Kada sam procitao jednu biografiju - knjigu koju sam narucio iz Londona - bio sam toliko potresen pojedinim pasusima da sam ih ispricao i ostalima.
Lepo obuceni covek, finih manira, stoji za sankom u nekom baru. Ima zelju da se napije i gotovo da je uspeo u tome. Ali, i dalje ceka da grupa prijatelja dodje i pokupi ga. Prosla je ponoc; oni kasne. Gazda zeli da zatvori lokal, ali on ga moli da samo jos malo saceka. Da bi ispunio vreme, poverava mu da su prijatelji koje ceka otisli na susedno groblje; tamo treba da iskopaju les njegove supruge i iz kovcega uzmu jedan predmet sahranjen sa njom. Gazda pomislja da je gost poceo da pada u delirijum i ponovo ga moli, poslednji put, da napusti lokal, inace ce pozvati policiju. Napokon se pojavljuje nekoliko muskaraca da odvedu pijanog prijatelja. Gazda pita jednog od njih da li je istina ono sto je ispricao taj covek, i upitani, cije lice je jos u soku, kaze mu da jeste. Pijanac pritiska na grudi svesku koju su mu prijatelji doneli. Prinosi je ustima i ljubi je. "Je li to taj predmet?" obraca se gazda svom sagovorniku, zacudjen. "Da" odgovara ovaj, i pritom dodaje : "Posle niza birokratskih peripetija dobili smo dozvolu. Podigli smo nadgrobnu plocu i otvorili kovceg. Elizabeta je lezala u njemu sa svojom dugom crvenom kosom, grleci svesku koju joj je suprug stavio u ruke. Uprkos proteklom vremenu jos su bile vidljive crte njenog lica. Nije bilo ni malo lako istrgnuti joj svesku. Cinilo se da ne zeli da se rastane od nje, a kad smo napokon uspeli da joj je istgnemo, njeno telo se potpuno raspalo. Preko praha koji je pokrio njemu odecu, jedan od nas bacio je ljiljane." Pijanac je milovao svoju svesku iz koje se sirio sladunjav miris sto je izazivao mucninu. Seo je, stavio je na sto i poceo da lista stranice. Bile su prozete mirisom njegove voljene. "Ko je taj tip ?" ponovo upita gazda. "On je veliki slikar i pesnik. Razara ga bol zbog svega sto je ucinio svojoj vernoj supruzi. Ona ga je volela neizmerno, a i on Elizabetu, ali telo je slabo. Imao je ljubavnice i ona je to znala. Nikada ga nije grdila, nikada mu nije u lice prigovarala zbog njegovog ponasanja. Jednog dana, kada je dosao kuci, neverni muz ju je nasao mrtvu. Popila je veliku dozu hlorala, znaznog sredstva za uspavljivanje, sa sokom od narandze ili djumbira. Drugi kazu laudanuma. Svejedno je. On je utonuo u depresiju, ocajan zbog grize savesti i odlucio da lagano umire na jeziv nacin. Spustio je na grudi pokojnice svesku u koju je zapisano samo njegovo poetsko delo, jos neobjavljeno i, da bi sebe kaznio, odlucio da se potpuno odrekne pesnicke slave. Bila je to najveca zertva, mnogo veca nego da je sebi oduzeo zivot, a i ta ideja mu se stalno vrzmala po glavi. Upornost njegovih prijatelja urodila je plodom i samo zahvaljujuci njima spaseno je maestralno poetsko delo". Krcmar je slusao s nesmanjenom zapanjenoscu. Viknuo je turu pica pre rastanka. Pijanac se malo smirio , ali nije prestajao da place. Oni su slusali moju pricu; vladao je potpuni tajac; on se nije prekinuo ni kad sam je zavrsio. Esperansa je potom ustala od stola za kojim smo svi sedeli i izasla na ulicu. I ja sam ustao i posao za njom. Noc je bila mirna i zvezdana. Ona je lagano hodala ; svetlost koja je obasjavala kapiju groblja i kapelu kupala joj je lice i davala blistavi sjaj njenoj crvenoj kosi. Polako sam joj prisao. Pogledala me je; cutali smo jos trenutak, dug kao vecnost. "Je li istinita ona prica ?" pitala je. "Naravno da jeste", odgovorio sam joj ljutito, "ne umem da izmisljam tako jezive dogadjaje." "Koji je to pesnik bio ?" nastavila je ona sa izrazom velike radoznalosti. "Reci cu ti to ako me poljubis". Esperansa se nasmesila i utisnula mi dva poljupca, po jedan u svaki obraz. Ja sam bio uporan: "Hocu pravi poljubac!" Ona je obecala da ce me poljubiti ako je kraj price gane. I uhvatila me za ruke, sto je bio avans jenog obecanja. Priteran uza zid nisam imao izbora nego da priznam.
