Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)

SZ : Szabadka i Szeged - part two - Segedin

Kada su moji buduci in laws saopstili da planiraju jednodnevni odlazak u Suboticu odmah mi se nad glavom pojavila ona sijalica kao u crtanom filmu : ovaj put ne zbog same Subotice, kao u slicnim prilikama do sada, vec stoga sto sam shvatila da bismo mi mogli produziti do Segedina. Sada kada imamo konacno ove gotovo svemogucne nove pasose nema razloga da se ne skokne do inozemstva kad god se ukaze prilika :) Segedin je inace na nekih 8 km od granice, tako da sve u svemu nije trebalo da se dugo putuje. Na zalost, trebalo nam je do tamo umesto dva sata - pet : prvo zbog nekih dodatnih stajanja u Bajmoku, zarad neke posete, a onda i skoro dva sata cekanja na prelazu u Madjarsku. Tako je moje misljenje - da me bas i ne zanima kada cemo uci u tu Evropsku uniju sada kada mozemo da slobodno putujemo - opovrglo dosadno cekanje : kada udjemo u EU nece biti ni ove granice. Mada, jeste da je cekanje uvek mindblowing ali nije ni to, kao ni cinjenica da smo do Beca mogli stici za to vreme koliko smo do tada sve ukupno bili u kolima ,ono sto me je izvelo iz takta; to su bili izvesni heroji koji su pored svih nas u tom dugackom redu protutnjali kao pravi u autobuskoj traci i onda upadali u red kada se kolona pokrene. Takva vrsta neotesanosti i meni nepojmljivog bezobrazluka je ono jedino sto moze da mi potera onu, pravu, paru na usi. Takvi jedni su se i nama ubacili i onda sam samo gledala, pri odvajanju u vise traka, ko ce od nas prvi proci; to sto smo to ipak bili mi bila je nekakva, iako slabasna, satisfakcija :)

Segedin je koliko sam shvatila ranije predstavljao za nas iz Srbije, a narocito za Vojvodjane, nekakav veliki super market - svi su isli tamo u soping i pre i tokom onih strasnih godina. Suboticani su umeli da kazu da je Segedin njihov spajz - odlazili su tamo cak i biciklima i vracali se sa svim i svacim a, smatralo se, sve je tamo bilo dzabe pa bi se isplatilo otici i pokupovati svasta a onda jos i citavo drustvo odvesti na rucak a da se i dalje bude u plusu. Zato sam ja dugo nekako u sebi zamisljala taj Segedin kao nekakvu veliku pijacu, mozda najslicniju onom buvljaku u Subotici na koji su nas nastavnici u osnovnoj skoli terali da idemo; tako mi sve do skoro Segedin kao takav i nije bas delovao zanimljivo. Medjutim, tokom posete Sentandreji ove godine, u tamosnjem turist info-u, naisli smo na lepu brosuru (i to na srpskom:) pod nazivom Madjarska - Juzna ravnica na dohvat ruke, gde sam ponesto procitala ali gde su me najvise privukle fotografije : eto konacno gde se nalazii ta madjarska secesija slicna onoj u Subotici ! Tako da je ovaj odlazak u Segedin zapravo bio najvise inspirisan i u sluzbi potrage za secesijom - i jos vise - potrazi za Ferencom Rajhlom :)

