Tisina oko Rilkea

Ne secam se vise tacnoga trenutka kada sam se po prvi put susrela sa Rilkeom - znam da je to bilo negde na polovini mog gimnazijskog puta mada sa njim nije imao nikakve sustinske veze : kao i Stefan Cvajg toliko godina ranije i ja sam krila njegove pesme pod klupom dok se na casovima govorilo o necemu sasvim drugom. Znam, medjutim, gde se to dogodilo : to je bila citaonica Gete instituta u Knez Mihailovoj, mnogo pre bombardovanja kada bio divljacki polupan ali sustinski nedirnut i jos mnogo vise pre nesrecnog pozara koji je citaonicu sa prvog sprata premestio u prizemlje i izgleda unistio podosta knjiga. Tada je medjutim ona jos bila netaknuta i kao zamrznuta u vremenu : cinilo mi se, mada to mozda i nije istina, da su tu pretezno postarije knjige koje sve u sebi sadrze neku dragu memlu koju sam poprilicno upoznala i koju bih jos i sada, verujem, prepoznala. To nije bio narocito uredjeni kulturni centar, ne onako flashy kao (tada) obliznji British Council, sav u svetlima, poplocan i posh. S druge strane - uclanjenje u  nemacki kulturni centar bilo je besplatno, moglo se odneti iz njega mnogo knjiga a pri tom jos i audio kaseta i CD-a klasicne muzike, kompleta za ucenje, casopisa ... cak su i kazne za prekoracenje roka bile jako smesne. A posto nisu imali ni onaj fancy detektor metala od posetioca se ocekivalo da skine sa sebe kaput ili jaknu, ostavi torbu u ormaric i, po povratku, pruzi knjige kako bi nadlezna osoba izvukla iz njih neke smesne papirice koji su sluzili kako bi se valjda vodila evidencija o tome sta se iznosi. To je bio citav ritual i ja sam ga volela. Doduse, tu sam se osecala kao neki manji prestupnik, sitniji kriminalac, koji se lazno predstavlja - jer - ja zaista uopste nisam znala taj nemacki ili sam ga znala sramotno malo, sto je u gimnaziji izaslo na videlo u svoj svojoj strasnoj sramoti. Tako, mislila sam, ce me i ovde jednom razotkriti. No, dok se tako sta ne desi jednako sam se rado penjala stepenicama gore na sprat u tu uspavanu biblioteku, roneci po njenim policama a sve jednako trazeci i iznalazeci samo one knjige sa prilepljenom narandzastom tufnom koja je oznacavala knjige na srpskom. U Geteu za razliku od pomenutog britanskog, kao i od svih drugih slicnih kulturnih centara, bilo je i knjiga na srpskom - prevedenih nemackih, austrijskih i drugih pisaca koji su pisali na nemackom jeziku. Tu sam svaceg lepog nasla, odatle uzimala i Hesea i kasnije Mana i Frojda, i jos mnogo sta; jednog dana sam tako izronila i Rilkea na polici preko puta one do zida, pri njenom kraju i pri dnu.

