Tomas Man i homoseksualnost

Medju nama knjizevnim entuzijastima ali i laicima uglavnom se povodom Tomasa Mana javljaju nekolike rasprave : prva je - da li je Tomas Man bio homoseksualac; druga - da li je Viskonti izneverio delo Manovo kada je snimao film Smrt u Veneciji. I onda jos : da li je potencijalna njegova homoseksualnost uopste bitna za njegov (knjizevni) lik i delo ili je samo takozvana trivia. Ovim postom pokusacu da pokazem, sa stanovista izrazitog grupija Tomasa Mana ali nista vise sem toga, zasto on jeste bio homoseksualac, zasto Viskonti nije izneverio knjizevno delo koje mu je bilo predlozak, i zasto Tomasova homoseksualnost jeste veoma bitan faktor kako u njegovom privatnom zivotu, tako i u knjizevnosti.

Moram reci da mi je gotovo neshvatljivo da se pitanje homoseksualnosti Mana i dalje uopste postavlja i da neko u nju sumnja. Dovoljno je procitati pomenutu Smrt u Veneciji, pa da sve bude jasno. Doduse, samo procitati knjigu (novelu) mozda i nije dovoljno jer bi se onda moglo s pravom postaviti pitanje Ma nije li mozda Nabokov skrivao neku maloletnicu u nekoj zakljucanoj sobi ili sto slicno. Ja, doduse, zaista ne znam je li Nabokov odista bio pedofil ali saglasna sam sa time da ga ne mozemo takvim odrediti samo na osnovu toga sto je napisao Lolitu. Potrebno je , dakle, procitati i nesto vise da bi se oformio takav jedan sud. No, kod Tomasa ima jos takvih momenata, gde bi se covek dao zapitati ... na primer - sta cemo sa Toniom Kregerom ?

Stvar je bila u tome sto je Tonio voleo Hansa Hanzena, i vec mnogo propatio radi njega. Koji najvise voli, taj pobedjen i mora patiti - njegova cetrnaestogodisnja dusa vec je primila od zivota tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tacno belezio takva iskustva, zapisivao ih, tako reci, u dusi, i u izvesnom smislu i uzivao u njima, a ipak se sam licno nije po njima upravljao, nii imao od njih prakticnih koristi. A i to mu je bilo urodjeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo vanije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u skoli, stavise, za vreme casova u ucionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna prooseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmisljanjem.

...

 Ceo taj nacin na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema zivotu igrao je vaznu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, sto je lep; no zatim najvise stoga sto se u svemu cinio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odlican fjak, a sem toga zivahno momce koje je jahalo, izvodilo gimnasticke vezbe, plivalo junacki i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osecahu prema njemu skoro neznu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su tezili da mu se umile, a na ulici zaustavljali  su ga gospoda i gospodje, hvatali ga za cupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom cupom! Jesi li jos prvi djak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momce ... "

Takav, eto, bese Hans Hanzen, i otkad ga poznavase Tonio Kreger, osecao je ceznju cim ga je ugledao, zavidljivu neku ceznju koja mu je lezala na prsima i gorela. Kad bi covek imao tako modre oci, mislio je on, i ziveo tako uredno i u srecnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimas najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvazava. Kad svrsis skolske zadace, ides na cas jahanja ili radis sa finom pilom, a cak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja lezim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pucine. No zato su tvoje oci tako jasne. Biti kao ti ...

(ovde u prevodu Anice Savic-Rebac)

Pa onda sta sa Psibislavom iz Carobnog brega ? Hans Kastrop je zaljubljen u madam Sosu, ispostavlja se, samo zato jer ga neodoljivo podseca na drugara iz detinjstva, koga je neobicno voleo a koji se zvao - Psibislav.

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu , izabrao je njega , za njega se interesovao , njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima , da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav , prigušen i malo promukao . Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog , sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime , odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa , onako , ne u želji da nešto vide , mogle da potamne , nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu , - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti , pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa  ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno , dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija .
      Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana , jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak  - u potaji gajio ta osećanja , što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu  vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost , reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda , bilo u smisli pohvale , bilo u smislu kuđenja , mada sve one imaju dve strane . «Vernost» Hansa Kastropa , kojom se on uostalom nije ni malo razmetao , sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti , sporosti i postojanosti njegovih osećanja , u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju , koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale . Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio , baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu .  Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom , nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti , proći pored njega , možda ga i pogledati , nečujna , tiha zadovoljstva , koja mu je darovala njegova tajna , pa čak i neminovna razočarenja , od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto , dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .

Carobni breg je bio prvobitno zamisljen kao novela, koja bi, recimo tako, bila  neka vrsta duhovnog srodnika novele Smrt u Veneciji. I, zaista, on je Carobni breg poceo da pise taman nekako kada je Smrt u Veneciji bila spremana za stampu. Medjutim, u medjuvremenu, iz skromno zamisljene novele o ljubavi, bolesti i smrti izrastao je ovaj gorostas knjizevnosti tek dvanaest godina kasnije. Pa ipak, veze su vidne i takodje brojne izmedju ova dva dela.

Necu sada pisati o Niceu, apolonijskom i dionizijskom, i drugim ozbiljnim stvarima. Evo, umesto toga cinjenica : Tomas Man je vise puta letovao u Veneciji a put iz 1911. je inspirisao pisca da napise novelu. Tamo je i tada on upoznao takozvanog pravog Tadja koji je sa svojom porodicom, kao i u knjizi, odseo u Veneciji u isto vreme kada i Man sa svojom suprugom Katjom. Mali je, doduse, imao tada manje godina nego Tadjo iz knjige, svega 11, a zvao se Wladyslaw Moes, mada su ga uglavnom zvali Wladzio. Ovaj Vladislav bio je mali baron, potpuno nesvestan svega ovoga i svog udela u stvaranju lika Tadja sve dok Viskonti nije snimio istoimeni film ... tada mu je, valjda, sve postalo poznato. Uostalom, postoji i knjiga The Real Tadzio izvesnoga Gilberta Adaira, koji je poznat po tome sto je pisao nastavke Alise u zemlji cuda, Petra Pana i jos nekih decjih klasika kao i scenarista Bertolucijevog filma Sanjari. Posto posedujem fotografiju barona Moesa iz detinjstva, prilazem je ovde, mada nisam bas sigurna sta je dragi Tomas to narocito video u njemu. Mozda je to ono sto se kaze  you had to be there ;)

Mora se priznati, ovo sve vec pomalo deluje kao dokaz u pravcu toga da Tomas jeste bio u najmanju ruku osetljiv na musku, u ovom slucaju cak, decacku lepotu. Ne mora se cak covek ni mnogo potruditi pa da nadje svaceg cak i na Vikipediji, gde se nalazi, recimo i ovaj citat gospodje Man :

All the details of the story, beginning with the man at the cemetery, are taken from experience … In the dining-room, on the very first day, we saw the Polish family, which looked exactly the way my husband described them: the girls were dressed rather stiffly and severely, and the very charming, beautiful boy of about thirteen was wearing a sailor suit with an open collar and very pretty lacings. He caught my husband's attention immediately. This boy was tremendously attractive, and my husband was always watching him with his companions on the beach. He didn't pursue him through all of Venice —that he didn't do— but the boy did fascinate him, and he thought of him often … I still remember that my uncle, Privy Counsellor Friedberg, a famous professor of canon law in Leipzig, was outraged: "What a story! And a married man with a family!

Hm. I cesto ga se secao :))) No, sada se tu najcesce postavlja pitanje - kako je mogao biti taj covek gay kada je imao (ni manje, ni vise) cak sestoro dece !!! sa doticnom gospodjom sa kojom je bio u braku do kraja zivota ? Jednostavno. I Oskar Vajld je bio ozenjen i imao decu, pa je bio as gay as one can be. Uostalom, interesantno je i to da je dvoje njihove dece - Klaus i Erika - takodje bilo homoseksualne odnosno lezbejske orijentacije. No, eto, ovo sve uglavnom i dalje nije dovoljno da se ljudi ubede, pa ovde dajem jos jedan, reklo bi se, ultimativni dokaz : dnevnik samog Tomasa Mana. Pri tom, trebalo bi reci da je iz takozvanih nepoznatih razloga Tomas unistio dnevnike iz mladosti i jos neke iz izvesnih godina :))) No, sacuvani su oni kasniji a kod nas je preveden onaj iz godina 1933. i 1934. To je izuzetno zanimljivo stivo i zao mi je sto i ostali dnevnici nisu prevedeni. Na nemackom, za one sretnike koji ga znaju, postoje u Geteovom kulturnom centru. No, evo sta kaze nas Tomas jednom prilikom :

24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika  iz 1927-28 . godine , vođenog  u vreme boravka  K.H.*  u našoj kući  i  mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen ,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji , kako mi se danas čini , pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi  i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje , 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka , ako ne i u okvirima običnog ,i zato što sećanje na to znači   ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se , u posedu tog  ispunjenja , prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo  i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.

