Albreht u Veneciji

Neko bi mogao pomisliti da ovde sprovodim kakvu promotivnu kampanju za Sluzbeni glasnik kada toliko pominjem njihova izdanja i iz njih citiram :) To nije slucaj. Istina je da oni, i pored svih sitnih nedostataka, imaju jako zanimljivih prevoda, narocito sto se umetnosti tice i narocito u ediciji kojom upravlja Jovica Acin [biblioteka kljucevi]. Proslog puta tako sam pomenula njihovo izdanje dnevnika Ezena Delakroa, koji je Jovica preveo; sada s obzirom da je Direrov rodjendan, pominjem knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju koja se sastoji od Direrovih pisama prijatelju iz Venecije i dnevnika koji je vodio tokom kasnijeg putovanja po danasnjim Holandiji i Belgiji. Ova nevelika knjiga cita se lako i brzo; deo njegovih dnevnickih zabeleski je obimniji nego deo sa pismima koja je pisao Vilibaldu Pirkajmeru iako su ova meni mozda ipak nesto zanimljivija. Pa ipak lepo je citati beleske iz Antverpena, Brisela, Briza, Gana, Ahena ... onda kada se imalo prilike prolaziti i uzivo tim predelima. To sada citam i iz navedenog razloga uzivam dodatno; ovde cu, nakon par opstih zabeleski, citirati samo iz par njegovih pisama uz slike koje su nastale u tome periodu. O putovanju po Nizozemlju i dnevnickim beleskama sa istog - mozda neki drugi put :)

Knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju mozete kupiti kod izdavaca za 356 dinara. 

Majka Barbara i otac Albreht Direr Stariji; izmedju njih porodicni grb koji se inace nalazi
na pozadini portreta oca; ova dva portreta bila su spojena u diptih ali su vremenom razdvojeni

Verovatno je da je svako cuo za Albrehta Direra i da barem jednu njegovu sliku vrlo dobro zna : Autoportret iz 1500. godine poznato je delo renesanse na severu gotovo onoliko koliko je Mona Liza italijanske renesanse. Onaj ko se vise interesuje za umetnost verovatno dobro zna da ova poznata i izuzetno hristolika, idealizovana slika nije prvi Albrehtov autoportret i da pre njega postoji citav niz istih [dole sam ih poredjala hronoloski:)], pocevsi sa onim koji je nacinio sa samo 13 godina, 1484. godine, a kome je kasnije dodao i natpis kada sam bio dete. Do toga vremena on je zavrsio nekoliko razreda skole a potom kao segrt ucio kod svoga oca, Albrehta Direra Starijeg koji je bio uspesan zlatar; od njega je mogao nauciti kako zlatarske tehnike tako i crtanje. Koliko je uspesan Albreht Stariji bio vidi se vec i po tome sto je od svoga rada mogao izdrzavati veliku porodicu od cak osamnaestoro dece, od kojih je Albreht Mladji bio trece dete a drugi po redu sin. Ova brojna porodica izgleda je medjutim zivela poprilicno udobno, mozda i stoga sto se Albreht Stariji ozenio kcerkom svoga ucitelja po imenu Barbara, tako da je doslo do spajanja dve zlatarske prakse. Oni su cak imali i svoj grb, koji je mladi Direr i naslikao, kao sto je slikao i portrete svojih roditelja [gore]. Na ovom grbu narocito je zanimljiva leva, oceva strana koja otkriva porodicno poreklo : prikazana su vrata  sto je stoga sto je njegov otac, pre no sto je prispeo u Nemacku iz sadasnje Madjarske, nosio prezime Ajtósi - sto znaci otprilike onaj koji pravi vrata - a po istoimenom selu u Madjarskoj. Tako je prvobitno Albreht svoje prezime (bukvalno) preveo na nemacki kao Tirer (Thürer) pa tek onda promenio u Direr (Dürer); moglo se desiti tako da umetnika danas znamo kao Albrehta Tirera :)

Autoportreti iz godina : 1484, 1491 i 1493.

Autoportreti iz godina : 1493 (prvi njegov slikani autoportret i istovremeno ,
smatra se, prvi  samostalni autoportret  u evropskoj umetnosti), 1498 i 1500.g. 