Segedin se nalazi na uscu reke Mures u Tisu kojoj su ime verovatno dali Skiti - rec tijah za koju se vezuje naziv ove reke na njihovom jeziku znacio je upravo to : reka. Ovaj prostor naseljen je jos od ledenog doba - kada su se ovde zadrzali kratko lovci na mamute - mada njegov prvi, latinski naziv potice tek iz drugog veka ove nase ere i to od Ptolomeja : Partiscus. Posto su potom Huni vladali ovim prostorima smatra se da je mozda Atila Hunski u blizini danasnjeg Segedina imao svoje sediste. Kada su Ugri stigli, negde krajem 9. veka, na ove prostore - zatekli su Avare i bugarska plemena, vec poprilicno oslabljena prethodnim bitkama sa Karlom Velikim. Deleci medju sobom teritoriju nakon osvajanja - ovaj deo pripao je izvesnom Ondu,jednom od plemenskih staresina. Naziv kakav danas znamo - Szeged - potice iz 1183. godine : dva su tumacenja ovog naziva - po jednom, potice od madjarske reci za ugao, jer Tisa tu pravi ugao; po drugom potice od reci sziget koja znaci ostrvo. Zanimljivo je da kao sto smo naziv za Vijenu (Bec)- preuzeli od Madjara koji tako ovaj grad zovu, tako smo i nas naziv Segedin preuzeli sa nemackog govornog podrucja te kao i oni ne kazemo Seged. Opustosen za vreme mongolske najezdeu 13. veku ovaj grad ipak uspeva da u narednom, 14. veku, postane najvazniji grad juznog dela Ugarske; period procvata on dozivljava za vreme vladavine anzujske dinastije, narocito pod Lajosem I Anzujskim. Uspesan trgovacki grad uskoro postaje i strateski najvazniji grad u borbi protiv Turaka koji u to vreme vec uveliko prodiru u Evropu. Tako je u 15. veku - 1444. godine - ovde potpisan takozvani Segedinski mir koji ugarski vladari potom nisu postovali : vec 1456. iz Segedina polazi vojska koja na celu ima jednog franjevackog monaha da odbrani grad Nándorfehérvár :) Ovo je nama zanimljivo jer je monah bio Jovan Kapistran (János Kapisztrán - zapravo - Giovanni da Capestrano) koji je isao da odbrani - Beograd.

No, kao sto znamo, Turci su ipak uspeli da stignu i do Madjarske; do Segedina prvi put dolaze 1526. godine - one iste kada neocekivano iskrsava nas Jovan Nenad da pocisti Vojvodinu od Osmanlija i proglasi sebe carem - da bi tu ostali do 1686. U to vreme je do Madjarske, a preko Turaka, dospela i paprika sa orijenta koja po kojoj je sada Madjarska kuhinja veoma poznata; narocito je za nju vezan bas Segedin. U pocetku papriku su Madjari prihvatili kao ukrasnu biljku - mogla se ona tada naci kako u kucama i bastama aristokrata, tako i po manastirima ali i u vrtovima siromasnijih gradjana. Veoma polako, po ugledu na Turke, Madjari pocinju da je koriste i kao zacin jelima. Sada se vec tesko moze i zamisliti tradicionalna madjarska kuhinja bez crvenkasto-narandzastog zacina :) Razlog zasto je bas Segedin poznat po paprici jeste taj sto je on najosuncaniji grad u Madjarskoj, sto su uslovi koji odgovaraju ovoj biljci. Ono sto je medjutim narocito interesantno jeste da je jedan madjarski fiziolog dobio Nobelovu nagradu 1937. godine, izgleda, zahvaljujuci bas paprici :  Albert Szent-Györgyi je tako pomocu nje otkrio C vitamin uspevsi da ga izdvoji iz ploda paprike :) Na jednom mestu sam pronasla, inace, da je rec paprika srpskog porekla (od peperke ili piperka sto dolazi od latinskog piper), na drugom da je uopste slovenskog porekla; lepo bi bilo da smo tako i mi ucestvovali u ovoj prici o paprici :)

Nakon oslobodjenja od Turaka Segedin ponovo dobija i titulu slobodnog kraljevskog grada koju je imao jos u 15. veku (mada se negde kaze i znatno ranije, jos od Bele IV); u to vreme je u Segedinu, kao i u Sentandreji i jos ponegde, gotovo polovina stanovnistva srpske nacionalnosti. Sada ih pak nema vise u nekom znacajnijem procentu - uglavnom su se oni poceli vracati u Srbiju nakon oslobodjenja od Turaka. Tada je nastupio jedan poprilicno miran period, i - ne racunajuci sto su malo spaljivali vestice (zapravo najvece sudjenje vesticama u Madjarskoj 1728. i 29. godine, pa potom opet 1744.) - sve do revolucije 1848/49 Segedin lepo napreduje. Tokom revolucionarnih godina, medjutim, Segedin je jedan od poslednjih uporista revolucionara sa Lajosem Kosutom na celu - sa balkona Kárász kuce na glavnom trgu grada (Klauzál tér) on je i uputio onaj cuveni njegov govor; na tom lepom trgu danas se nalazi i prva Kosutova statua u punoj velicini. No, stoga sto je bio revolucionarni grad, Segedin je nakon propasti revolucije pao u nemilost te izgubio titulu slobodnog kraljevskog grada;ova kazna, medjutim, nije trajala dugo te su se Habzburgovci vratili vec 1860.