(*Klaus Hojzer – sin direktora Umetničke Akademije u Diseldorfu . T.Man ih je upoznao 1927. u Kampenu na Siltu i tom prilikom je strasno zavoleo zgodnog 17.godišnjeg mladića . Pozvao je K.H. kod sebe u Minhen i posvetio mu mnogo pažnje i vremena . Ovi dnevnici više ne postoje )

A onda u maju iste godine :

                                                  Armin Martens

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema  P. E.*  u vezi sa idejom romana  ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način  'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom  Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .
      Doživljaj sa K.H. bio je zreliji , jači , srećniji . Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog   ' Ja te volim , Bože moj , ja te volim ! ' ,- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme  ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji , strava od zvuka !'  - bilo je u mom  životu  -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom . Rani doživljaji sa A. M.*  i  V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H.  bio je pozna  sreća  sa karakterom  životne  ispunjenosti , ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja , one nebeske razdraganosti  i  duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece .

(* Paul Erenberg –slikar i talentovani muzičar-amater , intimni prijatelj T.M. u ranim Minhenskim godinama , pre nego što se T.M. oženio . *  Armin Martens –školski drug  T.M. iz Libeka i njegova prva ljubav , model za Hansa Hanzena u  'Toniju Kregeru' .  * V.T.-nije utvrđeno o kome se radi , očigledno je reč o nekom ranom homoerotskom doživljaju . )

Iz ovoga je vise nego jasno da je mladi Tomas imao homoseksualnih ljubavi i iskustava,pa i da je, ozenivsi se i dobivsi decu,to takodje nastavljeno. Ostaje pitanje na koje je veoma tesko odgovoriti nakon ovako velike vremenske distance i bez ijednog protagoniste ovih zapisa jos uvek u zivotu, a to je - da li su ove Tomasove zaljubljenosti i ljubavi bile platonskog svojstva ili su neke od njih bile i, da tako kazemo, konzumirane, sto je pitanje koje se cesto postavlja i u vezi Mikelandjela. Svakako, ja ovde mogu samo da nagadjam ali ako bih se morala, sto se kaze, kladiti rekla bih to ovako : verujem da su prve ljubavi svakako bile platonske, da su zato i ostavile tako dugotrajan i neizbrisiv trag na mladoga Tomasa. Kao sto i on sam kaze, to su bili rani dozivljaji ... jos sasvim u periodu detinjstva. Tu spada Armin Martens, njegov skolski drug, po kome je gradio Tonijevu ljubav Hansa Hanzena. Verujem da su ti "rani dozivljaji" savrseno i u potpunosti prikazani u Tonio Kregeru i , moguce je,u liku Psibislava. Medjutim, poprilicno sam, iz svega napisanog, sigurna da je do ispunjenja u ljubavi doslo sa Erenbergom, jer : i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo. Koliko se zna Tomas je bio sa Erenbergom u vezi (ili, kako se negde to kaze u intenzivnom prijateljstvu:) cetiri godine, da bi to prekinuo malo pre vencanja sa Katjom. Tek nekih dvadesetak godina kasnije doslo je ponovo do velike ljubavi,mladoga Klausa Hojzera,koje on naziva poznim ispunjenjem. Da li je izmedju njega i ovog sedamnaestogodisnjaka tada doslo i do necega sto bi prevazilazilo platonsku ljubav - to ne mogu da tvrdim. On je tada vec izuzetno dugo bio u braku,deca su vec bila poodrasla; nisam sigurna da je moguce da je bilo neceg vise od platonskog obozavanja. A opet, ko zna ? No, kasnije se Tomas izgleda pomirio sa svojim zivotnim putem. Postoji jos jedna recita zabeleska u njegovom Dnevniku :

-25.04. U podne sam  sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako , sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine , svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno  i estetsko  kod takve sklonosti, čiji se cilj  kako se čini,svodi na posmatranje i 'divljenje', i ,iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula . Verovatno je tu po sredi uticaj  smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje , ali ga vezuje za sliku .