Moja Agnes

Nije cudno stoga sto je otac zeleo da mu ovaj sin izuci zanat do kraja i da se potom bavi ocevim poslom. Medjutim, decko je bio ne samo izuzetno zainteresovan za crtanje - mnogo vise no za zlatarske poslove - vec je pokazivao i izvanredan talenat, kao sto se iz tog prvog portreta moze i videti. Tako je naposletku otisao da se uci kod slikara Mihaela Volgemuta, cija se radionica bavila i izradom drvoreza za knjizne ilustracije. Nakon sto je zavrsio svoje skolovanje Albreht odlazi na putovanje tokom kojeg je naredne cetiri godine lutao po Nizozemlju, upoznaje sa umetnicima i obilazi radionice i znamenitosti. Ovo putovanje,kao i njegovo prvo putovanje u Italiju koje je nedugo potom usledilo, na zalost nije dokumentovano tako da se ne zna o njemu mnogo. Po svom povratku u rodni Nirnberg, kao svrseni zanatlija, zeni se izvesnom Agnes - kcerkom tada poznatog gravera; iako je jednim poznatim crtezom na kojem predstavlja svoju mladu verenicu on prema njoj iskazao neznost, kako izradom tako i natpisom moja Agnes, ovo izgleda ipak nije bio srecan brak. Albreht je gotovo odmah krenuo za Italiju, i to peske (!!!) dok je Agnes ostala kod kuce sama; ovaj potez, u ovako naglom obliku, tesko je shvatiti pogotovo kada se zna da je zenidba bila uslov da se otvori radionica te da je odlaskom ostavio ne samo svoju mladu zenu vec i tu mogucnost. Pa ipak, on je otisao u Italiju gde ce se zadrzati do naredne godine. Agnes i albreht nisu imali dece; pisuci iz Italije svome prijatelju on je umeo u vezi nje i veoma grubo da se sali, dok se iz svega moze nazreti i to da ih je Pirkenhajmer u njegovom odsustvu mirio. 

Ovo je njegov prvi odlazak u Italiju od kojeg je preostalo nekoliko akvarela i crteza ali ne i nekih  licnih zabeleski i dokumenata. Krajnji cilj bila mu je Venecija, gde je i stigao; veruje se da je posetio takodje Mantovu i Padovu. Odusevljava se Djovanijem Belinijem, venecijanskim slikarem iz poznate slikarske porodice, sto je ljubav koja ce potrajati i do naredne njegove posete, kada ce tvrditi da je on i dalje najveci venecijanski slikar. Iz ovog periodu potice, na primer, onaj toliko voljeni kunic iz Albertine. 

Po povratku iz Italije Direr je otvorio svoju radionicu u Nirnbergu; to sto je izabrao rodni Nirnberg nije ni malo cudno kada se ima u vidu da je taj grad tada predstavljao srediste renesanse na severu i ne samo to vec i stamparski centar; Direr ce u sirim Evropskim okvirima svoju reputaciju upravo i zasnovati (i dalje, mozda, zasniva) na grafici, iako mu kasnije to nece biti toliko drago pa ce se cak i tuziti u pismima kako Italijani misle da sa bojom nista ne vredi. Iako je u ovom periodu 1495 - 1506 izradio neka od danas najpoznatijih svojih dela, vec posle prvog puta pod velikim uticajem Italije, Direr ce se potom odluciti i na drugo putovanje u Veneciju : hteo je da bolje izuci proporciju i perspektivu. ovim se on bavio sto sa prijateljem - Djakopo Barbarijem - sto samostalno i u Nirnbergu, sto je pocetak njegovih teorijskih istrazivanja koja ce kao krajnji rezultat imati dve vazne teorijske knjige. Najzad, 1505. godine vraca se u Italiju gde ostaje sve do 1507. godine; sada je on poznati umetnik kome na brojne nacine pomaze takozvana nemacka umetnicka kolonija - nemacki iseljenici pomazu mu pri pribavljanju porudzbina. On sada pre svega slika i to neretko velike oltarske slike, od kojih su meni ipak zanimljiviji portreti nama danas nepoznatih Venecijanaca i Venecijanki. 

Tokom ovog svog boravka Direr se sprijateljio sa mnogim italijanskim umetnicima ovog perioda, cak i sa Leonardom; Vazari pominje kako je bio odusevljen Rafaelovim delom te da mu je poslao jedan od svojih autoportreta. 

Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

Da li su se oni i upoznali - ostaje pitanje: ne zna se da li je Albreht stigao i do Rima. Gete na jednom mestu u knjizi Putovanje u Italiju kaze kako mu je zao sto Direr nije stigao tako daleko; pa ipak postoji mogucnost da je ipak dosao i do Rima, kao sto je obisao i neke druge italijanske gradove. Nakon ovih italijanskih putovanja Direr je bio miran kod kuce sve do 1520. godine kada je krenuo na to drugo putovanje u Nizozemsku, sa kojeg je sacuvan ovaj dnevnik sto ga sada imam u ruci. Pisma iz Italije koja mu prethode prva su, kazu tako, licna dokumenta sacuvana od jednog umetnika. Svakako izuzetno je zanimljivo citati tako sto i zaviriti u njihov petnaestovekovni svet. Ono sto pomalo cudi jeste sto taj svet - od pre pet stotina godina - nije mnogo drugaciji od nasega. 

