnivac Kapue. Na ploci su bile urezane ove reci : "Kada budu iskopane kosti Kapisove tada ce jedan potomak Julijev poginuti od ruke svojih srodnika i mnoga krv, koja ce posle toga natopiti Italiju, osvetice njegovu smrt." Ne treba ovo smatrati nekom izmisljotinom. Za taj dogadjaj svedoci Kornelije Balbo, Cezarov najprisniji prijatelj. 

Nekako u isto vreme jave Cezaru da konji, koje je posvetio na dan svog prelaza preko Rubikona, nikako nece da uzimaju hranu i stalno rone suze. U casu kad je prinosio zrtve, opomenu ga svestenik Spurina da se cuva opasnosti, koja mu preti na dan martovskih Ida. Poslednje noci, uoci dana svoga ubistva , sanjao je da leti u oblacima i da Jupiteru pruza desnicu. Njegovoj zeni Kalpurniji ucinilo se da joj se kuca rusi nad glavom i da joj muza u zagrljaju ubijaju. Zbog svega toga, a i zbog slabog zdravlja, dugo je oklevao da li da ostane kod kuce i da sednicu senata odgodi za neki drugi dan. Ali ga je Brut nagovorio da svakako podje, jer ga skoro celi senat vec odavno ceka. Cezar dakle podje oko jedanaest sati pre podne. Neki covek pruzi mu u prolazu pismo, u kome su bile podrobne vesti o celoj zaveri. On to stavi medju ostale spise , koje je drzao u levoj ruci, nameravajuci da to kasnije procita, kad mu se pruzi zgodna prilika. Iako mu zertva ranije nije dala nikakva dobra znamenja, ipak podje u skupstinu. Jos se nasmeja svesteniku Spuriji, tvrdeci da su martovske Ide dosle, a njemu se nista nije dogodilo. Na to ovaj odgovori : "Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle".

Kada je stigao u senat i seo na svoje mesto , opkole ga urotnici, kao da bi hteli da mu pridju zbog nekog sluzbenog posla. U tome trenutku priblizi mu se Tulije Cimber, hitajuci toboze da ga nesto zamoli. Cezar mu dade znak da sad nije vreme za to. U to ga Cimber zgrabi za haljinu. "To je krajnja drskost", povika Cezar. Tada mu jedan od Kaska zabode noz ispod grla. Cezar ga uhvati za ruku i ubode pisaljkom, koju je slucajno drzao. Bas je hteo da skoci, kad ga spreci drugi udarac bodeza. Odjednom spazi sa svih strana ostrice, pokrije glavu i levom rukom skupi haljinu da bi sto casnije poginuo. Zadobio je dvadeset i tri uboda. Jednom je samo zajauknuo, bez i jedne reci. Neki pricaju da je rekao, kad je medju urotnicima ugledao Bruta "Zar i ti moj sine?" Neko je vreme lezao mrtav na podu . Svi su bili pobegli. Najzad ga tri roba odnesose kuci na nosiljci, niz koju mu je visila jedna ruka. Od tolikih rana jedna je samo bila smrtonosna i to ona na prsima. Tako je tvrdio njegov lekar Antistije. Zaverenici su hteli da njegovo telo bace u Tibar; svu njegovu imovinu da uzme drzava i da poniste sve njegove zakone i uredbe, ali su od toga odustali, bojeci se konzula Marka Antonija i Lepida, zapovednika konjice.

Neki su naslucivali da ni sam Cezar nije zeleo da duze pozivi, a nije se ni cuvao, jer je bio slabog zdravlja. Nije se obazirao ni na proricanja svestenika, ni na opomene prijatelja. Nekima se opet cini da je i sam Cezar smatrao da je bolje sto pre podleci zasedama zaverenika, koji su na nj stalno vrebali, nego ziveti u neprekidnom strahu. 

Nijedan od urotnika nije posle njega ziveo duze od tri godine, niti je umro prirodnom smrcu. Osudjeni svi do jednog, poizgibali su svaki na svoj nacin : neki u brodolomu, drugi u bici; a neki su se ubili onim istim macem, pod kojim je Cezar izdahnuo.

