Maison d' Auguste Rodin a Meudon : Cvajg i Rilke

Kao sto sam ranije najavila, evo i secanja Stefana Cvajga na posetu Rodenovom ateljeu u Medonu tokom svog boravka u Francuskoj, 1903. godine.

U Medon, koji se nalazi nekih desetak kilometara od Pariza, Roden se preselio deset godina pre Stefanove posete sa svojom zivotnom saputnicom Rozom; dve godine kasnije, 1895. on je u ovom mestu kupio vilu de Brillante, u stilu Luja XIII, u kojoj je oformio svoje domacinstvo i atelje. Pored ove vile 1905. godine Roden je kupio i mali Chatoux d'Issy iz osamnaestog veka koji je zeleo da uredi kao muzej u kome bi bila izlozena njegova zbirka anticke umetnosti. Ovu svoju strast on je delio sa Frojdom, jos jednim strastvenim kolekcionarom anticke skulpture; na zalost, zbog finansijskih teskoca ovaj muzej nikada nije ostvaren. S druge strane njegova vila, njegov dom i studio, sada je jedan od dva vazna muzeja posvecena njegovoj umetnosti : tu se sada cuva najveci i najvazniji deo njegovih studija, radova u gipsu i crteza. Drugi muzej, onaj poznatiji koji se nalazi u Parizu - Musee Rodin - takodje je nastao na mestu Rodenovog studija i habitata : 1908. godine Roden se preselio u Hotel Biron gde je zakupio citavo prizemlje da bi potom i kupio citav posed; kada je odlucio da testamentom pokloni sva svoja dela Francuskoj ovaj je prostor preuzela drzava te je pretvoren u muzej. Roden se tada vratio u Medon gde se posle pedeset godina zajednickog zivota konacno ozenio Rozom; na zalost Roza je ubrzo potom umrla, ne prozivevsi vise od dve nedelje u braku da bi  krajem iste godine preminuo i sam Roden. Sahranjen je u basti vile u Medonu dok se nad njegovim i Rozinim grobom nalazi bronzani odlivak Mislioca, sto je bila njegova izricita zelja.

U trenutku kada ga je Stefan posetio Roden je bio na vrhuncu slave i stvaralacke snage : od velike i vazne svetske izlozbe 1900. godine u Parizu, gde je podignut citav paviljon samo za njegova dela i gde je izlozio oko sto pedeset dela, Roden je stekao novu slavu i mnoge privatne porudzbine od kojih je mogao sjajno da zivi i koje su znacajno doprinele kasnijoj kupovini vile u Medonu. Jos i pre toga njemu su se divili mnogi veliki ljudi epohe - Oskar Vajld, Mirabo, Huismans - no od tog velikog uspeha na svetskoj izlozbi Roden postaje prava internacionalna zvezda : zaboravlja se cak i skandal koji je proizveo sa spomenikom Balzaku, koji, medjutim, ipak nije izliven u bronzi. Mnogobrojne izlozbe po Evropi - ukljucujuci i onu u Pragu kojom prilikom je putovao po Cehoslovackoj sa Muhom i upoznao Klimta i mladog Rilkea - ucvrscuju dodatno jedno opste obozavanje majstora, pogotovo kod mlade generacije umetnika koji u njemu vide svog vodju i proroka. Ovo obozavanje proizvesce ne samo jedva suzdrzano uzbudjenje kod Stefana Cvajga pri ovoj poseti Medonu vec i monografiju koju mu je posvetio Rilke a koja je izasla te iste, 1903. godine a o cemu ce reci biti kasnije. Te godine, zaista, Roden je na svome vrhuncu postavsi i predsednik internacionalne asocijacije slikara, skulptora i graficara, zamenivsi na tom mestu slikara Vistlera.

Bajkovitu vilu u Medonu sa lepom bastom koja je okruzuje posecuju mnogi znacajni gosti koji tamo hodocaste ne bi li videli majstora na delu i mnogobrojne njegove studije koje ce kasnije biti izlivene u bronzi ili pak izrezane u mermeru; medju ovima, pored Stefana,bili su i engleski kralj Edvard, fotograf Edvard Stajhen koji nam je ostavio divne fotografije Rodena u Medonu i Isidora Dankan koju je potom, kao i njene ucenike, mnogo koristio za modele u svojim crtanim studijama. Docekivala bi ih uvek prisutna Roza pa cesto i pozivala na rucak; bivsa svalja Roza je zivela sa Rodenom jos od 1864. godine i to vise kao domacica i majka njihovog sina, sa kojim medjutim nisu ziveli niti uopste imali mnogo veze, nego kao supruga; pa ipak, i pored veoma brojnih veza koje je Roden imao, uglavnom sa mladim umetnicama i po nekom vojvotkinjom, on nikada nije Rozu napustao te su je svi zvali Madame Rodin. Upravo zbog te cvrste vezanosti za Rozu - koju medjutim sve do poslednje godine njihovog zivota nije hteo da ozvanici brakom - prekinuta je i Rodenova najznacajnija sporedna veza sa vajarkom Kamij Klodel.

O odnosu Rodena i Kamij mogao bi se napisati barem jedan ceo blog; izmedju ostalog o tome je 1988. godine snimljen i film sa sjajnim Zerar Depardjeom kao Rodenom i Izabel Adjani u ulozi Kamij. Ona je sa Rodenom provela petnaest godina, tokom kojih su pored strastvene ljubavne veze delili i svoja umetnicka stremljenja. Kada su se upoznali ona je imala tek osamnaest godina dok je on od nje bio stariji punih dvadeset i cetiri godine; ona mu je bila ucenica, potom model i saradnica. Obzirom da je bila vanredno talentovana Kamij je doprinosila i ravnopravno ucestvovala u umetnickoj razmeni ideja i medjusobnom podsticaju inspiracije. Delili su cak i studio u starom malom zamku. Medjutim, do rastanka je ipak doslo najpre zbog njene strasne ljubomore : Roden nije ni pomisljao da napusti Rozu i ozeni se njom; pored toga izgleda je on imao i drugih zena, o cemu svedoci i Mirabo u jednom pismu u kom ga naziva satirom - onakvim kakve on predstavlja u skulpturi te cak navodi i anegdotu da je u poseti Moneu toliko zurio u njegove cetiri lepe cerke da su se ove jedna po jedna crvenele i u stidu ustajale od stola. Kamij je, doduse, bila pomalo nestabilna od detinjstva no ova veza sa Rodenom potpuno joj je unistila mentalno zdravlje; nakon raskida pocela je da prati od vrste manije gonjenja smatrajuci ne samo da Roden zeli da je unisti kao umetnicu (sto nije tako neverovatno) vec i da zeli da je ubije. Na kraju je dozivela slom zivaca te ju je njena porodica ostavila na staranje instituciji za mentalne bolesti. Tamo je provela ostatak svog zivota. Na slici desno nalazi se njena skulptura Zrelost; tu su prikazani covek i dve zene koje ga vuku svaka na svoju stranu : to su Roza, ona starija kojoj je ona dolelila ulogu smrti i ona u vidu mladje od dve zene.

Cudnovatost Rodenovog odnosa sa i prema Rozi pa onda i drugim, brojnim, zenama u njegovom zivotu verovatno se moze objasniti zeljom da iza sebe ima uvek jednu vernu i tihu zenu kojoj veruje i koja predstavlja veciti oslonac njegovog zivota. Cinjenica da je toliko dugo nije ozenio verovatno ima dvostruki razlog : kako opravdanje nevernosti koja je za njega izgleda bila neophodna kao izvor vitalnosti i inspiracije, tako i stoga sto je postojanjem Roze - cak i u toj nevencanoj formi - imao otklon i opravdanje za sve druge zene koje bi pretendovale na taj bracni status. Tako je Roza bila ta koja je pedeset godina vodila njegov dom i o njemu se starala, te je na kraju i nacinjena suprugom pa sada pored njega i pociva.

No, evo kako je Stefan, tada jos veoma mlad, doziveo posetu domu najveceg skulptora modernog doba :

Od radosti nisam mogao spavati. Ali kod Rodena su mi reci zapele u grlu. Nisam bio u stanju ni da ga oslovim, pa sam stojao medju statuama kao jedna od njih. Zacudo, izgleda da mu se ta moja smetenost dopala, jer starac me je na rastanku upitao da li zelim da pogledam njegov pravi atelje u Medonu, i pozva me cak na obed. Prvu pouku sam dobio : da su veliki ljudi uvek i najdobrodusniji.

Druga je bila ta da su oni u licnom zivotu gotovo uvek najjednostavniji. Kod tog coveka cija je slava ispunjavala svet, cija su dela nasoj generaciji svakom svojom linijom bila prisna kao najblizi prijatelji, jelo se prosto, kao kod kakvog srednjeg seljaka; dobro snazno meso, nekoliko maslina i obilno voca, uz to jos jako seljacko vino. To mi je ulilo novu hrabrost, pri kraju sam opet govorio neusiljeno kao da sam vec godinama bliski poznanik  toga starca  i njegove zene.

