L’Après-midi d’un faune , deo prvi : Malarme i mitologija

Te nimfe, da ne odu želim.
                         Bijelu
Put im cutim u tim bljescima u
                    velu
             Satkanu oda sna strasna.
                     Zar voljah tek sanje?

Iako je ideju o ovoj poemi nosio u sebi jos od 1865. godine, dakle jos od vremena kada je znacajno bio pod uticajem Bodlera, Malarme je tek 1876. godine zavrsio finalnu verziju Popodneva jednog fauna. Kratak navod sa samog pocetka ovog bloga ujedno je i jedini koji sam pronasla na internetu i predstavlja sam pocetak poeme; posto Malarmea u biblioteci jos nemam, nisam trenutno u stanju da predocim celu poemu koja ukupno broji nesto vise od sto stihova. Medjutim, to mnogo ne zabrinjava stoga sto je svaki prevod Malarmea, posebno ovog nesto poznijeg, a priori jedna sumnjiva stvar : jedino u njegov licni prevod uspela bih u potpunosti da poverujem. Ovo je on i mogao uciniti, da je to zeleo, obzirom da je novac zaradjivao kao profesor engleskog jezika te prevodio sa njega poeziju E.A.Poa. No, verovatno mu tako nesto ipak nije padalo na um. 

Nevolja sa prevodjenjem Malarmea unekoliko prevazilazi uobicajeni problem prevodjenja poezije sa kojim su se redovno susretali cak i tako veliki kao sto su, kod nas, recimo Kis i Crnjanski; ovde je prisutna dodatna muka koja gotovo da u potpunosti porazava prevodioca : nemogucnost prenosenja Malarmeovih namera i teznji. Moze se prevesti znacenjski deo no kod njega je bitniji onaj zvucni. Malarme se malo brinuo o samom znacenju reci a vec mnogo vise dakle o njihovoj zvucnosti. Njegova poezija obiluje viseznacnostima koje su fonetske : predvidjena da se cita naglas njegova poezija po zvucnosti dobija nova znacenja. Pored toga on istrazuje i raspored samih reci, te i onaj prazni prostor na papiru koji se njihovim redjanjem stvara. Zbog svega ovoga smatra se pretecom modernih pravaca poput dade, nadrealizma i cak futurizma, dok upravo ovu njegovu poemu poznavaoci smatraju za veoma znacajnu u okviru francuskog simbolizma; Valeri, jedan od onih cestih gostiju u Malarmeovim salonskim okupljanjima utorkom, smatrao ju je najlepsom u francuskoj knjizevnosti. Prust je, sa druge strane, drzao Malarmea izuzetno darovitim ali se ujedno pitao zasto poludi svaki put kada uzme da pise; ako se pak poduhvatite engleskog prevoda Fauna i nadjete se u zbunu, razumeci vrlo malo od svega, ne bi se trebalo brinuti mnogo : i njegov prijatelj slikar Dega umeo je da uzvikuje Ne razumem ! Ne razumem ! kada je Malarme pokusavao da objasni sta zeli da postigne. Svoje ideje on nije zeleo da poezijom objasni vec da skupom raznorodnih nagovestaja reci i muzikom njihove zvucnosti ilustruje datu ideju.

No, mene ovo trenutno manje zanima te bih se radije obratila temi oko koje Malarme gradi svoje zvucne slike : tu je jedan Faun koji juri nimfe. Kada sam govorila o Oskaru Vajldu dotakla sam se i perioda koji nazivamo fin de siecle , njegove estetike i izvesnih tema koje inspirisu, narocito simboliste, u to vreme. To je doba raznih ambivalentnih figura kako iz biblijske (pseudo)istorije - poput Vajldove Salome- tako i iz klasicnog mita. Ovi likovi dobijaju tada nova znacenja i interpretacije najcesce povezane sa mrakom erosa i, uopste, seksualnosti i smrti. Reklo bi se da je za trenutak zavladala pomama za temama Erosa i Tanatosa, tacnije onoga sto ce nekih dvadeset ili trideset godina kasnije svoj naucni zivot pronaci u delima Sigmunda Frojda i jos vise Junga i, uopste, skole psihoanalize. Dakle, ovde jos ne mozemo govoriti o Egu i Idu, o podsvesnom, nesvesnom, nadsvesnom  kao ni o arhetipskom vec i stoga sto takva terminologija tada nije postojala. O tome mozemo govoriti kada mislimo o delima nadrealista koji i onako mnogo crpe od svojih prethodnika u simbolizmu. No, iako nisu mogli razmisljati kroz pomenutu terminologiju to opet nije znacilo da nisu instiktivno ovakve likove birali upravo zbog njihovog  (psiholoskog, pre svega a onda i simbolicnog) viseznacja. U tom smislu Faun jeste jedna od najzanimljivijih antickih likova koji krajem 19. veka dozivljava pravo vaskrsnuce kako u knjizevnosti tako i u umetnosti.  To sto zbog svega pomenutog ali i zbog sve veceg jaza izmedju modernosti i izvesnog kulta prirode i prirodnosti koji nastupa naspram svekolike industrijalizacije i mehanizacije sveta. Pored ove Malarmeove poeme i njenog znacaja u okviru simbolizma, Faun ce se otelotvoriti u Debisijevoj preludiju nastalom po Malarmeovoj poemi i onda jos u baletu Nizinskog. Debisijevo delo o Faunu smatra se prvim muzickim delom moderne kaogod sto se koreografija Nizinskog smatra prvim stvarnim probojem u modernost u igranoj umetnosti. Sva ova tri dela su nastala, zapravo, nekih pedeset godina pre svog vremena te su izvrsila neopisiv uticaj na vreme koje je potom nastupilo.

