Jedna odista lepa vest oraspolozila je ove ovaj-vetar-i-sneg-nikada-nece-stati-i-mi-zapravo-zivimo-u-Narniji dane : veceras se u galeriji RTS-a otvara izlozba Bete Vukanovic,sto ce moci i da se prati uzivo na RTS 2 u 20h. I sad, nije to samo sreca sto cemo u moru raznih linija i tacaka i onda nista ili pak mazem se imalinom ili uporno pokusavam da iskocim iz neke rupe konacno videti i nesto od dobre, stare figuracije s kraja pretproslog i pocetka proslog veka (a da to nisu Paja Jovanovic i slicne velicine); nije ni samo to sto je Beta bila pretezno impresionisticke provenijencije, to jest sto je stvarala i u vremenu kada je i do nas dosao taj val leprsavosti sa Monmartra; vec bas volim tu Babet, volim je jos od studija kada su nam pricali o njoj i kako je skandalizovala Beograd sama oslikavajuci fasadu kuce/skole, sve u tregericama valjda, ili tako sto je dame-polaznice izvodila, po principu impresionizma, u plain air,na Kalis recimo, da tamo slikaju :) Volim je i zato sto je zbog jednoga Riste odlucila da napusti svetske gradove, pa i svoju domovinu i doseli se u Srbiju. Za to je trebalo hrabrosti :) Volim je i zato sto je onda, a sa tim istim Ristom, odlucila da preuzme Kutlikovu skolu i poduci crtezu i likovnim stvarima ove ovde Srbe koji sem te nisu imali umetnicke skole. A mislim da bih je volela i samo zbog par slika, kao sto je Letnji dan (dole).
Volela bih da je oko svega tako lako odluciti se kao po pitanju impresionizma, pa cak i onog naseg, pomalo zakasnelog, pomalo ne bas shvacenog i potcenjenog - jer ne mogu da poverujem da cak i najveci mrgud, koji je sav ozbiljan a impresionizam smatra frivolnom, prevazidjenom candy box umetnoscu,moze bez bar osmeha proci pored Moneovih lokvanja,stogova sena,Ruanske katedrale ili pak Degaovih balerina, Renoarovih rumenih devojaka ili pristojno zaposlenih dama Berte Moriso. Kako bi neko mogao, odistinski, nevoleti impresionizam ?
No, nije stvar ni u impresionizmu - Babetino vreme je ono vreme kada nasi umetnici pocinju da se usudjuju da iskorace iz Beca i malo pronjuskaju i po drugim umetnickim skolama, pre svega Minhenu a onda i Parizu. Ovaj prodor u svet odmah je rezultirao i sasvim drugacijim slikarstvom i akademizam jednog Paje Jovanovica ili Urosa Predica, Bukovca ili Steve Todorovica sada biva polako zamenjen tim titravim necim sto volimo da podvedemo pod impresionizam ali je zapravo jedno osobeno trazenje. Verujem da se to otiskivanje u svet nasih umetnika moze porediti sa onim trenucima prosvetljenja - kao kada je Vinsent otkrio prvo Pariz, pa onda i Provansu, kada sumorni jedaci krompira iz rudnika, nikakvi i garavi bivaju zamenjeni onim veselim Arlezankama, onim smesnim postarom ili cica Tangijem. Ili poput onog trenutka kada Gogen stize na Tahiti i otkriva neku novu poetiku inspirisanu golisavim devojcurcima. Otvaraju se oci, postaje se prijemciv za novo. I bez obzira sto ovi stari slikari jos uvek dominiraju javnim ukusom i velikim izlozbama, poput izlozbi udruzenja LADE, eto i kod njih se moze primetiti taj novi titraj zivota - kod Paje u nekim pozadinama, u novoj atmosfericnosti i laganosti. Kod Urosa - pa to je vec gotovo impresionizam u onim slikama pejzaza sa njegovog cardaka na Vracaru.