Rilkea sam toliko zavolela i to tako snazno da sam citave pesme isprepisivala i na srpskom i na nemackom; to je bila jedna od onih ranih i snaznih ljubavi koje teraju coveka da takav blokcic sa tim stihovima nosi svuda sa sobom u dzepu i da ih onda jos i prepisuje gde god stigne; potom da onda na sve to u njemu i ispresuje ruzu. Takve stvari :) Jos uvek ga imam, taj blokcic, sve sa tom ruzom. Kako je moja profesorka nemackog saznala za tu moju ljubav (i jos neke potekle odande) to vise ne znam; verovatno sam joj ja o tome nekad govorila ili se kod nje raspitivala, jer je ona, za razliku od prethodne, bila veoma dobra i trudila se da me mnogo ne dira i ne ispituje sto se tice gramatike. Ja sam se tako redovno krila kada se nesto radilo a ona me jednako nije dirala, shvatajuci dobro zasto se krijem. Tek, na kraju godine (na zalost, jedine sa njom) ona je meni bez ikakvog stvarnog povoda i zasluge, a na konto te moje ljubavi ka knjizevnosti austrijsko/nemacke poklonila tu cetvorku i cak i rekla da je to zato sto citam. Ja to nikako nisam zasluzila i poprilicno sam se posramila, iako u isto vreme i srecna. Medjutim, to je bio i veliki preokret u mom odnosu prema nemackom : ne u smislu da sam se onda potrudila da ga savladam (to ne:) vec da sam po prvi put zavolela taj jezik. Rilke mi je pokazao kako i nemacki moze biti lep. I ja sam nastavila da citam autore koji su na nemackom pisali, ponekad pokusavajuci da procitam nesto i u originalu, sunjajuci se izmedju polica voljenog Getea. 

Odavno vec nisam citala Rilkea no sada, kako na njega nailazim kod Stefana Cvajga imam ponovo potrebu za njim. Bice to jos emotivniji susret nego ovaj koji sam dozivela sa Stefanom, Rilkeovim prijateljem. Njegov opis Rajnera tako je ziv da ga gotovo vidim pred sobom u svakoj pojedinosti. A posto je Stefan pisao i o Rodenu (sledeci put:) jos mi je lepse kada vidim kako se opet sve prelepo povezuje : Rilke je jedno vreme bio Rodenov sekretar pa je kasnije i napisao knjigu o njemu. Tu Rilkeovu knjigu izdao je prosle godine Sluzbeni glasnik i ja sam je odmah na proslom sajmu knjiga i kupila. Sada ce joj izgleda doci vreme :) Ista izdavacka kuca izdala je i njegova pisma jednoj od najzanimljvijih zena epohe - Lu Andreas Salome - sa kojom je bio i u vezi (ta cudna trojka nje, njenog muza i Rilkea putovala je po Rusiji - gde je upoznao Tolstoja!- i po Italiji) a sa kojom se dopisivao tokom celog daljeg zivota. Jos jedna zanimljiva prepiska mogla se naci jos i u Geteovom a to je ona sa Borisom Pasternakom i Marinom Cvetajevom; procitala sam je gotovo celu, sva neraspolozena prema Marini jer mi se cinilo da je ona grubo potisnula  nesretnog Borisa Pasternaka koji ju je Rilkeu i priblizio. Ona je Rilkeom pri tom bila i poprilicno opsednuta pa je moje neraspolozenje bilo mozda izazvano i izvesnom ljubomorom :)

Nemacki, nazalost, nikada nisam naucila (mada sam se prijatno iznenadila koliko ga zapravo razumem pri poseti Becu) a po preseljenju u Novi Sad i razno-raznih okolnosti prestala sam da odlazim i u nemacku biblioteku. Ona, doduse, jos uvek ne izgleda onako lepo kao sto je ranije izgledala, biblioteka je jos u prizemlju (makar je bila poslednji put kada sam provirila) i to sad vise nije isto. Nema vise one izdvojenosti sprata, nema tih polica medju kojima se moze skriti, umesto pogleda sa prozora na uzurbanost Knez Mihailove ispod a sve iz te ususkanosti medju knjigama - preko puta prozora "ziveli" su Frojd, Jung, Adler i From, odmah do prozora umetnicke knjige kao i atlasi, istorija - sada ulica proviruje, gotovo se namecuci kroz velike izloge centra, a pitanje je i sta je bilo sa tim knjigama sa tufnama koje sam odande nosila kuci. No, ostala je ljubav prema nemackoj knjizevnosti i knjizevnosti na nemackom koju mislim da nikada ne bih tako zavolela da nije bilo tog mesta. Mogla sam ih sve naci i u gradskoj biblioteci ali - pitanje da li bih ih trazila. To je bio kao neki ekskluzivan klub u koji je medjutim svako mogao pristupiti ali je retko ko to cinio; upravo to ga je i cinilo ekskluzivnim. 