Faun je, iako jedan od najstarijih mitoloskih stanovnika Italije, trudom rimske elite u jednom trenutku poistovecen sa grckim bogom Panom dok izvesnih slicnosti ima i sa satirima. Zbog ovog poistovecivanja Faun poprima i one fizicke odlike koje su Grci dodelili Panu : Faun je takodje polu covek (od struka navise) polu koza/jarac; on tako ima kozje noge i kopita, rep, dok na glavi, koja je kod Pana ponesto divljackijeg, vise zivotinjskog izgleda nego sto je kod Fauna, on ima najcesce kozju Panovu bradu, rogove i zasiljene usi. U odnosu na Pana a pogotovo na satire koji su bili poprilicno ruzni, ponekad sa crtama lica nekakvog patuljka, celavi ali bradati (kao recimo ona glava za koju se veruje da predstavlja Sokrata), Faun je cesto umeo da biva lep. Ponekad se on cak predstavlja i kao potpuni covek, senzualan i cesto ispruzen u svoj svojoj nagosti u snu; pogledati takozvanog Fauna Barberini. Isto kao sto boga Pana prate izvesni mali  panovi - panisci, tako i boga Fauna prate fauni; on cak ima i sestru/zenu Faunu koja izgleda kao i on. Oni su kozji ljudi.

Kao i obicno kod starih Grka - Panovo poreklo je zamrseno : u nekim mitovima otac mu je Zevs, u drugima Dionis ili cak Apolon; najcesci i najtrajniji mit o njegovom rodjenju, medjutim, jeste onaj po kome je njegov otac Hermes, glasnik bogova. Ovog svog sina, koji se rodio sve sa rogovima, kozjim nogama pa cak i bradom, Hermes je dobio sa jednom lepom nimfom. Ta nimfa, kada je ugledala ovako neobicnu i bradatu svoju bebu, i pored toga sto je bio sav veseo i mnogo se smejao, poprilicno se zgrozila. Hermes je medjutim bio zadovoljan svojim sinom te ga je odmah odveo na Olimp, gde su mu se svi bogovi veoma obradovali i dali mu ime Pan. Najvece zamesateljstvo se medjutim dogodilo onda kada je u predanju njegova majka nimfa dobila ime Penelopa, te su je poceli mesati sa Odisejevom suprugom. Tada se javlja i jedna od neverovatnijih verzija mita po kome je Odisejeva Penelopa zapravo njemu sve vreme bila neverna, da je, sta vise, spavala sa svim svojim udvaracima i da je iz tih odnosa potekao Pan.

Posto je delom koza logicno je da je Pan bog stada i pastira te pasnjaka; on je takodje i bog planinskih vrhova i uskih, kamenitih staza koje zovemo upravo kozje. On tako uglavnom jurca po planinskim sumama sa nimfama, lovi, zabavlja se, igra i svira. Vodi veoma veseo zivot od koga se odmara u podne kada se pastiri trude da budu tihi kako ga ne bi probudili i razgnevili. Posto je tako veseo i sklon zabavi, Pan se cesto druzi sa Dionisom, te cini poprilicno razularenu i raskalasnu grupu u kojoj je u drustvu sa satirima, silenima i raznim nimfama. Te nimfe on i inace mnogo progoni, dok one od njega jednako beze : najpoznatija nimfa koja mu je umakla pretvorivsi se u trsku jeste Siringa; tu trsku Pan je posekao i od nje napravio sviralu istog imena koja mu je jedan od najcescih atributa. Ovakve metamorfoze nisu bile retke u antickom svetu - bilo da je u pitanju sam Zevs koji se transformisao da bi zaveo neku zenu ili pak mladica (u labuda, bika, orla...) ili, kao u ovom slucaju, neka progonjena zena ili mladic (kao sto se Dafne pretvorila u lovor a Pitis, koju je nas Pan progonio, u - omoriku). O tome je opsirno pisao Ovidije u Metamorfozama, sto je bila omiljena literatura narocito pred razne maskenbale starog Rima a onda i kao zgodna zbirka predlozaka za skulpturu, mozaik ili sliku.