Tomas se ozenio Katjom Pringshajm, koju je u doba udvaranja cesto nazivao Princeza. Ona to donekle i jeste bila - jedina devojcica medju cetvoricom sinova, bila je ljubimica kako svojih roditelja tako i brace. Otac joj je bio poznati matematicar umetnickog duha dok je mama, kao i Tomaseva, bila glumica, mada je napustila glumu nakon braka. Baka joj je bila pisac kao i borac za zenska prava. Katja, nije onda ni cudno, bila je slobodnog duha, mozda malo i divlja. Tomas ju je prvi put ugledao dok je besno iskakala iz tramvaja svadjajuci se sa kondukterom. Nosila je matematicke knjige u ruci jer je studirala fiziku. Bila je prva zena koja je upisala fakultet u Minhenu. Naizgled ovo dvoje bili su susta suprotnost i izgleda da ni sama Katja nije odmah blagonaklono gledala na Tomasevo udvaranje. No, on je bio odlucio da ce njegova zena biti bas ona, ili nijedna. A cvrsto je bio resio da se ozeni. I njeni roditelji nisu bili bas odusevljeni buducim zetom - njen otac je smatrao da je pomalo frivolno baviti se knjizevnoscu a ne nekim ozbiljnim poslom. No, na kraju je dao svoj blagoslov : nasli su se na istoj talasnoj duzini povodom Vagnera :) Kako bilo, Tomas je bio veoma uporan i godinu dana kasnije oni su bili u braku. Katja je, naravno, napustila studije i posvetila zivot svom muzu i deci koju mu je radjala.

No, ako su se svi i slozili Tomasov stariji brat Hajnrih, tada cak poznatiji pisac od Tomasa (po njegovom delu Profesor Unrat je snimljen film Plavi andjeo sa Marlenom Ditrih) nije : on je dakako znao za Tomasove ludorije s Erenbergom, no nije smatrao da se to treba izbaciti iz glave bas zenidbom. Hajnrih je pronicljivo odmah primetio da se Tomas zeni iz pogresnih razloga koji vise imaju veze sa javnim imidzom i onim sto je red, nekakvim drustvenim normama kao i prednostima braka sa zenom iz tako poznate i bogate porodice nego s ljubavlju, te je odbio da dodje na svadbu. I inace su on i Tomas imali krajnje turbulentne odnose (narocito po pitanju politike) a do pravog izmirenja ce doci mozda i prekasno.

Ipak, Katja i Tomas Man su ziveli u braku ravno pedeset godina, sve do njegove smrti 1955. godine. Ona je bila 9 godina mladja od njega a nadzivela ga je dosta : umrla je 1980. u devedestsedmoj godini ! Na zalost nadzivela je i troje od njihove dece : Klaus se ubio neposredno posle rata, 1947., Erika je umrla 1969.godine a Mihael, koji je jos kao dete bio sjajan muzicar, bio violinista da bi kasnije u zivotu postao i profesor nemacke knjizevnosti, ubio se 1977. Vecina njih su napisali knjige o svom zivotu i zivotu svoga oca. Bilo bi ih zanimljivo procitati. Ja sam procitala samo Prekratnicu Klausa Mana, u nekom starom hrvatskom izdanju, verovatno njegovo najbolje knjizevno delo.

Na osnovu svega raspolozivog 2001. godine snimljena je fantasticna dokumentarna drama u tri dela Manovi : roman jednog veka 

(Die Manns – Ein Jahrhundertroman) koja je, svojevremeno bila pustana na RTS-u. Na zalost ovu je seriju prakticno nemoguce naci, iako je izaslo DVD izdanje u Nemackoj. Tomasa Mana igra fantasticni Armin Mueller Stahl, dok jadnoga Klausa isto tako fantasticni Sebastian Koch. Igrani delovi kombinovani su sa dokumentarnim u kojima je ucestvovala Elizabeta Man, tada jedina jos uvek ziva pripadnica porodice o kojoj je rec, uostalom i najmladja a koja je preminula naredne godine. Svakako bih preporucila ovu seriju koja nudi fantastican insight za sve one koje zanima ne samo Tomas vec i ostali clanovi ove vanredno zanimljive (mada poprilicno suicidalne) porodice. Takodje, RTS vec dugo najavljuje takodje novu i poprilicno budzetnu nemacku seriju Budenbrokovi, koju medjutim nikako da konacno puste : kako to vec biva na RTS-u seriju su najavili, stvaili u nedeljni program i onda - pustili namesto toga neki film sa Dzulijom Roberts.

No, dolazimo konacno i do druga dva pitanja s pocetka gde mislim da moji odgovori mogu biti znacajno kraci. 

