Plavi cvet barona fon Hardenberga

                                                                           Novalis

Moram da zivim uvek i vise po njenom naumu - ja sam samo zbog nje - ne za sebe, niti za ikog drugog. Ona je vrhunac, jedini. Vrhunac nad vrhuncima. U svakom trenutku moram da je budem dostojan ! - Moj glavni zadatak, moja najvisa duznost, trebalo bi da bude da sve saobrazim, da sve sravnim s njom kao jedinim idealom.

                                                                                                             17-18. maj, 60-61 dan

Moja smrt ce biti dokaz mog secanja za ono najvise sto postoji, autentican cin zrtvovanja - ne bekstvo - ne lek za tugu. Primetio sam, istovremeno, da je to ocigledno moja sudbina - da ne moram nista da ocekujem ovde dole - da mi je potrebno da se, u cvetu mladosti, odvojim od svega. Pre svega mi ostaje, na kraju, da u svemu naucim sta mogu da znam, da saznam ono sto je najbolje. -A i u sebi samom. Pocinjem tek sada da se saznajem i uzivam u sebi - upravo zato moram da odem odavde.

                                                                                                              26. maj, 69. dan

Devetnaestog marta 1797. godine tada dvadesetpetogodisnji baron od Hardenberga odlucuje da neizostavno mora umreti. Razlog za ovakvu, cini se, neopozivu i cvrsto utemeljenu odluku, mladic nalazi u cinjenici da mu je tog dana, posle duge i poprilicno mucne bolesti, umrla verenica. Par je veren vec dve godine, skoro u dan, a veridba bi, da nije bilo te zlehude sudbine, verovatno potrajala jos neko vreme : naime, Sofija je u trenutku smrti imala tek napunjenih petnaest godina; mladi baron upoznao ju je kada je bila nadomak trinaeste. Medjutim, to nista ne smeta, ona je njegova Izabranica i tu se nista nije dalo uciniti sem - cekati na nju. Ona sama, s obzirom na to da je bila tek dete, tesko da je mogla i da shvati u potpunosti, a kamo li oseti, tako burna osecanja, ako je ikakva i imala prema njemu : sacuvan je cak i njen dnevnik iz tih godina koji ide otprilike ovako :

Mart 1   - Danas nas je Hardenberg posetio ponovo i nista se nije desilo.

Mart 11 - Danas smo bili sami i bas se nista nije desilo.

Mart 12 - Danas je sve kao juce i bas nista se nije desilo.

Mart 13 - Danas je bio dan pokajanja i Harden. je bio opet ovde.

Mart 14 - I danas je Harden. jos bio ovde i dobio je pismo svoga brata.

S obzirom na ovakvu demonstraciju potpunog odsustva strasti i/ili barem blage zainteresovanosti a narocito uzevsi u obzir njene godine, moze se zamisliti da je baronova ljubav prema devojcici Sofiji mnogo vise licila na Petrarkinu prema Lauri nego na ljubav izmedju, na primer, Romea i Julije. Doduse, ako se jednom i naucno potvrdi da je Petrarkina Laura zaista Laura de Noves za koju se do sada to samo pretpostavljalo, onda je Laura zivela mnogo duze nego Sofija, s obzirom da je umrla u trideset i osmoj godini. Medjutim, i ona se udala u petnaestoj a Petrarka ju je ugledao dve godine kasnije, tokom uskrsnje mise u crkvi San Kler u Avinjonu. Petrarka, sest godina stariji, ostaje zatecen i od tog trenutka veran Lauri a potom njenoj uspomeni. U oba slucaja to su bile ljubavi osudjene na ne-ispunjenje, iako je u cetrnaestovekovnog para to bio brak lepe Laure, a kod Sofije i barona njena preuranjena smrt - u oba slucaja zavrsilo se na (vecitoj) platonskoj, neutoljenoj i nenadmasnoj ljubavi prema idealu cednosti i dobrote kakav se vidjao cesto jos od trubadurskih, srednjevekovnih romansi o predivnoj ali nedodirljivoj Gospi. Medjutim, ona je vise od Laure- ona je i Danteova Beatrice, gotovo pa posrednica izmedju njega i Boga, mrtva draga koja je je i tumac i zastitnik, svetli uzor po kome treba urediti ostatak svog zivota da bi je bio (nje) vredan.