Ovde prekidam deo ove price jer mi nije stalo da odmah odam o kome je rec, vec bih radije pustila potencijalne moje citaoce da malo pogadjaju ; u medjuvremenu rekla bih nesto o autoru ove price, ovde samo u fragmentu date, zarad prave teme moga bloga. Nema mnogo kako sam zavrsila knjigu prica Fuga ljubavi, izdatu kod Arhipelaga, od izvesnog Sesara Antonia Moline. Za njega sam tada, moram reci, prvi put cula a price su me ostavile pod poprilicnim utiskom zbog svoje neposrednosti i specificne atmosfere koju je postigao uglavnom prisustvom starina, arheologije i istorije. Sve su te njegove price smestene pod nekakvim etrurskim mostovima ili drugim nekim iskopinama, te citalac ima utisak da sa likovima o kojima cita polazi u setnju i razgledanje spomenika i gradova. Sam Sesar je vec po sebi zivopisan neki covek; diplomirao je prava a onda doktorirao na informacionim tehnologijama. Ovo ga, medjutim nije sprecilo da zatim predaje prvo knjizevnu teoriju i kritiku a zatim komunikaciju i dokumentaciju. Bio je takodje urednik pojedinih dnevnih novina, direktor Centra lepih umetnosti u Madridu kao i Instituta Servantes, da bi nakon nekoliko godina kao poslanik u spanskom Parlamentu postao i ministar kulture Spanije. U medjuvremenu je, takodje, pisao i knjige, objavivsi do sada nekih tridesetak. Ne znam da li je kod nas objavljeno jos nesto njegovo ali ja vec cuvam mesto na polici za Fugu ljubavi koju nameravam da kupim na sledecem sajmu knjiga :) Deo koji je ovde dat, i koji cu uskoro nastaviti, potice iz price Kako su sreli sebe, po naslovu jedne od slika ovoga slikara ; prica, zapravo, ima veoma malo veze sa ovim pesnikom i zlehudom sudbinom njegove zene ali me je podsetio da vec odavno planiram blog o, uslovno receno, njima. On ce se takodje veoma lepo slagati sa serijalom koji je isao ili ide na Viasat history kao i sa jednom zgodnom novom BBC serijom ;0)
"Roseti", rekao sam joj, "Dante Gabrijel Roseti". "Nisam cula za njega", odgovorila je ona. I dalje me je drzala za ruke, te sam bio primoran da nastavim.
"Roseti je bio sin italijanskog prognanika i mlade Engleskinje, sestre doktora Polidorija. Rodjen je u Londonu 1828. godine. Polidori je bio blizak prijatelj sa Lordom Bajronom, ali kasnije je izmedju njih doslo do neprijateljstva. Lekar je zeleo da nacini prve korake u knjizevnosti, pa je napisao jednu pricu o vampirima. Ali glavni junak te price i njegove avanture toliko su podsecali na pesnika, da je ovaj hteo da ga tuzi. Roseti je bio osnivac Bratstva prerafaelita, The Preraphaelite Brotherhood,i casopisa Germ. Rafael, italijanski renesansni slikar, nije predstavljao vrhunac tog slikarstva, kako su svi tada govorili; on je predstavljao upravo pocetak opadanja renesansnog slikarstva. Roseti je mislio da su italijanski i flamanski slikari pre Rafaela bili bolji od njega; istu percepciju imali su i Viljem Holman Hant, Bern - Dzons, Viljem Moris i Svinbern. Roseti je bio opsednut srednjevekovnim svetom kralja Artura, kao i Italijom, zemljom u koju , pak, nikada nije otputovao. Bio je veoma Strastan covek, zestoke prirode i filantrop. Radio je kao profesor crtanja u jednoj vecernjoj skoli za radnike ciji je osnivac Raskin, likovni kriticar koji je najvise branio Prerafaelite. Roseti se ozenio Elizabetom Elinor Sidal, visokom i ridjokosom kao ti, dugog vrata kao u labuda i punih, senzualnih usana. Licila je na princezu okruglog stola. Medeni mesec proveli su u Parizu i, od tada, ona mu je pozirala kao model na njegovim slikama. Roseti ju je ludo voleo ali je Elizabeta bila bolesljiva zena. Zato je njihova ljubav bivala