Sto se filma tice moram reci da uopste ne shvatam one koji se nesto jede na Viskontija i smatraju ga nekakvim izneveravanjem Tomasa i njegove novele. Ja, koja zaista volim novelu koja me je prakticno i "navukla" na Tomasa Mana, smatram da je ovaj film jedna od najboljih adaptacija knjizevnog dela na filmsko platno koje sam ikada videla. Sve u tom filmu smatram fantasticnim - odabir glumaca, senografiju, kostimografiju, samu atmosferu koju je postigao da prenese, te tako sa osecanjem izabranu muziku Gustava Malera koja prozima citav film. Viskonti je, sigurna sam, znao da je glavni lik novele - Gustav Asenbah, svoje ime dobio upravo po Gustavu Maleru - to je bio nacin na koji je Tomas odao postu velikom kompozitoru koga je i licno poznavao a koji je umro bas 1911. kada je Tomas bio u Veneciji i zacinjao u sebi ideju o noveli, na licnom iskustvu kao sto smo videli. Doduse, Viskonti je promenio stvari utoliko sto je kod njega Asenbah kompozitor a ne knjizevnik; ovo nije aluzija na Malera koji nije bio homoseksualnih sklonosti, ali jeste jos jedno secanje na velikog kompozitora. I Viskonti i Dirk Bogart bili su homoseksualci, mada glumac to nikada nije priznao. S druge strane odbio je i da se ozeni samo zato da bi prikrio pravo stanje stvari te mnogi smatraju da je to glavni razlog sto nije postao veca zvezda u Holivudu. U ovom filmu, on je maestralan. Mogu medjutim da shvatim da je onima koji nisu citali knjigu ovaj film - dosadan. Mnogo puta se, naizgled, ne desava nista. Onaj ko je citao zna medjutim sta se desava u glavi Gustava Asenbaha te mu ostaje samo da upija atmosferu koja je savrseno prenesena iz knjige na platno. Mali Tadjo - Bjorn Andresen - ne mogu da kazem da me je  sprva narocito odusevio. Medjutim, kako vreme vise prolazi cini mi se da je izbor i tu bio dobar. Mozda se on ne bi slozio - kasnije je pisao o tome kako je celo to iskustvo za njega bilo strasno te da je uticalo na to da ceo zivot mora da se brani od "optuzbi" da je i on gay. Filmski kriticar Lorens Kvirk napisao je sledece :

Some shots of Björn Andrésen, the Tadzio of the film, could be extracted from the frame and hung on the walls of the Louvre or the Vatican in Rome. For this is not a pretty youngster who is supposed to represent an object of perverted lust; that was neither novelist Mann's nor director-screen writer Visconti's intention. Rather, this is a symbol of a beauty allied to those which inspired Michelangelo's David and Da Vinci's Mona Lisa, and which moved Dante to seek ultimate aesthetic catharsis  in the distant figure of Beatrice.

Za mene barem ovaj film ostaje masterpiece. Ni jednom se jos nije desilo da se ne rasplacem dok Gustav/Dirk umire na plazi, dok mu se sliva crna farba niz lice, gledajuci u Tadja a uz muziku Gustava Malera. Niti mogu da cujem cetvrti stav pete simfonije a da i sama ne vidim Tadja u daljini.

Sto se tice uticaja homoseksualnosti na umetnost kod Tomasa (ili Mikelandjela ili vecine) moram reci da sam jedna od onih koji smatraju da je umetnicko delo apsolutno neodvojivo od licnosti umetnika i da se odvojeno ne moze shvatiti. Retki su oni umetnici (a ja ne znam ni za jednoga, izuzevsi mozda Oskara Vajlda donekle) kojima polazi za rukom da u potpunosti odvoje licno i prozivljeno od dela koje stvaraju. Ukratko : mislim da straight Tomas ne bi stvorio ovakve (ako bi ikakve) ToniaHansa, Hansa-Psibeslava ili Gustava-Tadja kakve jeste stvorio nista vise no sto bi Mikelandjelova umetnost izgledala onako kakvom je mi znamo. Uostalom, i njihovi bi zivoti izgledali drugacije, bili bi drugi ljudi.

Za kraj ovog (pre)dugackog posta - jos malo Tomasa a iz tetralogije o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila , jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima ; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju , koje onome ne dopušta da mu diriguje . Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta . A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta , inače joj sa dosadom okreće leđa . Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti , potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno , a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina . Zakon vezuje na spoljašnji , poučni način ; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom . Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti . Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja , - izuzev u mraku , ali onda se radi o obmani . Koliko je samo obmane , opsene , zavaravanja prodrlo u područije lepog ! A zašto ? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje ; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog . Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola . Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje , jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe . Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola , očevidnost ideje polnosti , tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu , o u najvećoj meri ženstvenoj ženi , nego o lepom , odnosno lepoj , jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz , razumljivo , krajnji napor samosavlađivanja . Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti , potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja , veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog . Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti . A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo . Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirodi ; to je u njenom biću , to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu . Sa sedamnaest godina , istina , neko može biti lepši od žene i muškarca , može biti lep kao žena i muškarac , lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine , zgodan i lep da i  muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu .