Gradiva,Vilhelm Jensen

 Prilikom posete jednoj od velikih antickih zbirki u Rimu, Norbert Hanold je otkrio reljef koji ga je izuzetno privukao, tako da se vrlo obradovao sto je, po povratku u Nemacku, mogao dobiti njegov izvrstan gipsani odlivak. Ima vec nekoliko godina kako je taj odlivak visio na zidu u najdrazem kutku njegove radne sobe koja je inace bila prekrivena policama sa knjigama; svetlost je padala pravo na reljef, a vecernja sunce obasjavalo ga je, premda samo na kratko, sa zapadne strane. Taj reljef je prikazivao otprilike trostruko umanjemu u odnosu na prirodnu velicinu zensku priliku u hodu, jos uvek mladu ali ne vise u detinjoj dobi, no koja ocigledno jos uvek ne bese zena nego rimska devica koja je tek zakoracila u dvadesete godine. Ona nije ni po cemu podsecala na tako ceste reljefe Venere, Dijane ili nekog narocitog olimpskog bozanstva, isto tako malo kao i na Psihu ili Nimfu. Bilo je u njoj uspelo nesto od svakidasnje ljudskosti, ne u nepovoljnom smislu, nego u neku ruku "danasnjeg", kao da ju je umetnik, umesto da samo olovkom nabaci na list crtez, u stilu nasih dana, na ulici, iznenada i u prolazu verno zivotu izlio kao uzor od ilovace. Bila je visokog i vitkog stasa, kose blago talasaste i skoro cele obuhvacene povezom naborane marame za kosu: ponesto sitno lice nije ni najmanje plenilo. No, bilo je jasno da mu nije ni stalo do toga da tako nesto cini : njene fino izvajane crte izrazavale su spokojnu ravnodusnost za ono sto se zbivalo oko nje, a oko koje je gledalo mirno napred govorilo je o odlicnom i netaknutom vidu kao i o smirenoj zadubljenosti u misli. Ta mlada zena niposto nije plenila izrazitom lepotom oblika, ali je imala nesto sto je retkost kod antickih kipova : jednostavnu i pravu prirodnu devojacku car, draz koju je nadahnjavala sam njen zivot. To je zacelo najvecma dolazilo od pokreta u kojem je bila prikazana. Jedva nesto pognute glave, pridrzavala je svojom levom rukom skutsvoje bogato naborane halje koja joj je padala od potiljka do clanka, tek toliko podignuta da su se videla stopala u sandalama. Levo je stupalo napred celom duzinom na tlu, dok je desnopristajuci za levim, dodirivalo jos samo vrhovima prstiju tle, tako da se peta i taban dizu skoro uspravno. Taj pokret je ostavljao dvostruki dojam nadasve cile lakoce u hodu i samopouzdanja u sebe. To mu je davalo neku svojevrsnu draz u kojoj su se preplitali zastali let i cvrsti korak.

Odakle je dolazila i kuda je isla ? Doktor Norbert Hanold,docent arheologije, naime, nije nasao u tom reljefu niceg paznje vrednog za svoju nauku. Nije to bila nikakva plasticna tvorevina stare velike umetnosti, nego u osnovi neki zanrovski reljef, i on nije znao sebi da objasni sta je to na njemu privuklo njegovu paznju, vec samo da ju je nesto privuklo i on je od prvog trenutka ostao pod nepromenjenim utiskom. Da bi tom likovnom delu nadenuo neko ime , nazva je za sebe Gradiva "u hodu sjajna"; taj naziv, koji su stari pesnici namenjivali iskljucivo Marsu Gradivusu, u boj stupajucem bogu rata, ucinio se Norbertu Hanoldu najpodesnijim da oznaci drzanje i pokret mlade devojke.  

Zasto blog, zasto Gradiva,zasto kuca tragicnoga pesnika ?