Gaj  Svetonije Trankvil - Dvanaest rimskih careva

Friends, Romans, countrymen, lend me your ears;
I come to bury Caesar, not to praise him.
The evil that men do lives after them;
The good is oft interred with their bones;
So let it be with Caesar. The noble Brutus
Hath told you Caesar was ambitious:
If it were so, it was a grievous fault,
And grievously hath Caesar answer'd it.
Here, under leave of Brutus and the rest -
For Brutus is an honourable man;
So are they all, all honourable men -
Come I to speak in Caesar's funeral.
He was my friend, faithful and just to me:
But Brutus says he was ambitious;
And Brutus is an honourable man.
He hath brought many captives home to Rome
Whose ransoms did the general coffers fill:
Did this in Caesar seem ambitious?
When that the poor have cried, Caesar hath wept:
Ambition should be made of sterner stuff:
Yet Brutus says he was ambitious;
And Brutus is an honourable man.
You all did see that on the Lupercal
I thrice presented him a kingly crown,
Which he did thrice refuse: was this ambition?
Yet Brutus says he was ambitious;
And, sure, he is an honourable man.
I speak not to disprove what Brutus spoke,
But here I am to speak what I do know.
You all did love him once, not without cause:
What cause withholds you then, to mourn for him?
O judgment! thou art fled to brutish beasts,
And men have lost their reason. Bear with me;
My heart is in the coffin there with Caesar,
And I must pause till it come back to me.


William Shakespeare- Julius Caesar, Act 3, scene 2

Dođe mi da tog grofa tajno, na dvoboj izazovem !

Januara 1862. godine dvoroupravitelj kneza Mihaila, Anastas Jovanovic, bio je u problemu : kneginja Julija je u tom mesecu vec nekoliko pisama izmenila sa jednim grofom, pored zivog kneza koji nista sumnjao nije. "U ovom januaru ona je vec tri pisma grofu poslala a pet od njega primila." zapisao je Anastas , muceci se, u svome dnevniku. Sta da radi ? Knez jednako oseca, misli i pise da bez svoje Julije ne bi mogao "snagu mi daje, svetlost znaci". Dakako, ovo nije prva strastvena ljubav romanticnoga kneza : kao mladic vec je doziveo ljubavnu buru tokom putovanja u Rogaskoj Slatini, kada mu je za oko zapala lepa mestanka, sesnaestogodisnja Marija Berghaus,cerka nekog marvenog lekara. Ta mu je Nemica cak podarila i sina, doduse nikada zvanicno priznatog ali o kome se ipak brinulo - maloga Viljema Berghausa, kasnije preimenovanog u Velimira Teodorovica. No, ipak se to nije moglo porediti - usputna strast prema curici iz neke nemacke zabiti i ljubavi prema Juliji Hunjadi, kcerki grofa Ferenca Hunjadija de Ketelija, obrazovana i u svemu dolicna kneginja,koja je narocito volela Lista i rado citala Geteovog Fausta. Ovaj skladan i umno i fizicki lepi par ziveo je u braku vec devet godina, od cega tek dve u Knezevini Srbiji - do tada su Obrenovici prvo bili izgnani iz Srbije a zatim je Milos vladao po drugi put sve do smrti - 1960. godine - kada se i Mihailo i Julija sele sa svoga lepog imanja u Ivanki u Beograd. U pocetku prijemciva ideji da postane kneginja srpska, Juliji je medjutim brzo sve to dojadilo i ova nesnosna zemlja, ta tamnica, kao i njeni podjednako nesnosni gradjani. Ne pomaze mnogo ni sav Mihailov trud da od turske mahale od Beograda nacini evropski grad, ni svi balovi, ni gradska rasveta,ni planovi za pozoriste : Julija je nesrecna. Medjutim, koliko nesrecna i na ciju adresu jadikovke o zlehudoj sudbini salje grofica/kneginja Julija otkriva tek nesreni Anastas, te 1962. godine : otvorio je jedno njeno pismo i u potaji ga procitao. I sada je tu taj problem - kako sada reci knezu, prijatelju svom, da kneginja planira odlazak za grofa fon Arenberga ?

No, reci mu mora - jer eno nje gde se vec sprema za put. Jadan Anastas, toliko je sladak bio sa tom zeljom da grofa izazove, u potaji, na dvoboj. Da brani cast svoga knjaza, svog prijatelja i , mozda najvaznije, dobrocinitelja. Anastas je, naime, citavu svoju karijeru dugovao Obrenovicima - najpre Milosu, koji mu je platio skolovanje na Akademiji u Becu, potom i Mihailu koji ga je nakon mnogo godina drugovanja u izgnanstvu i vise puta potvrdjene vernosti, po dolasku na vlast proizveo u dvoroupravitelja. Tako je mali slovoslagac dakako svojim talentom i spremnoscu ali i voljom kneza Milosa postao prvi srpski litograf a neki kazu i prvi fotograf (a svakako drugi ako ne i prvi) u Srbalja, sto nije mala stvar. Posedovao je trecu Fojglenterovu kameru u Evropi i jednako zrakopisom ili svetlopisom zabelezavao i sacuvao za vecnost kako mnoga slavna srpska lica, tako i ona nepoznata iz beogradske carsije. Ali, to je lako bilo; kako knezu reci ?