Babet se takodje skolovala u Minhenu i Parizu, gde je na akademiji i upoznala Ristu (levo- portret Riste od Bete). Oduvek sam se pitala kako je jedna tako svetska zena poput Babet, kojoj je pri tom umetnost i profesija i ljubav, uspela da se odrekne tih velikih centara umetnosti i odluci da se uda za Ristu i za njim dodje u Beograd koji je jos uvek vazio za mali i opskuran gradic koji jos uvek vise lici na tursku mahalu nego na evropejsku prestonicu. Tacno je da ljubav cini cuda i izgleda je i ovde ona odlucila umesto nesretne Bete kojoj je samo ostalo da se spakuje i sedne na voz sa svojim novim muzem...i stigne u Beograd koji u tom trenutku nije imao umetnicke skole do jedne, Kutlikove, a ni jednog jedinog izlozbenog prostora. Za razliku od dotadasnje prakse izlaganja slika po izlozima radnji, poput onih maturantskih panoa u Vojvodini, ona je zajedno sa Ristom i mladim vajarom - Simeonom Roksandicem -s jeseni 1898. godine napravila veliku izlozbu u holu narodne skupstine. Ne treba biti nepravedan i reci da su ovo troje bili prvi koji su osmislili i sproveli u delo ovakvu jednu izlozbu, koja je jos imala i svecano otvaranje, s Mihailom Valtrovicem na celu - bilo je nekoliko vecih izlozbi i pre - neposredno pre njih izlozbu je imao slikar Leon Koen, kao i Kutlikovi ucenici, u istom prostoru. Medjutim, izgleda je ova izlozba bila senzacija jer danima nije nedostajalo posetilaca, a bilo je i tako vaznih kao sto je kralj Milan, taj seret i ljubitelj umetnosti. Milan im je kasnije i otkupio neka dela od kojeg novca su Vukanovici kupili plac za kucu u Kapetan Misinoj ulici. Samu kucu gradio je arhitekta Milan Kapetanovic a bas po potrebama dvoje slikara koji su jos, u medjuvremenu dobili i drzavnu dozvolu da preuzmu Ktlikovu skolu : imala je cak cetiri velika ateljea i prostranu terasu takodje pogodnu za slikanje. Beta je fasadu tada oslikala, predstavivsi na njoj tri muze koje je jos dekorativno obogatila plavim perunikama i paunovim perima. Na zalost, iako ta kuca i dalje postoji (broj 13.) ovog fasadnog umetnickog rada nema od drugog svetskog rata, kada je stradao u bombardovanju.
U okviru ove skole Beta je vodila nastavu za devojke (koliko me secanje sluzi Kiril je imao problema da uzima ucenice zato sto je bio musko:). Tada se jos poprilicno smatralo da je slikarstvo devojacka razbibriga a muska profesija - mnoge mlade dame pohadjale su casove u ovakvim skolama samo stoga da prekrati vreme i nauci se nekoj prikladnoj vestini. Taj seksizam moze se videti i na samim slikama ne samo srpskih vec i svetskih slikarki - teme dostupne zenama i nacin na koje su zene predstavljane govore mnogo. To su najcesce majke sa decom, mlade dame u bastama, ili u sobama, kako vezu, siju, citaju neku knjigu poezije, uvek u potpunosti nesvesne da su u tom trenutku slikane. To su intimni prostori gledani kao kroz neku kljucaonicu i retko ce zena mnogo odstupiti od nekog klisea pristojne gospodjice ili pozrtvovane majke. I ako su odstupale, znalo se ko su te gospodjice bile :) Zato je Beta i skandalizovala gradjane kada je sa gospodjicama ucenicama izlazila na Kalis, ili kao na fotografiji levo - na Topcider da slika u pleneru. Rista to, sa svojim momcima ucenicima - nije radio, zadrzavajuci se , i dalje, u ateljeu.
