Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet  koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude  da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela. 

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način. 

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale. 

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati. 

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini  od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni. 

  

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela. 

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva. 

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada  neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca. 

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja. 

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.

O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio. 

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.  

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. 

Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide. 

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.  

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada. 

Unutrašnjost Sikstinske kapele

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

U senci Cestijeve piramide : Cimitero acattolico di Roma

And one keen pyramid with wedge sublime ...
Shelley

Pre izvesnog vremena govorila sam o romanu Putnik i mesecina madjarskog pisca Antala Serba, kroz koji kao kroz neko snovidjenje bludi Mihalj, Madjar koji se zatekao na bracnom putovanju kroz Italiju. Potom sam, trudeci se da ne povredim iznenadjenja radnje ovog omamljujuceg dela, na drugom mestu postavila i jedan njegov deo tokom kojeg se zabludeli Mihalj nasao na takozvanom protestantskom groblju u Rimu, izvan bedema grada i iza Cestijusove piramide. Ovde on razmislja o Geteu, koji ovu piramidu pominje u jednoj od svojih elegija a potom i o Kitsu i Seliju nad cijim grobnim plocama zagubljen i smucen kontemplira zanesen sav. Pomislih onda kako ne bi bilo zgoreg napisati ponesto o tome ko je bio Cestije (Cestius), odakle njemu piramida te kakvo je to groblje koje je uvek dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji; na kraju jos i to kako su ova dva engleska romanticara zavrsilia na tom groblju i ko je od nama dragih ljudi takodje tamo, pod stablima senovitih krosnji.

O tome kako je Gete putovao po Italiji i sta je sve o tome mislio i zapisivao moze se citati takodje ovde; za ovaj post on i nije toliko bitan sem utoliko sto sam kao prvu ilustraciju ovog preromanticnog mesta izabrala bas njegov crtez. Naime, tokom svoga polu-inkognito bivstvovanja u Rimu, Gete se intenzivno druzio sa nemackim slikarom Tisbajnom, koji je izradio onaj najcuveniji Geteov portret Gete u rimskoj Kampanji. I sam zainteresovan (i) za likovnu umetnost, u Rimu se Gete od Tisbajna ucio ne samo tome kako bi  umetnost trebalo posmatrati i procenjivati te sta vredi prikupljati za svoju zbirku umetnina, vec i to kako je stvarati. Tako Gete i sam, preduzimajuci izlete po okolini grada, pocinje da izvodi male skice i crteze. Jedan od izabranih motiva bila je bas Cestijeva piramida, koju je, izmedju ostalih, predstavio i Piranezi.

Od dva pitanja - ko je bio Cestije i otkud njemu piramida - zapravo je lakse odgovoriti na ovo drugo : s obzirom da znamo da je izgradjena izmedju 18. i  12. godine pre nove ere, kada je uveliko vec sve egipatsko veoma bilo u modi, to zapravo i ne cudi toliko. Fascinacija Egiptom toliko je stara da potice jos od Herodota koji je, verujemo, zaista Egipat i posetio te iz licnoga iskustva opisivao tu zacudnu zemlju. sto su potom mnoge generacije odlicnih Grka i Rimljana pomamno citale . Medjutim pobedom Oktavijana nad Markom Antonijem i Kleopatrom kod Akcijuma septembra 32. godine pre nove ere, Egipat prestaje da biva taj opskurni, pomalo jezivi pa cak i zastrasujuci - iako privlacni - rival : pobedjeni Egipat sada je podanik; sve sto je pripadalo kurvi Kleopatri i izdajniku Antoniju sada prelazi u ruke mladoga princepsa. Dakako postoji bitna razlika u odnosu prema Egiptu pre njegovog pokoravanja i one nakon sto je drevna drzava postala provincija : dok je Cezarova ljubav prema Egiptu i Kleopatri izazvala bezmalo istu reakciju kao i ona Antonijeva kasnije, narocito onda kada je Cezar odlucio da je odlicna ideja da u hram Venus Genetrix postavi statuu Kleopatre u liku boginje Izis, niko nije video niceg loseg u tome sto je Oktavijan iz Egipta dovukao, izmedju ostalog, i brojne obeliske; od ovih jedan je postao pokazivac, gnomon, ogromnog suncanog sata horologium/solariuma koji je podigao na Marsovom polju, dok su druga dva ponosno stajala ispred njegovog Mauzoleja. Kako princeps, cija je Egipat postao licna provincija, tako i ostali a narocito oni bogatiji; eto tako i Cestiju pade na pamet da sebi kao grobnicu podigne bas - piramidu. Uostalom, trebalo  bi se ipak setiti da postoje i cudnije rimske grobnice, kao sto je na primer ona izvesnog Marka Vergilija bivseg roba koji je bio pekar, a koja je takodje kasnije inkorporirana u zidine grada. Cestijeva piramida tako je kod Porta San Paolo dok je ova pekareva grobnica kod Porta Maggiore.