Na kraju je Anastas prelomio, usao kod kneza u kabinet i kada (ne)vesto smisljena alegorija nije pomogla pred kneza stavio groficino pismo u kome je stajalo da kneginja ima dogovoren sastanak sa grofom Arenbergom u Becu. Jos gore : oni su se tamo upoznali jos pre sedam godina, dakle kada je sa knezom vec tri godine bila u braku ! "Tajac je prekrio dvor. Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikoga nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema."

Ona je otputovala, knez nije rekao ni reci ali je slomljen u svom dnevniku zapisao : "Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene još neko drugi postojao. Čak i onda na Ivanki.." Knezeva reakcija mozda jeste pomalo zacudna ali - on jeste pre svega bio, za razliku od svoga oca , grubijana, dzentlmen. Zivot koji je vodio u Becu , mnoga putovanja i drustvo u kome se kretao, nacinili su od njega sustu suprotnost svog nepismenog i bahatog oca : uz Milosevu inteligenciju kod njega je stecena kultura, obrazovanje i prosvecenost. Neki kazu - i izvesna hladnoca u ophodjenju, lisenost spontanosti i neposrednosti, mozda cak krutost - sto sve za vladara i nije cudno, i prilici. Pa ipak, bio je i veliki romantik, a onako lepog i ugladjenog, i zene su ga volele. Pored despota Stefana Lazarevica ovaj svetski gospodin od Mihaila (koga neprestano pokusavaju da preimenuju u - Mihajla!) oduvek mi je bio nas omiljeni vladar, najdraza istorijska licnost : ne samo sto je bio (za razliku od vecine, a poput Stefana Lazarevica) ugladjen, fin, naobrazen, nacitan i prosvecen vladar; ne samo sto je bio lep (a i to je vazno:); ne samo sto sam, poput Bajca koji nalazi misticne veze sa Mehmedom jer zivi na mestu njegove gradjevine i po imenu, veci deo zivota zivela u Knez Mihailovoj ulici (te u blizini svih spomena na njega - njegovog konjanickog spomenika, pozorista koje je on zapoceo, konaka njegove majke i grobnice u Sabornoj crkvi, te spomenika predaje kljuceva na Kalemegdanu:); ne samo zbog njegovih zasluga prema Beogradu samom, od kojeg je cinio evropejski grad - vec sam pre nesto godina shvatila i da je meni omiljenu starogradsku pesmu Sto se bore misli moje on napisao ! Medjutim, nikada nisam naisla na podatak kome li je on tu pesmu napisao i uvek jednako verovala da je ona bila posvecena ili toj njegovoj nevernoj zeni Juliji ili njegovoj kasnijoj velikoj ljubavi, pomalo problematicnoj doduse, Katarini Konstantinovic. Ova je ljubav bila dvostruko neprilicna : Katarina je bila veoma mlada, jos maloletna kada ju je knez zavoleo, a pri tom je bila i njegova bliska rodjaka - naime, bila je unuka Milosevog brata Jevrema, sto znaci - Mihailova sestricina ! - bila je kcerka njegove sestre od strica. Pa ipak, i pored svega on je bio namislio da se njome ozeni i time, izmedju ostalog, mozda donekle sebi i presudio : otpor prema toj njegovoj odluci bio je toliko velik da je cak i Nikola Pasic zbog toga dao otkaz na mesto predsednika vlade. Pa ipak, Mihailo se nije dao odgovoriti, valjda je bas bio odlucio da bude srecan i iz te srece dobije zakonite potomke koje mu Julija nije dala. A onda je ubijen i to bas u drustvu Katarine i njene majke (njegove sestre) Anke. Medjutim, kako je uprkos svemu ta ljubav bila srecna, dokle god je trajala, ostvarena i ispunjena lepim nadama za buducnost, nikako mi seta i pozdrav iz pesme nisu isli uz nju. Vise mi se slagala uz Juliju koja je i doslovno - otisla - a on kaze : Bez'te sada vi oboje ...