Panova zemlja jeste Arkadija - no ne ona Arkadija kakva se pojavljuje u romanticnoj masti Vergilija gde je ona nekakav zemaljski raj u kome se zivotinje i ljudi medjusobno slazu i zive u harmoniji sa prirodom koja daje dovoljno raznovrsnog ploda da se uopste ne mora ni raditi; to je Arkadija starih Grka, jedno brdovito i neprijemcivo mesto gde zive pomalo divlji ljudi, brdjani, od kojih bi trebalo zazirati. Iz ove Arkadije kult Pana se prosirio po celoj Grckoj nakon sto je, veruje se, Pan pomogao Grcima u bitki kod Maratona. Od Pana dolazi nam i panika koju on stvara ukoliko se iznenadno pojavi, ako se oseti njegovo prisustvo ili zacuje njegov urlik. Moguce je da je ovakvo dejstvo imao i na persijansku vojsku, te tako pomogao Grcima u njihovoj borbi. Pored ovih svojih zasluga smatra se da je Pan bio i bog proricanja - on je bio taj, verovalo se, ko je velikom bogu Apolonu podario znanje o proricanju. Takodje je on Artemidi poklonio njene cuvene lovacke pse. Zanimljivo je da se takodje smatralo da je on bog - pozorisne kritike. 

Pan je bio i bog plodnosti, narocito medju zivotinjama i stadima. Stoga on je i sam prikazivan kao vrlo pozudan : svojom svirkom on zavodi nimfe koje mu , medjutim, najcesce ipak izmicu. Jedini uspeh koji je postigao jeste sa boginjom Selenom ciju je naklonost zadobio poklonivsi joj neko narocito lepo, verovatno magicno, runo ili se pak ogrnuo njim, kako ne bi videla njegov zivotinjski  deo. 

Faun je Panu gotovo istovetan : bozanstvo je prirode, takodje zastitnik pastira i njihovih stada. On je staroitalski bog koji se smatrao sinom Saturna no jos je vaznije sto je bio i otac legendarnog kralja Latina, rodonacelnika latinske rase. Kao i Pan, Faun je takodje bog prorockih moci; cudnovati glasovi koji su se mogli cuti po sumama Italije smatrani su njegovim. Oni kojima je bila potrebna prorocka pomoc odlazili su u Faunov sveti gaj, gde su prorocanstva primali u snu : bilo je potrebno zaspati u gaju lezeci na krznu zrtvovane zivotinje i resenje onoga sto ih muci Faun bi im preneo kroz san. Medjutim, Faun moze poslati i strasne sne putem kojih bi mucio ljude. Nije bas uvek jasno da li je Faun bog ili je on duh (genii). Medjutim, kao sto se za zivota cara Avgusta slavio njegov genii  poput duha rimskog naroda - genii populi Romani - da bi nakon njegove smrti postao divus, tako je to bilo i sa Panom i Faunom : oni su bogovi koji su - umrli. Pan je, naime, jedino bozanstvo za koje se verovalo da je smrtan : po legendi jednom je egipatskom krmanosu neki glas sapostio da mora da razglasi : veliki Pan je mrtav. Grevs kaze da je ovaj mornar tu recenicu pogresno cuo i da se ona najverovatnije odnosila na Tamuza i njegovu godisnju smrt i vaskrsnuce. Ipak, ova prica se prosirila te je u nju poverovao i sam Plutarh. O prazniku posvecenom Faunu nesto vise sam postavila ovde.