Dugo vec razmisljam o pokretanju bloga i smislu istoga, lomeci se izmedju dva suprotna misljenja o samoj prirodi blogopisanja. Po jednima, pisanje i citanje blogova jeste krajnja demokratizacija kako izgovorene tako i pisane reci, krajnja konsekvenca i logican zavrsetak demokratizacije samog misljenja - svako sada ima pravo ne samo da misljenje ima vec i da ga razglasi i objavi. Po drugima,a to su uglavnom oni koji se pisanjem bave profesionalno,pojava bloga je zapravo jedna bolest modernog doba te se uglavnom svodi na slovnu dijareju, kako je to slikovito izrekao gospodin Pancic. Ove dve krajnosti u razmisljanju, i sve medjufaze istih,smenjivale su se i u meni iz dana u dan sve do ove sada prosle subote. Tada sam nekako odlucila sta zapravo mislim o blogu, a to je evo sledece : ako, kako nas subotnja Politika obavestava, zivimo u zemlji u kojoj je najnovija knjiga Liljane Habjanovic-Djurovic apsolutni hit, bestseler rasprodat u 24 000 primeraka u samo nekoliko nedelja - onda je i blogopisanje sasvim OK. Jer, ako svako moze da izdaje knjige (samo pogledati celu listu najprodavanijih knjiga u Srbiji prosle godine) zasto onda svako ne bi mogao i da kucka po tastaturi i postavlja na ovaj apstraktni, nedodirljivi i bezgranicni internet prostor svoje misli ? Moram priznati da citam odredjene blogove i da mi isti pricinjavaju poprilicnu radost. Za mnoge mogu cak i tvrditi da su mi vise znacili, na sve nacine, nego sto su neke lose knjige za sobom ostavile traga. Narocito bih pomenula blogove B92, gde se izuzetno rado srecem sa gospodom kao sto je takozvani Vladimir Petrovic,moj omiljeni bloger,potom  Srdjan Mitrovic, kolega Alexlambros, nsarski ili Budimac. Lose blogove preskociti, nezanimljive ostaviti neprocitane,to je sva mudrost koja je potrebna.

Zato blog. Zasto Gradiva ? Zapravo, mnogo bi mi vise odgovarao nick Norbert Hanold, ali sam nekako ipak shvatila da je neumesno da sebi dam muski nick. Norbert je medjutim meni po svemu slican - on je arheolog zaljubljen i zanesen jednim rimskim reljefom ciji odlivak ljubomorno cuva i svakodnevno gleda u svojoj sobi, izgubljen za sadasnjost i svet oko sebe. Na reljefu je prikazana devojka kako hodi i on je stoga naziva Gradiva. To je prica Vilhelma Jensena kojom je i Frojd bio toliko ocaran da je onda tu pricu i analizirao u spisu Sumanutost i snovi u "Gradivi" V. Jensena, pa je cak i sam posedovao odlivak ovoga neo-atickoga reljefa koji se sada nalazi u Vatikanskom muzeju koji je i sam Frojd posetio iste godine kada je napisao knjigu, 1907.

Iz Frojdove sobe

Obe ove knjizice spojene su sa veoma pohvalnim i lepim osecajem za smisao u jednu knjigu koju je izdala, meni jedna od omiljenih, IZDAVACKA KNJIZARNICA ZORANA STOJANOVICA iz Sremskih Karlovaca.

Jedna mlada devojka uspela je da izbavi nesretnoga Norberta iz tog sveta snova, primenjujuci nesvesno, kako je i Frojd to mislio, psihoanalizu. Tako se Norbert konacno prenuo iz snova, tokom posete Pompeji, pocevsi da primecuje sadasnjost i svet oko sebe koji je popunjava. Ja sam, medjutim, ikao manje tezak slucaj zagubljenosti nego sto je Norbert bio, zauvek ostala pomalo zagubljena u proslosti, kako svojoj licnoj  tako i onoj svetskoj, u istoriji. Narocito u antickom periodu, u straoj Grckoj i u starom Rimu koji ostaju moje najvece ljubavi. Zato sam izabrala i mozda najlepsu ili bar najelegantniju kucu sacuvanu u zauvek  usnuloj Pompeji za naziv svog bloga. Kuca tragicnoga pesnika je tako povezana kako sa Gradivom tako i sa mojom ljubavi prema rimskoj starini.

    Kuca tragicnoga pesnika u Pompeji

Sva pitanja postavljena ovim su odgovorena :)