Gradiva,Vilhelm Jensen

 Prilikom posete jednoj od velikih antickih zbirki u Rimu, Norbert Hanold je otkrio reljef koji ga je izuzetno privukao, tako da se vrlo obradovao sto je, po povratku u Nemacku, mogao dobiti njegov izvrstan gipsani odlivak. Ima vec nekoliko godina kako je taj odlivak visio na zidu u najdrazem kutku njegove radne sobe koja je inace bila prekrivena policama sa knjigama; svetlost je padala pravo na reljef, a vecernja sunce obasjavalo ga je, premda samo na kratko, sa zapadne strane. Taj reljef je prikazivao otprilike trostruko umanjemu u odnosu na prirodnu velicinu zensku priliku u hodu, jos uvek mladu ali ne vise u detinjoj dobi, no koja ocigledno jos uvek ne bese zena nego rimska devica koja je tek zakoracila u dvadesete godine. Ona nije ni po cemu podsecala na tako ceste reljefe Venere, Dijane ili nekog narocitog olimpskog bozanstva, isto tako malo kao i na Psihu ili Nimfu. Bilo je u njoj uspelo nesto od svakidasnje ljudskosti, ne u nepovoljnom smislu, nego u neku ruku "danasnjeg", kao da ju je umetnik, umesto da samo olovkom nabaci na list crtez, u stilu nasih dana, na ulici, iznenada i u prolazu verno zivotu izlio kao uzor od ilovace. Bila je visokog i vitkog stasa, kose blago talasaste i skoro cele obuhvacene povezom naborane marame za kosu: ponesto sitno lice nije ni najmanje plenilo. No, bilo je jasno da mu nije ni stalo do toga da tako nesto cini : njene fino izvajane crte izrazavale su spokojnu ravnodusnost za ono sto se zbivalo oko nje, a oko koje je gledalo mirno napred govorilo je o odlicnom i netaknutom vidu kao i o smirenoj zadubljenosti u misli. Ta mlada zena niposto nije plenila izrazitom lepotom oblika, ali je imala nesto sto je retkost kod antickih kipova : jednostavnu i pravu prirodnu devojacku car, draz koju je nadahnjavala sam njen zivot. To je zacelo najvecma dolazilo od pokreta u kojem je bila prikazana. Jedva nesto pognute glave, pridrzavala je svojom levom rukom skutsvoje bogato naborane halje koja joj je padala od potiljka do clanka, tek toliko podignuta da su se videla stopala u sandalama. Levo je stupalo napred celom duzinom na tlu, dok je desnopristajuci za levim, dodirivalo jos samo vrhovima prstiju tle, tako da se peta i taban dizu skoro uspravno. Taj pokret je ostavljao dvostruki dojam nadasve cile lakoce u hodu i samopouzdanja u sebe. To mu je davalo neku svojevrsnu draz u kojoj su se preplitali zastali let i cvrsti korak.

Odakle je dolazila i kuda je isla ? Doktor Norbert Hanold,docent arheologije, naime, nije nasao u tom reljefu niceg paznje vrednog za svoju nauku. Nije to bila nikakva plasticna tvorevina stare velike umetnosti, nego u osnovi neki zanrovski reljef, i on nije znao sebi da objasni sta je to na njemu privuklo njegovu paznju, vec samo da ju je nesto privuklo i on je od prvog trenutka ostao pod nepromenjenim utiskom. Da bi tom likovnom delu nadenuo neko ime , nazva je za sebe Gradiva "u hodu sjajna"; taj naziv, koji su stari pesnici namenjivali iskljucivo Marsu Gradivusu, u boj stupajucem bogu rata, ucinio se Norbertu Hanoldu najpodesnijim da oznaci drzanje i pokret mlade devojke.