No, evo kako se Stefan priseca svoga prijatelja koga je voleo jos i pre no sto ga je poznavao :

Od svih njih mozda niko nije zveo tise, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. No to nije bila nekakva Namerna, nikakva forsirana ili popovska drapirana usamljenost kakvu je na primer Stefan George celebrirao u Nemackoj; tisina je u neku ruku rasla oko njega, kud god bi isao i gde bi se god nalazio. Posto je izbegavao svaku buku, pa cak i u svoju slavu - taj "zbir svih nesporazuma oko jednog imena", kako je jednom lepo rekao - juris sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime a nikad njegovu licnost. Rilkea je bilo tesko pronaci. Nije imao kuce ni adrese gde bi se mogao potraziti, nije imao doma ni stalnog stana, ni sluzbe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju ce se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dusu predstavljala je tegobu vec i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret s njim bio uvek posledica samo slucaja. Stojeci, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, covek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smesak. Tek potom bi poznao njegove plave oci, koje su, kad nekoga pogledaju, svojim unutrasnjim zracenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali bas ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bica. Mogle su proci hiljade ljudi pored tog mladog coveka sa pomalo melanholicno obesenim plavim brkovima i s ponesto slovenskim, ni jednom crtom narocite paznje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvecih njegovog stoleca; tek u bliznjem ophodjenju otkrivala se njegova izuzetnost : neobicna uzdrzljivost njegovog bica. Bese mu svojstven jedan neopisivo tih nacin dolazenja i govora. Kad bi usao u sobu u kojoj je okupljeno neko drustvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva  ko primetio. Sedeo bi tada tiho slusajuci, ponekad nehotice dizao celo cim bi mu se sto ucinilo zanimljivim, a ako bi sam poceo govoriti, onda uvek bez afektacije ili strasnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao sto mati prica basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slusati kako se u njemu i najravnodusnija tema oblikuje u nesto slikovito i znacajno. Ali tek sto bi osetio da je u jednom sirem krugu postao centar paznje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje cutljivo, pazljivo osluskivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tisine; cak i kada bi se smejao, cinio je to jednim tek samo nagovestenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i nista mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osecanja. "Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi sto svoja osecanja bljuju kao krv", kazao mi je jednom, "i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker". Ne manje nego za odmorenoscu u ponasanju, on je imao upravo fizicku potrebu za redom, cistocom i tisinom; satima bi stajao smeten posle voznje u prepunom tramvaju ili sedenja u bucnom lokalu. Nije podnosio nista vulgarno, i premda je ziveo u skucenim prilikama, njegovo odevanje je uvek predstavljalo sumu brizljivosti, cistoce i ukusa. I ono je bilo jedno promisljeno, poezijom prozeto umetnicko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim licnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovrsenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najlicnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put - moju pomoc ke s pravom odbio kao nenadleznu - kako pakuje kofer. Licilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usadjivan je gotovo nezno u brizljivo pristedjeni prostor; bio bih se osecao prestupnikom da sam tu na cvet nalik rpu razorio svojom rukom koja bi pokusala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne samo sto je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brizljivo, na najlepsoj hartiji, da je svaki red prema drugome stajao u istoj visini kao da je meren centimetrom; cak i za najnevaznije pismo birao je odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, cisto i okruglo do samog marga. Nikada, cak ni u najuzurbanijem saopstenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevucenu rec, nego bi uvek, cim mu se koja recenica ili izraz ne ucine potpunim, s velicanstvenom strpljivoscu ispisivao citavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nesto sto nije potpuno savrseno. 