Bog Pan/Faun spojio se, pozajmivsi svoje karakteristike, i sa keltskim Dusiosom; ovaj Dusios, koji se takodje umnozava te ima mnogih dusii, takodje je bog prirode, sume i plodnosti  a koje su onda rani hriscanski oci proglasili demonima. Ovi dussi izgleda teze samo tome da oplode sto vise zena, nasrcuci na njih. Mnogo simpaticniji odjek Pana i Fauna jeste po meni Puck, engeski stanovnik sume, srodan vilinskom rodu a koji je, takodje, duh prirode i sume. Ovaj mali bezobraznik uziva da ljude izludjuje svojim nepodopstinama, narocito ako na njih naidje u sumi : tada on proizvodi razne cudne zvuke i svetlosti kako bi ih potpuno smeo sa staze i, sve u svemu, izbezumio. On, kao i fauni, moze i pomagati ljudima, ako mu se oni dopadnu ili ga pak necim potplate. Puck je postao narocito popularan nakon sto je njegov lik iskoristio Sekspir u A Midsummer Night's Dream, a pojavljuje se i kod Getea u Faustu u sceni Valpurgijanske noci. Ovaj mali ima i ime : zove se Robin Goodfellow. Nije tesko zakljuciti da je spajanjem ovog Puck-a (slika levo) i boga Pana nastao i lik Petra Pana iz Barijeve knjige stampane 1904. godine; on cak ima i Panovu sviralu.

Satiri su takodje stanovnici suma; oni su divlji i pohotni, vise zivotinje nego sto su ljudi. Oni su po izgledu i osobinama srodni silenima, koji su demoni divlje prirode. Za razliku od Pana/Fauna satiri i sileni imaju konjske (ili magarece) noge, usi i rep. Satiri poticu sa Peloponeza gde su ih smatrali demonima plodnosti, te su cesto poistovecivani sa Panom i paniscima. Do promene izgleda satira dolazi od IV veka pre nove ere kada se konjski delovi tela zamenjuju kozjim pa ih je od tada zaista veoma tesko razlikovati od fauna.


Od vesele Dionisove druzine najvise maste, pored Pana i Fauna, izazivale su Nimfe. Nimfom cak i Hamlet zavrsava svoj cuveni monolog kada kaze :  Soft you now!/The fair Ophelia! Nymph, in thy orisons/ Be all my sins remember'd. Nimfe su vecno mlade i  lepe, te time izazivaju paznju kako ljudi tako i bogova. One zive u prirodi i duhovi su prirode same : ima ih u sumama, pecinama, pokraj voda, izvora, na planinama, te po mestu svog boravka one se i dele na mnoge vrste nimfi. Najpoznatije od njih jesu Hesperide, Atlasove (ili Hesperove) kceri koje zive na krajnjem zapadu; Plejade, takodje Atlasove kceri, koje su konstelacije; Drijade, povezane sa drvecem i sumama a najvise sa hrastoim drvetom; Nereide, kceri Nereja, boga Mediterana; Najade, nimfe sveze, slatke vode (izvora, mocvara, fontana, jezera i reka); Menade, pomalo divlje pratiteljke Dionisa, koje su onomad, u pijanoj razularenosti, rastrgle nesrecnog Orfeja; Muze, pratiteljke Apolona. Najvise ih ima pored vode; zabavljaju se igrom i pesmom, u koje ponekad primaju i smrtne zene. One su u svojoj sustini  poprilicno dobre - prihvatile su se odgajanja Zevsa i Dionisa onda kada su bili odbaceni; naklonjene su i ljudima ali oni nekad od njihove silne ljubavi i stradaju. Kao Pan i nimfe imaju moc proricanja a cinile su i druge usluge covecanstvu : po predanju one su ljude naucile odevanju i biljnoj ishrani, dale su im med a brinu se i o dobrom prinosu.

Meni su Nimfe veoma drage, narocito one slatke vode - Najade - i one drveca Drijade. Najade su i inace najvise slavljene, sigurno zbog znacaja pijece vode; priroda sama bila je njihovo svetiliste : kraj bilo kog izvora reke ili potoka, po pecinama i senovitim mestima. Njima se poklanjaju zrtve u vidu venaca cveca, meda ili mleka. U rimsko vreme bile su veoma popularne u vidu statua nad fontanama ili cesmama. Drijade su takodje veoma privlacne - a pored njih postoje jos i Melijade, koje se smatraju najstarijim nimfama; to su nimfe jasena. Hamadrijade su nimfe koje su zapravo duse pojedinog drveca : smatralo se da se one radjaju i umiru sa drvetom kome pripadaju. Na ovaj nacin bliske su vilama i vilenjacima koji su takodje bica vezana za prirodu.