Posle obeda presli smo u atelje. To je bila ogromna dvorana u kojoj su bila na okupu njegova najbitnija dela u drugom odlivu, ali je medju njima stojalo i lezalo na stotine dragocenih malih studija detalja - jedna saka, jedna ruka, konjska griva, jedno zensko uho, oblikovani vecim delom samo u gipsu; jos i danas mi zive tacno u secanju mnoge od tih skica koje je on stvorio samo radi vezbanja i o tom jednom satu mogao bih da pripovedam satima. Najzad me je majstor doveo do postolja na kome se, iza vlaznih krpa, skrivalo njegovo poslednje delo, jedan zenski portret. Svojim teskim izbrazdanim seljackim rukama razdresio je krpe i koraknuo unazad. Iz stegnutih grudi istisnuh jedno "admirable", i vec se zastideh te banalnosti. No on je, sa spokojnom objektivnoscu u kojoj ne bi mogli naci ni zrna sujete, promumlao samo potvrdno, posmatrajuci svoje sopstveno delo "Ne est ce pas?" Onda je oklevao. "Samo tu kod ramena ... Trenutak!" Zbacio je domaci kaputic, obukao belu bluzu, uzeo u ruku lopaticu, i jednim majstorskim pokretom poravnao na ramenu zeninu kozu, koja je treperila meko, kao da je ziva. Opet je koraknuo unazad. "Pa onda ovde", promrmlja.  Opet se jednim malecnim detaljem utisak povecao. Onda vise nije govorio. Koracao je napred i nazad, pogledao je figuru iz ogledala, mrmljao i istiskivao nerazumljive glasove, menjao, korigovao. Njegovo oko, za stolom ljubazno rasejano, sada je sevalo cudnim ognjevima, cinilo se da je postao veci i mladji. Radio je, radio, radio svom strascu i snagom svoga mocnog, teskog tela; svaki put kada bi zustro koraknuo napred ili nazad, parket bi zapucketao. Ali on to nije cuo. Nije primecivao da iza njega stoji jedan mladic, kome se srce popelo u grlo od blazenstva sto sme da gleda takvog jedinstvenog majstora kako radi. Potpuno me je zaboravio. Za njega nisam bio prisutan. Za njega je prisutan bio samo oblik, delo, a iza toga, nevidljivo, vizija apsolutnog savrsenstva.

Tako je to bilo cetvrt sata, pola sata, ne znam vise koliko dugo. Veliki trenuci su uvek s onu stranu vremena. Roden je bio toliko udubljen, toliko utonuo u svoj rad, da ga nikakva grmljavina ne bi razbudila. Sve cvrsci, gotovo besnji postajahu njegovi pokreti; obuzela ga je neka vrsta jarosti ili pijanstva, radio je brze i brze. Onda mu ruke pocese oklevati. One kao da su shvatale : nema za njih vise nista da urade. Jedanput, dvaput, triput je koraknuo unazad ne menjajuci vise nista. Onda je nesto tiho promrmljao u bradu, pa je nezno, kao sto se stavlja sal oko pleca ljubljene zene, omotao figuru krpama. Odahnuo je, duboko i oslobodjeno. Prilika kao da mu je opet otezala. Vatra bese izumrla. Tada mi se pruzilo ono nepojamno, velika pouka : skinuo je bluzu, opet obukao kucni kaputic i spremao se da ode. Totalno me je bio zaboravio u tom casu krajnje koncentracije. Nije vise znao da je iza njega, potresen i uzdrzana daha, nepokretan kao njegove statue, stojao jedan mladic, koga je, medjutim, on sam poveo u atelje, da mu pokaze svoje radove.

Posao je vratima. Kada je hteo da ih otvori, on me otkri i zagleda se u mene skoro ljutito : ko je taj strani mladic koji mu se usunjao u atelje ? Ali u sledecem trenutku se seti i pristupi mi gotovo posramljen. "Pardon, monsieur," poce. Ali ja mu ne dozvolih da nastavi. Samo sto ga zahvalno zgrabih za ruku : najradije bih je bio poljubio. U tom casu pred mojim ocima se bese rastvorila vecna tajna svake velike umetnosti, i cak, u stvari, svakog ovozemaljskog stvaranja : koncentracija, sazimanje svih snaga, svih cula, prevazilazenje sebe samog, prevazilazenje citavog sveta u svakom umetniku. Naucio sam nesto za citav zivot.

Kao sto sam ranije to napomenula, Rilke je napisao knjigu o Rodenu ; obzirom da sam prosli put ovde dala i Cvajgova secanja i impresije o Rilkeu, eto povoda da se sve lepo poveze i krug zatvori ponekim delovima iz njegove knjige o Rodenu iz koje je i Stefan citirao ili parafrazirao : vec na samom pocetku javlja se taj deo o slavi koji i Stefan spominje :

Pre nego sto je postao slavan, Roden je bio samotnik. A slava, koja je dosla, ucinila ga je mozda jos usamljenijim. Jer, slava je, konacno, samo sazetak svih nesporazuma koji se roje oko nekog novog imena.

Rilke je malo sta znao o umetnosti pre 1901. godine kada je proveo vreme u jednoj umetnickoj koloniji gde je upoznao i svoju buducu zenu Klaru Vesthof. On do tada nije bio narocito poznat - mada ga je Stefan poznavao jos od gimnazijskih dana ; svoju mladost on je proveo jureci za Lu Andreas Salome tumarajuci sa njom i njenim muzem po Italiji i  narocito po Rusiji, gde je upoznao kako pravoslavni misticizam tako i Tolstoja, Pasternaka i Marinu Cvetajevu. Nakon sto se veza sa Lu zavrsila on zapravo nije znao sta bi sa sobom zapoceo, pisao je pomalo Das Stunden Buch, putovao je opet u Italiju, potom Svedsku i Dansku, da bi onda odlucio kako bi bilo zgodno sta napisati o umetnosti. O ovome on nije znao mnogo te mu je jedan prijatelj pomagao da se u ovom smislu obrazuje i prosvetli. U toj koloniji u kojoj se zatekao upoznao je Klaru koja je bila vajarka i Rodenova ucenica. Tokom Rodenove posete Pragu, tada kada je putovao sa Muhom i druzio se sa Klimtom, Rilke prvi put upoznaje Rodena, kojem je jos juna iste godine poceo da pise gorljiva pisma, te mu predlaze da napise o njemu knjigu. Odlazi potom u Pariz, ostavivsi svoju zenu i tek rodjenu kcer kako bi sa Rodenom razgovarao. Naravno, u datim uslovima, ovaj brak nije potrajao vise od godinu dana : Rilke je imao izvesnih problema sa intimnoscu te je nakon perioda strastvene zaljubljenosti najcesce zene brzo ostavljao nakon sto bi se uverio u njihovu ljubav. Preklinjem one koji me vole da vole i moju osamu, pisao je.

Rilke je Rodenom bio potpuno ushicen te je odmah po poseti pisao Klari koliko je divan covek Roden i kako ga je samo lepo primio prekinuvsi rad da bi pricao sa njim : Cinilo mi se da sam ga oduvek poznavao napisao je izmedju ostalog. On je zaista tu monografiju i napisao a koja je izasla bas 1903. godine. Dakle - Stefan ju je vec tada mogao poznavati iako ne i Roden : prevod ove knjige na francuski uprilicen je tek 1905. godine. Rodenu se Rilkeovo pisanje toliko dopalo da je ne samo proglasio tu knjigu za najbolju napisanu povodom njegovog dela, sa najboljim razumevanjem stvari, vec je i pozvao Rilke da dodje u Medon i zivi tu pored njega u funkciji njegovog licnog sekretara. Rilke je ovo prihvatio te je godine 1905. i 1906. proveo u Medonu sa Rodenom i Rozom. Slika gore i ova levo prikazuje ga iz tog vremena.

Ovaj odnos Rilkea i Rodena potrajao je do maja 1906. godine kada Roden njega otpusta te uzima sebi novog sekretara, izvesnog Engleza Entonija. Oni su prolece 1906. godine putovali zajedno po Spaniji, obilaze Toledo, Madrid, Sevilju i Pamplonu. Medjutim, odjednom Roden odlucuje da ga Rilke zapravo iskoriscava zarad umetnickih veza i prijateljstava te naglo prekida ovo prijateljstvo, sto je Rilkea ne malo potreslo. Ipak, naredne godine Roden se predomislja te se miri sa Rilkeom iako se njihova poslovna veza nije obnovila : 1908. godine Roden se, nakon posete Rilkeovom stanu u Hotel Biron i sam tamo preselio. Odnos ova dva velika umetnika veoma je bitan ne samo zbog sjajne monografije koju je Rilke u svom zanosu napisao vec i stoga sto je Rodenov uticaj presudno vazan u Rilkeovom shvatanju poezije koje se tada bitno menja a sto je svog izraza naslo u njegovim Neue Gedichte. O ovome snimljena je i dokumentarna drama Rilke et Rodin - Une rencontre za francuski kanal Arte dok je izvesni Alen Kaningem Rilkeovoj prici posvetio roman nazvan Lost Son.

Ovu Rilkeovu knjigu o Rodenu izdao je kod nas Sluzbeni glasnik; nije bilo lako izabrati delove koje bih ovde postavila jer je sve tako lepo a u isto vreme utterly useless jednom istoricaru umetnosti iako je Rilkeovo razumevanje Rodena zaista neverovatno duboko. Pa ipak, ovo je pre svega divan pesnicki uzlet obozavanja jednog umetnika od strane drugog, koji vredi citati  kao lepo knjizevno delo. Evo delova koji govore o nekim od najpoznatijih Rodenovih dela kao sto su Poljubac, Vrata pakla ili njegove razne ruke ...

Roden se neprestano vracao,radeci svoje aktove, na ono uranjanje u sebe, vracao se onom napregnutom osluskivanju sopstvene dubine; takav je i predivan lik koji je nazvao La Meditation, takav je i onaj nezaboravni Voix interieure, taj najtisi glas pesama Viktora Igoa, koji je na spomeniku pesniku skriven ispod glasa gnev, i gotovo nevidljiv. Nikada se ljudsko telo nije toliko usredsredilo na svoju unutrasnjost, toliko bilo optereceno sopstvenom dusom, a opet toliko suzdrzano elasticnom snagom svoje krvi. A kako se samo duboko u stranu nagnutom telu vrat ponesto uzdize i pruza, podrzava glavu koja slusa daleki sum zivota; to je toliko duboko i silno proosecano da je nemoguce setiti se potresnije i produhovljenije kretnje. Uocljivo je da nedostaju ruke. Roden ih je osetio, u tom slucaju, kao suvise lako resenje zadatka, kao nesto sto ne pripada telu koje hoce da se bez tudje pomoci sakrije u sebe. Mogli bismo da se setimo Eleonore Duze kako je u jednoj od Danuncijevih drama, bolno napustena, pokusala da grli bez ruku i da bez ruku adrzava onog koji je napusta. Ta scena - u kojoj je njeno telo naucilo svojevrsno milovanje, koje ga je znatno prevazilazilo, spada u nesto sto se ne moze zaboraviti od njene igre. Prenosila je utisak da su ruke suvisne, da su ukras, neki predmet u posedu bogaih i neumerenih, a koji oni mogu da odbace u zelji za potpunim osiromasenjem. U tom trenutku delovala je kao da ne gubi nesto vazno; pre kao neko ko darujuci svoj pehar pije iz potoka; kao neko ko je nag i donekle bespomocan u svojoj bezdanoj golotinji. Takvi su Rodenovi kipovi bez ruku; ne nedostaje im nista sto je nuzno. Stojimo pred njima kao pred gotovim, potpunim delima, koja ne dopustaju nikakvo upotpunjavanje. Pri jednostavnom posmatranju ne javlja se osecaj nedovrsenog nego se javlja tek pri podrobnom posmatranju, u sitnicavoj pedanteriji, koja govori o tome da u telo spadaju ruke i kako ni u kojem slucaju telo bez ruku ne moze u potpunosti postojati.