Ta sordiniranost a istovremeno i pribranost njegovog bica osvajala je svakog ko bi mu se priblizio. Kao sto je bilo nemoguce zamisliti Rilkea kako se zesti, isto tako ni ikoga drugog da u njegovom prisustvu, ponesen bujnim treperenjem njegove tihosti, ne izgubi svaku bucnost i nametljivost. Jer njegova se uzdrzljivost sirila trepereci, kao kakva na tajanstven nacin uvek delatna, vaspitna, moralna snaga. Posle svakog duzeg razgovora sa njim covek je satima ili cak i danima ostajao nesposoban za bilo kakvu vulgarnost. Naravno da je, s druge strane, temperiranost njegovog bica, taj otpor protiv svakog potpunog predavanja, ubrzo povlacila granicu svakoj izuzetnoj srdacnosti; mislim da je mali broj onih koji smeju da se pohvale kako su bili "prijatelji" Rilkea. U sest objavljenih svezaka njegovih pesama necete gotovo nikad naici na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle skolskih godina jedva da je iko kod njega stekao pravo na bratski prisno "ti". Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnosljivo da bilo koga ili bilo sta pusti odvise blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizicku nelagodnost. Zenama se u razgovoru lakse davao.  Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu postajao znatno slobodniji. Mozda mu je godilo odsustvo guturalnog elementa u njihovim glasovima, jer neprijatni glasovi su mu pricinjavali pravu patnju. Jos ga vidim pred sobom kako razgovara s jednim visokim aristokratom, potpuno stisnut u sebe, pacenicki svinutih ramena, i cak stalno spustenih ociju, da ne bi odale koliko silno fizicki pati zbog njegovog neprijatnog falseta. No kako je dobro bilo sa njim ako je kome bio naklonjen ! Tada bi se njegova intimna dobrota, iako stedljiva u recima i gestovima, osecala do u dubinu duse kao kakvo toplo, iseliteljsko zracenje.

Plasljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu sto siri sva srca, delovao daleko najneuzdrzljivije, mozda i stoga sto se ovde jos nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osecao slobodniji i srecniji. Posetio sam ga onde u dvema razlicitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuca u kojoj bi se on mogao odmocaiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bucnim susedima, vec radije kakva stara, makar i manje udobna, a sto se tice unutrasnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnoscu za uredjenje znao smesta udesiti da bude omisljeno i da odgovara njegovom bicu. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili canku blistalo cvece, sto su mu ga mozda zene poklonile, ili ga je mozda sam s ljubavlju doneo kuci. Uvek su sa zida svetlele knjige, lepo povezane i brizljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne zivotinje. Olovke i pera lezahu na pisacem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poredjani u cist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolicki krst, koji su ga, cini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj celiji pomalo religiozan karakter, iako njegova poboznost nije bila vezana za odredjenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osecalo se da ju je brizljivo odabrao i nezno cuvao. Ako ste mu posudili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznicki dar prevezanu sarenom vrpcom; jos se secam kako mi je, kao dragoceni poklon, doneo u stan rukopis "Melodije o ljubavi i smrti", i jos danas cuvam omot koji ga je pokrivao. No najlepse je bilo setati s Rilkeom po Parizu, jer to je znacilo videti i naneupadljiviju stvar u njenom punom znacaju i sa tako reci prosvetljenim ocima; primecivao je svaku sitnicu, i cak je imena firmi, ako mu se cinilo da zvuce ritmicno, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, bese njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uocio. Jednom, kada smo se nasli kod zajednickih prijatelja, ispricao sam mu kako sam prethodnog dana slucajno dospeo u staru "barriere", gde su na groblju de Picpus bile zatrpane poslednje zrtve giljotine, medju njima i Andre Senije, opisao sam mu taj mali dirljivi travnjak sa njegovim razasutim grobovima koje stranac retko vidi, i kako sam zatim, vracajuci se, kroz jedna otvorena vrata ugledao manastir sa nekom vrstom iskusenica, koje su koracale ukrug tiho, bez reci, s brojanicama u rukama, kao u kakvom poboznom snu. To je bila jedn aod retkih prilika da sam ga video bezmalo nestrpljivog, tog spokojnog, uzdrzanog coveka : on to mora videti, grob Andre Senijea i taj manastir. Da li bih ga poveo onamo. Otisli smo vec sutradan. On je pred tim usamljenim grobljem stojao u nekoj vrsti ushicenog cutanja i nazvao ga "najlirskijim u Parizu". Ali na povratku se pokazalo da su vrata onog manastira zakljucana. I tada sam imao priliku da iskusim njegovu tihu strpljivost, kojom je u zivotu vladao ne manje nego u svom delu. :Pricekajmo na slucaj", rekao je. I postavio se lako pognute glave tako da moze pogledati kroz vrata kada se ona otvore. Cekali smo mozda dvadeset minuta. Onda je ulicom prisla jedna redovnica i zazvonila. "Sad", dahnuo je on tiho i uzbudjeno, no sestra je primetila  njegovo vrebanje - ta rekao sam da se kod njega sve osecalo izdaleka atmosferski - pristupila mu je i upitala ga da li nekog ocekuje. On joj se nasmesio onim svojim mekim osmehom koji odmah izaziva poverenje, i rekao prostodusno da silno zeli da vidi manastirski trem. Zao joj je, nasmesi se tada sestra, ali on ane sme da ga pusti unutra. Posavetova ga, medjutim, neka podje do kuce vrtlara, sa cijeg ce prozora na gornjem spratu imati dobar izgled. I tako mu se to bilo ispunilo, kao toliko mnogo drugoga.