Prava katastrofa zadesila je Segedin 1879. godine kada je velika poplava unistila nezamislivih 95% zgrada u gradu; Franc Jozef se licno zalozio da se grad obnovi, obecavsi da ce biti i lepsi nego ranije. Zaista, uz pomoc u vidu donacije svih vodecih drzava Evrope - Segedin je ponovo izgradjen. Zato se glavne ulice, kazu, zovu po gradovima koji su tom prilikom pomogli : Pariz, Bec, Moskva, Rim, Brisel, Berlin, London ... Dakle, Segedin je relativno noviji grad mada sa veoma starom istorijom : slicno kao i Subotica, ali stoga sto ga je ta strasna poplava unistila, i on datira gotovo u potpunosti od kraja 19. veka (eklektizam, Ar Nuvo) pa na dalje. Tako da se ne moze zapravo reci da Subotica lici na Segedin - iako lice jedan na drugi - vec da su nastajali u isto vreme. Danas je on treci po velicini grad u Madjarskoj sa oko 170 000 stanovnika naspram 150 000 gradjana Subotice. Nalazi se i u knjizi 501 Must visit cities, tako da smo ovom nasom posetom stiklirali jos jedan grad na tom spisku :)

Da bi sve bilo kao u nekakvoj komendiji prvo gde smo se nasli, kada smo jednom stigli u Segedin bio je Tesco :) Naravno, unapred smo isplanirali posetu Tesku jer smo nakon Budimpeste svratili u jedan i shvatili da je u Madjarskoj jos uvek sve uglavnom jeftinije. Ovo narocito sto se tice odnosa cena/kvalitet sireva i salama. Naravno, najpoznatija segedinska i uopste Madjarska salama jeste iz fabrike Pick; postoji vise tipova a medju njima i jedna dosta skuplja od drugih pa bi trebalo obratiti paznju :)  Korisna informacija : do skora je vazilo da se iz Madjarske moze uneti (po osobi) 100e  u kupljenim proizvodima a mislim i da je sada tako; nama medjutim nisu ni gledali sta imamo u gepeku, Tesko im izgleda nije zanimljiv :) No, taj Tesko u koji smo planirali da svrnemo bio je predvidjen za kraj puta - a i nalazi se pri izlazu iz grada; ovaj pored koga smo stali je bio obicna samoposluga u centru grada a tu smo stali samo stoga sto nam je bilo zgodno da se tu parkiramo. Ovo vazi narocito za radne dane jer se u centru inace placaju parkinzi kao i kod nas, koji su ograniceni i vremenom; ako je kao u Budimpesti, a verovatno da jeste, subotom se parking placa samo do 15h dok je nedeljom besplatno. 

Kada se od tog naseg parkiralista pogleda ka centru - odmah se uoci jedna od najlepsih palata u Segedinu : secesionisticka Reik palata iz 1907. godine (Reök-palota na uglu ulica Tisza Lajos Krt. i Kolcsay utca), pa smo se mi uputili pravo ka njoj :) Ona je sada divno restaurirana; u njoj se sada nalaze jedan kafe i galerija u kojoj je trenutno izlozba Rembrantovih grafika. Arhitekta ove lepe palate bio je Ede Madjar (Ede Magyar) koga su, kao i Lehnera, voleli da nazivaju madjarskim Gaudijem. Ovaj Ede takodje je zavrsio studije u Budimpesti da bi nakon boravka u inostranstvu karijeru pretezno razvijao u Segedinu. Nesrecan, razocaran u ljubav, on se na zalost ubio u trideset i petoj godini. Jos jedna zgrada koja nam se izuzetno dopala, na samom kraju glavne ulice a prema trgu Dugonics, njegovo je delo. Ovu prelepu bajkovitu zgradu stanovnici Segedina zovu konjska zadnjica jer se ispred nje nalazi jedan konjanicki spomenik; to je jos ruznije nego sto mi u Beogradu kazemo da se nalazimo kod konja umesto kod spomenika knezu Mihailu.