Evo nekih delova iz pisama koje je upucivao svom prijatelju, poznatom humanisti Vilibaldu Prikhajmeru, svom prijatelju iz detinjstva u koga se u potpunosti pouzdao i od koga se mnogo cemu naucio. Za ovog advokata skolovanog u Italiji Albreht je veoma mnogo po Veneciji jurio kojekakvo prstenje, drago kamenje, fini papir i cilime; ove delove, gde Albreht iscrpno opisuje kakav je prsten kupio i po kojoj ceni, sam medjutim odlucila da izostavim ;)

Venecija, 6. januara 1506.

Vilebald Pirkenhajmer

Cestitom i mudrom Vilibaldu Pirkhajmeru, u Nirnbergu

Dragi moj ucitelju, Vama i Vasima, jos mnogo srecnih Novih Godina. U Vase zdravlje, dragi gospodine Pirkhajmeru. Znajte da sam zdravo; neka Vam Bog podari i vise od toga. Dakle, ono sto ste trazili od mene, naime da kupim nekoliko bisera i dragog kamenja, treba da znate da ne mogu da nadjem nista a da je iole valjano ili vredno novca; Nemci su opustosili sve.

Oni koji kruze rivom uvek ocekuju cetvorostruku vrednost za sve, jer oni su najprepredniji nitkovi koji ovde zive. Niko i ne ocekuje cestitu uslugu od njih. Zato su me neki dobri ljudi upozorili da budem oprezan s njima. Za njih su mi kazali da varaju svakoga, bez izuzetka, i da u Frankfurtu mozete kupiti bolje stvari nego u Veneciji. 

A sto se tice knjiga koje ste mi porucili, Imhof se vec postarao za njih, ali, ako Vam je potrebno jos nesto, samo recite i s najvecom revnoscu pobrinucu se za sve. I, neka je na Bogu da Vam zaista necemu posluzim. Rado cu se za sve postarati jer znam koliko ste ucinili za mene. 

[...] 

7. februara 1506.

Venecijanka, 1506. god.

Koliko bih zeleo da ste ovde u Veneciji, toliko je dragih ljudi ovde medju Italijanima koji iz dana u dan sve vise traze moje prijateljstvo - sto mi vrlo godi - ljudi od ukusa, ucenih, dobrih sviraca na flauti, frulasa, poznavalaca slikarstva, ljudi od prefinjenog osecaja i cestitosti, koji koji mi ukazuju veliku cast i postovanje. S druge strane, medju njima takodje ima i najbednijih, najlazljivijih nitkova, za koje jedva da sam poverovao da hodaju ovom zemljom; pa ipak, ko ih ne zna, pomislice da su najfiniji ljudi na ovom svetu. Ne mogu, a da se u sebi ne nasmejem : svesni su da je njihovo nevaljalstvo dobro poznato, ali to ih uopste ne brine.

Medju Italijanima imam sijaset dobrih prijatelja koji me upozoravaju da ne jedem i ne pijem s njihovim  slikarima jer mnogi od njih moji su neprijatelji, kopiraju moj rad iz crkvi i gde god na njega naidju; a posle ga kritikuju i tvrde da je izveden na staromodan nacin i da ne vredi nicemu; medjutim Djambelim (Djovani Belini) veoma me je hvalio kod mnoge gospode. rado je zeleo da ima nesto moje i pojavio se kod mene i trazio nesto za sebe, rekavsi da ce mi dobro platiti, i svi mi govore da je on cestit covek, tako da sam se zaista zblizio sa njim. Veoma je star, a ipak je najbolji slikar od svih. 

A stvar koja mi se tako dopadala pre jedanaest godina vise mi se ne dopada i, da je nisam video sopstvenim ocima, nikom ne bih verovao na rec. I, isto tako, treba da znate da ovde ima sijaset slikara, boljih od ucitelja Jakoba (Djakopo de Barbari), premda bi se Antonio Kolb zakleo da na svetu nema veceg slikara od Jakoba. Drugi mu se rugaju i kazu da je icemu vredeo ostao bi ovde. Tek danas sam poceo skice za moju sliku jer ruke su mi tako krastave da ne mogu da radim, ali sam uspeo da ih zacelim. 

A, sad, budite blagi prema meni i ne srdite se tako naprecac, nego budite nezni poput mene. necete da ucite od mene, ne znam zbog cega. Dragi moj, voleo bih da znam nije li neka od Vasih [miljenica] umrla - ona kraj vode, na primer, ili ona [privlacna poput cveta] ili [poput cetke] ili [poput napaljene zenke]psa, pa da mozda uzmete neku drugu umesto nje.

U Veneciji, devetog sata na noc, u subotu posle Sretenja, godine 1506.