sve vise duhovna, dok su drugi modeli zadovoljavali stalnu pohotu umetnika. U svesci s kojom je sahranio Elizabetu bili su soneti The House of Life (Kuca zivota). Pisao ju je nekoliko godina. Da nisu bili izvadjeni i objavljeni, Roseti ne bi bio poznat kao veliki pesnik. Posle te tragedije kupio je kucu u okolini Londona, povukao se kako iz javnog tako i iz ljubavnog zivota i samo slikao, so smrti, 1882. godine. On je umro u 54. godini a Elizabet nije zivela duze od 33. Nagrizen uspomenama, hloralom je i on sebi okoncao zivot. " "Ubio se?" pitala je Esperansa, koja me je i dalje drzala za ruke. "Verovatno jeste. Izgleda nikad nije mogao da prevazidje ono sto se dogodilo. " "Da li je bio veci slikar ili pesnik ?" bila je uporna moja prijateljica. "Meni se svidjaju oba njegova umetnicka lica, mada su potpuno razlicita. Procitao sam sta je Borhes rekao - da je bio veliki pesnik, ali ne i veliki slikar. Ali Argentinac je u to vreme vec gubio vid."
Sve se odista odigralo onako kako to ovaj Molinin lik prepricava; cak bih se usudila da pogadjam da je ta knjiga koju je njegov lik citao bila biografija koju je o Rosetiju napisao Ivlin Vo, isti onaj koji je napisao i voljeni Brajdshed. No ova prica me je podsetila na davnasnju moju zelju da pisem nesto o Prerafaelitima, njihovim slikama i zenama koje su odigrale tako veliku ulogu u njihovim zivotima. Medjutim, o Prerafaelitima ima toliko toga da se kaze, o svakom od njih pojedinacno, o njima kao grupi, o idealima koji su ih vodili ka stvaranju bratstva i najvise - o njihovim slikama, da sam odlucila da ovaj put ipak govorim samo o Lizi (jer, tako su je svi zvali), o Gabrijelu (koji se zapravo zvao Gabrijel Carls Dante Roseti, ali je ovo Dante stavljao na prvo mesto iz ljubavi prema starom italijanskom pesniku) i nekim drugim njegovim zenama, a da se tek dotaknem usput ostalih umetnika i njihovih dela.
Lizi je otkrio slikar Volter Deverel 1849. godine u jednoj soping-setnji sa svojom majkom. Tokom ove setnje usli su kod jedne modiskinje koja je pravila i damske sesire, verovatno kako bi njegova majka isprobala neki od modela. U ovoj radnji Deverel je ugledao Lizi koja je tamo radila kao pomocnica. Imala je tada dvadeset godina, dugu bakarno crvenu kosu i tanusno vilinsko telo. Slikar je odmah uvideo da je ona savrsen model za sliku koju je tada zapocinjao, inspirisanu Sekspirom : zeleo ju je kao modela za Violu na slici Twelft Night. Ovo, medjutim,nije bilo bas jednostavno izvesti jer,iako Lizi nije bila bogata,njena porodica je ipak pripadala respektabilnom srednjem stalezu a tada nije bilo uobicajeno da zene od postovanja rade kao modeli umetnicima. Znalo se ko sebi dopusta takvu slobodu a to su najcesce bile takozvane "slobodne" zene, razne konobarice, glumice, igracice koje su tada jos uvek povezivali sa prostitucijom, sto najcesce i nije bilo daleko od istine. Medjutim, Deverel je bio uporan, pa je cak uredio sastanak svoje majke sa Lizinom majkom, sve u cilju da je uveri kako ce njena cast ovim poslom ostati neukaljana. Naravno, i visina honorara, mnogo veca od onog kod modiskinje, doprinela je da se Lizi naposletku da pristanak. Ipak, modiskinja joj je u prvo vreme dozvolila da nastavi da radi ponekad kod nje, s obzirom na nestalnost nove karijere. Tako je Lizi usla u svet umetnika i umetnosti, svet koji je odmah strastveno zavolela - i sama naklonjena umetnosti pokusavala je da pise poeziju; kako se to obicno kaze u prici o njoj, koja je uvek i polu-legenda, na to ju je nagnala jedna Tenisonova pesma koju je pronasla na parcetu novina u koji je bio umotan puter.