Reik palata, detalj

Kada se potom zadje pored Reik palate u jednu malu ulicu pored - na cijem se uglu palata nalazi, ubrzo se stize do glavne, Karas ulice (Karasz ut.); pocetak i kraj ove poplocane, uredjene i ciste ulice,oznacavaju sa jedne strane skulpture vec pominjanog Sandora Kligla, koji u Segedinu i zivi - Violonista sa jedne i Dama, devojcica i pas sa druge stane; rekla sam da je taj violinista brat blizanac onom iz kafea Boss u Subotici; iza njega nalazi se radnja u kojoj se, izmedju ostalog, mogu kupiti i manje verzije Kliglovih skulptura od kojih sam ja primetila upravo opet - violinistu. Ovaj violinista zajedno sa grupom preko puta njega cini kompoziciju Ulicna muzika.

Andras Dugonics

Dalje od tog kraja ulice ide se prema Trgu Dugoniks (Dugonics ter) gde se izgleda okupljaju mladi i deca; tu se nalazi neka fontana i zvucnici iz kojih dopire muzika. Posljuncanom stazom napred stize se do spomenika Andrasu Dugoniksu po kome trg nosi ime a koga Hrvati zovu Andrija Dugonic; taj Andras u ruci drzi knjigu na kojoj pise Etelka; to je prvi roman, cak bestseler, u madjarskoj knjizevnosti. Pored toga sto je pisao romane, ovaj Andras je bio i profesor na univerzitetu kao i matematicar; vise no Etelka smatra se da je njegov doprinos madjarskom jeziku upravo u matematici - on je izmislio madjarske izraze za matematicke pojmove. Zanimljivo je i to da se zaredio za svestenika nakon sto je zavrsio obrazovanje. Na ovom trgu, koji je ranije bio trznica zita, nalazi se zgrada fakulteta, gradjena prvobitno kao zgrada srednje skole. Odatle je madjarski pesnik Atila Jozef (Attila József) bio izbacen kada je objavio pesmu Svim srcem u segedinskim novinama. Sada on stoji takodje na ovom trgu, delo vajara Imre Varge. Ovaj trg je jos zanimljiv i stoga sto se tu ponekad odrzavaju mali sajmovi rukotvorina :)

Trg Dugonics sa univerzitetom kako je nekada izgledao

S obzirom da smo imali samo oko 4 sata na raspolaganju, mi smo stigli da napravimo jedan veci krug, da obidjemo vecinu znamenitosti, no i da propustimo po nesto i ostavimo za sledecu posetu. Moguce je da je postojala i optimalnija ruta no cini mi se da je put kojim smo mi izabrali zapravo prilicno logican. Mapa po gradu ima dovoljno, jedino mi je krivo sto nije radio turist info - u koji redovno svracamo na pocetku obilaska svakog grada, kao iskusni putnici, a gde se uvek moze pokupiti ne samo mapa grada vec najcesce i po neka lepa brosura. Kada je po prvi put u nekom novom gradu, ma koliko on ne bio nekakav metropolis, covek se uglavnom nadje poprilicno pogubljen i to zato sto pored toga sto ne zna gde se sta nalazi i gde je koja ulica ili zgrada, mesto za koje je cuo,on je jos i preplavljen utiscima novog te dozivljava blagu osamucenost. Mislim da sam zapravo uvek vise uzivala pri drugoj poseti gradu kada vec nesto prepoznajem te se ne osecam kao muva bez glave :)

 

Kraj Karas ulice opet oznacavaju dve figure, ovaj put - dva arlekina; oni bi trebalo da sugerisu da je Segedin festivalski grad. Najpoznatiji festivali su Segedinske letnje igre, potom Segedinski omladinski dani u okviru kojih se odrzavaju brojni koncerti krajem leta a onda jos i festival ribe na Tisi, festival vina, vasar. Svakog 20. maja proslavlja se i Dan Segedina, u spomen na ponovno dobijanje titule slobodnog grada 1719. godine. Pre no sto se dodje do ovih arlekina Karas ulica se otvara ka Trgu Klauzal (Klauzál tér). Na ovom trgu, u broju 5, nalazi se ta Karas kuca na cijem je balkonu Lajos odrzao taj poslednji govor u Madjarskoj pre nego sto je otisao u egzil. Trg nije velik, prevladava neka skoro intimna atmosfera a posto i inace u Segedinu kafici ne zauzimaju svaki kvadratni santimetar kao kod nas - imala sam osecaj neke praznine. Doduse, bila je nedelja popodne i pred kraj nase setnje i trg se popunio ljudima i zivnuo. Najveci kafic koji sam primetila nalazi se upravo na ovom trgu, tu smo na kraju popili kafu i limunadu, gledajuci iz baste ka spomeniku Lajosu Kosutu. Pored tog kafica na ovom trgu se nalazi, otvoren jos od 1922. godine, Virág Café, omiljeno mesto u gradu gde se preporucuju kolaci :)

Királyok kútja

Na suprotnom kraju trga u odnosu na Lajosa Kosuta nalazi se cesma sa cetiri krilata lava - takozvani bunar kraljeva (Királyok kútja) - koji je izradila Klára Tóbiás. 