Jos je Ludvig Tik (Ludwig Tieck), njegov prijatelj iz Jene, sa kojim je isao u posetu Geteu, u biografiji koju je o njemu napisao, govorio o Sofiji kao o osobi koja je jos kao dete odavala utisak neceg nadzemaljskog ili cak nebeskog,te da je izgledalo cesto kao da je isuvise krhka za ovaj svet. Ovo su mozda i baronove reci s obzirom da ne znam da li je Tik poznavao Sofiju - u svakom slucaju u vreme Sofije njih dvojica se poznavali nisu - upoznali su se tek letnjih dana 1799, kada je baron vec sebe prozvao Novalis, par meseci pre velikog romanticarskog susreta u Jeni. Sam Novalis je opisao svoju dragu u zapisu Klarisa, koji najverovatnije potice iz onog vremena kada se jos nije ni znalo za svu ozbiljnost Sofijine bolesti :

Prerano sazrela, htela bi da se dopadne svakome. Njena potcinjenost i uzasnutost pred ocem. Njena uljudnost, a ipak nevina poverljivost od srca. Njeno osecanje jogunstva i njena prilagodljivost u odnosu na sve koje je spremna da voli ili kojih se plasi. Njeno drzanje u bolesti. Njeni hirovi. O cemu ona voli da govori ? Njena uctivost prema strancima. Milosrdno srce. Sklonost decjoj igri. Predavanje zenama. Njeni sudovi, njena misljenja, njene ide. Odevanje, cesljanje. Ples. Sve cime se bavi u kuci. Ljubav njene brace i njenih sestara. Ima uho za muziku. Njene omiljene stvari. Ukus. Religioznost. Nesputana radost zivljenja. Cita li ona od svoje volje ? Sklonost zenskim radovima.

          Ona nece nista da bude. Ona je vec nesto.

takodje i :

Hoce da bude sigurna da se svuda dopadam. Lose je primila da sam se tako brzo izjasnio pred njenim roditeljima, da sam dozvolio da se odvec brzo otkrijem uopste. Voli da slusa kad se pricaju price. Nece sebi da dopusti da je moja ljubav uznemirava. Moja joj ljubav cesto tesko pada. Uglavnom je hladna.