Nimfe su, sasvim nepravedno, prokazane kao bludnice : zato se i Hamlet Ofeliji tako obraca, ne samo zbog njene lepote vec i zbog odglumljene sumnje u njenu vrlinu. Zapravo, nimfe - iako su bile slobodne i cesto oskudno obucene - nisu bile nista raskalasnije nego bilo ko drugi iz grcko-rimskog panteona. Stavise, veoma su cesto bezale od strastvenih progona bogova : ne samo od fauna, koji su polu zivotinje, vec i od tako lepih i mocnih, kao sto je to bio Apolon. No, njihova povezanost sa prirodom i plodnoscu, te mogucnost da biraju sa kime ce se upustati u seksualne veze, osudila ih je kao nemoralne. Zato danas za one neumerene u seksu kazemo da su nimfomani.

Faun/Pan je, kao sto smo to videli, prvenstveno jedan bog prirode; on se brine za plodnost stoke i pasnjaka, te je ta njegova nadleznost pokazana i kroz njegov izuzetan (mada najcesce potpuno osujecen) seksualni apetit. U isto vreme zivotinja i covek, on je pre svega bice nagona; medjutim, njegova dvojna priroda ima i drugu stranu, onu ljudsku, koja se iskazuje kroz izvesnu mudrost i prorocanski dar. U sebi on tako spaja animalno (nagonsko, prirodno,nesvesno) i coveka (umno, civilizacijsko,svesno). Ovaj njegov dualitet cini ga izuzetno primamljivim modernom senzibilitetu sto ce narocito iskoristiti Nizinski u svojoj baletskoj koreografiji.

Slicno kao i nimfe, Faun je doziveo poprilicno nesrecnu sudbinu : njegov izgled transponovan je na hriscanskog djavola. Zapravo taj hricanski djavo spoj je Pana, Fauna i satira, za sta ima vise razloga. Pre svega, samo Panovo ime, po Grevsu, potice od reci paein - u pasi, sto moze znaciti ili pravedan covek ili pak - vrag. Oni svakako jesu bili vragolasti i prepusteni takvim vrstama zadovoljstva koji su redom proglasavni gresima od strane hriscanske crkve. Njihov izgled - narocito satira i Pana, tako polu-zivotinjski, zaista i moze delovati zastrasujuce. No, nije ni samo u ovome glavni razlog preuzimanju ove ikonografije. Naime, jarac je jos u hebrejskoj tradiciji bio ne mnogo voljena zivotinja, simbol razvratnosti. Odvratnost prema toj tvrdoglavoj, neposlusnoj zivotinji presla je potom i u hriscanstvo : kod Mateja se u jevandjelju, na primer, nalazi onaj cuveni deo gde se govori kako ce ljudi biti odvajani jedni od drugih i ovce od koza; pri tom ce voljene ovce otici na desnu, povoljnu stranu a koze na levu. Znaci, one pripadaju onom prokletom delu kojim upravlja djavo. Na taj nacin ovce, koje su uvek predstavljale simbol slepog sledjenja uz odsustvo inteligencije, kako se kaze u Recniku simbola kao sto je i simbol bespomocnosti a koje su u hriscanskom tumacenju postale simboli apostola i vernika (kojima je Hrist pastir ali i  jaganjac Bozji - Agnus Dei, pashalna zrtva koja otkupljuje grehove) suprotstavljene kozama koja je prethodno oznacavala plodnost i obilje, a koja, valjda zarad svoga buntovnickog temperamenta, sada jeste zivotinja olicenje djavola. Kozji rogovi, ranije simbol bogatstva i obilja (rog izobilja) sada postaju strasni demonski znak Princa tame. Doduse, Satana se ne predstavlja uvek jednako, te on moze imati kandze i krila, valjda onda kada se njegova licnost povezuje sa nekakvim zmajem. On moze biti i lep, kako predanje i govori da je bio u trenutku pada; no ova faunovska ikonografija ipak je najprisutnija. Zapravo, ni Pan/Faun, ni nimfe, ni satiri nisu bili  zli a nisu bili ni dobri : neutralni u svojoj sustini, kao i priroda sama, mogli su biti i jedno i drugo.

Malarmeov faun budi se nakon podnevnog sna; on vidi nimfe te pozeli da ih pojuri ali za to jos nema snage. Nije ni siguran da li ih je sanjao. Najveci deo poeme bavi se njegovim mastarijama, odnosno, asocijacijama na njih. Na kraju, on zaista i naidje na dve nimfe, zagrljene i u snu; on ih nosi na mesto gde misli da se u njima nauziva, medjutim - da bi to uspeo mora da ih razdvoji. Cim je to i ucinio, one su uspele da pobegnu. Veseo kakav jeste, on se ne nervira vec zakljucuje da ce biti jos nimfi :) Frontspis i ilustracije za poemu izradio je Eduar Mane, Malarmeov prijatelj, koji je takodje izradio i onaj Malarmeov portret sa pocetka bloga.