Gradska kuca

Od arlekina se preko pesackog prelaza dolazi i do, cini mi se, najveceg trga (Széchenyi ter) okupanog u zelenilu tako da vise lici na neki park; ovaj lepi uredjeni prostor sa obe strane pun je spomenika; istice se jos jedan spomenik Sandora Kligla - Sv. Stefan (Istvan) i njegova kraljica Zizela, koji se nalaze ispred gradske kuce, kao i bronzana grupa Blagoslova i razorne snage Dunava. Lepa neobarokna gradska kuca pocela je da se gradi 1799. ali ju je posle poplave 1883. godine preuredio prosli put pominjani Eden Lehner sa svojim saradnikom Djulom Partosem. Te godine izgradjen je i takozvani "most uzdaha" po ugledu na venecijanski, izmedju gradske kuce i susedne zgrade saveta : te godine Franc Jozef dosao je u posetu Segedinu da bi video kako sada grad izgleda nakon velike izgradnje posle cuvene poplave; posto je on bio smesten u gradsku kucu a njegov saradnik (oni kazu - companion:) u tu susednu zgradu - izmedju njih podignut je ovaj most kako bi oni mogli lakse da komuniciraju :) Jedan pesnik je toranj gradske kuce nazvao mlada zena sa cipkanim sesiricem koja plese po mesecini :) Sada se u njenom dvoristu, tokom lepih dana, odrzavaju koncerti.

Most uzdaha

Odavde se moze nastaviti prema Tisi; mi smo medjutim malo skrenuli nalevo i onda napravili krug kako bismo pronasli te Rajhlove palate i vodeni toranj :) Iako ih ima vise, najreprezentativnija Rajhlova palata u Segedinu je Grof palata (Gróf-palota) nazvana tako po Arpadu Grofu (Árpád Gróf) koji je bio poznati segedinski advokat i predsednik saveta grada. Pisala sam prosli put o tome kako je nesretni Rajhl bankrotirao i morao onda da ostavi svoju lepu porodicnu palatu u Subotici, te da se potom preselio u Segedin. Ovu reprezentativnu palatu, koja se sada, zacudo, nalazi u pomalo oronulom stanju, gradio je tokom 1912. i 1913. godine za svega trinaest meseci.

Palata Reik Ferenca Rajhla

Nalazi se u ulici Tisza Lajos körút broj 20. Ovo zdanje je all Reichl, kakvog ga znamo iz Subotice : iako ne tako ludo razigrana kao njegova palata, ova kuca na tri sprata ima ornamente od zlata i plavog mozaika, verovatno murano kao i na njegovoj kuci; prozori sa srcastim sarama, pauni, neobicni otvori i onda jos dva tornja. Bajkovita i divna ova Rajhlova palata najlepsa je u Segedinu iako ih ima jos. Ona pri tom uopste nije bila izmenjena od kako je nastala, sto je skoro pre jednog veka; danas se tu nalaze stanovi od kojih se uopste ne bih bunila da posedujem ili bar na kratko iznajmim jedan i tako budem u poseti Ferencu Rajhlu :)

Grof palata, detalj

Vodotoranj u Segedinu je prvi vodotoranj koji je u Madjarskoj sagradjen od armiranog betona i to po planovima izvesnog Zielinszki Szilárd -a, prvog madjarskog doktora tehnickih nauka. Arhitekti Korb Flóris i Griegl Kálmá projektovali su ga u stilu secesije, 1904. godine. Ovaj vodotoranj i danas radi a moze da u sebe primi preko 1000m3 vode; visok je gotovo 55m.

