Upoznao sam Degaa kod gospodina Enri Ruara oko 1893. ili 1894. godine, uveden u kucu od strane jednog od njegovih sinova, a uskoro postadoh prijatelj i ostale trojice.
Svakog petka Dega, veran, sjajan, nepodnosljiv, ozivljava vecere kod gospodina Ruara. Prosipa duhovitost, strah, veselje. Zadirkuje, oponasa, rasipa dosetke, basne, nacela, sale, sve strelice najinteligentnije nepravde, najsigurnijeg ukusa, najskucenije strasti i najvidovitije, uostalom. Obara se i na pisce, Institut, lazne pustinjake, umetnike, koji uspevaju; citira Sen Simona, Prudona, Rasina i bizarne izjave gospodina Engra ... Cini mi se da ga cujem. Njegov domacin, koji ga je obozavao, slusao ga je sa blagoscu punom divljenja, dok su ostali gosti, mladi ljudi, stari generali, neme gospodje, na razne nacine uzivali u vezbama ironije, estetike i zestine carobnog majstora duhovitih izreka.
Upoznao sam, dakle, Degaa za stolom gospodina Ruara. Stvorio sam sebi predstavu o njemu, koju sam oblikovao po nekim njegovim delima koja sam video, i prema nekim njegovim izrekama, koje su kolale. Smatram, da je uvek vrlo zanimljivo uporediti jednu stvar ili jednog coveka sa predstavom koju sam o njima stvorio, pre nego sto sam ih video. Ako je ta predstava bila jasna, njeno suocenje sa samim predmetom moze nas nesto nauciti.
Takva poredjenja daju nam izvesnu meru o sposobnosti nase maste kad posedujemo samo neke nepotpune podatke. Ona nam ponovo pokazuju svu ispraznost biografija zasebno, i istorije uopste. Istina je da je, ipak, jedna stvar jos poucnija : to je cudesna verovatna netacnost neposrednog zapazanja, opsena koju stvaraju nase oci. Posmatrati, to znaci, u najvecem delu, uobraziti sebi ono sto ocekujemo da cemo videti ... Licnost Degaovu zamisljao sam ogranicenom na ostrinu grubog crteza, spartanca, stoika, umetnickog jansenistu. Bitna mu je crta bila neka vrsta brutalnosti, intelektualnog porekla. Nesto ranije napisao sam Veceru sa gospodinom Testeom, i taj mali pokusaj jednog imaginarnog portreta, mada je stvoren prema primedbama i odnosima koji se mogu proveravati i koliko je samo moguce tacnim, bio je, manje-vise, plod uticaja (kako se to kaze) nekog izvesnog Degaa, kako sam ga ja zamisljao. Predstave raznih monstruma inteligencije i svesti o samom sebi, dosta cesto su me mucile u to vreme ... U mojoj predstavi o Degau, nije bilo sve nestvarno. Kao sto sam mogao predvideti, covek je bio slozeniji nego sto sam to ocekivao.
Bio je samnom ljubazan, kao sa nekim ko uopste ne postoji. Nisam bio vredan da se obori na mene. Ipak sam razumeo, da mu literarna mladost tog vremena nije ulivala ljubav : na kraju, nije voleo ni Zida koga je sreo pod istim krovom.
Bio je skloniji mladim slikarima. Doduse nije se ustrucavao da nemilo napada njihove slike i njihove teze, ali je u tu rabotu unosio neku vrstu neznostikoja se cudnovato mesala sa okrutnoscu njegove ironije. Posecivao je njihove izlozbe; primecivao je najmanje znake talenta; nadje li se autor u blizini, on bi izrekao pohvalu ili bi dao neki savet.
ULICA VIKTORA MAZEA 37.
Dega se dopadao i nije se dopadao. Imao je i glumio najlosiji karakter na svetu, sa divnim danima, koje niste mogli predvideti. Onda je zabavljao; osvajao je nekom mesavinom sale, lakrdije i neusiljenosti i podsecao na bivseg slikarskog ucenika, a bilo je tu i nesto malo napuljskog zacina.