Nije previse vremena minulo od kako su se poneki oborili na impresioniste koji su rubom slike odsecali drvece, ali na to su se brzo i priviknuli, uvideli su, barem u slikarstvu, da za umetnicku celovitost nije potrebna dorecenost, da nezavisno od toga u slici nastaju nove veze, novi odnosi i nove ravnoteze. Ni u skulpturi nije drugacije. Umetniku je dopusteno da od mnogo stvari sacini jednu i da iz najmanjeg dela neke stvari sacini svet. Postoje u Rodenovom delu ruke, samostalne, malene ruke koje zive, a da nisu deo nikakvog tela, ruke koje se uzdizu, uznemirene i gnevne, ruke na kojima zgrceni prsti izgledaju kao da laju, izgledaju kao pet sija pasa iz pakla. Postoje kod Rodena ruke koje hodaju, ima ih sto spavaju, a ima ih i sto se bude, ima zlocinackih ruku, opterecenih gresima otaca, i takvih koje su umorne, koje nista vise ne zele, koje su se skrile u nekom kutku kao sto cine bolesne zivotinje, znajuci da niko ne moze da im pomogne. Ali, ruke su vec slozen organizam, delta su u koju se uliva i razliva pregrst zivota sto dolazi izdaleka i uliva se u veliku maticu stvaranja.

Postoji istorija ruku; one doista poseduju sopstvenu kulturu, svoju osobenu lepotu; priznajemo im pravo na razvoj, priznajemo im zelje, osecanja, hirove i sklonosti. Ipak, Roden zna, zahvaljujuci sopstvenom obrazovanju koje je licnim naporom postigao, da je telo sastavljeno od pukih pozornica zivota, zivota koji na svakom mestu ume da bude velik i samosvojan. Roden je bio taj koji je posedovao moc da bilo kojem delu te daleke, ustalasane povrsi podari samostalnost i punocu celine. I kao sto je ljudsko telo za Rodena celina samo dotle dok kao neka opsta (unutrasnja ili spoljasnja) akcija sve svoje udove i snage drzi u spremnosti, tako mu se, s druge strane, sljubljuju delovi razlicitih tela koja se iz unutrasnje nuznosti pripijaju jedno uz drugo da bi postala jedan organizam. Ruka sto pociva na ramenu ili bedru nekog drugog, nije vise u potpunosti deo tela kojem pripada : iz nje i predmeta koji dodiruje ili drzi, nastaje nova stvar, stvar vise, koja je bezimena i nije nicija; a rec je upravo o toj stvari koja poseduje odredjene granice. To saznanje je osnova nacina na koji Roden grupise svoje likove; odatle proizilazi ona nevidjena povezanost figura, zaokruzenost formi, spregnutost po svaku cenu. 

Roden ne polazi od figura koje se medjusobno grle, ne poseduje modele koje bi namestao i komponovao. On pocinje na mestima gde je dodir najzesci kao na vrhuncima dela; pocinje tamo gde nastaje nesto novo, tu zahvata i posvecuje celokupno poznavanje svog alata tajnovitim pojavama koje prate nestajanje svakog novog dela. Radi, takoreci, pri blesku munja sto nastaju na tim tackama i stremi samo delovima celog tela, koji su obasjani. Car golemog skupa devojke i muskarca, koja se zove Poljubac, pociva u toj razboritoj i pravednoj podeli zivota; osecamo kao da se sa svih povrsi dodira talasi slivaju u tela, jeza lepote, slutnje i snage. Otud proistice da na svim delovima oba tela vidimo opojnost tog poljupca; cini nam se, on je sunce sto izlazi, a njegova svetlost sve obasjava.

Ali jos je uzviseniji onaj drugi poljubac, oko kojeg se, kao zid oko vrta, uzdize delo nazvano Eternelle Idole. Jednu od kopija tog mermera posedovao je Ezen Karijer, i u tihom sutonu njegove kuce taj jasni kamen ziveo je poput vrela u kojem uvek ista kretnja, isti uspon i pad zacarane snage. Devojka kleci. Njeno lepo telo se tek malcice povilo unatrag, desna se ruka priza unazad i prsti su, pipajuci, nasli njenu nogu. U te tri linije, iz kojih nema puta u svet, zatvoren je njen zivot i njegova tajna. Kamen pod njom uzdize je, a ona kleci. Pomisljamo, neocekivano, kako u stavu, u kojem se to devojce zateklo iz lenjosti, u sanjarenju, ili iz usamljenosti, kako u tom stavu upoznajemo drevnu, svetu kretnju u koju je utonula boginja nekog dalekog, okrutnog kulta. Glava te zene malo je napred nagnuta sa izrazom obazrivosti, nadmoci i strpljenja, gleda, kao iz visine tihe noci, dole na muskarca koji je svoje lice uronio u njene grudi kao u cvetni bokor. I on kleci, ali nize, duboko u kamenu. Njegove ruke su iza njega, kao bezvredne i prazne stvari. Desna saka je otvorena; gledamo u nju. Iz te skupine izbija neka tajnovita velicina. Ne usudjujemo se (a to biva cesto kod Rodena) da joj pridamo neko znacenje. Znacenja ima na hiljade. Kao sena provejavaju misli preko nje i iza svakog znacenja izdize se nova misao, i zagonetna u svojoj jasnosti i bezimenosti.

U tom delu zivi nesto od atmosfere Cistilista. Blizu je nebo, ali jos nije dosegnuto; blizu je pakao, ali jos nije zaboravljen. I ovde blistav sjaj dodira, iz dodira oba tela, kao i iz dodira zene sa sobom.

A nista drugo, osim uvek novo oblikovanje teme o dodiru zivih i ustalasanih povrsi, nista drugo nisu ni ona mocna Porte de l'Enfer, na kojima je Roden u samoci radio dvadeset godina i ciji odlivak jos predstoji. Istovremeno sa istrazivanjem pokreta povrsina i njihovim sjedinjavanjem, napredovao je Roden do istrazivanja tela koja su se na mnogim mestima dodirivala, tela ciji su dodiri bili zesci, jaci, neobuzdaniji. Sto su dva tela jedno drugome nudila vise dodirnih tacaka, sto su nestrpljivije jedno na drugo nasrtala, slicno hemijskim elementima velike srodnosti, to je cvrsca i organski povezanija bila nova celina koju su tvorila. Javljala su se secanja na Dantea. Ugolino, Dante i Vergilije, i sami lutalice, stiskali su se jedan uz drugog, pa vrtlog sladostrasnika, odakle se dize poput stabla pohlepna kretnja skrtice. Nadolazili su mu kentauri, divovi i nemani, sirene, fauni i zene faunova, sve te divljei grabljive polubozanske zivotinje prethriscanske sume. A on je stvarao. U stvarnost je prevodio sve likove i oblikeDanteovog sna, izdizao ih je kao iz uzburkane dubine sopstvenih secanja i tiho ih je, jednog po jednog, iskupljivao za bivstvovanje. Na taj nacin su nastale stotine figura i skupina. Ali pokreti, koje je pronalazio u recima pesnika, pripadali su drugom vremenu; budili su se u tvorcu koji ih je vaskrsnuo, a poznavanje hiljade drugih kretnji, pokreta, hvatanja, gubljenja, bola i napustanja, koje su, u medjuvremenu, bile nastale, i njegove ruke sto ne znaju za umor, sezale su dalje i dalje, preko sveta Firentinca, dalje, ka uvek novim gestovima i likovima.

Taj ozbiljni, sabrani radnik, koji nikad nije tragao za sadrzajem i koji nije hteo drugo ispunjenje nego samo ono koje je u njegovom uvek sve zrelijem alatu bilo dostizno, prolazio je tim putem, kroz sve drame zivota : sada mu se otvara dubina ljubavnih noci, tamna, bolno sladostrasna daljina u kojoj, kao u nekom jos herojskom svetu, nema odece, u kojoj su lica izbrisana, a jedino tela vaze. Zazarenih cula ulazio je, kao istrazivac zivota, u veliki metez ovog rvanja i ono sto je video, bio je zivot. Nije bilo tesno oko njega, majusno i zagusljivo. Bilo je prostrano. Atmosfera alkovena bila je daleko. Tu je bio zivot, bio je hiljadu puta u svakom minutu, bio je u ceznji i seti, u ludilu i strahu, u gubitku i dobitku. Tu je bila zudnja, neizmerna, zedj tolika da je sve vode sveta u njemu isusila kao jedinu kapljicu, tu nije bilo laganja i odbijanja, a kretanje davanja i uzimanja tu su bile istinite i velike. Tu su bili gresi i jadikovanja, prokletstva i blazenstva, i odjednom smo shvatili da je svet morao biti jadan, svet koji je sve to sakrivao i zakopavao, svet koji se vladao kao da to ne postoji. Tako je bilo.