Rekonstruisan pre pet godina ovaj vodotoranj se moze i iznutra obici - tokom festivala svakodnevno do popodnevnih casova a inace svake prve subote u mesecu. Trg na kome se nalazi - Trg sv. Istvana - lepo je uredjen, poplocan i snabdeven klupama, fontanom i spomenicima, te ga vredi posetiti. Meni licno je vodotoranj na Palicu neuporedivo lepsi no i ovde je lepo posedeti a u blizini se nalazi jos jedna Rajhlova palata pored koje potom vredi proci :)

Ana kupatila

Iduci prema vodotornju naisli smo i na lepa  Ana kupatila gradjena tako da bi zalicila na tursku arhitekturu u videnju Madjara; ova kupatila, koja stanovnici Segedina zovu parno kupatilo,otvorena su 1896. godine. Izuzetno zanimljiva zbog svojih mnogih kupola i stoga bajkovita, zgrada kupatila veoma je i dugacka - nekih 117m, tako da se tesko moze promasiti. 1927. obicna voda zamenjena je termalnom i medicinskom, a sada se tu nalazi i welness. Otvoreno je svaki dan od 6 ujutru do 20h kada od 21h pa do ponoci sledi nocno kupanje :) Nalazi se u pomenutoj Tisza L. krt. 24. 

Reformatorska crkva i kupatila Ana

Preko puta ovih kupatila nalazi se neogoticka protestantska/reformatorska crkva koja je 1884. sagradjena po projektu jednog norveskog arhitekte; godina izgradnje govori o tome da je ona sagradjena neposredno posle velike poplave kada se ceo grad iznova gradio : to je bio znak dobre volje katolicke Madjarske i Segedina - grad je plac za izgradnju ove crkve besplatno ustupio protestantima. Tridesetak godina kasnije u blizini je sagradjen i protestantski dom, po projektu onog nesretnog Edea Madjara koji se ubio zbog ljubavi; da se prepoznati po skulpturama dece koja su prikazana kako pevaju ili uce.

Pored Tise

Tisa

Od vodotornja i Rajhlove palate moze se lako doci do Tise; sudeci po starim razglednicama i fotografijama ovaj deo je nekada mnogo lepse izgledao - meni sada nije ostavio narociti utisak. To je sada park, deo grada koji se zove Stefania ili dvorski vrt; tu se nalaze ostaci dvorca koji je podigao Bela IV i gde je bio potpisan onaj mir sa Turcima koji se nije postovao ;) Odatle se, dakle, 1456. godine krenulo u odbranu Beograda. Ovaj zamak je kasnije car Jozef II pretvorio u zatvor; poprilicno ga je unistila poplava ali su delovi opstali te je tu prvo bio restoran a sada je istorijski muzej. Sve je ovo tesko sada zamisliti - narocito taj susret sa Turcima pri potpisivanju mira, kao i kretanje "krstaske" vojske sa Jovanom Kapistranom na celu; park je okruzen lepom gradjanskom arhitekturom - na desno se opet nalazi jedna prelepa zgrada u stilu madjarske secesije o njoj medjutim ne znam nista.

Pista i lepa secesionisticka zgrada

U blizini te zgrade (a to je Dozsa Gyorgy ut.) nalazi se spomenik coveka sa violinom - to je Pista Danko - poznati muzicar Ciganin koji je pored ciganskih romansi napisao i mnogo od one madjarske folk muzike koja se i danas svuda cuje. Po legendi kada devojka koja je jos uvek devica prodje pored Piste zacuje se muzika njegove violine; medjutim, kako to vec biva, samo je ona moze cuti :)  Dalje tom ulicom stize se i do ogromnog, monumentalnog muzeja i biblioteke, koga cuvaju kameni lavovi :) a koji je ranije bio palata kulture.

Muzej

Ono sto mi se medjutim dopalo jeste sto sam u tom parku pronasla spomenik Sisi (Elizabeti, Erzebet) koja je bila mezimica citave Austro-Ugarske a koja je i meni draga. U Budimpesti joj je posvecen jedan od glavnih mostova kao i nekoliko skulptura kojih i inace ima svuda po Madjarskoj. I u Subotici su postajali spomenici njoj posveceni - i to cak tri - ali na zalost nije preziveo ni jedan do danasnjih dana. Lepa i nesretna Sisi i danas je ljubimica kako Austrijanaca tako i Madjara te se nalazi, kao prava zvezda, na svim mogucim suvenirima, od cokolada, preko solja i naprstaka do majica.