Medjutim, i ovakva kakva je bila ova skola je imala ozbiljnih nedostataka : pre svega nastavnickog osoblja (broja : 2) nije bilo dovoljno, pogotovo sto je zainteresovanih bilo mnogo. Ovaj problem resen je tako sto su primljeni jos i vajar Djordje Jovanovic, slikar Marko Murat, Stojan Titelbah, Dragutin Inkiostri i drugi a skola je preseljena u zgradu u ulici Kralja Petra. Ova skola je presudna za razvoj naseg slikarstva toga perioda. Radila je uspesno do pocetka prvog svetskog rata, kada je zbog mnogih sukoba, izmedju ostalog i oko vlasnistva a i oko same nastave, prestala sa radom.
Ovaj period je i inace bio veoma tezak, ne samo po Betu vec po Srbiju uopste - prvo su nastupili balkanski ratovi, a potom je i prvi svetski rat pokucao na vrata. Tokom balkanskih ratova Beta je radila kao bolnicarka i pomagala tokom rada sa bolesnicima kao prevodilac stranim lekarima. Medjutim negde na samom pocetku svetskog rata i Rista se veoma tesko razboleo. Oni su, zajedno sa vojskom, stigli do Soluna a potom su otisli za njima i u Marsej - Beta je, kao i u prethodnim ratovima, radila kao bolnicarka, negujuci ovaj put - i svoga muza. Jos jedna velika, mozda najveca, srpska slikarka je bila bolnicki dobrovoljac i u balkanskim ratovima a i u prvom svetskom ratu, gde je i sama podlegla tifusu 1915. - Nadezda Petrovic. Obe su kao intelektualke osecale posebnu vrstu obaveze prema svom narodu i zemlji (a Beta je itekako sebe smatrala Srpkinjom do tada). Na zalost, Ristu je zivot napustio 1918, na samom kraju rata. Beta se vratila u Srbiju (a ne u svoju otadzbinu, na primer) sledece godine. Izgleda joj kuca vise nije pripadala jer tamo vise nije zivela i radila - prihvatila je ponudu svojih prijatelja za atelje a zivela je u Domu ucenica u Beogradu, gde je i predavala crtanje. Nastavnik je bila sve do 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata (kao da joj prethodna tri rata nisu bila dovljna!) i okupacije , a zbog njenog porekla, bilo joj je ponudjeno da saradjuje sa okupacionim vlastima, sto je ona odbila - kada su joj ponudili kao svojoj sunarotkinji mnoge privilegije ona se navodno obradovala takvoj pažnji, uz pitanje da li su pomoć ponudili i njenim susedima. Kada su joj, začuđeni njenim pitanjem, odgovorili da nisu, jer su njene komšije Srbi, ona im se zahvalila na ponuđenoj pomoći ističući da ne može da je prihvati pošto je i ona Srpkinja. I sad, jeste da je to samo po sebi plemenit gest,ali mi je drago to njeno odbijanje i stoga sto znamo sta se desavalo sa onima koji su cak i samo radili svoj posao za vreme okupacije, poput tek skoro rehabilitovane Zanke Stokic. Ovako, imala je prilike da dozivi ravno sto godina ! :)
Babet je zivela do 1972. godine i sahranjena je u Beogradu. Slicno Ljubici Cuci Sokic radila je do poslednjeg dana a, takodje poput Cuce, imala je atelje na Kolarcu. Za nas znacajna je pre svega kao pedagog, a onda i kao slikar. Beta se, doduse bavila i drugim stvarima, poput grafike ali to u ovoj sredini u to vreme jednostavno nije prihvaceno, pa je odustala. Takodje se bavila i umetnickom karikaturom, sa kojom je imala nesto uspeha cak i kod nas. Nakon smrti, a po njenoj zelji i testamentu, vecina njenih radova - u ulju, avarelu, crteza, skica, karikatura ... pripada gradskom muzeju u Beogradu, te se osniva legat Bete Vukanovic. Jedva cekam da vidim izlozbu :) i nadam se da je ovo neka tendencija koja ce se nastaviti pa da cemo uskoro, recimo, opet moci da vidimo jednog, meni taako dragog, Malisu Glisica ... :)