Pored citave istorije covecanstva tekla je ova druga istorija koja nije poznavala prerusavanja, nije znala za konvencije, niti razlike i polozaje u drustvu - znala je samo za borbu. I ona je imala svoj razvitak. Iz nagona je nastala ceznja, iz pozude izmedju muskarca i zene nastala je zudnja coveka za covekom. I tako se ta istorija pojavljuje u Rodenovom delu. Jos je to vecita borba polova, ali zena nije vise nadjacana ili podlozna zivotinja. Ona je puna ceznje i budna poput muskarca, i izgleda kao da su se sjedinili da bi oboje tragali za njihovom dusom. Covek koji nocu ustaje i tiho odlazi drugom, nalik kopacu blaga, koji bi da veliku srecu, toliko mu neophodnu, iskopa na raskrscu pola. U svim gresima, u svim protivprirodnim zadovoljstvima, u svim tim sumnjivim i izgubljenim pokusajima da se u zivotu pronadje beskrajni smisao, postoji nesto od ceznje koja stvara velike pesnike. Tu covecanstvo gladuje za necim nedostiznim. Tu se ruke ispruzaju ka vecnosti, otvaraju se oci, bez straha gledaju u smrt; tu se razvija beznadno junastvo, cija slava dolazi i prolazi kao smesak, cveta i vene kao ruza. Tu su oluje zelja i zatisja ocekivanja; tu su snovi koji se promecu u dela i dela koja iscezavaju u snovima.Tu se bogatstvo snage dobija i gubi, kao u nekoj ogromnoj kockarnici.

Sve to postoji u Rodenovom delu. On koji je vec toliko preziveo, tu je nasao punocu i obilje zivota. Nasao je tela na kojima je svako mesto bilo volja, usta koja su imala oblik krikova kakvi se uzdizu iz dubine zemlje. Nalazio je gestove prabogova, lepotu i vitkost zivotinja, zanos starih plesova i pokrete zaboravljenih bogosluzenja, narocito povezanih s novim gestovima koji su nastali u dugom razdoblju kad je umetnost bila odsutna i za va ta otkrovenja slepa. Takve su ganove kretnje posebno zanimale. Bile su to nestrpljive kretnje. Kao sto onaj koji dugo trazi neki predmet, biva sve bespomocniji, rastreseniji, zustriji i oko sebe izaziva razaranje, gomila stvari koje otima njihovom poretku, kao da ih prisiljava da tragaju s njim - tako su i kretnje covecanstva, koje ne mogu pronaci same sebi smisla, postale nestrpljivije, nervoznije, brze i usplahirenije. A sva izmesana pitanjapostojanja leze oko njih. Ali, pri tome, pokreti tih kretnji postadose i suzdrzljiviji. Ne poseduju vise gimnasticku odlucnu jednostavnost kojom su raniji ljudi posezali za stvarima. Ne nalikuju pokretima koji su stalozeni u drevnim plastickim delima, ne nalikuju kretnjama kojima ke vazan samo pocetak i kraj. Izmedju ta dva jednostavna momnta ugurali su se brojni prelazi i pokazalo se da upravo u tim medjustanjima prolazi zivot danasnjeg coveka, njegovo delanje i njegova neaktivnost. Nastao je drugaciji zahvat, drugacije domahivanje, pustanje i zadrzavanje.

Sve te kretnje Roden je stvorio. Satvorio ih je u jednom ili u vise likova, na svoj nacin ih pretocio u stvari. Dao je stotinama i stotinama figura, koje jedva da behu vece od njegovih saka, da ponesu zivot svih strasti, bujanje svih pozuda i teret svih poroka. Stvorio je tela sto se posvuda dodiruju, koja su sljubljena poput zivotinja koje su jedna u drugu zagrizle i koje se kao jedno jedino telo ruse u bezdan; stvorio je lanac telesa, koloplete i vreze, stvorio je teske grozdove likova, u kojima se slast greha nedri iz dubine bola. Samo je Leonardo  (*) tako majstorski i nadmocno zdruzivao ljude u svom grandioznom opisu propasti sveta. Kao i tamo, i ovde su takvi koji se bacaju u ponor da bi zaboravili veliki bol, i takvi koji svojoj deci glave razbijaju da ne bi odrasla za taj ogromni bol.  Vojska tih figura bila je odvec brojna da bi stala u okvir krila Vrata pakla. Roden je birao i birao. Odbacio je sve sto je bilo odvec usamljeno da bi se moglo podrediti toj velikoj celini, sve sto nije bilo potpuno nuzno u tom sklopu. Pustao je da likovi, i skupovi likova, sami nadju svoje mesto; promatrao je zivot naroda sto ga je on stvorio, osluskivao ga i pustao svakome na volju. Tako je postepeno izrastao svet ovih Vrata. Povrsina te kapije, na kojoj su izradjene plasticke forme, pocela je da ozivljava; sa sve mirnijim reljefima uranjalo je uzbudjenjelikova u te povrsi.

U dovratku, na obe strane je ulaz, neko stremljenje i uzdizanje, a na krilima vrata je padanje, uzdizanje i sunovrat one kretnje koja preovladava. Krila vrata su ponesto u pozadini, a njihov je gornji rub od izbocenog ruba poprecnog okvira odvojen prilicno velikom povrsi. Pred njom, u mirno zatvorenom prosoru, postavljen je lik Mislioca, muskarca koji vidi svu velicinu i sav uzas ovog igrokaza, jer o njemu misli. Sedi, zamisljen i nem, tezak od slika i misli, a njegova snaga (a to je snaga onoga koji dela) misli. Celo telo mu je lobanja, a sva krv u njegovim zilama mozak. On je srediste vrata, iako iznad njega, na vrhu okvira, stoje jos tri muskarca. Dubina na njih deluje i oblikuje ih iz daljine. Skupili su glave, njihove tri ruke su ispruzene, zajednicki pokazuju dole na isto mesto, na isti ponor koji ih je privlacio svojom tezinom.

Mislilac mora da je u sebi nosi.

Rodin, Edward Steichen 1908.

EDIT (*) - Zaista ne znam na sta ovde Rilke misli kada pominje Leonarda; postoji jedna skica za Strasni sud pronadjena u Vindzoru za koju se veruje da je Leonardova ali je ona suvise opskurna i nedovoljno poznata da bi sluzila Rodenu kao uzor. Postoji takodje i serija skica Vizija kraja sveta koja nije jako poznata a na koju je Rilke mozda mogao misliti (slika desno). S druge strane mnogo je logicnija i jasnija veza Rodena sa Mikelandjelom cija je dela ovaj upoznao tokom boravka u Italiji i zavoleo; smatrao je da ga je Mikelandjelo oslobodio akademizma u skulpturi . Mikelandjelov Strasni sud iz Sikstinske kapele sa Vratima pakla ima sustinske i veoma bitne veze, dok je njegova skulptura ( pre svega Robovi i takozvani infiniti ) presudno uticala na Rodena koga su i zvali novi Mikelandjelo.  Naravno, pored Mikelandjela najbitnija veza jeste sa Lorencom Gibertijem i njegovim Vratima raja na baptisterijumu u Firenci.

Follow up : vise o vili u Medonu, iz jednog Rilkeovog predavanja, kao i o odnosu Rodena i fotografije mozete citati ovde.

Tisina oko Rilkea

Ne secam se vise tacnoga trenutka kada sam se po prvi put susrela sa Rilkeom - znam da je to bilo negde na polovini mog gimnazijskog puta mada sa njim nije imao nikakve sustinske veze : kao i Stefan Cvajg toliko godina ranije i ja sam krila njegove pesme pod klupom dok se na casovima govorilo o necemu sasvim drugom. Znam, medjutim, gde se to dogodilo : to je bila citaonica Gete instituta u Knez Mihailovoj, mnogo pre bombardovanja kada bio divljacki polupan ali sustinski nedirnut i jos mnogo vise pre nesrecnog pozara koji je citaonicu sa prvog sprata premestio u prizemlje i izgleda unistio podosta knjiga. Tada je medjutim ona jos bila netaknuta i kao zamrznuta u vremenu : cinilo mi se, mada to mozda i nije istina, da su tu pretezno postarije knjige koje sve u sebi sadrze neku dragu memlu koju sam poprilicno upoznala i koju bih jos i sada, verujem, prepoznala. To nije bio narocito uredjeni kulturni centar, ne onako flashy kao (tada) obliznji British Council, sav u svetlima, poplocan i posh. S druge strane - uclanjenje u  nemacki kulturni centar bilo je besplatno, moglo se odneti iz njega mnogo knjiga a pri tom jos i audio kaseta i CD-a klasicne muzike, kompleta za ucenje, casopisa ... cak su i kazne za prekoracenje roka bile jako smesne. A posto nisu imali ni onaj fancy detektor metala od posetioca se ocekivalo da skine sa sebe kaput ili jaknu, ostavi torbu u ormaric i, po povratku, pruzi knjige kako bi nadlezna osoba izvukla iz njih neke smesne papirice koji su sluzili kako bi se valjda vodila evidencija o tome sta se iznosi. To je bio citav ritual i ja sam ga volela. Doduse, tu sam se osecala kao neki manji prestupnik, sitniji kriminalac, koji se lazno predstavlja - jer - ja zaista uopste nisam znala taj nemacki ili sam ga znala sramotno malo, sto je u gimnaziji izaslo na videlo u svoj svojoj strasnoj sramoti. Tako, mislila sam, ce me i ovde jednom razotkriti. No, dok se tako sta ne desi jednako sam se rado penjala stepenicama gore na sprat u tu uspavanu biblioteku, roneci po njenim policama a sve jednako trazeci i iznalazeci samo one knjige sa prilepljenom narandzastom tufnom koja je oznacavala knjige na srpskom. U Geteu za razliku od pomenutog britanskog, kao i od svih drugih slicnih kulturnih centara, bilo je i knjiga na srpskom - prevedenih nemackih, austrijskih i drugih pisaca koji su pisali na nemackom jeziku. Tu sam svaceg lepog nasla, odatle uzimala i Hesea i kasnije Mana i Frojda, i jos mnogo sta; jednog dana sam tako izronila i Rilkea na polici preko puta one do zida, pri njenom kraju i pri dnu.