Spomenik Sisi

Zatvorivsi krug i vrativsi se u centar ostalo je jos samo to da odemo do velike katedrale, cija se dva tornja vide sa svih strana grada, i trga na kome se nalazi. Ispostavilo se da smo u ovom nasem planu pogresili u tome sto nismo isli obrnutim redom tako da bi crkva dosla prva po redu : za obilazak ona je otvorena do 17h; kada smo mi stigli trajala je misa a posto stvarno nije lepo ulaziti i izlaziti tokom mise a onda jos i zverati naokolo - nismo mogli da je vidimo iznutra. Ovo mi je narocito bilo krivo stoga sto sam procitala da se unutra nalazi predstava Marije obucene odecu pastirice koja na nogama ima te neke cuvene segedinske papuce koje su, navodno, najpoznatiji i najpopularniji segedinski suvenir. A evo kako bi one trebalo da izgledaju :

Segedinske papuce

No, tokom ove nase posete, ja nisam uspela da vidim nikakve segedinske papuce - na Marijinim nogama a ni inace. Mislim da je to stoga sto je bila nedelja; mozda bi zato lepse bilo ici u Segedin tokom radnih dana, ili bar subote - kada su tu i tezgice na kojima se prodaju paprike, bilo samlevene bilo osusene pa nanizane na kanap, sto je veoma lepa kuhinjska dekoracija, i jos mnogo sta. Tada je grad verovatno i zivlji, pa se moze steci uvid u njegov istinski duh. Narocito u vreme tih festivala bi trebalo otici, mozda bas u maju kada su Dani Segedina.

Pogled ka Trgu Dom (katedrale)

Crkva se nalazi na trgu koji po njoj nosi ime (Dóm tér) za koji isticu da je tacno one velicine koje je i Trg sv. Marka u Veneciji; on je okruzen arkadama koje nose stubovi razlicitog oblika sto doprinosi nekoj magiji mesta. Ispod ovih arkada postavljene su ploce, reljefi i skulpture koji su posveceni raznim madjarskim velikanima - knjizevnicima, umetnicima, naucnicima : svojevrsni nacionalni panteon; tu su i rimski ostaci kao i ono sto je preostalo od tvrdjave. Pored crkve nalazi se i najstariji spomenik u Segedinu - kula sv. Demetrijusa - ciji je temelj iz 11og dok ostatak potice iz 13.veka. Sve ovo deluje izuzetno lepo te nam se svidelo da na ovom mestu sednemo na klupu :) Mislim da mi se ovaj trg dopada najvise u gradu : obuhvacen arkadama i zgradama on je zatvoren sa tri strane dok se sa cetvrte uzdize velika crkva. Sasavi stubovi i taj panteon dodaju neku izuzetost od vremena. Verovatno namerno - ceo ovaj prostor lici najvise na klaustar nekog manastira.

Muzicki sat

To sve dok se ne oglasi muzicki sat koji se nalazi na zidu zgrade preko puta crkve i prekine tisinu : taj sat je jedinstven u Madjarskoj a mene seca na Muzej muzickih automata iz Utrehta - gde smo boravili nekih magicnih pola sata - i pomalo na Cesku; medjutim, ma koliko drazestan bio ovaj sat se ipak ne moze ni na koji nacin porediti sa carobnim Orlojem iz Praga. Prvi put ovaj sat je pokrenut 1936. godine; na dve etaze otvorena su po dvoja vrata na koje ulaze/izlaze profesori (gore) i studenti (dole). Profesori cesitaju studentima na dobijenim diplomama :) Ne znam koliko se cesto ovaj sat oglasava; kada smo mi bili imali smo srecu da ga vidimo u pokretu a to je bilo negde oko 17:45 - moguce je onda da se pokrece u cetvrt do - . Leti se na ovom trgu odrzava festival na otvorenom koji odrzava tu tradiciju jos od 30tih godina proslog veka ...