Tako da je ta misterija ostala neresena do pre par godina - a za mene do pre par dana - kada su u jednoj somborskoj kuci pronasli, a kako to uvek neocekivano i zacudno biva - notni zapis koji je pratio ovu Mihailovu pesmu, a na kojoj se nalazila i posveta ove pesme - Kleopatri Karadjordjevic !!! za njen rodjendan. I eto sada jednog romeojulijevskog zapleta : mladi knezevic Mihailo (ispostavilo se da je pesmu napisao dosta pre druge vladavine) posvecuje strasne a melanholicne stihove ove bezvremene starogradske pesme - jos mladjoj Kleopatri Karadjordjevicevoj, unuci Karadjordja a cerki kneza Aleksandra Karadjordjevica i Perside Nedadovic, bratanice prote Mateje Nenadovica. Svakako - oni su se morali poznavati, ako ni zbog cega drugog a ono zato jer je njen otac jedno vreme bio adjutant knezu Mihailu. Dakako, ona je za te prve vlade kneza Mihaila bila jos prakticno beba; morali su se, dakle sretati i nakon abdikacije Obrenovica i nakon sto je njen otac postao knez srpski. O samoj Kleopatri malo sam saznala i nadam se da cu uspeti vise u buducnosti da o njoj pronadjem. Izuzetno me zanima, na primer, ko joj je i iz kog razloga nadenuo ime - Kleopatra :) zatim i o njoj samoj, ako je uspela da probudi tako snazna osecanja u Mihailu. Svakako, njen je otac, kao i njegov sin - buduci kralj Petar I  - bio od normalnijih vladara srpskih - podizao je skole, osnovao muzej i biblioteku, te onda verujem da mu je i kcer rasla pod blagotvornim ocevim uticajem. Jer, nju je hteo i princ Danilo Crnogorski, tako da je izgleda bila, sto se ono kaze, in high demand. Eto, i Anastas ju je fotogafisao :) Pa ipak, ni jedno ni drugo nije se ostvarilo : ona se na kraju udala za izvesnog Milana Petronijevica, koji je bio diplomata u Istanbulu i Berlinu, a onda umrla u roku od par meseci posle svadbe, 1855., u dvadesetoj godini zivota. Ova me svadba i izbor mladozenje pomalo cude : knez Aleksandar je jos uvek bio knez srpski a za nju su ocito bili zainteresovani i vazniji i mocniji ljudi od nekog diplomate. Volela bih da znam da li je to onda bio brak iz ljubavi, koji je otac odobrio, imajuci cetiri kceri medju desetoro dece (!), ili je neki nepoznati interes bio u pitanju. Sve u svemu, citavo ovo zamesateljstvo cudi, a narocito ta Mihailova posveta. I prosto covek mora da se zapita, da je ta ljubav njegova bila ozbiljna i da je jos kojim slucajem bila uzvracena da li bi se Karadjordjev sin i Karadjordjev kum-ubica mogli sloziti oko buducnosti mladih i jedne pomesane dinastije ? Mozda bi i nasa istorija bila drugacija ili bar veoma interesantna (ne da joj i ovako nedostaje interesantnosti:)