Who, then, was Cestius,
And what is he to me? -
Amid thick thoughts and memories multitudinous
One thought alone brings he.


I can recall no word
Of anything he did;
For me he is a man who died and was interred
To leave a pyramid
Thomas Hardy

Nije bas sasvim sigurno ko je Cestije bio; natpis kaze da je on bio izvesni Caius Cestius Epulon, pretor i tribun; tako je onda on mozda onaj pretor Cestije koga pominje i Ciceron . Posto ova piramida svojim izgledom najvise lici na piramide iz Nubije, koje su dosta uze i okomitije od egipatskih, pomislja se na to da je ovaj Gaj Cestije sasvim moguce ucestvovao u nekoj od kampanji koja ga je dovela u susret sa ovakvim gradjevinama i to najverovatnije u antickom kraljevstvu Meroe, negde oko 23. godine pre nove ere. Medjutim to se ipak ne moze sasvim sa sigurnoscu tvrditi : izgleda je vec u antici a potom sasvim sigurno u srednjem veku taj podatak potpuno zaboravljen; da nije sacuvan natpis ne bismo znali da je taj Cestije uopste i postojao. Tako su tokom srednjeg veka ovu piramidu u masti zaodenuli raznim mitoloskim prikazama : verovali su da je ona zapravo grobnica Rema, Romulovog brata; Petrarka je tako pominje kao sepulcrum Remi.

Da bi sve bilo jos interesantnije odista je postojala jos jedna veca piramida, sada izgubljena, koju su smatrali Romulovim grobom a koja se nalazila u okviru granica grada, takozvanog pomerium-a, negde preko puta sadasnjeg Castel Sant' Angelo a nekadasnjeg Hadrijanovog mauzoleja; da jos uvek postoji do ove piramide bi, dakle, preko Tibra vodio onaj most sa Berninijevim andjelima. Tako su ove dve piramide bile poznate kao meta Remi i meta Romuli. Ova Romulova piramida, iako vise ne postoji ipak nije u potpunosti za nas izgubljena : nekom zanimljivom simbolikom mermer sa ove piramide iskoriscen je kasnije za stepenice bazilike Sv. Petra, za koju su renasansni arhitekti i inace cerupali mnogi anticki spomenik zbog cega se Mikelandjelo strasno sa njima svadjao. Ono sto je sigurno jeste da je ova pointy piramida potom presudno uticala na umetnike koji su dobijali zadatak da piramide predstave; tako sve piramide, i  one iz Gize, na slikama i grafikama perioda od 17. veka pa sve do masovnijih odlazaka u Egipat (najpre sa Napoleonom) izgledaju vise pointy nego sto bi trebalo. Sto je najsmesnije to se desavalo cak i sa onim umetnicima koji su zapravo bili u Egiptu te videli kako piramide tamo zaista izgledaju : po povratku u Evropu one bi se potom ponovo zasiljile, kao sto je to slucaj na primeru desno.

Oko 270. godine nove ere Cestijeva piramida postala je deo Aurelijanovih gradskih zidina; moguce je da je tada grobnica i opljackana, posto se veruje da se to dogodilo jos u anticko vreme. Da je u ovoj piramidi uopste i postojala neka grobna prostorija otkriveno je ponovo tek u 17. veku, 1660. godine, kada se obratila paznja i na natpise pa se cak postavio jos jedan koji govori o ovome pronalasku u doba pape Aleksandra VII. Iz natpisa se saznaje i to da je ova piramida, visoka oko 30m, sagradjena za tacno 330 dana; kada je otkrivena grobnica je jos sadrzala freske na svojim zidovima koje su medjutim od tog vremena do sada nestale, no zna se kako su izgledale po grafikama izvesnog Bartolija. Ispostavlja se da je Cestije pored tih fresaka zeleo da se njegova 5m visoka grobna prostorija ispuni tapiserijama koje je voleo i za zivota : 18. godine pre nove ere Avgust je doneo za vecinu imucnih Rimljana  uzasavajuci zakon protiv luksuza koji mu je tako sta zabranjivao. Umesto toga te su tapiserije prodate pa su od novca izlivene dve bronzane figure, koje su nekada stajale ispred piramide a od kojih su sada preostale samo baze sa natpisima u Kapitolinskom muzeju.