Lizi je tako otpocela karijeru modela. Pozirala je za Violu a tokom ovog poziranja upoznala je i druge umetnike. S obzirom da je Deverel umro mlad, tek u dvadesetsestoj godini, ubrzo je Lizi pocela da pozira i drugim umetnicima koji su gotovo odmah pozeleli da je slikaju pa se cak i takmicili oko nje; slikao ju je Holman Hant vec naredne godine radeci na poznatoj slici British Family Sheltering Christian Priest from the Persecution of the Druids, da bi potom mnogo i cesto pozirala i za ostale clanove novooformljenog Prerafaelitskog bratstva. Ovo bratstvo stvorili su trojica umetnika koji su se upoznali na akademiji i zdruzili u zajednickoj zelji da stvore neko novo slikarstvo, da podignu svojevrsnu revoluciju u inace ucmalom i tamnom akademizmu. To su bili pomenuti Vilijam Holman Hant, mladi Dzon Everet Mile, koji je Akademiju upisao vec sa jedanaest godina i bio priznati vunderkind, i - Dante Gabrijel Roseti, half Italian, half mad kako je sam sebe okarakterisao. Ovom bratstvu pripadali su jos neki slikari sa Akademije, kao i Gabrijelov brat, no oni su prilicno brzo nestali u anonimnosti, emigrirali ili su cak napustili umetnost u potpunosti : ova trojica, zajedno sa drugom generacijom Prerafaelita koje je predvodio Gabrijel, su oni koji su usli u istoriju umetnosti.
Holman Hant se kasnije prisecao veceri kada im je Deverel otkrio da je pronasao Lizi :
Rossetti at that date had the habit of coming to me with a drawing folio, and sitting with it designing while I was painting at a further part of the room…Deverell broke in upon our peaceful labours. He had not been seated many minutes, talking in a somewhat absent manner, when he bounded up, marching, or rather dancing to and fro about the room, and, stopping emphatically, he whispered, “You fellows can’t tell what a stupendously beautiful creature I have found. By Jove! She’s like a queen, magnificently tall, with a lovely figure, a stately neck, and a face of the most delicate and finished modelling: the flow of surface from the temples over the cheek is exactly like the carving of a Phidean goddess…I got my mother to persuade the miraculous creature to sit for me for my Viola in ‘Twelfth Night‘, and to-day I have been trying to paint her; but I have made a mess of my beginning. To-morrow she’s coming again; you two should come down and see her; she’s really a wonder; for while her friends, of course, are quite humble, she behaves like a real lady, by clear commonsense, and without any affectation, knowing perfectly, too, how to keep people respectful at a distance.
Od ove trojice prvih i najbitnijih slikara Prerafaelita Mile je bio taj koji je prvi uspeo u umetnickom svetu. Njegov neosporni i neverovatni talenat prepoznali su vrlo rano, te nije ni cudno sto je on uspeo prvi da se probije i pokaze kao znacajna nova nada britanske umetnosti. Medjutim, ovome proboju znacajno je doprinela i Lizi koja ga je ne samo inspirisala vec gotovo i zivotom platila kako bi njegov rani (i jos uvek najvoljeniji) masterpiece uopste bio stvoren. Radi se, naravno, o Mileovoj Ofeliji, slici koja je jos uvek toliko popularna da su reprodukcije ove slike daleko najprodavanije u Tejtu, gde se ona nalazi. Mora se priznati da je Mile, pored talenta, posedovao i neverovatnu jednu resenost i radnu etiku - kada je bratstvo tek bilo u zacetku ova trojica umetnika dogovorila su se da ce sva trojica naslikati sliku na istu temu ali je samo Mile sliku i zavrsio :) Tako je on i za Ofeliju danima i mesecima studirao vodu, jer je zeleo da prikaze trenutak pre Ofelijine smrti, i biljni svet koji je zamislio da pluta oko nje, da joj se uplice u kosu i u ruke.