Rilkea sam toliko zavolela i to tako snazno da sam citave pesme isprepisivala i na srpskom i na nemackom; to je bila jedna od onih ranih i snaznih ljubavi koje teraju coveka da takav blokcic sa tim stihovima nosi svuda sa sobom u dzepu i da ih onda jos i prepisuje gde god stigne; potom da onda na sve to u njemu i ispresuje ruzu. Takve stvari :) Jos uvek ga imam, taj blokcic, sve sa tom ruzom. Kako je moja profesorka nemackog saznala za tu moju ljubav (i jos neke potekle odande) to vise ne znam; verovatno sam joj ja o tome nekad govorila ili se kod nje raspitivala, jer je ona, za razliku od prethodne, bila veoma dobra i trudila se da me mnogo ne dira i ne ispituje sto se tice gramatike. Ja sam se tako redovno krila kada se nesto radilo a ona me jednako nije dirala, shvatajuci dobro zasto se krijem. Tek, na kraju godine (na zalost, jedine sa njom) ona je meni bez ikakvog stvarnog povoda i zasluge, a na konto te moje ljubavi ka knjizevnosti austrijsko/nemacke poklonila tu cetvorku i cak i rekla da je to zato sto citam. Ja to nikako nisam zasluzila i poprilicno sam se posramila, iako u isto vreme i srecna. Medjutim, to je bio i veliki preokret u mom odnosu prema nemackom : ne u smislu da sam se onda potrudila da ga savladam (to ne:) vec da sam po prvi put zavolela taj jezik. Rilke mi je pokazao kako i nemacki moze biti lep. I ja sam nastavila da citam autore koji su na nemackom pisali, ponekad pokusavajuci da procitam nesto i u originalu, sunjajuci se izmedju polica voljenog Getea. 

Odavno vec nisam citala Rilkea no sada, kako na njega nailazim kod Stefana Cvajga imam ponovo potrebu za njim. Bice to jos emotivniji susret nego ovaj koji sam dozivela sa Stefanom, Rilkeovim prijateljem. Njegov opis Rajnera tako je ziv da ga gotovo vidim pred sobom u svakoj pojedinosti. A posto je Stefan pisao i o Rodenu (sledeci put:) jos mi je lepse kada vidim kako se opet sve prelepo povezuje : Rilke je jedno vreme bio Rodenov sekretar pa je kasnije i napisao knjigu o njemu. Tu Rilkeovu knjigu izdao je prosle godine Sluzbeni glasnik i ja sam je odmah na proslom sajmu knjiga i kupila. Sada ce joj izgleda doci vreme :) Ista izdavacka kuca izdala je i njegova pisma jednoj od najzanimljvijih zena epohe - Lu Andreas Salome - sa kojom je bio i u vezi (ta cudna trojka nje, njenog muza i Rilkea putovala je po Rusiji - gde je upoznao Tolstoja!- i po Italiji) a sa kojom se dopisivao tokom celog daljeg zivota. Jos jedna zanimljiva prepiska mogla se naci jos i u Geteovom a to je ona sa Borisom Pasternakom i Marinom Cvetajevom; procitala sam je gotovo celu, sva neraspolozena prema Marini jer mi se cinilo da je ona grubo potisnula  nesretnog Borisa Pasternaka koji ju je Rilkeu i priblizio. Ona je Rilkeom pri tom bila i poprilicno opsednuta pa je moje neraspolozenje bilo mozda izazvano i izvesnom ljubomorom :)

Nemacki, nazalost, nikada nisam naucila (mada sam se prijatno iznenadila koliko ga zapravo razumem pri poseti Becu) a po preseljenju u Novi Sad i razno-raznih okolnosti prestala sam da odlazim i u nemacku biblioteku. Ona, doduse, jos uvek ne izgleda onako lepo kao sto je ranije izgledala, biblioteka je jos u prizemlju (makar je bila poslednji put kada sam provirila) i to sad vise nije isto. Nema vise one izdvojenosti sprata, nema tih polica medju kojima se moze skriti, umesto pogleda sa prozora na uzurbanost Knez Mihailove ispod a sve iz te ususkanosti medju knjigama - preko puta prozora "ziveli" su Frojd, Jung, Adler i From, odmah do prozora umetnicke knjige kao i atlasi, istorija - sada ulica proviruje, gotovo se namecuci kroz velike izloge centra, a pitanje je i sta je bilo sa tim knjigama sa tufnama koje sam odande nosila kuci. No, ostala je ljubav prema nemackoj knjizevnosti i knjizevnosti na nemackom koju mislim da nikada ne bih tako zavolela da nije bilo tog mesta. Mogla sam ih sve naci i u gradskoj biblioteci ali - pitanje da li bih ih trazila. To je bio kao neki ekskluzivan klub u koji je medjutim svako mogao pristupiti ali je retko ko to cinio; upravo to ga je i cinilo ekskluzivnim. 

No, evo kako se Stefan priseca svoga prijatelja koga je voleo jos i pre no sto ga je poznavao :

Od svih njih mozda niko nije zveo tise, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. No to nije bila nekakva Namerna, nikakva forsirana ili popovska drapirana usamljenost kakvu je na primer Stefan George celebrirao u Nemackoj; tisina je u neku ruku rasla oko njega, kud god bi isao i gde bi se god nalazio. Posto je izbegavao svaku buku, pa cak i u svoju slavu - taj "zbir svih nesporazuma oko jednog imena", kako je jednom lepo rekao - juris sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime a nikad njegovu licnost. Rilkea je bilo tesko pronaci. Nije imao kuce ni adrese gde bi se mogao potraziti, nije imao doma ni stalnog stana, ni sluzbe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju ce se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dusu predstavljala je tegobu vec i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret s njim bio uvek posledica samo slucaja. Stojeci, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, covek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smesak. Tek potom bi poznao njegove plave oci, koje su, kad nekoga pogledaju, svojim unutrasnjim zracenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali bas ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bica. Mogle su proci hiljade ljudi pored tog mladog coveka sa pomalo melanholicno obesenim plavim brkovima i s ponesto slovenskim, ni jednom crtom narocite paznje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvecih njegovog stoleca; tek u bliznjem ophodjenju otkrivala se njegova izuzetnost : neobicna uzdrzljivost njegovog bica. Bese mu svojstven jedan neopisivo tih nacin dolazenja i govora. Kad bi usao u sobu u kojoj je okupljeno neko drustvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva  ko primetio. Sedeo bi tada tiho slusajuci, ponekad nehotice dizao celo cim bi mu se sto ucinilo zanimljivim, a ako bi sam poceo govoriti, onda uvek bez afektacije ili strasnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao sto mati prica basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slusati kako se u njemu i najravnodusnija tema oblikuje u nesto slikovito i znacajno. Ali tek sto bi osetio da je u jednom sirem krugu postao centar paznje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje cutljivo, pazljivo osluskivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tisine; cak i kada bi se smejao, cinio je to jednim tek samo nagovestenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i nista mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osecanja. "Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi sto svoja osecanja bljuju kao krv", kazao mi je jednom, "i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker". Ne manje nego za odmorenoscu u ponasanju, on je imao upravo fizicku potrebu za redom, cistocom i tisinom; satima bi stajao smeten posle voznje u prepunom tramvaju ili sedenja u bucnom lokalu. Nije podnosio nista vulgarno, i premda je ziveo u skucenim prilikama, njegovo odevanje je uvek predstavljalo sumu brizljivosti, cistoce i ukusa. I ono je bilo jedno promisljeno, poezijom prozeto umetnicko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim licnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovrsenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najlicnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put - moju pomoc ke s pravom odbio kao nenadleznu - kako pakuje kofer. Licilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usadjivan je gotovo nezno u brizljivo pristedjeni prostor; bio bih se osecao prestupnikom da sam tu na cvet nalik rpu razorio svojom rukom koja bi pokusala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne samo sto je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brizljivo, na najlepsoj hartiji, da je svaki red prema drugome stajao u istoj visini kao da je meren centimetrom; cak i za najnevaznije pismo birao je odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, cisto i okruglo do samog marga. Nikada, cak ni u najuzurbanijem saopstenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevucenu rec, nego bi uvek, cim mu se koja recenica ili izraz ne ucine potpunim, s velicanstvenom strpljivoscu ispisivao citavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nesto sto nije potpuno savrseno. 

Ta sordiniranost a istovremeno i pribranost njegovog bica osvajala je svakog ko bi mu se priblizio. Kao sto je bilo nemoguce zamisliti Rilkea kako se zesti, isto tako ni ikoga drugog da u njegovom prisustvu, ponesen bujnim treperenjem njegove tihosti, ne izgubi svaku bucnost i nametljivost. Jer njegova se uzdrzljivost sirila trepereci, kao kakva na tajanstven nacin uvek delatna, vaspitna, moralna snaga. Posle svakog duzeg razgovora sa njim covek je satima ili cak i danima ostajao nesposoban za bilo kakvu vulgarnost. Naravno da je, s druge strane, temperiranost njegovog bica, taj otpor protiv svakog potpunog predavanja, ubrzo povlacila granicu svakoj izuzetnoj srdacnosti; mislim da je mali broj onih koji smeju da se pohvale kako su bili "prijatelji" Rilkea. U sest objavljenih svezaka njegovih pesama necete gotovo nikad naici na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle skolskih godina jedva da je iko kod njega stekao pravo na bratski prisno "ti". Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnosljivo da bilo koga ili bilo sta pusti odvise blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizicku nelagodnost. Zenama se u razgovoru lakse davao.  Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu postajao znatno slobodniji. Mozda mu je godilo odsustvo guturalnog elementa u njihovim glasovima, jer neprijatni glasovi su mu pricinjavali pravu patnju. Jos ga vidim pred sobom kako razgovara s jednim visokim aristokratom, potpuno stisnut u sebe, pacenicki svinutih ramena, i cak stalno spustenih ociju, da ne bi odale koliko silno fizicki pati zbog njegovog neprijatnog falseta. No kako je dobro bilo sa njim ako je kome bio naklonjen ! Tada bi se njegova intimna dobrota, iako stedljiva u recima i gestovima, osecala do u dubinu duse kao kakvo toplo, iseliteljsko zracenje.

Plasljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu sto siri sva srca, delovao daleko najneuzdrzljivije, mozda i stoga sto se ovde jos nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osecao slobodniji i srecniji. Posetio sam ga onde u dvema razlicitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuca u kojoj bi se on mogao odmocaiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bucnim susedima, vec radije kakva stara, makar i manje udobna, a sto se tice unutrasnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnoscu za uredjenje znao smesta udesiti da bude omisljeno i da odgovara njegovom bicu. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili canku blistalo cvece, sto su mu ga mozda zene poklonile, ili ga je mozda sam s ljubavlju doneo kuci. Uvek su sa zida svetlele knjige, lepo povezane i brizljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne zivotinje. Olovke i pera lezahu na pisacem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poredjani u cist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolicki krst, koji su ga, cini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj celiji pomalo religiozan karakter, iako njegova poboznost nije bila vezana za odredjenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osecalo se da ju je brizljivo odabrao i nezno cuvao. Ako ste mu posudili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznicki dar prevezanu sarenom vrpcom; jos se secam kako mi je, kao dragoceni poklon, doneo u stan rukopis "Melodije o ljubavi i smrti", i jos danas cuvam omot koji ga je pokrivao. No najlepse je bilo setati s Rilkeom po Parizu, jer to je znacilo videti i naneupadljiviju stvar u njenom punom znacaju i sa tako reci prosvetljenim ocima; primecivao je svaku sitnicu, i cak je imena firmi, ako mu se cinilo da zvuce ritmicno, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, bese njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uocio. Jednom, kada smo se nasli kod zajednickih prijatelja, ispricao sam mu kako sam prethodnog dana slucajno dospeo u staru "barriere", gde su na groblju de Picpus bile zatrpane poslednje zrtve giljotine, medju njima i Andre Senije, opisao sam mu taj mali dirljivi travnjak sa njegovim razasutim grobovima koje stranac retko vidi, i kako sam zatim, vracajuci se, kroz jedna otvorena vrata ugledao manastir sa nekom vrstom iskusenica, koje su koracale ukrug tiho, bez reci, s brojanicama u rukama, kao u kakvom poboznom snu. To je bila jedn aod retkih prilika da sam ga video bezmalo nestrpljivog, tog spokojnog, uzdrzanog coveka : on to mora videti, grob Andre Senijea i taj manastir. Da li bih ga poveo onamo. Otisli smo vec sutradan. On je pred tim usamljenim grobljem stojao u nekoj vrsti ushicenog cutanja i nazvao ga "najlirskijim u Parizu". Ali na povratku se pokazalo da su vrata onog manastira zakljucana. I tada sam imao priliku da iskusim njegovu tihu strpljivost, kojom je u zivotu vladao ne manje nego u svom delu. :Pricekajmo na slucaj", rekao je. I postavio se lako pognute glave tako da moze pogledati kroz vrata kada se ona otvore. Cekali smo mozda dvadeset minuta. Onda je ulicom prisla jedna redovnica i zazvonila. "Sad", dahnuo je on tiho i uzbudjeno, no sestra je primetila  njegovo vrebanje - ta rekao sam da se kod njega sve osecalo izdaleka atmosferski - pristupila mu je i upitala ga da li nekog ocekuje. On joj se nasmesio onim svojim mekim osmehom koji odmah izaziva poverenje, i rekao prostodusno da silno zeli da vidi manastirski trem. Zao joj je, nasmesi se tada sestra, ali on ane sme da ga pusti unutra. Posavetova ga, medjutim, neka podje do kuce vrtlara, sa cijeg ce prozora na gornjem spratu imati dobar izgled. I tako mu se to bilo ispunilo, kao toliko mnogo drugoga.

Nasi putevi su se jos vise puta ukrstili, ali kad god pomislim na Rilkea, ja ga uvek vidim u Parizu, ciji najtuzniji cas njemu nije bilo sudjeno da dozivi.

Izmedju ostalog Stefan Cvajg i Rilke susreli su se i pocetkom rata, 1914. godine :

Razgovore prisnog razumevanja vodio sam jedino ponekad sa Rajnerom Marija Rilkeom. Postigli smo da i njega zatrazi nasa zabacena Ratna arhiva, jer on bi, sa svojom preteranom osetljivoscu zivaca, zbog koje je osecao pravu fizicku muku od svake necistoce, zadaha ili buke, bio najnemoguciji vojnik. Uvek moram nehotice da se nasmesim kada se setim njega u uniformi. Jednog dana neko mi je zakucao na vrata. Predamnom je, dosta snebivljivo, stajao jedan vojnik. Sledeceg trenutka bejah se uplasio : Rilke - Rajner Marija Rilke u vojnickoj preobuci. Izgledao je tako dirljivo nespretan, stesnjen okovratnikom, zbunjen pomislju da svakog oficira mora pozdraviti capkanjem peta. A posto je, u svojoj magicnoj neodoljivoj teznji za savrsenstvom, i te nistavne formalnosti sluzbe zeleo da ispunjava primerno tacno, nalazio se u stanju stalne prenerazenosti. "Ovo vojnicko odelo", rece svojim tihim glasom, "mrzeo sam jos u kadetskoj skoli. Verovao sam da sam mu zauvek umakao. Ali sada opet, kada mi je skoro cetrdeset godina!" Naslo se, srecom, blagonaklonih ljudi  da ga stite, pa je uskoro, zahvaljujuci dobronamernom lekarskom pregledu, bio otpusten. Jos jednom je dosao, rekao bih gotovo : doleprsao (jer toliko se besumno uvek kretao) u moju sobu da se oprosti. Sada je vec opet bio u civilnom odelu. Hteo je da mi se zahvali sto sam preko Rolana pokusao da spasem njegovu biblioteku, koja je u Parizu bila zaplenjena. Prvi put vise nije izgledao mlad, kao da su ga misli na uzase isrple. "U inostranstvo", rece, "kad bi se samomoglo u inostranstvo! Rat je uvek robija." Onda je otisao. Bio sam dakle opet sasvim sam.

Bec Stefana Cvajga

Ostavivsi Tolstoje za sada samima sebi na Jasnoj Poljani ruka mi se pokrenula sama i uzela iz vitrine Jucerasnji svet Stefana Cvajga. Cekala sam na ovaj momenat vec duze vreme a cekao je i on, izdvojen vec odavno za citanje, da mu vec jednom obratim svoju paznju. Volim takve momente kada uprkos tome sto citava hrpica knjiga stoji poredjana pored mene za citanje, uglavnom iz biblioteke sto samo znaci da su prioritetne, ipak i pritom bez ikakvog ociglednog povoda,osim ako on nije duboko podsvestan, uzimam tako neku knjigu  iz nase biblioteke, koja strpljivo ceka. To je onaj magicni nicim izazvani trenutak kada knjiga bira nas pre nego sto mi biramo nju. I- kao sto se u takvim retkim trenucima uvek i desava - ova me je knjiga od prve strane, od prve recenice odmah obuzela i to na onaj za mene neobicni nacin da ne mogu citati nista drugo sem nje. Izmedju ostalog to je i stoga sto me je istovremeno skolilo cak trostruko lepo osecanje; prvo - nostalgicno i drago prisecanje na jedno rano doba kada sam pokusavala da citam njegove  lepe biografije - koje su me do besvesti odusevljavale ali koje tada nisam nikako uspevala i da zavrsim, susret, dakle, sa starim prijateljem; potom tu je opisan taj magican i zbog buduce nesrece i sunovrata jos dirljiviji momenat prozimanja onoga sto zovemo belle epoque i  fin de siecle, jedan neponovljiv i mozda najlepsi momenat u evropskoj istoriji; i trece - cinjenica da se sve to vecinom odvija u Becu, tom nama tako intimno bliskom gradu koji vecito ostaje u nekakvoj bajkovitoj izmaglici, kao kakav san. Vise nego za bilo koju drugu evropsku prestonicu mi smo ovde vezani za taj Bec, po kome su se potucali, patili ili pak uzivali svi nasi veliki - od Vuka Karadzica i Branka Radicevica , kneza Milosa i kneza Mihaila, sve do velikih slikara koji su tamo zavrsavali akademiju. Cak i onda kada se mladi i moderni okrecu Minhenu a potom i Parizu - Bec ostaje ipak, cak iako vec mozda prevazidjen, ono utociste u svetu u kom se lako prepoznajemo. Naravno, to narocito vazi za Vojvodjane koji su do skora (ako ne i sada jos uvek) mogli da se tamo skoluju punopravno kao i same Beclije; Novosadjani vole za sebe da kazu kako su oni becka skola, novosadsko odeljenje. Subotica, Novi Sad i ostali vojvodjanski gradovi bili su nekada carski. Plemstvo monarhije gradilo je ovde svoje letnjikovce i dvorce. 

Valjda zato sto su nam i Minhen i Pariz ipak jos dosta daleko i u prostornom i u kulturnom smislu - mi se i dalje sentimentalno vezujemo narocito snazno za Vijenu. Prisustvo mnogih nasih ljudi u tom gradu, kao i starih kulturnih veza, cini ga jos uvek vise nasim nego sto je to bilo koji drugi stranski grad. Tako je to i kod nas u porodici uvek bilo. Jedan deda cak je Austrijanac, rodjen u Hrvatskoj; jos dve cetvrtine  (drugi deda, jedna baka) poticu iz Vojvodine. Tako i u mojoj krvi zvuce becki valceri snaznije nego francuske sansone. Otkad sam svesna sebe znam i za becki novogodisnji koncert koji sam za svog zivota propustila samo dva puta : kada smo docekivali novu godinu u Istanbulu i sledece godine istom prilikom u Atini; prema Mocartu sestra i ja gajimo gotovo rodjacku ljubav jer je njegovo ime bilo prisutno kod nas od pamtiveka (jer je bio mamin najdrazi kompozitor) dok smo film Amadeus iz slicnih razloga gledale do sada bar dvadeset puta. U ranoj mladosti niko me nije tako zanosio kao Rilke; zbog toga mi je cak poklonjena i cetvorka iz nemackog :)

Ove godine sam se konacno i zadesila u tom poznato/nepoznatom gradu; to ipak nije bio srecan susret stoga sto je dosao na kraju jednog veoma dugog i napornog putovanja : nakon 14 dana krstarenja po Holandiji i Belgiji trebalo je preci u jednom danu jos i tih 1100 km do Beca, gde smo imali da budemo neka skoro tri dana. Medjutim, tada smo vec bili na kraju svih snaga; za 14 dana obisli smo isto toliko i vise muzeja, gotovo svaki dan odlazeci u drugi grad. Kada smo stigli kuci shvatili smo da smo ukupno presli preko 6000 km. Tako da smo vec pri prispecu u Bec bili potpuno onemocali. Pri tom - nakon konstantne hladnoce i povremene kise u Holandiji - nadali smo se sada malo lepsem vremenu; docekala nas je medjutim kosava i neprestani pljusak. Tako sam dozivela nezamislivi trenutak da se nalazim u jednom beckom stanu i umesto da izletim napolje u susret gradu samo zelim da se pokrijem cebetom i spavam. No, bilo je i dalje u svemu tome lepih momenata i pored kosave, kise, hladnoce i umora. Sve je bilo i novo i u isto vreme poznato na nacin na koji je poznato ono vec nekad davno dozivljeno. Jedva cekam, medjutim, da ponovo prispem u Bec u nekim srecnijim okolnostima. Ovu nasu posetu vidim samo kao neki mutan san.