O somborskom razresenju misterije Mihailovih misli koje se bore saznadoh iz emisije Iza naslova koja ide vec jedno duze vreme na RTS-u i koju izuzetno volim da gledam. Autor emisije je izvesna Katarina Glisic, izuzetno talentovana mlada osoba (zavrsila muzicku Akademiju a potom i glumu:) koja jeste jedna od retkih ljudi od duha na nasoj televiziji : u vreme kada televizijom dominiraju razni reality soui i razne druge gnusnosti i niskosti, kada je televizija kao medij, a nacionalna narocito, svedena na vecite reprize, veciti i sveprisutni CSI (u svim gradovima), razna kuvanja i druge nemastovite i bezsadrzajne programe ona je smislila i ostvarila emisiju koja je u svakom smislu u duhu najboljih godina programa RTS-a. Jer, ja se secam recimo skolsko-obrazovnog programa kakav je bio u moje (skolsko) vreme. Najvise na svetu volela sam one lake bolesti poput stomacnih tegoba ili neke prehlade kada se nije bilo dovoljno dobro za skolu ali se ipak skakalo iz kreveta i ukljucivao TV odmah posto roditelji odu na posao :) volela sam taj RTS i ono sto je on tada prikazivao : jer taj je program bio kvalitetan. Nije to samo nostalgija za tim izgubljenim vremenom i detinjstvom, tim nekim pred-vremenom punom arhetipskih predstava - tada je zaista bilo sta da se gleda. I umesto serija poput Boston Legal (protiv koje nemam nista u njenom premijernom terminu), ubistava i kuvanja tada su pustani Mikijeva radionica, Opstanak, Branko Kockica, Aca Postar, Metla bez drske ...gde je sada taj obrazovni program ? Moram da zakljucim da ga nema uopste , sem tih sasvim retkih pokusaja poput ove lepe emisije. I kao sto je na mene svojevremeno veoma uticala divna emisija Carobna frula (koju jedinu nisam nasla cak ni u tragovima na youtube) tako verujem da ce i ova emisija uticati na bar poneke mlade mozgove ispunjene sundom i kicom sa TV ekrana da se otvore i prema klasicnoj i (ili) u ovom slucaju starogradskoj muzici. Mastovito resene, i sto se tice enterijera i eksterijera u kojima su snimane, i sto se tice kostima i nacina prezentovanja, ova zasluzuje sve pohvale i , nadam se barem, da predstavlja neku nadu u novu tendenciju i na nasoj najstarijoj televiziji. (ta tendencija se ipak moze primetiti i po drugim znakovima, iako nisu uvek tako jasni : iako po mnogim svojim elementima na ivici nekog kica ti pokusaji zapravo predstavljaju hvale vrednu zelju da se izadje iz dosadasnjeg sablona funkcionisanja naseg javnog servisa : to su, pre svega, serije snimane po delima Mir-Jam, koju mnogi vole da porede, sasvim neopravdano, sa Dzejn Ostin, ali koja je ipak neuporedivo bolja nego bilo koje Porodicno blago, Srecni ljudi i slicni neuspeli klonovi vec prilicno sapunastog Boljeg zivota. Mora se priznati da je ovo ipak povratak nekoj predratnoj gradjanskoj kulturi u kljucu hrvatske serije Ratkajevi, samo sa malo manjka prigodne glume koja je u nasim serijama,sasvim nepotrebno, na ivici karikature. No, ostalo je za svaku i veliku hvalu - kamera, fotografija, izbor lokacija i narocito kostimi i rekviziti, enterijeri ... jer stvarno je vec malo dosta seljaka, belih ladji i baba koje se cesljaju dok neko selo gori. Doduse, jeste jako dugacak put od Mir Jam do Vuka , Dositeja ili Nusica ali ipak prihvatam Ivana Bosiljcica kao novog idola mladih , ma kako meni ne bio idol, pre nego Radosa Bajica ).

Julija se, izgleda, pokusala vratiti Mihailu u jednom trenutku, ali on je vise nije hteo - kako je pisala majci, koja je ionako sve vreme bila na strani MIhaila i korila budalastu kcer- "On me vise nece. Voli me,ali me nece ". S druge strane, on je , nesretan, ovako pisao : "Nemam je više, izgnao sam je. Ostao sam da u pustoti služim, a bezdno čeka." I tako bitisao u tom bezdnu sve dok ga nije obuzela ljubav prema Katarini. Julija se vise nije vracala u Srbiju, ni pokusavala da se pomiri sa Mihailom. Zbog njegove smrti razvod se nikada nije dogodio, a Julija se na kraju udala za svoga Karla fon Arenberga i zivela, ironijom sudbine, sa njim na Ivanki, tom bivsem Mihailovom imanju, postavsi grofica od Arenberga.

Nesretni Anastas "veran do groba, i preko groba" Mihailu, kako je pisala njegova kcerka Katarina, povukao se nakon knezevog ubistva sa dvora, iako su mu nudili da ostane kao dvoroupravitelj i pored mladog Milana Obrenovica. On je to odbio, odlucvsi da ostatak svojih dana provede u miru svog doma u Kosovskoj ulici (sada ta zgrada vise ne postoji), te da se posveti onome sto voli - citanju, odlascima na izlozbe i pomnom pracenju svih novina : uvek ljubitelj svega novog prvi je uveo telefonsku liniju u Beogradu :) Umro je 1899. godine, ne docekavsi XX vek i sva njegova cudesa. Rekao je u samrtnom casu :

"Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo! A sad je sve gotovo ..."