Dom ter

Katedrala je votivna crkva : gradjani su se nakon velike poplave zavetovali da izgrade crkvu na ovom mestu; posvecena je Bogorodici (odnosno nasoj Gospi). Izgradnja je zapocela 1913. godine ali je zbog I svetskog rata zavrsena tek 1930. godine. Od tada njeni preko 90 m visoki zvonici dominiraju slikom grada. Inspirisana italijanskom romanickom arhitekturom, ona se smatra jednim od sedam cuda Madjarske - najveca je ondasnja crkva sagradjena u XX veku. Ona se, takodje, dici jos nekim znamenitostima - poseduje trece najvece orgulje na svetu kao i drugo najvece zvono u Madjarskoj : ovo zvono, nazvano Heroja, koristi se svega sedam puta u godini. Unutrasnjost, kao sto rekoh, ovaj put nismo videli; kazu da je bozanstvena iznutra, prepuna raznih zanimljivih dekoracija- od vec pomenute Marije u tim papucama, predstavljene u mozaiku,preko prikaza konstelacija i horoskopskih znakova do jednog zanimljivog raspeca : prica kaze da je umetnik, neki Janos, zeleo da pokloni crkvi raspece jos pre no sto je ona i sagradjena. Problem je, medjutim, bio izraditi ga jer nikako nije uspevao da pronadje modela koji bi svojevoljno tako visio sa krsta obucen samo u nekakvu krpu. Na kraju - on se sam popeo na krst dok ga je fotograf zabelezavao kamerom; po tim fotografijama napravio je to raspece koje se danas nalazi u crkvi a na kome Hrist nosi njegove crte lica :)

Katedrala u proslosti

Katedrala danas

No, ona je i spolja interesantna te joj ne nedostaje ukrasa ni na fasadi. Lavovi cuvaju i crkvu, kao i muzej; ovo narocito dovodi Veneciju u misao. Sa leve i desne strane portala nalaze se prikazi Sunca, odnosno Meseca; tu su jos i elementi : vatra, vazduh, voda i zemlja; prisutni su takodje i prikazi starih zanata. Nad portalom nalaze se apostoli u mozaiku dok su sa unutrasnjih strana portala - skulpture svetaca (tu je mesto nasao i sv. Jovan Kapistran).  Nad svima njima je postavljena skulptura Bogorodice koja je i zastitnica Madjarske.

Srpska pravoslavna crkva

Odmah iza katedrale nalazi se i nasa, srpska pravoslavna crkva posvecena sv. Nikoli. Nastala u 18. veku (izmedju 1773. i 1778.godine) podignuta je, kao sto su to vecinom i kod nas u tom vremenu - u baroknom stilu. Zvonik je, medjutim, iz kasnijeg vremena, te potice iz 1835. godine. Deo ikona na ikonostasu slikao je Jovan Popovic, koga oni zovu Janos:), ali nisam ni to uspela da vidim jer se crkva moze posetiti samo ako se prethodno najavi. Tako da smo - nakon sto smo mahnuli toj nasoj crkvi - zatvorili nas krug. Imali smo jos toliko vremena da nakon svega odemo ponovo do pesacke zone i u drustvu Lajosa Kosuta popijemo kafu :)

Segedin je lep ali ne i prevelik grad; vecina zanimljivosti nalazi se u samom centru grada koji se u laganoj setnji moze obici za nekoliko sati, pa sve i sa ispijanjem kafe i posetom bilo nekoj trznici ili Tesku :) Osim sto nismo stigli da udjemo u katedralu, nama je preostalo jos i da vidimo prelepu ar nuvo Sinagogu s pocetka XX veka - nju smo propustili samo stoga sto nismo sa sobom imali mapu. Svakako - u Segedinu cemo se naci ponovo pa cemo ono propusteno ispraviti :) Pored ovoga sto sam navela trebalo bi spomenuti da se u Segedinu nalazi i Muzej Pikove salame i paprike (slike gore) koji je, sudeci po komentarima drugih turista, izuzetno popularan  a na slikama deluje simpatican:) Ostaje da se jos istrazi pa cu nakon sledece posete dopuniti ovaj blog :)

Dakle, u onoj idealnoj projekciji koju sam vec pominjala - nakon posete Subotici i Palicu, te Cvetkovom i Majkinom salasu - sutradan bi bilo lepo posetiti Segedin. On nije samo spajz; kao sto se da videti itekako je vredan posete. S druge strane - meni je ipak i dalje njegov bratski grad Subotica, zajedno sa Palicem,- lepsi. Zapravo - Segedin i Subotica veoma u neku ruku lice a ima slicnosti i sa drugim vojvodjanskim gradovima. Onome ko je proputovao Vojvodinu izgledace gotovo kao da nije ni izasao iz nje :)

Na kraju evo i par youtube slide show prezentacija Segedina, da upotpuni sliku :

Szeged 

Stari i Novi Segedin