No, tim pre se sada uzivljavam i ono sto Stefan pise. Nesretni Cvajg ovu knjigu je pisao kao jednu od dve poslednje, u Brazilu gde je provodio poslednju godinu svog egzila : napustio je Austriju odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemackoj, otisavsi prvo u Englesku a potom u Ameriku. Nedugo posto je poslao svoje poslednje rukopise, ne mogavsi da pojmi krah svoga sveta, ubio se zajedno sa svojom drugom zenom. No, za sada, posto pokusavam da stedim stranice ove knjige, dosla sam tek do prvog rata, prvog velikog sunovrata. Jedan od retkih, pored Romena Rolena, on je u tom trenutku bio ne  samo protiv rata vec i za pomirenje medju evropskim nacijama koje je video kao nuznost. Zato i Tomas Man nije prema njemu bio narocito ljubazan : on je jos tada, sto i Cvajg na jednom mestu kaze, pripadao drugom taboru. Od pocetka knjige do prvog rata ima medjutim toliko zanimljivih prica, ljudi koje je sretao i sa kojima je bio prijatelj, da ta njegova secanja cine pravo blago svakome koga zanima ovaj period opsteg bujanja i napretka, jednog nama nepojmljivog optimizma. Tako je on dao opise i price o Rilkeu, Rodenu, Frojdu ... kao i opsta objasnjenja o jednom periodu koji je za nas vec potpuno neshvatljiv. 

Sa teskom mukom biram sta bih ovde od svega navela, barem polovinu celokupne knjige bih vec prepisala, da nije nasa :) Za pocetak evo dajem opis Beca i kulture u ovom gradu onako kako ga je Cvajg doziveo.

Prvo kamenje ovoga grada postavili su Rimljani, kao kastrum, kao isturenu strazu, da bi zastitili latinsku civilizaciju od varvara, a vise od hiljadu godina kasnije o te zidine se razbio juris Osmanlija na Zapad. Tuda su prolazili Nibelunzi, odatle je preko celog sveta blistalo besmrtno sazvezdje sedmorice : Gluk, Hajdn i Mocart, Betoven, Subert, brams i Johan Straus, tu se slivahu sve struje evropske kulture; na dvoru, u plemstvu i narodu nemacki element vezivao se krvlju sa slovenskim, madjarskim, spanskim, italijanskim, francuskim, flamanskim, i istinski genij toga grada muzike sastojao se u harmonicniom razresavanju tih kontrasta u nesto novo i osobeno, u austrijsko, u becko. Voljan da sve prihvata, i obdaren narocitim smislom za prijemljivost, taj je grad privlacio najdisparatnije snage, razdresivao ih, labavio i odobroljavao; mek je tu bio zivot, u toj atmosferi duhovne trpeljivosti, i svaki gradjanin toga grada nesvesno se vaspitavao u nadnacionalnom, kosmopolitskom duhu, za gradjanina sveta.

Ta umetnost ujednacavanja, blagih i muzikalnih prelaza, bese jasno vidljiva vec i u spoljnom oblicju grada. Uzrastao polako kroz vekove, razvivsi se organski iz centralnoga kruga, on je sa svoja dva miliona bio dovoljno naseljen da bi pruzao sav luksuz i svu mnogostrukost jednog velegrada, a ipak ne toliko predimenzionalan da bude otcepljen od prirode kao London ili Njujork. Poslednje kuce grada ogledahu se u mocnome toku Dunava, ili gledahu u daleku ravnicu, ili se rasplitahu u vrtove i polja, ili se po blagim brazuljcima uspinjahu na poslednje, zelenim sumama obrasle planine Alpa; jedva se osecalo gde pocinje priroda, gde grad, jedno se rasplitalo u drugo bez otpora i protivrecja. 

Unutra se pak osecalo da je grad rastao kao drvo, radjajuci prsten po prsten; a najdublju, najdragoceniju jezgru opasavala je, umesto starih bedema, Ringstrase sa svojim kucama svecanog izgleda. Unutra su stare palate dvora i plemstva pricale okamenjenu istoriju; tu kod Lisnovskih svirao je Betoven, tamo kod Esterhazijevih bio je u gostima Hajdn, ovde na starom univerzitetu prvi put je zazvucalo Hajdnovo "Stvaranje" , Hofburg je video generacije careva, Senbrun Napoleona, U Stefansdomu su klecali udruzeni knezevi hriscanskog svetamoleci zahvalnicu za spas Evrope od Turaka, univerzitet je medju svojim zidovima video nebrojne luce nauke. U medjuprostoru svega toga uzdizala se gordo i raskosno nova arhitektura sa blistavim avenijama i svetlucavim trgovinama. Ali staro se ovde sa novim glozilo isto toliko malo kao tucani kamen sa netaknutom prirodom. Cudesno je bilo ziveti tu, u tom gradu koji je gostoljubivo prihvatao sve sto je strano, a sebe rado davao; u njegovom lakom, kao u Parizu radosno ustreptalom vazduhu zivot se mogao uzivati prirodnije. Kao sto je poznato, Bec je bio grad uzivanja, ali sta drugo znaci kultura ako ne izmamljivanje onog najfinijeg, najneznijeg, najsuptilnijeg iz grube materije zivota, putem umetnosti i ljubavi ? Sladokusci u pogledu kuhinje, vrlo brizljivi kada se tice dobrog vina, svezeg oporog piva, raskosnih kolaca i torti, ljudi u ovome gradu polagahu mnogo i na suptilnija uzivanja. Muziciranje, ples, pozoriste, konverzacija, ukusno i dopadljivo ponasanje negovahu se tu kao narocita umetnost. Prevagu u zivotu pojedinca kao i celine nisu imala pitanja vojna, politicka, komercijalna, prvi pogled u novine prosecnog beckog gradjanina bese svakog jutra upucen ne diskusijama u parlamentu ili svetskim dogadjajima, nego repertoaru pozorista, koje je u javnom zivotu imalo vaznost koja drugim gradovima jedva da je shvatljiva. 

Jer carsko pozoriste, Burgteater, predstavljalo je pred Beclijom, pred Austrijancem, vise nego samo pozornicu na kojoj glumci igraju pozorisne komade; bio je to mikrokozam, sareni odsjaj u kome je drustvo posmatralo sebe sama, jedini pravi " cortigiano" dobrog ukusa. Na primeru glumca Dvorskog pozorista gledalac je video kako ce se oblaciti, kako koraknuti u sobu, kako voditi razgovor, koje ce reci kao covek od ukusa smeti da upotrebi, a koje ima da izbegava; pozornica je, umesto da bude samo popriste zabave, bila vodeca nit lepog ponasanja i pravilnog izgovora u reci i slici, i sve sto je sa Dvorskim pozoristem bilo samo u najudaljenijoj vezi okruzivao je nimb postovanja, kao svetacki oreol. Predsednik vlade ili najbogatiji magnat mogli su u Becu proci ulicama a da se niko za njima ne okrene; ali glumca Dvorskog pozorista ili opersku pevacicu prepoznavala je svaka prodavacica, svaki fijakerist; mi decaci izvestili bismo jedni druge ponosno ako bismo u prolazu videli nekog od njih (cije smo slike i autograme sakupljali svi), i taj gotovo religiozni kult licnosti isao je tako daleko da se prenosio cak i na njihovu okolinu; Zonentalov frizer ili fijakerist Jezefa Kainca behu licnosti vredne postovanja kojima se potajno zavidelo, mladi kicosi bili su ponosni sto ih oblaci isti krojac. Svaki jubilej, svaka sahrana nekog velikog glumca prerasli bi u dogadjaj koji baca u zasenak sva politicka zbivanja. Najvisi san svakog beckog pisca bio je da ga prikazuju u Burgteatru, jer je to predstavljalo vrstu dozivotnog plemstva i podrazumevalo niz pocasti kao sto su dozivotne besplatne ulaznice i pozivi na sve svecane priredbe; covek je naprosto postajao gost carske kuce, i jos se secam na kakav je svecan nacin obavljen moj pristup. Pre podne me je direktor Burgteatra pozvao sebi u kancelariju, da bi mi - posle prethodnog cestitanja - saopstio kako je Burgteatar prihvatio moju dramu; dosavsi uvece kuci, nasao sam u stanu njegovu posetnicu. Meni, dvadesetsestogodisnjaku, on je formalno vratio posetu, jer sam kao autor carske pozornice, zahvaljujuci samom prihvatanju, postao "dzentlmen" sa kojim direktor jedne carske institucije ima da postupa au pair. A to sto se desavalo u pozoristu ticalo se indirektno svakog pojedinca, cak i onog koji sa njim nije imao uopste nikakve neposredne veze. Secam se na primer iz najranijeg detinjstva kako je nasa kuvarica jednoga dana jurnula u sobu sa suzama u ocima, jer su joj upravo bili ispricali da je umrla Sarlota Volter,najpoznatija glumica Burgteatra. U toj mahnitoj zalosti bilo je, razume se, groteskno to sto ta stara, upola nepismena kuvarica sama nije ni jedan jedini put bila u Burgteatru, niti je Volterovu, bilo na pozornici bilo u zivotu, ikada videla; no u Becu je jedna velika nacionalna glumica toliko spadala u kolektivno dobro citavog grada da su cak i oni sto stoje po strani njenu smrt osecali kao katastrofu. Svaki gubitak, svaki odlazak omiljenog pevaca ili umetnika, pretvarao se nezadrzivo u nacionalnu zalost. Kada je rusen "stari" Burgteatar, u kome je prvi put zazvucala Mocartova "Figarova zenidba", celo becko drustvo bilo se okupilo u prostorijama, svecano i tronuto kao na sahrani; tek sto je zavesa pala, svak je jurnuo na pozornicu, da od dasaka na kojima su igrali omiljeni umetnici ponese kuci kao relikviju makar jedan iver, i jos decenijama kasnije mogli ste u desecima gradjanskih kuca videti te drvene ocepke kako se cuvaju u dragocenoj kazeti, poput ivera svetog krsta u crkvama. Ni mi sami nismo postupili mnogo razboritije kada je rusena tako zvana Bezendorfska sala. Ta mala koncertna dvorana, rezervisana iskljucivo za kamernu muziku, bila je sama po sebi beznacajna, neumetnicka gradjevina, ranije skola jahanja kneza Lihtenstajna a u muzicke svrhe adaptirana na sasvim prost nacin, samo jednom drvenom oplatom. No imala je rezonansu stare violine i bila posveceno mesto ljubitelja muzike, posto su u njoj koncentrirali Sopen i Brams, List i Rubinstajn, i jer su ovde prvi put zazvucali mnogi slavni kvarteti. Sada je pak trebalo da ustupi mesto jednoj odgovarajucoj gradjevini, sto je za nas, koji smo tu doziveli nezaboravne casove, bilo nepojmljivo. Kada su uminuli poslednji taktovi Betovena, sto ga je kvartet Roze odsvirao divnije no ikad, niko nije napustio svoje mesto. Galamili smo i aplaudirali, nekoliko zena jecalo je od uzbudjenja, niko se nije hteo pomiriti sa istinom da je to rastanak. Da bi nas rasterali, u dvorani su pogasili svetla. Ni jedan od cetiri do pet stotina fanatika nije se makao sa mesta. Ostali smo pola sata, citav sat, kao da smo svojim prisustvom mogli iznuditi da se stara posvecena prostorija spase. A kako smo se kao studenti borili, peticijama, demonstracijama i clancima, da kuca u kojoj je Betoven umro ne bude porusena ! Svaka od tih istorijskih kuca u Becu bila je kao parce duse koju nam istrzu iz tela. 