2. aprila 1506

Portret mladica, 1506. god.

[...] Ovdasnji slikari, i to treba da znate, veoma su naprijateljski nastrojeni prema meni. Tri puta su me pozivali pred magistrate i morao sam da platim 4 florina njihovoj skoli. Takodje treba da znate da bih zaradio vise novca da nisam bio primoran da slikam za Nemce jer tu ima mnogo posla i nikako ne mogu da zavrsim pre Duhova; ali, platice mi svega 85 dukata. to ce, znajte, otici na zivotne troskove, a potom moracu da kupim neke stvari i da nesto novca posaljem, tako da ovog casa nemam mnogo u rukama; medjutim, odlucio sam da ne odlazim sve dok mi Bog ne omoguci da Vam se dostojno oduzim i, osim toga , sa sobom ponesem florine. Lako bih ustedeo da ne moram da radim ovu sliku za Nemcejer, osim slikara, svako mi zeli sve najbolje. 

Molim Vas, recite mojoj majci da razgovara s Volgemutom u vezi s mojim bratom i da ga zamoli da mu da neki posao dok se ja ne vratim, ili da mu nadje posao kod nekog drugog. Trebalo je da ga povedem sa sobom u Veneciju , sto bi koristilo i meni i njemu, on bi naucio jezik, ali majka se plasila da ce se nebesa obrusiti na njega. Molim vas da pazite na njega : zene tu nisu od pomoci. recite decaku, kao sto umete, da bude marljivi nezavisan dok se ne vratim, a ne da se oslanja na majku, jer nisam svemoguc, iako dajem sve od sebe. Da sve ne dajem od sebe, ne bih gladovao; ali opskrbiti toliko njih, zaista mi tesko pada, a  niko se ne razbacuje novcem. [...]

8. septembra 1506.

[...] Za moju sliku, treba da znate, kazu da bi dali dukat da je vide. Dobro je islikana i zivih je boja. Vise su me hvalili nego sto sam od nje imao koristi. Lako sam mogao da zaradim 200 dukata, i morao sam da odbijem veliku porudzbinu kako bih se vratio kuci. 

Ucutkao sam sve slikare koji su govorili da sam dobar u bakropisu, ali da kod slikanja ne umem da baratam bojama. Sad svi govore da nikad nisu videli lepsi kolorit. 

Pozdravlja Vas moj francuski ogrtac, kao i moj italijanski kaput. Izgleda mi da mirisete na galantnost. mogu da osetim odavde; a ovde jos kazu da se, kad se udvarate, pretvarate da Vam nije vise od 25 godina. O, da! Udvostrucite i poverovacu Vam. Prijatelju moj, ovde ima italijanskih djavolaka bas poput Vas. Ne znam kako se potrefilo! [...]

23. septembra 1506.

Poklonjenje Devici (poznata i kao Praznik brojanice) 1506. *

[...] Znajte da sam zavrsio sliku, kao i jos jednu quadro, kakvu nikad ranije nisam izradio. I, buduci da ste tako zadovoljni sobom, da Vam ovde kazem da nema bolje Madone na citavom svetu jer je svi slikari hvale kao sto plemici hvale Vas. Kazu da nikad nisu videli otmeniju i ljupkiju sliku.

Isto tako, znajte da cu, najkasnije za cetiri nedelje, zavrsiti posao ovde jer najpre treba da izradim neke portrete koje sam obecao, a ksko bih sto pre dosao kuci, buduci da je moja slika gotova, odbio sam porudzbine vredne vise od 2000 dukata; sve moje komsije znaju o ovome. 

I, dopustite da Vas pozdravim. Imam jos toga da pisem, a glasnik je vec spreman da krene; osim toga, nadam se, po milosti Bozjoj, da cu uskoro biti s Vama i uciti nove mudrosti od Vas. Bernard Holcbek rekao mi je najlepse stvari o Vama, ali verujem da je uzrok tome sto ste mu tast. Medjutim, nista me ne ljuti toliko kao kad cujem da ste lepi jer, u tom slucaju, ja bi trebalo da sam ruzan; to me izludjuje.

Iduceg dana nasao sam sedu u kosi, a ona je posledica ciste bede i dosade. Mislim da mi je sudbina namenila rdjave dane. Moj francuski ogrtac i smedji kaput salju Vam najsrdacnije pozdrave. Ali, voleo bih da vidim sta to Vase pijano drustvance cini da se drzite tako nadmeno.

Godine 1506, u sredu posle Svetog Mateja.