It might make one in love with death, to be buried in so sweet a place.
Shellley 

Prva osoba koja je sahranjena u blizini ove piramide  u novije doba bio je izvesni oksfordski student, po imenu Langton, nekih pedesetak godina pre no sto je Gete setao tuda; verovatno otuda i nazivi poput - protestantsko ili cak englesko groblje, dok se ono zapravo zove ne-katolicko, dakle - za sve koji nisu katolicke veroispovesti - tu ima pravoslavaca kao i budista na primer. No, najvise je ipak bilo, narocito u proslosti, upravo Engleza i Nemaca.; i Geteov sin August ce tu naci svoj kraj. To ne cudi kada se zna da je Italija, a narocito Rim, tada prakticno vrvela upravo od Engleza i Nemaca : Englezi su izmislili turizam a zajedno sa Nemcima izmislili su i modernu arheologiju; i jedni i drugi su nakon skola ili pre braka odlazili na takozvani  Bildungsreise, kako bi videli sveta, naucili ponesto i gledali umetnost pre no sto se vrate stvarnosti i obavezama jednog posve racionalnog zivota; i sam Gete kaze kako se s pocetka nadao da ce pronaci nekog obrazovanog Engleza da mu objasni sve ono sto oko sebe vidi. Tokom vremena toliko je poznatih ljudi ovde sahranjeno - izmedju ostalih i dva od tri najveca engleska pesnika - romanticara, da je i samo ovo groblje, kao i piramida u cijoj senci lezi, postalo neka vrsta polu hodocasnickog a pola turistickog mesta, o cemu i Antalov Mihalj govori.  Godine 1873. godine slikar Valter Krejn posetio je groblje nacinivsi prelepu sliku (levo) Shelley's Tomb in the Protestant Cemetery in Rome; 1877. Oskar Vajld hodocastio je na protestantsko groblje nazvavsi ga pri tom ushiceno the holiest place in Rome i potom napisavsi pesmu : The Grave of Keats; deset godina kasnije, 1887. isto je ucinio i Tomas Hardi, tom prilikom napisavsi pesmu At the Pyramid of Cestius near the Graves of Shelley and Keats.

The youngest of the martyrs here is lain,   
Fair as Sebastian, and as early slain.
Oscar Wilde

Dzon Kits sahranjen je na ovome groblju nakon prerane smrti koja ga je zadesila u Rimu, u stanu blizu cuvenih spanskih stepenica, a gde se sada nalazi Kitsov i Selijev memorijalni muzej . Pisala sam vec sve o nesretnome Dzonu Kitsu, svim smrtima u porodici - od kojih mu je najverovatnije najteze pala ona njegovog mladjeg brata a cija ga je bolest zapravo kostala zivota - te onda i o njegovoj bolesti, nemastini i onoj poslednjoj nadi ulozenoj u delotvornost jedne bolje klime; tako da o tome sada necu duziti vec samo podsetiti : iako, dakle, veren sa Fani, Kits ipak odlucuje da se uputi na to putovanje sa svojim (tada samo) poznanikom ,engleskim slikarem Severnom (koji je izradio Kitsov portret desno), septembra 1820. godine; tamo je poziveo do februara 1821.  sve vreme zapravo ocekujuci smrt : ono sto je u Kitsovoj prici najstrasnije jeste to da je studirajuci medicinu naucio dovoljno da savrseno dobro poznaje svaku fazu svoje bolesti. Njegov grob smesten je u onom najstarijem delu groblja, bez sumnje blizu onoga oksfordskog studenta. Seli, koji je Kitsa upoznao jos dosta ranije preko zajednickog prijatelja Li Hanta, osecao se narocito pogodjen ovom smrcu : za razliku od Bajrona koji Kitsa nikada nije upoznao i nije mnogo ni cenio; u proslom postu moze se procitati i ponesto od onog sto su  oni tom prilikom pisali. Dobar kakav je bio (a zaista jeste bio dobar sve iako je zbog  sesnaestogodisnje Meri Godvin ostavio svoju trudnu zenu i decu koja se onda stoga i ubila, udavivsi se u Hajd Parku) on je Dzonu zeleo da pomogne : nakon sto se preselio u Italiju on je njega neprestano zvao onamo, u tu bolju klimu. Medjutim, Kits je te ponude odbio; bio je, i pored svega, pomalo rezervisan prema Seliju zbog stare uvrede koju mu je ovaj naneo rekavsi mu onomad da ipak ne stampa izvesnu zbirku pesama.