Taj fanatizam prema umetnosti, a narocito prema pozorisnoj umetnosti, protezao se u Becu na sve staleze. U stvari je Bec, usled svoje stogodisnje tradicije, bio sam po sebi grad sa jasno izdvojenim slojevima, a u isto vreme - kao sto sam jednom pisao - savrseno orkestriran. Pult je jos uvek pripadao carskoj kuci. Carski Burg bio je srediste ne samo u prostornom no i u kulturnom smislu Monarhijine nadnacionalnosti. Oko toga Burga gradilo je neku drugu vrstu drugog bedema austrijsko, poljsko, cesko i madjarsko visoko plemstvo. Potom je sledilo "dobro drustvo" koje se sastojalo iz nizeg  plemstva, viseg cinovnistva, industrijalaca i "starih familija", a onda dalje nize sitno gradjanstvo i proleterijat. Svi ti slojevi ziveli su svaki u sopstvenom krugu, cak svaki u sopstvenom kvartu, visoko plemstvo po palatama u jezgru grada, diplomatija u trecem kvartu, fabrikanti i trgovci u blizini Ringstrase, sitno gradjanstvo u unutrasnjim kvartovima od drugog do devetog, proleterijat u spoljnom rejonu; svi su se medjutim doticali  u pozoristu, i na velikim svecanostima kao sto je bitka cvecem u Prateru, gde bi tri stotine hiljada ljudi odusevljeno pozdravljalo "gornjih deset hiljada" u njihovim cudesno iskicenim kocijama. Sve sto zahteva boje i muzike, pretvaralo se u Becu u praznicnu priliku, pocev od litije kao sto je Telovo, pa do vojnih parada i "burgmuzik"-a; cak su se i sahrane odusevljano posecivale, i za svakog pravog Becliju bilo je stvar castoljublja da ima "lep sprovod", sa raskosnom povorkom i brojnim pratiocima; cak i svoju smrt jos pretvarao je pravi Beclija u lep prizor za druge ljude. U toj prijemljivosti za sve sto je obojeno, zvucno, praznicno, u tom uzivanju u pozoristu kao formi zivotne igre i ogledanja, sve jedno da li je na pozornici ili u realnom prostoru, citav grad bio je jednodusan.

...

Prilagodjavanje, pak, miljeu naroda ili zemlje gde se zivi predstavlja za Jevreje ne samo spoljnu meru odbrane nego i duboku intimnu potrebu. Njihova ceznja za otadzbinom, za mirom, za odmorom, za bezbednoscu, za prisnoscu, goni ih da se strasno vezuju za kulturu svoje okoline. A jedva da se igde - osim Spanije u XV veku - takva povezanost ostvarila srecnije nego u Austriji. Smesteni u carskom gradu vec vise od dvesta godina, Jevreji su ovde nailazili na lakoziv i trpeljiv narod, kome je, ispod te prividno labave forme, bio svojstven onaj isti duboki nagon za duhovnim i estetskim vrednostima koji je i za njih same bio tako vazan. A u Becu su cak naisli na nesto vise : nasli su tu licni zadatak. Tokom poslednjih vekova, negovanje umetnosti u Austriji izgubilo je svoje stare tradicionalne cuvare i zastitnike : carsku kucu i aristokratiju. Dok je u osamnaestom veku Marija Terezija svojim kcerima davala da uce muziku kod Gluka, Jozef II diskutovao sa Mocartom o njegovim operama kao znalac, a Lepold III i sam komponovao, kasniji carevi Franc II i Ferdinand nisu vise imali nikakvog interesovanja za umetnicke stvari, a nas car Franc Jozef, koji za svojih osamdeset godina nikad nije procitao niti makar uzeo u ruke ikakvu knjigu sem vojnog sematizma, ispoljavao je i izricitu antipatiju prema muzici. Tako isto je i visoko plemstvo napustilo svoj nekadasnji polozaj zastitnika; prosla su bila slavna vremena kada su Esterhazijevi pruzali gostoprimstvo jednom Hajdnu, kada su se Lobkovici i Kinski i Valdstajni takmicili u cijoj ce palati da bude prvo izvodjenje Betovena, kada se jedna grofica Tun bacila na kolena pred velikim demonom, neka svoga "Fidelija" ne povuce iz opere. Vec Vagner, Brams i Johan Straus ili Hugo Volf nisu u njih vise nalazili ni najmanje podrske; da bi se koncerti Filharmonije odrzali na staroj visini, da bi slikarima i vajarima bila osigurana egzistencija, moralo je na belegu da izadje gradjanstvo, i bilo je stvar ponosa i castoljublja bas jevrejskog gradjanstva sto tu moze u prvim redovima saradjivati da se becka kultura odrzi u starom sjaju. Oduvek su oni voleli taj grad, i prirodili se ovde i dusom i telom, ali im je tek ljubav prema beckoj kulturi ulila osecanje da su stekli puno pravo gradjanstva i postali prave Beclije. Inace su u stvari u javnom zivotu imali samo malo uticaja; sjaj carske kuce bacao je u zasenak svako privatno bogatstvo, visoki polozaji u rukovodjenju drzavom nalazili su se u nasledjenim rukama, diplomatija je bila zadrzavana za aristokratiju, armija i visoki cinovnicki polozaji za stare porodice, a Jevreji nisu ni pokusavali da se castoljubivo probiju u te privilegovane krugove. Oni su sa osecanjem takta postovali ta tradicionalna preimucstva; secam se na primer da moj otac za celog svog zivota ni jedanput nije obedovao kod Zahera, i to ne iz stedljivosti - jer razlika prema drugim velikim hotelima bila je smesno mala - vec iz tog prirodnog osecanja za distancu : izgledalo bi mu mucno ili nepristojno sedeti sto do stola sa jednim princom Svarcenbergom ili Lobkovicem. Jedino su pred umetnoscu svi u Becu osecali podjednako pravo, posto se ljubav prema umetnosti smatrala zajednickom duznoscu, i neizmeran jeudeo sto ga je jevrejska burzoazija, pomaganjem i podsticanjem, imala u razvitku becke kulture. Oni su sacinjavali pravu publiku, oni su punili pozorista, koncerte, oni kupovali knjige i slike, oni posecivali izlozbe, i svojim pokretljivim, tradicijama manje opterecenim razumevanjem bili na svakom mestu pomagaci i prvoborci novoga. Oni su formirali skoro sve vece umetnicke zbirke u devetnaestomveku, samo oni omogucili skoro sve pokusaje u umetnosti; bez neprekidnog stimulativnog interesovanja jevrejske burzoazije, Bec bi, zahvaljujuci ravnodusnosti dvora, aristokratije i milionara hriscana, koji su radije drzali trkacke konje i lovove nego pomagali umetnost, Bec bi na umetnickom polju zaostao iza Berlina isto koliko na politickome Austrija iza Nemackog Rajha. Ko god je u Becu hteo da sprovede nesto novo, ko god je spolja, kao gost, u Becu trazio razumevanja i publike, bio je upucen na tu jevrejsku burzoaziju; kada se jednog jedinog puta, u doba antisemitizma, pokusalo sa osnivanjem jednog tako zvanog "nacionalnog pozorista", nije se naslo ni autora, ni glumaca, ni publike; za nekoliko meseci "nacionalno pozoriste" je jadno propalo, i bas na tom primeru postalo je prvi put jasno : devet desetina onoga sto je svet slavio kao becku kulturu devetnaestog veka, bilo je kultura koju je potpomagalo, hranilo ili cak vec i stvaralo becko jevrejstvo.