* ovu veoma poznatu sliku Direr je izradio po porudzbini nemackih doseljenika; prvobitno je bila olatrska slika u njihovoj Crkvi svetog Vartolomeja, da bi je potom za 900 dukata otkupio car Rudolf II i preneo u Prag. No, ni ovo nije bio kraj putovanja obog umetnickog dela : bila je ostecena tokom svedske opsade, restaurirana pa prodata vise puta, jednom cak za samo jedan florin. Na kraju ju je 1930. godine Cehoslovacka vlada otkupila te se moze videti i danas u njihovoj Nacionalnoj galeriji u Pragu.

Ova slika smatra se najznacajnijom koju je Direr naslikao tokom ovog svog puta u Italiju; pored ostaloga ona je veoma interesantna i stoga sto se na njoj moze videti jos jedan Direrov autoportret : nalazi se sasvim desno, uz drvo, i jedini upravlja pogled pravo u posmatraca. Predstavljen u ekstravagantnoj odeci (koja je pomalo i bizarna uzevsi u obzir da se nalazio tada u toploj Italiji : obucen je u neku vrstu koznog kaputa ili bunde), duge olave kose; u ruci drzi papir na kome pise da je slikar toga dela on, da je sliku zavrsio za pet meseci a pored njegovog imena stoji jos i germanus (EXEGIT QUINQUE MESTRI SPATIO ALBERTUS DURER GERMANUS MDVI). Kao da je na svaki nacin - odelom, natpisom pa onda i tipicno nemackim krajolikom prikazanim u pozadinom, kao i portretom svoga vladara Maksimilijana, on zeleo da naglasi svoje nemstvo; nije to ni cudno kada je slika bila namenjena crkvi u kojoj su odlazili Nemci a koja se nalazila u kraju koji su naseljavali vecinom - Nemci. Pored toga zeleo je, verovatno, da se izdvoji na neki nacin od svih tih italijanskih slikara koji su ga okruzivali. Kao sto i sam kaze u pismima, ova slika postigla je veliki uspeh kod publike, pa su cak i duzd i patrijarh dosli da joj se dive.

Ulomci Delacroixova dnevnika

Juce je bio would be rodjendan divnoga romanticara Ezena Delakroa, koji je voleo Getea i Bajrona a koga su potom voleli simbolisti i impresionisti; sa malim zakasnjenjem (s obzirom da sam trenutno u nekom sasvim drugom transu) evo vam donosim deo njegovog dnevnika, tacnije delove (kako tamo kazu - ulomke) iz godine kada je zapoceo da pise dnevnik, nakon majcine smrti, dakle - 1822 godine; on je tada jos bio sasvim mlad - imao je tek dvadeset i cetiri godine.  Ovi odlomci poticu iz jedne stare knjige (Suvremena biblioteka, Zagreb, 1944) koja je zapravo knjiga o Delakroa od nekog Pierre Courthion-a uz koju je dnevnik pridodat; prepuna je arhaizama i sada vec nestandardnih pisanja reci, sto joj dodaje na drazi. No, koga bi ovako nesto zainteresovalo - postoji i novo izdanje kod Sluzbenog glasnika, u prevodu Jovice Acina koji i uredjuje biblioteku u okviru koje se ovo, i jos mnoga zanimljiva izdanja, nalazi. 

Dakle, ovaj put samo delovi iz 1822. godine (prvi njegov zapis je ceo ovde, drugi u delovima) i to onako kako u ovoj knjizi pise; on je potom nastavio da vodi dnevnik do kraja zivota, 1863. godine, mada cesto sa dugim prekidima. Beleske koje slede su, stoga, beleske veoma mladog coveka; Bajron je jos uvek ziv, Grcka se bori za svoju slobodu a on veoma mnogo govori o devojkama. Jedna takva epizoda bila je meni toliko slatka da sam je morala dati u celosti. Kako postaje stariji i zreliji on medjutim sve vise pise o umetnosti, tako da se interesantnosti tog tipa nalaze dalje od ovog teksta koji postavljam, a koji sam ilustrovala onim retkim njegovim delima koja se mogu pronaci na internetu a da su iz ovih godina. Od njih najvaznija i najveca je, dakako, Danteova barka; meni je medjutim mozda jos drazi njegov Autoporetret kao lika iz romana Valtera Skota Edgara Rejvensvuda - sto lepo pokazuje stanje suha koje je tada medju mladim svetom vladalo.

No, pre toga jedan prelepi video nacinjen od Ezenovih slika i muzike njegovog prijatelja Sopena a koji moze posluziti i kao muzicka podloga uz citanje teksta :) 

                                                         1822.

Laroux, 3.rujna - Izvrsavam zamisao, kojom se odavna bavim : pisat cu dnevnik. Zivo zelim da pritom nikada ne smetnem sa uma, da pisem za sebe samoga. Nadam se dakle, da ce biti istinit. Postat cu i bolji. Ovaj ce me papir prekoriti, sto se toliko mienjam. Zapocinjem pisati u sretnom raspolozenju. 