Baron je tako, nakon smrti deteta-verenice, sasvim cvrsto odlucio da umreti mora, iako je sa tom svojom odlukom imao i izvesnih problema - ona je izgleda najjasnija i najcvrsca bila onih dana koje je proveo u Griningenu kada je svakodnevno mogao posecivati grob svoje Sofije, nositi cvece, secati je se i uopste mnogo kontemplirati. U tim trenucima sve je bilo svetlo, jasno i nepokolebljivo. Medjutim, nastupali su cesto i drugaciji trenuci i onda on u svom Dnevniku belezi : "Veceras, naprotiv, kao i tokom celog dana, ponovo sam osetio strah od svoje smrti - samotnost mog polozaja - uzas od sopstvenog gubitka" . Tako on svoje dane provodi citajuci Getea, brojeci dane od Sofijine smrti, tacnije koristeci taj datum kao pocetak nekog svog, intimnog kalendara; kada je u Griningenu svakodnevno odlazi na njen grob i razmislja o svetu koji ce ostaviti i kako ce taj svet reagovati na njegov odlazak. Ona je merilo njegovog zivota i njegove smrti a svako oklevanje on smatra neverstvom prema njoj. Pa ipak, on se boji. Plasi se svog nestanka a u dnevniku, iako cesto sam sebe uverava u resenost i cvrstinu svoje odluke, nije bas sasvim jasno kako je on to sebi zamislio da ce se ta smrt dogoditi. Kao, da je u svom zanosu i naivnosti, mislio da ce se taj cas samo 'dogoditi' nekakvom mozda Bozanskom intervencijom a da on samo treba da bude pripravan i taj cas saceka. To da je on mislio o samoubistvu i cak se raspitivao o najboljim nacinima za sprovodjenje istog, uopste se ne pominje, iako je zapravo tako bilo. Ipak, to se nije bas dogodilo ni Bozjom ni njegovom promisli i on je izgleda odlucio da vise na to ni ne vredi cekati - zaposlio se, putovao, zavrsio studije, sklopio mnoga nova prijateljstva , cak i stigao ponovo da se veri sa izvesnom Julijom. Pa ipak, nesto od te prve ljubavi, od njegove Izabranice ipak ostaje, najcesce u vidu neke stalne ceznje za nedostiznim, sto ce se na kraju u njegovoj knjizevnosti preobraziti u izvesni plavi cvet iz nedovrsenog romana Hajnrih iz Ofterdingena. Sofija nije zaboravljena - njoj su posvecene pesme iz zbirke Himne noci, po kojima Novalis ostaje najzapamceniji, ali, manje ocigledno, ta se ljubav prema njoj preobrazava i u ono sto ce postati simbol celog nemackog romanticarskog pokreta, taj plavi cvet, simbol svega nedostiznog, dalekog ali vrednog trazenja. Pre dosta godina procitala sam Hajnriha (izdala kod nas Paideia) ali ga se slabo secam - znam da se glavni lik zove Hajnrih, da on za necim traga i zato lunja po svetu te da sam se osecala krajnje  osujeceno kada se knjiga najednom zavrsila, iako sam znala unapred da je nedovrsena. Sa Novalisom sam se ponovo susrela tek ovog vikenda, kada je konacno dosao red i na knjizicu koju sam ove godine kupila na velikom sajmu knjiga - Intimni dnevnik Novalisa - koji je 2008. godine izdao Sluzbeni glasnik. Zabavio me je to jedno vece, s obzirom da knjizica nema ni 100 strana (a zasto samo toliko - to ostaje nejasno - da li je samo toliko napisao, sto nekako sumnjam ili je ovo samo izabrani deo).

Sto se Novalisa tice, koji je ovo ime uzeo po, kako je on to objasnio, staroj verziji porodicnog imena de Novali, koje takodje moze da znaci i "krcilac nove zemlje",na kraju jeste doziveo sudbinu koju je u tim prvim mesecima po Sofijinoj smrti tako lepo isplanirao - umro je 1801. godine,od tuberkuloze, u martu kao i Sofija. Ovaj, po svemu sudeci lepi mladic,od jos nenapunjenih 29 godina, zacetnik nemackog romantizma, kako ga mnogi vide, umire u drustvu prijatelja Slegela i brata Karla, ostavljajuci za sobom i dalje brojnu prodicu i malobrojna ali uticajna dela. Izmedju ostalog, pod uticajem njegovog magijskog idealizma naci ce se  E.T.A. Hofman, ali i Herman Hese i Tomas Man, Rilke i mnogi drugi. Kako saznajem iz predgovora ove knjizice - ostalo je svedocanstvo da se Novalis smejao dok je umirao, od ciste radosti.

Trazi od Boga saradnju : da ti pomogne u proterivanju preplasenih misli, da ti omoguci da ih izbrises iz sebe. Znaj samo, nauci da prepoznas koliko je lazna svaka preplasena misao cim te obuzme. Joste koliko stvari bivaju mogucne pomocu vatrene molitve i postojane reci ! Cim te strah obuzme i skliznes u tugu, cim u tebi pocnu da deluju bolne ideje, odmah pocni u srce da molis, i sve sto je dobro unesi u srce. Ako ti to ne podje za rukom u prvi mah, ipak ce jednom sigurno uspeti.