Pogodjen Kitsovom smrcu Seli istog trenutka kada prima tu strasnu i tuznu vest zapocinje pisanje Adonisa za koga ce kasnije smatrati da je least imperfect od svih njegovih dela a o cemu prosli put nisam govorila opsirnije. U predgovoru ovoj elegiji on se zahvaljuje Severnu sto se o Kitsu tako dobro brinuo tokom tih poslednjih dana, sto je Severna namah ucinilo poznatim; na tom mestu medjutim pominje se i mesto Kitsovog groba kao i Cestijeva piramida koji ce se pojaviti i u cuvenoj strofi 50 (to je jedna veoma dugacka pesma;)  :

John Keats died at Rome ... and was buried in the romantic and lonely cemetery of the Protestants in that city under the pyramid which is the tomb of Cestius and the massing walls and towers, now mouldering and desolate, which form the circuit of ancient Rome.

And grey walls moulder round, on which dull Time
Feeds, like slow fire upon a hoary brand;
And one keen pyramid with wedge sublime,
Pavilioning the dust of him who planned
This refuge for his memory, doth stand
Like flame transformed to marble; and beneath,
A field is spread, on which a newer band
Have pitched in Heaven's smile their camp of death,
Welcoming him we lose with scarce extinguished breath.

U Selijevoj elegiji Kits zapravo i nije umro : nakon duge povorke tragicnih, neutesnih stihova najednom se u potpunosti menjaju atmosfera i opste osecanje : od strasnoga usuda Kitsova sudbina rane smrti postaje gotovo trijumf i apoteoza : on i nije umro vec he hath awakened from the dream of life i postao na taj nacin one with nature. Nije ni cudo sto je ispred svog Adonisa Seli postavio ovaj epigram, prevevsi ga na engleski :

Thou wert the morning star among the living,
Ere by fair light had fled;
Now, having died,thou art as Hesperus, giving
New splendour to the dead.

Kao sto znamo Kits nije zeleo da na njegovom nadgrobnom spomeniku pise njegovo ime : trazio je da natpis bude : Here lies One Whose Name was writ in Water; ceo natpis, ispod reljefa koji predstavlja liru pokidanih zica,a za koji se Severn, zajedno sa Dzonovim najboljim priijateljem Carlsom Braunom pobrinuo,  glasi i dan-danas ovako :

This Grave
contains all that was Mortal
of a
YOUNG ENGLISH POET
Who,
On His Deathbed,
In the Bitterness of His Heart
at the Malicious Power of his Enemies
Desired
These Words to be engraved on his Tombstone :
HERE LIES ONE
WHOSE NAME WAS WRIT ON WATER
Feb. 24th 1821.

Kada je Severn umro, 1879. godine, sahranjen je na ovom groblju, odmah pored svog prijatelja; on je doziveo duboku starost od 85 godina vodeci poprilicno uspesni zivot respektabilnog slikara, jednog od, moglo bi se reci, osnivaca engleske umetnicke Akademije u Rimu, te kasnije i konzula u ovome gradu a koji je ipak nekako uspeo da osiromasi toliko da su ga drugari sahranjivali; medju njima bio je i Dante Gabrijel Roseti, pomenut as such na Severnovom spomeniku.

A nesretni Persi, nije ni sanjao kada je rekao  It might make one in love with death, to be buried in so sweet a place da ce se i on na istom mestu naci vec sledece, 1822. godine. O tome kako se to desilo   i o jos dvoje zanimljivih ljudi koji tamo leze, od kojih je jedan u grobu pored Selija onako kako je Severn pored Kitsa, u drugom delu ove price. Pre toga evo cele Oskarove pesme i eseja. Lepo je zamisljati ga mladoga, u onom belom odelu kakvo se oblaci while in Italy or Greece, sa sesirom i stapom, kako se raznezuje sav nad grobom nesretnoga Dzona Kitsa.

 

RID of the world’s injustice, and his pain,   
  He rests at last beneath God’s veil of blue:   
  Taken from life when life and love were new   
 The youngest of the martyrs here is lain,   
Fair as Sebastian, and as early slain.             5
  No cypress shades his grave, no funeral yew,   
  But gentle violets weeping with the dew   
Weave on his bones an ever-blossoming chain.   
O proudest heart that broke for misery!   
  O sweetest lips since those of Mitylene!      10
  O poet-painter of our English Land!   
Thy name was writ in water——it shall stand:   
  And tears like mine will keep thy memory green,   
  As Isabella did her Basil-tree.

ROME.

Oscar Wilde

Obicno se kaze kako je Seli, poput Bajrona, u Italiji ziveo u dobrovoljnom izbeglistvu, te to onda jos povezuju sa njegovim raznim politickim aktivnostima. Istina, Seli je, kako to i dolikuje jednom izvrsnom romanticarskom duhu, bio poprilicno zabrinut raznim socijalnim pitanjima : zbog pamfleta The Necessity of Atheism bio je i izbacen sa Oksforda. Medjutim, kao sto je to slucaj i sa Bajronom, to nije bas skroz istina - kaogod sto Dzordz Gordon nije vise mogao ziveti u Engleskoj usled silnih skandala, tako je i Seli u Italiju dosao u pocetku vise zato da bi ujurio pomenutog Dzordza nego zarad ikakvih razloga politickih : zajedno sa Kler Klermont, Merinom rodjakom (zapravo ona je bila njena sestra samo po braku medju njihovim roditeljima), oni 1818. odlaze u Italiju zato da bi Bajronu doveli kcer Alegru. Ovo dakako nije bio prvi put da su njih troje tako jurcali Evropom za Bajronom : dve godine ranije, u istom sastavu i na nagovor iste i vec sa Bajronom trudne gospodjice, Persi i Meri su ga uhodili u Svajcarskoj; iznajmivsi susedne kuce na Zenevskom jezeru, te 1816. godine Bajron je pisao Childe Harold's Pilgrimage koji su njih dve prepisivale; istovremeno zacet je Frankenstajn Meri Seli. Sada je tu kcer trebalo odvesti ocu jer majka nije mogla da se o njoj brine. Tako su Selijevi, zajedno sa Kler i sa Alegrom pristigli u Italiju 1818. godine, da bi se tu potom i nastanili. Ocigledno je da se Persiju tu veoma svidelo, te je ovako odgovarao prijateljima (u ovom slucaju pesniku Tomasu Pikoku) koji su ga nagovarali da se vrati u domovinu :

I believe, my dear Peacock, that you wish us to come back to England. How is it possible ? Health, competence, tranquility, all these Italy permits, and England takes away ... Pity me from my absence from these social engagements which England might afford me, and which I know so well how to appreciate. Still, I shall return some fine morning out of pure weakness of heart.
Rome, April 6, 1819

Selijevi su ziveli u Napulju, Firenci i u Rimu gde je zavrsio svog Prometheus Unbound; posthumno  je Dzozef Severn naslikao sliku (levo) koja upravo i prikazuje Selija dok pise ovo svoje poznato i znacajno delo. Sreca Persija i Meri bila je medjutim, i pored sve odusevljenosti Italijom, u nekoliko mahova snazno poljuljana - 1818. u Rimu umire im sin a naredne godine i kcer : sahranjeni su na Protestantskom groblju dakle jos pre Kitsa, sto znaci da je Seli ovo groblje poznavao all to well u trenutku kada je saznao za Kitsovu smrt. Kazu da su zidovi ovog groblja prekriveni brsljenom dok na prolece i leti zemlju prekrivaju ljubicice. Konacno, aprila 1822. godine Seli se seli u zaliv Lerici kod Pize u kucu Casa Magni (dole desno); susedi su im ovde clanovi porodice Vilijams : sa Vilijamsom se Persi druzi a u njegovu zenu Dzejn mozda je pomalo zaljubljen, posvecujuci joj u to vreme svoju poeziju. Ovaj Vilijams i Seli dele ljubav ka moru i plovidbi po istom : sami osmislivsi jedrilicu i napravivsi planove za istu, daju graditelju brodova da im izradi jedan brodic, koji ce Seli nazvati Arijel iako je Bajron insistirao da se zove Don Huan, oko cega su se i posvadjali : tako je ona zapravo imala dva naziva, podjednako koriscena. Graditelju brodova ova zacudna brodica nije se narocito svidela no, Kako mlada gospoda zele, verovatno je pomislio.  Kako bilo - Seli je potom cesto sa Arijel/Don Huanom plovio po zalivu. Narocito je voleo da zalazi po pecinama, da se u njima iskrca i onda tako kontemplira ili pise.