+ jedna smesna slika ne bas talentovanog Nikole Milojevica pod nazivom Umetnicka pakost
Dobar prijem Bete i Riste Vukanovića u Beogradu, uspešan u svakom pogledu, koji je rezultirao iznenađujuće brzim podizanjem sopstvenog doma, ateljea i radnih prostora koji su mogli da zadovolje potrebe jedne škole, kod dela beogradske kulturne čaršije izazvao je neskriven otpor i zavist. O tome na svoj način svedoči alegorijska kompozicija Umetnička pakost, rad plodnog ali nedarovitog beogradskog umetnika Nikole Milojevića (1865–1942). To je svojevrstan pamflet koji prikazuje autora i veoma uglednog ali ostarelog slikara Stevu Todorovića, kako zanemareni, odbačeni i oboreni leže nasred ulice, dok im kostur, personifikacija smrti i asocijacija na onda tek preminulog osnivača Prve srpske slikarske škole Kirila Kutlika, i velika zmija koja na njih sikće, kao simboli umetničke pakosti, preče put do ugodnog enterijera doma i škole čije blagodeti nepravdeno uživa novajlija Rista Vukanović. On je prikazan u toplom ateljeu, doduše bez Bete, sa Kupidonom koji mu više glave svira. Napolju, u surovom zimskom pejzažu, leže u snegu dvojica smrznutih umetnika, jedan je Miloš Tenković dok nad drugim jedva stoji, sa slikarskim priborom na leđima, u zakrpama, onda mladi dođoš iz Dalmacije, daroviti Paskoje – Paško Vučetić.
Nije sasvim jasno zašto u slici Nikole Milojevića pored Riste Vukanovića nije prikazana i njegova supruga, inače nerazdvojni saradnik i pedagoški stožer škole koju su oni preuzeli posle Kutlika. Neizvesno je da li razlog tome treba tražiti u patrijarhalnoj svesti sredine, gde je muškarac glava porodice i stoga glavni odgovorni, ili možda u činjenici da se izuzetno marljivoj, stvaralački raznovrsnoj, veoma plodnoj i tokom prve decenije XX veka u kulturnom životu Beograda nesporno zapaženo angažovanoj Beti nije moglo bilo šta ozbiljnije prigovoriti. Do koje mere je ona bila u to vreme doista sveprisutna u srpskoj kulturnoj svakodnevici, najbolje ilustruju, pored besprimerne pedagoške delatnosti, njeno pojavljivanje u javnosti i njena izlagačka aktivnost.
iz kataloga Betine izlozbe 1958, napisao Bozidar Kovacevic.
Ja licno mislim da je Milojevic namerno i sasvim svesno izbacio Betu sa ove kompozicije jer mu je bilo ispod svake casti da je ukljuci i samim tim joj da na vaznosti. Mislim, dakle, da mu je bilo potpuno nezamislivo da ga tamo neka zena tako sistematski nadmasuje na svakom koraku i u svakom pogledu. Tako da je, verujem, smatrao, da izostavljaujuci je zapravo cini najvecu mogucu uvredu. Takodje je i onaj kupidon po mom misljenju recit - kao da sugerise da Ristom vlada nekakva zaslepljujuca ljubavna pomama i Eros pre nego razum (te je odbacio pravi put, nacin i Stevu i Milojevica, okrenuvsi im ledja, zagledan u nesto sto ne zeli ni da prikaze:)
++ jedna smesna, premda pozitivna, kritika (prva izlozba Lade, 1906.)
Odeljenje g-đe Vukanović odnelo je pobedu. Sve je umetnički izrađeno. Ne znate koja je slika od koje lepša: da li posle kupanja ili oni portreti, ili je ono cveće u vaznama ili onaj divni predeo iz Rakovice. Svi su se posetioci u njenom odeljenju najviše zadržali, i najprijatnije se osećali.