Medjutim, Lizi je pokazala istu resenost tokom poziranja : da bi sto vernije naslikao Ofeliju u vodi Mile je Lizi potopio u kadi; kako se ne bi smrzla ispod ove kade namestene su svece i lampe. Satima je tako Lizi lezala bez pokreta i reci u toj vodi dok je Mile slikao deo po deo, minuciozno, svog remek dela. Medjutim, desilo se da se Mile zaneo suvise u svom perfekcionizmu; svece i lampe su se gasile jedna po jedna a Lizi ostala da lezi u potpuno hladnoj vodi koja je uskoro postala ledena. Ona se nije zalila, neverovatno resena da istraje ali se nakon ovog poziranja ozbiljno razbolela. Njen je otac poludeo od besa i naterao Milea da plati racune za doktora. Ofelija je medjutim bila poprilicni hit i nevidjena senzacija u Londonu a Lizi je postala tako reci - preko noci poznata. Neki cak idu i tako daleko da Lizi nazivaju - prvim super modelom :) Slika je prodata odmah za sumu od 300 tadasnjih gvineja; vrednost ove slike rasla je kako je menjala vlasnike a dobijala na popularnosti, te se sada procenjuje na oko 30 miliona funti ...
U ovo vreme Lizi je vec bila verena za Gabrijela. Upoznali su se preko Deverela, verovatno dok je pozirala za Violu a on za ludu Festea na istoj Deverelovoj slici. Gabrijelov mentor i na neki nacin rodonacelnik svega sto ce se pokrenuti sa bratstvom, iako nikada nije bio clan istog, slikar Ford Medoks Braun opisao je kasnije prvi susret Lizi i Gabrijela rekavsi : When he first saw her he felt his destiny was defined. Gabrijel je, iako najmanje ostvaren u tome trenutku od sve brace na polju umetnosti ipak uspevao da bude najistaknutiji i najprisutniji brat - bio je, sto bi se reklo, malo sasav - ziveo je slobodnim zivotom, nemarno obucen, sav uflekan bojama od valjanja po podu studija kada ga spopadnu besovi, duge kose, uzarenog pogleda, opsednut Danteom i uopste italijanskom srednjevekovnom poezijom, elokventan i sarmantan. Poticao je iz porodice u kojoj su svu pisali poeziju, voleli umetnost i ziveli u dvojstvu dva u sebi tako razlicita temperamenta : italijanskog i engleskog. Kada nije mogao da slika, pisao je sonete inspirisane Kitsom; kada ni za to nije bio sposoban - prevodio je italijansku poeziju.
Ovaj strastveni covek, sav izgubljen u legendama i mitovima, nasao je sebi idealnu ljubav u Lizi; umisljao je da je on Dante a ona Beatrice, da se znaju iz prethodnih zivota i da su, samim time, sudjeni jedno drugom. Elokventan kao i uvek izgleda je u ovo ubedio i Lizi koja je, nasuprot svim lepim manirima, a nakon tajne veridbe - pocela da zivi sa njim. U pocetku, ova je ljubav cvetala; Gabrijel je gotovo samo nju slikao, opsesivno, smatrajuci da je ona jedini nacin na koji on uspeva da se izrazi kao umetnik. Ne samo to : smatrao je da je i ona umetnicki genije te ju je ucio da slika. Postoje njegovi crtezi, studije Lizi kako sedi pred platnom (levo). Sacuvani su nekoliki njeni crtezi i dve slike u ulju. Njegovo shvatanje Lizi kao velike umetnice podrzavao je i Dzon Raskin, najuticajniji i najcitaniji umetnicki kriticar tog doba, koji je cak i placao za njene skice; uz Gabrijela Lizi je pocela da se ostvaruje i kao umetnik. Ponovo je pisala i poeziju i to sve bolje. Medjutim, kako u slikarstvu, tako i u poeziji, Lizi se veoma oslanjala na Gabrijelovo stvaralastvo. Iako se cesto naglasava da je i ona bila umetnik ipak njena umetnost nikada nijeb dostigla znacaj Gabrijelove.