Baveci se u ovome zalivu Lerici Seli je, pored plovidbe svojim brodicem, bio naumio i da osnuje casopis i to zajedno sa Bajronom i vec pominjanim Li Hantom. Ovaj casopis zvao bi se Liberal, Hant bi ga uredjivao a on i Bajron bi za njega, izmedju ostalih, pisali. Oko ovog pitanja Seli je toliko gnjavio Bajrona  da je ovaj na kraju na sve to zaista  i pristao, pa je cak uspeo da ga nagovori i na to da Hantu i njegovoj porodici ustupi citav donji sprat svoje vile u Pizi. Znajuci Bajronov sebicluk u ovo je gotovo neverovatno poverovati; no, iz nekog razloga, Bajron je zaista voleo Selija; ako i nije ni malo mario za Hanta, njegovu silnu decu i citav taj Liberal projekat - veoma mu je bilo stalo do Persija, te je amazingly enough, na sve pristao. Sa svoje strane Seli je Hantu i njegovoj porodici platio put od Engleske do Italije; zapravo je celo ovo zamesateljstvo i bilo pokrenuto stoga da bi se prakticno bankrotiranim Hantovima pruzio dostojanstveni izlaz iz teske finansijske situacije. Takav je bio Persi; Bajrona zaista nije bilo briga sto mali Hantovi gladuju.

Ovo sve pisem stoga sto je Seli  malo pre  svoje smrti sa Vilijamsom isplovio da konacno! doceka Hanta koji je pristigao iz Engleske te se raspakivao kod Bajrona; putovanje nije bilo ni duze ni opasnije od onih koje su oni inace preduzimali, pa ipak, u povratku kuci iz ove posete oni su izgubili svoje zivote udavivsi se u moru. U podne 8. jula 1822, nakon posete Hantu, oni su sa jos jednim mladim engleskim mornarom krenuli nazad; od tog trenutka sve pocinje da lici na neku Sekspirovu tragediju : pomalo se pokvarilo vreme te  ih jedan stariji mornar upozorava  da i nije nabolje bas tada kretati. The Devil was a-brewing mischief out there, prisecao se taj starac kasnije. No, sve to nije odgovorilo Selija : on se pozdravlja sa Hantom od koga jos i pozajmljuje knjigu Kitsove poezije; Hant mu govori da tu knjigu cuva jer je inace nema u Italiji; I will return it to you with my own hands, odgovorio je Seli te se zaputio ka  Arijel. Naravno, dogodila se oluja : otpocela je tacno onda kada su se oni nasli na otvorenom moru i trajala svega dvadesetak minuta, nakon kojih se sve smirilo ali se Arijel vise nije videla. Hant i ostali sve su to posmatrali, neverujuci sta se desava sa krova kuce , dodatno prestraseni cinjenicom da Seli nikada nije naucio da pliva.

Deset dana kasnije njihova tela su pronadjena na obali Viaredja, negde na pola puta izmedju Lericija i Hantovog prebivalista. Kao u nekom filmu, potpuno neverovatno, Selijeva ruka bila je cvrsto pribijena uz njegove grudi kada su ga pronasli : u dzepu mu je i dalje stajala knjiga Kitsove poezije koju mu je pozajmio Hant i on ju je i u samrtnom grcu stiskao uz grudi, valjda da je ne bi izgubio. Kremacija je izvrsena 16. avgusta na obali mora;  Hant je knjigu bacio na lomacu :  Shelley said he would return it with his own hands into mine, and so he shall return it ! te je ostatak kremacije proveo u kocijama, nesposoban da podnese bol pogleda na Selijevo telo i lomacu. Bajron, The Lonely Pilgrim iz Selijevog Adonisa, koji je samo tri meseca ranije sahranio nesretnu kcer Alegru, takodje je jedva podnosio pogled na mrtvog prijatelja koji je bio u jadnom stanju - te se povukao dalje; Meri Seli nije ni bila prisutna - u to vreme bio je obicaj da zene uopste ne idu ni na sahrane a pogotovo kremacije kao sto je ova. Najprisebniji u svemu ovome bio je izvesni clan ovoga kruga kome i pored najbolje namere ne umem da procitam ime : izvesni Edvard Dzon - Trelawny. On je bio taj koji je organizovao Selijevu kremaciju kao i , sudbina je htela, tri godine kasnije Bajronovu sahranu u Grckoj; vaznije od svega on je bio taj koji je u afektu a pod osecanjem nepodnosljivosti i same pomisli da Selijevo srce takodje izgori - uskocio u vatru i sa uzarene gomile svojim rukama izneo Selijevo srce sa lomace ! Ovo srce za koje kazu da je bilo neobicno veliko (pa neki sumnjaju da je to zaista bilo srce sto je Edvard Dzon izvukao iz plamena:) Meri je potom cuvala dok je bila ziva, noseci ga svuda sa sobom; ono je posle smrti njihovog sina polozeno u grob pored prethodno vec polozenog pepela. Zato na njegovoj nadgrobnoj ploci pise Cor Cordium.

Sad, Edvard Dzon (tako cemo ga zvati dok ne utvrdimo kako mu se prezime pravilno cita:) je i samo zarad ovoga interesantan covek; no tu se njegova interesantnost ne zavrsava, te prosto na ovom mestu  moram dodati i jedan pasus o njemu, iako on zapravo zasluzuje ceo jedan blog.  Uostalom, ni ne odstupam od teme s obzirom da se on nasao, mnogo godina kasnije, pored Selijevog srca na nacin na koji se Severn (ciji je i portret levo) nasao pored Kitsa : tako je i on, naposletku, postao stanovnik Cimitero Inglese. Ukratko dakle : kao trinaestogodisnjaka otac ga je dao u mornaricu, posto je bio mladji sin kojemu sledi vojnicka karijera. U svojoj knjizi Adventures of a Younger Son on opisuje kako je mornaricu potom napustio kako bi postao gusar koji je onda krstario tako iz avanture u avanturu. Zapravo, on je zavrsio mornaricku obuku 1812. Ozenio se potom iz ljubavi no i pored toga ovaj je brak doziveo tuzan kraj kada ga je zena napustila zarad nekog kapetana. Kasnije on odlazi u Svajcarsku gde zivi od dzeparca koji mu otac daje i pocinje sebe da naziva kapetanom u penziji; kao takav on upoznaje Selija i Bajrona sa kojima postaje dobar prijatelj - dashing, ne bas sasvim normalan i sa veoma snazno razvijenom mastom on je njima natural companion. Nakon Selijeve smrti on se i dalje druzio sa Bajronom koji ga je cak nagovorio i na to da sa njim podje da oslobadja Grcku; na zalost Bajron je ubrzo umro, pa se Edvard pobrinuo i za njegovu sahranu.

Ozenio se potom sestrom nekog grckog pobunjenika, ziveo u nekoj pecini te preziveo cak dva pokusaja atentata i poziveo jos punih 46 godina, tokom kojih je napisao jos nekoliko knjiga, izmedju ostalog i  Recollections of  the Last Days of Shelley adn Byron (1858); putovao je u Ameriku, bavio se politikom, udvarao kako Meri Seli tako i Kler Klermont a onda, u pedesetoj godini pobegao sa svojom pravom ljubavi da bi ostatak zivota proveo u seoskom miru, gde ga je prikazao Mile sa kcerkom Leticijom (desno). 

Umro je u 88. godini zivota; na spomeniku pored onog Selijevog, po njegovoj zelji, urezano :

These are two friends whose lives were undivided.
So let their memory be now they have glided
Under the grave: let not their bone be parted
For their two hearts in life were single-hearted.

Dok se na Selijevom nalazi citat iz Sekspirove Bure po kojoj je i brodic nazvao Arijel :

Nothing of him that doth fade
But doth suffer a sea-change
Into something rich and strange.