Dogadjalo mi se, da zvonim na njegovim vratima ocekujuci, sa dosta teskobe, kako ce me primiti. Otvorio je sa nepoverenjem. Prepoznao me. Imao je svoj dobar dan. Uveo me je u dugacku prostoriju, pod krovom, sa sirokim staklenim otvorom (slabo opranih stakala), gde su se radovali svetlo i prasina. Ovde behu nagomilani veliki umivaonik, kada za kupanje od bezbojnog cinka, ogrtaci za cesljanje bez svezine, plesacica od voska sa suknjicom od prave gaze u svom staklenom kavezu, i stalci puni likova crtanih ugljenom, pljosnatih lica, torza, zena sa cesljem u ruci dignutoj do svojih gustih kosa, cvrsto drzanih drugom rukom. Uzduz staklene pregrade, koja je nejasno blistala na suncu, nalazila se uska daska sva zakrcena kutijama, bocicama, olovkama, komadicima pastela, pisaljkama za bakrorez i onim bezimenim stvarima koje uvek mogu trebati ...
Ovaj atelje bez raskosi zapremao je treci sprat kuce u kojoj je Dega stanovao, kad sam ga poznavao, u ulici Viktora Mazea. Na prvom spratu izlozio je svoj Muzej, koji se sastojao od nekoliko slika, nabavljenih svojim novcem ili zamenom. Na drugom je njegov stan. Obesio je na zidove dela koja je posebno voleo, svoja ili tudja : jednog velikog i vrlo lepog Koroa, crteze olovkom Engra, i jednu studiju balerine koja je svaki put budila moju zavist. Dega je nije toliko nacrtao koliko zaista konstruisao i rasclanio kao figuru od kartona : jedna ruka i jedna noga jasno prisivene, telo ukoceno, neumoljiva volja u crtezu, tu i tamo istaknutom crvenom bojom. Mislio sam, gledajuci je, na jedan Holbajnov crtez sto je u Balou, a prikazuje ruku. ...
U tom stanu, na spratu, nalazila se trpezarija gde je sam vecerao dosta otuzno, cesto puta. Dega se bojao stomacnih smetnji i upala. Previse prazna teletina i makaroni, kuvani u cistoj vodi, kojima nas je, vrlo polagano, sluzila stara Zoe, bili su veoma neukusni. Zatim je valjalo progutati neku posebnu marmeladu od pomorandzi iz Dundea, koju nisam mogao podnositi, ali sam je na kraju podneo, i mislim da je vise ne mrzim radi uspomene. Ako mi se sada dogodi da okusim ovaj pire pun vlakanaca u boji mrkve, cini mi se da opet sedim nasuprot starog strahovito usamljenog coveka, koji se prepustio mracnom razmisljanju, lisen, zbog stanja ssvojih ociju, rada koji mu je bio sve u zivotu. Pruza mi cigaretu, tvrdu kao olovka, koju valjam medju svojim dlanovima, da bih je mogao pusiti; i taj ga manevar, svakog puta, interesuje. Zoe donosi kafu, prislanja svoj debeli stomak na sto, i pripoveda. Govori vrlo dobro; cini mi se da je bila uciteljica; ogromne okrugle naocare koje nosi daju dosta ucen izraz njenom sirokom licu, postenom, i uvek ozbiljnom.
Sto se tice Degaove sobe ona je bila jednako zapustena kao i ostalo, jer sve je, u tom stanu, dovodilo do predstave o coveku, kome vise nije stalo ni do cega osim do zivota samog, buduci da je do njega coveku stalo uprkos svemu i protiv jegove volje. Bilo je tu nesto Empir pokucstva ili Luj- Filipa. Jedna cetkica za zube, osusena, u casi, sa dlakama napola obojenim mrtvom ruzicastom bojom, podsecala me je na onu koja se vidi u Napoleonovom priboru za toaletu, u muzeju Karnval, ili negde drugde.
Jedne veceri kad je morao da promeni kosulju radi vecere u gradu, Dega me povede sa sobom u tu sobu. Svukao se do gola preda mnom i ponovo obukao, bez imalo neugodnosti.