Nalazim se kod svog brata; sada je 9 ili 10 sati navecer : upravo je odkucalo na zvoniku Larouxa. Sjeo sam pet minuta na malu klupu pred vratima, koja je bila obasjana mesecinom. Nastojao sa da se saberem; premda sam danas sretan, ne mogu ozivjeti u sebi jucerasnje osjete ... Bio je pun mesec. Sjedeci na klupi, koja je nasuprot bratovoj kuci, okusio sam divne trenutke. Nakon sto smo bili sproveli susjede, koji su bili na veceri, i prosetali oko jezera, vratili smo se kuci. Brat je citao novine, a ja sam uzeo neke Michelangelove crteze, koje sam bio ponio sa sobom. Ovi su me crtezi duboko potresli i spremili tlo povoljnim emocijama. Mjesec je izisao velik i ridjast, a nebo bilo bistro; polagano se dizao medju drvecem. Dok sam ovako snatrio, a moj brat pricao o ljubavi, zacuo sam izdaleka Lisettin glas. Ovaj se glas hvata za srdce : od svih cari njezine osobe najdublji dojam izazivlje glas. Jer Lisette nije stono riecliepa, ni oma nesto, sto je Rafael znao vrlo dobro osjetiti; njezine su ruke ciste popur bronze, a njihov je oblik njezan i snazan. Lice, koje nije izricito liepo, poprima neki produhovljen izraz, carobna smjesa strasti i postenja djevojackog ... Tako prije dva do tri dana, kad je dosla k nama, nedjeljom, a mi jos sjedili oko stola. Premda ne volim, kad je odvise stisnuta, toga dana mi se veoma svidela, napose radi bozanskog smieska, koji sam netom spomenuo, povodom nekih krupnih dosjetaka, koje su je potakle da ponikne glavom, skrivajuci svoje uzbudjenje. Bila je zacelo uzbudjena, jer je, odgovarajuci na ravnodusne stvari, njezin glas bio promienjen, a nije mi htjela pogledati u oci. Drzim da je to bilo te veceri, da sam je poljubio u crnome kucnom hodniku. Na povratku iz mjesta, drugi su bili zasli napried, a ja sam s njome zaostao. Sve mi je govorila nek vec jednom prestanem, ali tiho i blago; no sve to nije bogzna sta. Pa sta onda ? Njezina uspomena, koja me ne ce progoniti poput kakve strasti, bit ce priatan cvetak na putu mojih sjecanja. Zvuk njezina glasa podsjeca na glas Elisabethe, cija uspomena pocinje bliediti.

U nedelju sam primio pismo od Felixa, gdje mi javlja, da je moja slika objesena u Luxembourgu. Danas u sriedu jos sam uviek time zaokupljen; priznajem da mi to vrlo godi i da ova misao, kada mi dodje, prijatno bojadise moje dane. Ova je misao sada najjaca, ona je i podbola zelju da se vratim u Pariz, gdje cu po svoj prilici naci samo skrovitu zavist i sitost : nestat ce doskora onoga, sto me sada izpunja slavljem. A ne ce biti ni Lisetta, ni mira ni mjesecine, koji ovde udisem punim plucima. 

Da bih se vratio svojim jucerasnjim uzitcima (ponedeljak navecer), nisam mogao odoljeti, a da ne posvetim spomen ove mile veceri jednim crtezom : nacrtao sam naprosto klupu, na kojoj sam se tako dobro bio osjecao. Nadam se, da ce mi uspjeti da se dovinem svojih ideja i unutarnjih uzitaka ... , no za ime Bozje, neka se tako nastavi !

Sjetiti se osnova, koje su mi dolazile, da bih se, kad budem u Parizu, dao na posao; sjetiti se pojedinih zamisli za slike.

Naslikati "Tassa u tamnici" u naravnoj velicini.

Laroux, 5. rujna. - Bio sam s bratom u lovu. Bila je strasna zapara. Ubio sam prepelicu, okrenuvsi se vrlo vjesto, tako da me brat hvalio. Bila je to, uostalom, jedina lovina, premda sam pucao tri puta na kunice.

Autoportret - Ezen kao Ravenswood iz
romana ser Valter Skota - 1821. god.

Navecer smo isli pred gdjicu Lisette, koja je dosla krpati kosulje. Kako smo opet zaostali ja sam je poljubio, a ona se otimala, da mi je bilo muka, jer sam osjetio, da se njezino srdce buni. Nasao sam je jos jedanput, a ona se odlucno odkinula i rekla, da bi mi kazala, kad bi htjela. Bolno sam je odgurnuo i zlovoljno krenuo drvoredom, dok je izlazio mjesec. A onda sam se po treci puit kusao pribliziti : isla je po vodu za veceru. Htio sam objesiti nos i ostati po strani, ali sam ipak popustio ... "Vi me dakle ne volite?" - Ne! "Volite li koga drugoga?" - Ja ne volim nikoga ! (Glupi odgovor, koji hoce kazati : Dosta mi je !). Ovaj put sam se iskreno naljutio : srdito sam spustio ruku, koju sam bio uzeo, i okrenuo joj ledja pozliedjen i nujan. Cuo sam napolja prigusen smieh, koji nije bio pravi smieh. Bio je to ostatak njezinog prosvjeda, pola sale - pola istine. Mrzko mi je to ! Vratio sam se u svoj drvored i pravio kao da je ne vidim. 