Oko Selijeve smrti pricale su se razne price : po nekima on je zapravo tog dana bio ubijen i to zarad svojih politickih angazmana; u ovo licno ne verujem jer smatram da takva tvrdnja neobicno precenjuje vaznost Selija u politici : ona je zapravo bila poprilicno neznatna in the grand scheme of things. Zatim, neki kazu da je on zapravo greskom ubijen : atentatori su mislili da je on Bajron; ovo bi se mozda i dalo poverovati jer se Bajron jeste druzio sa nekim sumnjivim elementima da nije prepoznatljivog broda Arijel po kome je Seli bio vise nego prepozatljiv. Uostalom, ceo svet je znao da ide tog dana da vidi prispelog prijatelja Hanta. Najbesmislenija tvrdnja je, po meni, ona koja zastupa misljenje da se Seli in fact ubio - da nije ni pokusao da se spase jer je bio depresivan. Iz svega sto sam napisala mislim da je poprilicno jasno da Seli u tom periodu zaista nije bio depresivan. Stavise u to vreme je, pored svega, radio na delu koje je nazvao The Triumph of Life :) Tako da ja kazem : come on, savrseno je jasno da je to bila freak accident potpomognuta time sto su oni sami isprojektovali svoju brodicu i jos i time sto Seli nije znao ni da pliva. Pored toga sa sobom su imali neiskusnog, mladog mornara. Simple tragedy of life. Sad business.

Zamisljam tako, nakon svega, taj the happiest of all days kada cu se jednom naci u Rimu i ja; pored svega drugog sto ce me, bez ikakve sumnje, baciti u potpuni trans, nadam se da cu imati vremena i da odem do Cestijeve piramide - vise zbog mojih romanticara nego zbog Rimljanina Cestija, kao sto su to cinili Oskar, Tomas Hardi i mnogi drugi. Na kraju, nisu ni samo oni ti koje bih tamo volela da posetim : na ovome groblju sahranjena je i meni omiljena (ili bar jedna od dve) nasa slikarka - ukoliko je nasom uopste i mozemo zvati : Milena Pavlovic Barili.

Milena je sasvim neocekivano napustila svet 6. marta 1945. godine u Njujorku; nalaz govori da se radilo o srcanom udaru, mada se pominje i prethodni pad sa konja :  

"Milena i njen muz bili su zajedno na konju – padala je kisa, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Nasa kci je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945, mogla je da se obuce, da hoda, dosla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osecala, cinilo se da je sasvim ozdravila." . Vece pred smrt proslavljala je novi posao - izradu kostima za jednu predstavu - u restoranu. I onda je umrla u snu.

Dve godine kasnije njen muz preneo je pepeo  iz Amerike u Italiju, da bi 1949. godine bio polozen na ovo lepo groblje : "Milena pociva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su dosli iz citavog sveta i sada pocivaju tu, pored nje", pisao je njen otac Danici Pavlovic, njenoj majci; kasnije su joj se tu oboje pridruzili otac Bruno (1952.) i majka Danica (1965.) I oko njene smrti nastavile su da kruze razne price : koliko se secam knjige koju je o Mileni pisala Adela Macola - tu se cak i sumnja u neki foul play. Kako god da je bilo, i ona sada lezi tamo, u blizini Kitsa,Severna,Selija i Dzona Edvarda.

Uskoro cemo moci da pogledamo i dokumentarni film koji je snimila Carna Radoicic; mozda saznamo i nesto novo :)

Who, then, was Cestius,
         And what is he to me? -
Amid thick thoughts and memories multitudinous
         One thought alone brings he.

         I can recall no word
         Of anything he did;
For me he is a man who died and was interred
         To leave a pyramid

         Whose purpose was exprest
         Not with its first design,
Nor till, far down in Time, beside it found their rest
         Two countrymen of mine.

         Cestius in life, maybe,
         Slew, breathed out threatening;
I know not. This I know: in death all silently
         He does a kindlier thing,

         In beckoning pilgrim feet
         With marble finger high
To where, by shadowy wall and history-haunted street,
         Those matchless singers lie . . .

         --Say, then, he lived and died
         That stones which bear his name
Should mark, through Time, where two immortal Shades abide;
         It is an ample fame.

Thomas Hardy
* izuzetne fotografije spomenika na ovom groblju mogu se videti ovde.