Udjem u atelje. Ovde, obucen kao kakav siromah, u papucama, u nepritegnutim pantalonama, nikad zatvorenim, krece se Dega. Razmisljam kako taj covek bese elegantan, kako je njegovo ponasanje, kad hoce, otmeno i najprirodnije, kako je veceri provodio medju kulisama Opere, kako je posecivap mesta gde se mere jahaci u Lonzampu, kako je bio najosetljiviji posmatrac ljudske forme, najokrutniji ljubitelj linija i zenskog drzanja, rafiniran poznavalac lepote najcistokrvnijih konja, najinteligentniji crtac, najpromisljeniji, najneskromniji, najzesci na svetu ... Bese takodje duhovit covek, gost, cije duhovite izreke rezimiraju, u suverenom aktu zloupotrebljene pravde, neke dobro izabrane istine, i ubijaju ...
Evo ga, nervoznog starca, gotovo uvek natmurenog, katkad zlogukog i mracno rasejanog sa naglim, ponavljanim provalama srdzbe ili duhovitosti, nagonima ili detinjskim nestrpljivostima, hirovima ...
Katkad se promeni : ima svetlih casova, naglo skrene i postane dirljivo osecajan.
Ali danas je dobar dan. Peva mi jednu italijansku cimarosinu kavatinu.
Dega je bio covek od ukusa sto je kod umetnika dosta retka stvar. Stalo mu je da to bude, i bio je takav.
Iako je bio rodjen u punom "Romantizmu" i u svojoj zrelosti morao da bude umesan u "naturalisticki" pokret, da se druzi sa Duranteom, Zolom, Gonkurom, Dareom ... da izlaze sa prvim "Impresionistima" , ipak je ostao jedan od istancanih poznavalaca, strogih, sa upornoscu i sa slascu, nemilosrdnih prema novostima koje nisu nista osim nove, hraneci se Rasinom i starom muzikom, citirajuci "klasike" sve do okrutnosti, do preteranosti, blistavo, sto je danas, nazalost, vrsta koja je nestala.
Mozda je postao ta licnost kada je poceo stariti, on, koji je uprkos svom kultu gospodina Engra, strastveno obozavao Delakroa ?
Dega, covek od ukusa, u tom pogledu bio je iza mnogih svojih vrsnjaka po godinama, dok je pristizao, sa druge strane, sa pravom smeloscu i preciznoscu svog duha, mnoge umetnike, svoje savremenike. On je shvatio, jedan od prvih, sta umetnik od fotografije moze da nauci i ono cega se slikar mora cuvati, da od nje ne pozajmljuje.
Dega se nalazi izmedju zapovesti koje daje gospodin Engr i Delakroovog neobicnog cara; dok on okleva, umetnost njegovog vremena se odlucila na iskoriscavanje predstave modernog zivota. Kompozicije i visoki stil zastarevaju na ocigled u misljenju koje vlada. Pejzaz preplavljuje zidove, koje napustaju Grci, Turci, Vitezovi i Ljubavni motivi. On unistava pojam sizea, svodi za malo godina citavu intelektualnu stranu umetnosti na nekoliko debata o materiji i boji senku. Mozak postaje cistom retinom i vise nema govora o zelji da se kistom izraze osecanja nekih staraca pred lepom Suzanom, ili plemenita cvrstoca karaktera nekog velikog lakara kome nude milione.
Nekako u isto vreme, ucenost i istrazivanje sveta donose nove elemente zadovoljstva i sumje. Potvrdjeno je mnostvo nepoznatih ili zaboravljenih nacina gledanja. Pokazuje se ukus za 'primitivce". Grci stare epohe, Italijani, Flamanci,F rancuzi ... Sa druge strane pocelo je divljenjepersijskim minijaturama, i na kraju japanskim bakrorezima, koje umetnici proucavaju, dok su Goja i El Greko uvedeni ili ponovo uvedeni u modu. Konaco, osetljiva ploca , fotografija.
Takav je Degaov problem, njemu nista nije nepoznato; uziva u svemu, i prema tome trpi od svega.
Divi se i zavidi pouzdanju Manea, ciji su oko i ruka sigurni, koji vidi nepogresivo sta ce mu, u modelu, dati priliku da izrazi svoju snagu, da izvrsi posao do temelja. Mane ima odlicnu snagu, neku vrstu strategijskog nagona slikarske akcije. U svojim najboljim slikama, postize poeziji, to jeste, najvise u umetnosti, onim, sto cete mi dopustiti da nazovem ... zvucnoscu izvodjenja.
- Ali kako govoriti o umetnosti ?
Pol Valeri - Dega Balet Crtez, Zlatousti 2004.