Zivo zelim da se otresem tih misli. Nisam zaljubljen, ali me obuzimlje negodovanje odnosno zelja, da bi ona pozalila. Dok ovo pisem htio bih izraziti svoje razocarenje i prkos. Bio sam odlucio, da je sutradan posjetim. Hocu li popustiti ovoj teznji ? Ne znam. Dakle nije sve svrseno, a ja sam dosta kukavan da se vratim ? Nadam se i zelim da nisam.

...

Ova misao nije mi nikad dosla u pamet kao jucer, a izazvao ju je moj brat : upravo smo bili ubili zeca, a naseg je umora nestalo; zadivili smo se kako dusevno raspolozenje djeluje na tielo. Spomenuo sam Atenjanina, koji umire, cuvsi za pobedu kod Plteje (?), francuzke vojnike kod Malplaqueta i tisucu slicnih zgodica. To su argumenti hocemo li dokazati, kako je ljudska dusa uzvisena; ne znam cime bi se to moglo pobiti. Kojeg li zanosa kad zatrube bojne trublje i zagrme bubnjevi !

Lauroux , 13. rujna. - ... Prekjucer, kad je bila ta vecera, pomirio sam se s Lisettom, i plesao sa njome do kasno u noc. U druztvu s Charlesovom zenom, Lisettom i Henryom nisam se dobro osjecao. Stujem zene : nikako ne bih mogao govoriti im sramotne stvari. Ma kako bile propale ili tupe, ja se sam zarumenim, kad pozliedim stidljivost, koju bi trebalo bar izvana cuvati.

Pariz, 5.listopada. - ... Sva smo trojica otisli gledati nagradjene umjetnine. Putem smo se navratili Rougetu i poveli ga sa sobom. Debay, ucenik Grosov, nagradjeni ucenik, ogadio mi je skolu i njegova majstora. A neki sam jos dan toliko ceznuo za Grosovom skolom ! ...

Ujak je, cini se, dirnut i odusevljen mojom slikom. Svjetuju mi da podjem svojim putom, a ja danas upravo zudim za samostalnoscu.

Sve bi bilo krasno, da me cieloga dana nije mucila pomisao na odielo, koje sam ujutro probao : nije mi pristajalo. Iduci ulicom gledao sam sve prolaznike da vidim kako im pristaju njihova odiela.

Pariz, 8. listopada. - Ne treba misliti, da neku stvar treba zabaciti samo zato, sto nam se jednom nije svidjela. Covjek se mienja. Evo na pr. knjiga, u kojoj nismo nasli nikakovih pobuda, koristno ce nam posluziti budemo li je ponovo citali, posto smo se obogatili novim iskustvima. 

Upravio sam svoje sile novim pravcem (ili, bolje rekavsi, moja je energija skrenula drugim putem) : bit cu trubac onih, koji se daju na velike stvari !

Ima u meni nesto sto je jace od moga tiela. Ima ljudi, koji nisu podvrgnuti unutrasnjim utjecajima, dok je u mene nutrina jaka. Bez tih unutrasnjih potreba, ja bih klonuo..., a ipak ce me oni iztrositi (govorim zacielo o masti, koja vlada mojim bicem; koja me vodi).

Kad sam napravio liepu sliku nisam napisao nijednu misao ... kazu ljudi ! ... Kako su kratke pameti ! Lisavaju slikarstvo sviju njegovih prednosti. Pisac kazuje gotovo sve, da bi ga razumjeli. U slikarstvu se stvara neki tajanstveni dodir izmedju duse prikazanih osoba i duse gledaoca. Gledalac vidi likove vanjske prirode, ali u dusi misli istinskom onom mislju, koja je zajednicka svim ljudima : jedni joj daju tielo pisuci, ali je pritom izkrivljuju, jer misao u sustini svojoj nije sputana. Priprostog i surovog covjeka lakse ce potresti knjizevno djelo nego li djelo slikara ili glasbenika. Umjetnost slikareva dira covjeka s time vise sto izgleda stvarnija; u slikarstvu kao i u prirodi, jasan je udio onoga, sto je konacno i onoga, sto je bezkonacno. A bezkonacno je ono, sto potresa dusom; nutarnja pobuda, sto je nalazimo u predmetima, koji zbore samo nasim osjetilima.