Nasi putevi su se jos vise puta ukrstili, ali kad god pomislim na Rilkea, ja ga uvek vidim u Parizu, ciji najtuzniji cas njemu nije bilo sudjeno da dozivi.

Izmedju ostalog Stefan Cvajg i Rilke susreli su se i pocetkom rata, 1914. godine :

Razgovore prisnog razumevanja vodio sam jedino ponekad sa Rajnerom Marija Rilkeom. Postigli smo da i njega zatrazi nasa zabacena Ratna arhiva, jer on bi, sa svojom preteranom osetljivoscu zivaca, zbog koje je osecao pravu fizicku muku od svake necistoce, zadaha ili buke, bio najnemoguciji vojnik. Uvek moram nehotice da se nasmesim kada se setim njega u uniformi. Jednog dana neko mi je zakucao na vrata. Predamnom je, dosta snebivljivo, stajao jedan vojnik. Sledeceg trenutka bejah se uplasio : Rilke - Rajner Marija Rilke u vojnickoj preobuci. Izgledao je tako dirljivo nespretan, stesnjen okovratnikom, zbunjen pomislju da svakog oficira mora pozdraviti capkanjem peta. A posto je, u svojoj magicnoj neodoljivoj teznji za savrsenstvom, i te nistavne formalnosti sluzbe zeleo da ispunjava primerno tacno, nalazio se u stanju stalne prenerazenosti. "Ovo vojnicko odelo", rece svojim tihim glasom, "mrzeo sam jos u kadetskoj skoli. Verovao sam da sam mu zauvek umakao. Ali sada opet, kada mi je skoro cetrdeset godina!" Naslo se, srecom, blagonaklonih ljudi  da ga stite, pa je uskoro, zahvaljujuci dobronamernom lekarskom pregledu, bio otpusten. Jos jednom je dosao, rekao bih gotovo : doleprsao (jer toliko se besumno uvek kretao) u moju sobu da se oprosti. Sada je vec opet bio u civilnom odelu. Hteo je da mi se zahvali sto sam preko Rolana pokusao da spasem njegovu biblioteku, koja je u Parizu bila zaplenjena. Prvi put vise nije izgledao mlad, kao da su ga misli na uzase isrple. "U inostranstvo", rece, "kad bi se samomoglo u inostranstvo! Rat je uvek robija." Onda je otisao. Bio sam dakle opet sasvim sam.