Citajuci razne stranice o ovim pitanjima shvatila sam da se Mihailom bavi Svetlana Velmar Jankovic u romanu Bezdno, koji je inspirisan izmedju ostalog i Mihailovim dnevnikom. Za taj roman ona je dobila i Ninovu nagradu a ja sam pomislila kako cu ga odmah po sledecem odlasku u Beograd kupiti. Ne lezi vraze u toj nameri me je odmah odvratila neobicna cena ove knjige od (cak) 1440 din. Cemu takva cena i iz kog razloga je ona takva - ne znam - ali tako Bezdno nece skoro postati deo moje biblioteke. Naci cu je ja vec u gradskoj biblioteci gde sam je i vidjala vec toliko puta, ne znajuci o cemu se tu radi (citala sam od Svetlane Velmar Jankovic Dorcol koji mi se izuzetno svideo pa sad vec duze vreme trazim neuspesno i Vracar, ali moja jos uvek poprilicna nezainteresovanost ili bolje receno - nedovoljna zainteresovanost za nasu knjizevnost proizveli su to da uopste ne obratim paznju na ovu knjigu). O knezu Mihailu postoji vise romana, od kojih sam procitala jedan, cini mi se onaj Baraninov, davno bese... ali knjiga koju pre svega veoma volim, iako izgleda za nju relativno malo ljudi zna, jeste Zapisi starog Beogradjanina od Koste N. Hristica, zbirke prelepih prica o starom Beogradu u kojoj ima pregrst i takvih iz vremena kneza Mihaila. Ovu knjigu izdao je Nolit 1989. godine i koju su do skoro prodavali budzasto a koju planiram uskoro opet pomalo da cituckam ...

Nelsonova senka

Septembra 1798,kada je Horacio, pobednik sa Nila, uplovio u zaliv, Hamilton je vec trideset sest godina bio britanski izvanredni i opunomoceni ministar na dvoru u Napulju. Svi su ga smatrali covekom otmenih manira. Veliki ljubitelj sporta,drug kralja Ferdinanda u lovu - zajedno su pobili hiljade sljuka i prepelica. Veoma nadaren muzicar - svirao je violoncelo i drzao spostveni orkestar. Izvodio je eksperimente s elektricitetom, drzao pripitomljenog majmuna i zasadio engleski vrt na zemljistu kraljevske palate u Kazerti. Vilijem Bekford je o njemu rekao : " Prvi poznavalac - ne samo lepih umetnosti nego i nauke o ljudskoj sreci." Najbolji plesac na napuljskom dvoru, govorilo se, iako je do 1798. verovatno prestao da plese, sigurno jeste, osecao je teret godina, jetra mu je bila u losem stanju od previse gozbi. Divlji i pohotni sicilijanski ples, tarantelu, stvoren od cistog besa, sigurno vise nije igrao. Ema, tada tek u trideset i prvoj godini, plesala ga je predivno ... Od februara sledece godine, Godine jakobinaca, Horacio i Ema spavali su zajedno, onoliko redovno koliko su to njihove duznosti dozvoljavale.

Tu sam stao i neko vreme koracao tamo-amo po sobi. Nema tragova u golim cinjenicama iz necijeg zivota. Hamilton je tipican proizvod svog vremena i svoje klase. Cini se da ni u sta nije mnogo verovao. Imao je predrasude i misljenja, da, ali nikakva cvrsta nacela. Zeleo je da svoje dane provodi prijatno. Pa ipak, u nekoliko vaznih pitanja uopste nije bio tipican. Istinski se odlikovao samo prefinjenim ukusom. Bio je "poznavalac", sakupljac starina, strucan vulkanolog... imao je jednu od najboljih privatnih zbirki antickih vaza. I bio je izuzetno trpeljiv. Viktorijanski biografi poricu da je znao za preljubu, poricu i da je preljube bilo. Ali, svi dokazi govore da je bilo preljube i da je on za to znao. Ne samo da je znao nego ju je u potpunosti prihvatao, da je ziveo svestan preljube, neuznemiren i dobrocudan. Sve troje ziveli su pod istim krovom, vidjali su se svaki dan. Ema mu je bila predata, mozda je i sam bio spreman da je preda dalje, mozda se osecao prestarelo, preumorno ? Zena, iz koje god da je klase, uvek je imovina. A sakupljac, naravno, sve moze da prepusti, ljude kao i predmete. Sve je pitanje rasporeda. Procitao sam negde da je u dvoristu kuce na Pikadiliju, u koju se uselio 1800, kad se njegova diplomatska karijera okoncala, bila statua koja mu je vredjala ukus. Dobijao je glavobolju kad je samo pogleda. Nije mogao da zivi u toj kuci dok se nije otarasio te statue i na njeno mesto postavio anticki kip sa Nila.