Pariz, 12. listopada. - Vracam se kuci s "Figarova pira" krcat bozanskim dojmovima. 

Danteova barka, 1822. god.

Ova mi glasba cesto daje velike misli. Kada je cujem osjecam veliku zudnju da nesto stvorim. Bio bih posve drugi covjek, da sam u radu suzdrzljiv i discipliniran kao neki, koje poznajem. No meni se uvek zuri : hocu odmah rezultate. 

Jeli smo zajedno : Charles, Piron i ja. Onda u Operu. Kako me sve te zene sladko uzbudjuju ! Ova ljubkost, ove kretnje, sve te divne stvari, koje gledam, a da ih nikada ne cu posjedovati, izpunjaju me zaloscu i slascu u isti mah.

Htio bih se opet baviti glasovirom i violinom.

Rado se secam gospodje iz Talijanske opere.

Isto vece, pola dva nocu - Upravo sam zapazio usred tmastih oblaka i burnih vjetrina zviezdje Orion, gdje na nebu svietli. Pomislio sam najprije na svoju tastinu, uzporedivsi ga s ovim svjetovima, koji lebde u svemirskim prostorima; onda sam se sjetio pravde, prijateljstva, bozanskih cuvstava, koja su urezanau srdce covjeka. Spoznao sam da je velik samo svemir i njegov tvorac. Ova me ideja osupnula. Moze li da ne postoji ? Moze li slucaj, mesajuci elemente, stvoriti od ove smjese krepost, koja je odraz nepoznatog velicanstva / Da je slucaj stvorio sviet, sto bi znacile riecu kao sto je : savjest, kajanje, pozrtvovanost ? Oh kad bih mogao svom snagom svoga bica vjerovati u Boga, koji je izumio duznost, tvoje bi se kolebanje smirilo.

Pariz, 22. listopada. - Moje me sitno i oskudno tielo zalosti kao i uviek. Ne mogu se oteti zavisti, kad gledam ljepotu svoga necaka. Redovno pobolievam; ne mogu govoriti dugo.

Navecer sam posetio Henri Huguesa. Citao sam s njime "Osvojenje Carigrada" i divio se junackoj hrabrosti cara Konstantina Posljednjeg.

U sriedu, sutradan, bili su kod mene prijatelji. Pili smo vrucu rakiju i kuhano vino. 

U nedjelju sam bio kod g. de Conflansa ... dobro sam se zabavljao. Pjevali smo partituru "Figarova pira".

Kupio sam "Don Juana". Stao sam opet guditi.

Mnogo mienjam boju, a to ne valja ciniti. Nemam ni potrebnu hladnokrvnost. Premalo opazam prija nego sto cu slikati.

Pariz, 27. listopada. - Vratio se dragi moj ... Prvi je trenutak bio izpunjen srecom sastanka. Onda sam osjetio, kako mi se srdce steglo. Upravo sam hteo da ga odvedem u svoju sobu, kad sam se sjetio proketog jednog pisma... Lecnuo sam se : mogao bi prepoznati rukopis ... Moje se veselje razplinulo; morao sam se izmotavati; hinio sam, da sam izgubio kljuc i sta ti ja znam ! Onda sam nekako stvar uredio. Obecao je, da ce navecer doci po mene. Setali smo zajedno. 

A zasto u tom istom casu osjecam nesto kao zadovoljenu tastinu ? Kad bi stogod saznao bio bi zacielo ocajan

Mademoiselle Rose, 1817-24 

Bavi se glasbom, sto mi je drago. Nadam se finim vecerima. Primietio sam, da se uzitci, koje smo zivo osjetili, tezko ponavljaju u istim prilikama i s istim osobama. Ipak ne vidim, sto bi moglo sprieciti uzpostavu one srdacne intimnosti, koja nas je vezala, a ja sam je tako dobro sacuvao u pameti. Ipak osjecam neku tugu. On pripada soju ljudi, koji nisu moji. Znam dobro sto me muklo boli, kad ga osjecam uza se. Zato sam i stvorio odluku : izbjegavat cu je koliko je vise moguce. Govorio sam jucer o tom s X-om. Drzi kao ja, da je to obmana. Smatra nas slobodnima. Nakon tog razgovora meni je nekako odlanulo. 

Ovih sam dana jos uviek kolebao, da li da posjetim Gospodju iz Opere. Nasladjujem se tom mislju, sanjam o tome. Meni je to kao nemoguca sreca, o kojoj se samo sniva; nesto nalik na sjecanje iz drugog zivota. Ta sreca nije bila narocito ziva, kad sam je posjedovao, ali je danas obojena mojim mastanjem. Masta je moja muka, masta je moja radost.