Citam knjigu Bari Ansvorta (Barry Unsworth) Nelsonova senka (Losing Nelson) iz 1999. godine koju je kod nas objavila Laguna. Kupila sam je tokom praznicnih popusta u jednoj od Laguninih knjizara, bila je medju onima za 200 dinara. Izabrala sam je pre svega zbog Barija, koji je interesantan pisac : poznat uglavnom po istorijskim romanima, kakve ja volim, objavio ih je petnaestak a vise puta bio u najuzem izboru za prestiznu Bukerovu nagradu, koju je najzad i dobio za poznati roman Sveta glad. Za ovu knjigu, medjutim, Laguna najavljuje da mnogi smatraju da je cak njegovo najbolje delo. To ne bih znala reci. Medjutim moram reci da mi se dopada, za sada, kao i to da je u ovoj knjizi psihologija mnogo vaznija od istorije : ovde se naime radi ne o Horaciju Nelsonu, velikom britanskom heroju koji je porazio Napoleona na Nilu, toliko koliko o glavnom protagonisti, pomalo sasavom naucniku koji o njemu pise knjigu. Ovde se radi o opsesiji herojem koja ide daleko do poistovecivanja : taj naucnik smatra da je on nekakva druga strana novcica, Nelsonova senka (otud je dobar prevod naslova), covek koji ga bolje poznaje od bilo koga drugog, iako ih deli tricavih dvestotinjak godina . On prozivljava tako svaki bitniji datum Nelsonovog zivota, svaku bitku rekreira u podrumu, na presvucenom bilijarskom stolu i maketama brodova koje je sam pravio. Od svoje kuce napravio je muzej i opsesivno skuplja all things Nelson.

Prikaz mehanike opsesije je fantastican. Cak i meni, koja o opsesijama zna a thing or two ;) cini se neverovatnim da se neko moze toliko i na taj nacin izgubiti, do samoponistenja. Medjutim, i taj aspekt knjige i ono sto se kroz njega saznaje o samom Nelsonu, ostaje ipak u drugom planu naspram interesovanja koja je u meni probudila prica o nesretnome ( no da li je bio ?) ambasadoru ser Vilijam Hamiltonu i , uopste, celoj toj neobicnoj situaciji.

Karikatura Dz.Gilreja iz 1801 : Hamilton se

divi antikvitetima - Ema je prikazana kao

Kleopatra,sa njegove leve strane a Nelson,

sa desne, kao Marko Antonije

Naravno, obicno mi takav jedan lik uopste ne bi bio interesantan, te bih navijala, kao i uvek, za romansu kakva je bila ta izmedju Nelsona i Eme. Narocito stoga sto sam ranije gledala i film sa meni omiljenim glumackim parom - Vivijen Li i Lorensom Olivijeom That Hamilton Woman. Mislim, zaista, ko bi mogao da razmislja o nekom tamo starom muzu pored njih dvoje ovakvih :

Medjutim, kako sam procitala juce gore navedene redove odjednom se u meni probudila zainteresovanost bas za tog "starca". Nelson je bio hrabar, mozda cak i genije u ratu,u tom trenutku jednoruki i jednooki heroj; Ema je bila prelepa i lukava fatalna zena - zajedno oni tvore tale as old as time - ali Vilijam Hamilton je bio toliko vise od pukog sablona, od uloge koja mu je u toj semi data, prakticno - enigma. Zbog njega, njegovog ponasanja i cudnog prihvatanja u citavoj toj bizarnoj situaciji ova prica jeste, ustvari, interesantna.

Rodjen je 1730. godine kao cetvrti sin guvernera Jamajke, Lorda

Arcibalda Hamiltona. Jedno vreme je proveo u vojsci, koju je napustio nakon sto se prvi put ozenio. Ta njegova prva zena umrla je a da u braku nije rodila ni jedno dete,te je Vilijam ostao sam. Radio je  kao ambasador u Napulju, gde je proveo na ovoj duznosti punih 36 godina, do te 1800. godine. Ovo dugo vreme on je iskoristio tako sto je proucavao vulkanologiju i zemljotrese a napisao je i knjigu o Pompeji ! Kao sto lik u knjizi Bari Ansvorta pripoveda - narocito se zanimao za anticke vaze koje je i skupljao. Deo svoje zbirke prodao je Britanskom muzeju a deo je nazalost potonuo na brodu putujuci za Englesku. Napisao je i knjigu o etrurskim, grckim i rimskim antikvitetima kao i oVezuvu.

Emu je upoznao tek u 56oj godini i to na vrlo bizaran nacin : u Napulj ju je poslao njegov necak kao dar - zapravo ona je trebalo da bude neka vrsta otplate dugova. Naravno, vrlo brzo je

bio ocaran njome. Ona je tada izvodila nekakve plesove oskudno obucena za njega i njegove prijatelje, medju kojima je bio i Gete. Po onome sto se o tim plesovima moze procitati ona bi mogla biti nekakva preteca Isidore Dankan. Ali, sve u svemu, bila je devojka prilicno mutne proslosti, mada veoma lepa. Stavise, vazila je za jednu od najlepsih zena tog vremena, sta god to znacilo. Ali, o njoj mozda neki drugi put - vazno je to da se on njome zaneo toliko da se na kraju njom i ozenio, pet godina nakon sto je njemu "dopremljena". Iako su Nelsona upoznali i ranije, po njegovom prvom dolasku u Napulj, tek 1798, nakon bitke u Egiptu, radja se prijateljstvo a zatim i ljubav izmedju Eme i Horacija, koju je izgleda Vilijam ne samo tolerisao vec i podsticao. Medjutim, iako je on tada imao oko 67 godina ne treba zamisljati ni cetrdesetogodisnjeg Horacija bas kao Lorensa Olivijea - mnoge bitke su ga doslovno prepolovile - ne samo sto je izgubio ruku, vec i oko a i pola zuba mu je nedostajalo, mada se sve to ne vidi bas na njegovim portretima na kojima je prikazan kao lep covek.

Ovaj cudan manage a trois zajedno se uputio na samom kraju veka ka Engleskoj, izabravsi najduzi moguci put - iz nekog razloga nisu se vratili brodom vec su putovali kopnom kroz centralnu Evropu, stigavsi tako u domvinu u osvit novog veka - 1800. I po dolasku  u Englesku oni nastavljaju da zive zajedno, u Hamiltonovoj kuci, ne obaziruci se mnogo na Nelsonovu zenu Fani. Kasnije Nelson kupuje kucu pa se svi sele tamo, cudna porodica u medjuvremenu uvecana za jos jednog clana - Ema je rodila Nelsonovu kcer Horaciju. Ta kuca postaje fokusna tacka svebritanskog interesovanja - Ema je trendseter koji se oponasa u najsitnijim pitanjima bila to moda odevanja ili opremanja kuce. Opste su poznati i javnost ih prati na svakom koraku na nacin slican onom kojim se sada prati svaki aspekt zivota poznatih. Oni su pravi viktorijanski celebrities. No, Ema i Horacio se ne vencavaju - smatrali su nepostovanjem prema Vilijemu da Ema trazi razvod. Vilijam je umro eventually ali ni tada ovo dvoje nije ozvanicilo svoju vezu. Ubrzo je i Nelson, 1805, zavrsio svoj zivotni put a Ema ostala sama sa cerkom i dugovima zbog kojih je prakticno bila u kucnom pritvoru. Na kraju je iz ocaja pobegla u Francusku kako bi utekla porazivacima dugova. Tamo je i umrla 1815. godine. Njenom smrcu se zavrsava ova cudna prica.

O Hamiltonovoj zbirci ima par clanaka : Thora Brylowe - Two Kinds of Collections : Sir William Hamilton's Vases, Real and Represented, objavljeno u Eighteenth Century Life , Vol. 32 ; Lucilla Burn - Sir William Hamilton and the Greekness of Greek Vases, Journal of History of Collections,1997. Postoji i knjiga - Vases and Volcanos : Sir William Hamilton and His Collection, Ian Jankins i Kim Sloan. Starija publikacija datira jos iz Hamiltonovog vremena - izmedju 1791 i 1795 godine izdato je cetvorotomno izdanje "Vaza" koje je ilustrovao Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (Johann Heinrich Wilhelm Tischbein) : Sir William Hamilton's Collection of Engravings from Antique Vases". Evo primera :

Toliko za sad. U medjuvremenu smesni naucnik suocen bas sa desavanjima u Napulju i Nelsonovom upletenosti u jedan sraman cin, te pocinje polako da shvata da taj heroj andjeoske prirode, kako on voli da misli o njemu, mozda i nije toliko svetolika prilika kako ga je on zamisljao. Za te misli jos krivi sebe i svoj "pokvareni um". Ostaje da se vidi da li ce izgubiti Nelsona ili sebe zauvek do kraja knjige. Svakako, volela bih da mogu da dodjem i do jos jedne knjige o svemu ovome od Suzan Sontag (Susan Sontag) - The Volcano Lover,iz 1992. Mozda ta knjiga rasvetli bolje cudnu licnost antikvara-ambasadora Hamiltona :)