Raskin je i inace promovisao mlade Prerafaelite; oni su, doduse, i bez njega postigli delimican uspeh prvim slikama. Medjutim, nakon sto su u njihovom casopisu Germ objavili svoju umetnicku teoriju i zelju za velikom promenom u umetnosti - kriticari i Akademija su ih gotovo unistili. Ovaj casopis nije poziveo duze od cetiri izdanja; svi su ih sa svih strana napadli, cak i Carls Dikens koji je bio prosto zgrozen odvrtanom novom umetnoscu. U tom trenutku Dzon Raskin spasava bratstvo objavivsi dva clanka u njihovu korist; smatrao je da je njihova umetnost nesto najbolje sto se u Britaniji pojavilo u poslednjih tri stotine godina. Tako je Dzon Raskin spasao bratstvo koje je onda dozivelo uspeh ali se ubrzo i raspalo. Svaki je umetnik krenuo svojim putem - Mile je imao aferu sa Raskinovom zenom, koja se na kraju od Raskina razvela i udala za Milea; Hant, i inace u stalnoj borbi izmedju poboznosti i greha u kom je ziveo sa svojim modelom En Miler, odlazi u Palestinu. Gabrijel sa novim obozavaocima i kolegama - Edvardom Burn Dzonsom i Vilijamom Morisom nastavlja da stvara u svojoj verziji prerafaelizma; oni ce zajedno oformiti tu drugu, meni jos drazu fazu ovog pokreta koji se onda priblizava i Morisovim Arts and Crafts idejama. (levo - portret Raskina, Mile)
U svemu ovome veza izmedju Gabrijela i Lizi je polako pocela sve vise da lici na ruzan san, pre nego onaj o savrsenoj ljubavi koji su oboje strastveno gajili. Gabrijel nikako nije mogao da se odluci da ozeni Lizi, najvise zbog porodice koja njegov izbor nikako nije odobravala. Mnogo je godina proslo dok Lizi nije upoznala Gabrijelovu majku; oca nije upoznala nikada. Gabrijelova sestra, pesnikinja Kristina Roseti, narocito je nije volela te se veoma snazno protivila njegovom braku. Lizi je, sa druge strane, bila sve ocajnija i sve bolesnija. Njen polozaj je bio nezavidan : iako vereni zivot sa muskarcem van braka bio je veoma skandalozan. Ukoliko do braka ne bi doslo bila bi zauvek upropascena zena. Ona je, u ocajanju, cak i prekidala zaruke sa njim; zbog zdravlja je otputovala u Francusku. Iako ju je po povratku Gabrijel nagovorio da mu se vrati vreme dok nije bila tu, kao sto je to bio cesto slucaj i kada je bila prisutna, ispunio je vezom sa svojim modelima En Miler i , narocito, Fani Kornfort. Njena strasna povredjenost ispoljava se i u njenom radu, te pise pesme poput Dead Love :
Oh never weep for love that’s deadili - Love and Hate :
Since love is seldom true
But changes his fashion from blue to red,
From brightest red to blue,
And love was born to an early death
And is so seldom true.
Then harbour no smile on your bonny face
To win the deepest sigh.
The fairest words on truest lips
Pass on and surely die,
And you will stand alone, my dear,
When wintry winds draw nigh.
Sweet, never weep for what cannot be,
For this God has not given.
If the merest dream of love were true
Then, sweet, we should be in heaven,
And this is only earth, my dear,
Where true love is not given.
Open not thy lips, thou foolish one,
Nor turn to me thy face;
The blasts of heaven shall strike thee down
Ere I will give thee grace.
Take thou thy shadow from my path,
Nor turn to me and pray;
The wild wild winds thy dirge may sing
Ere I will bid thee stay.
Turn thou away thy false dark eyes,
Nor gaze upon my face;
Great love I bore thee: now great hate
Sits grimly in its place.
All changes pass me like a dream,
I neither sing nor pray;
And thou art like the poisonous tree
That stole my life away.
Konacno, vencali su se ipak nakon deset godina veridbe. Na svadbi nisu bili ni porodice ni prijatelji ; Fani je tada vec bila toliko bolesna da su je prakticno uneli u crkvu. Neki misli da se Gabrijel tada njome ozenio jer je uvideo da ce joj uskoro doci kraj. Vec poprilicno zavisna od laudanuma, mesavine opijuma i alkohola koji se tada cesto prepisivao, bolesna i ocajna zbog Gabrijelovih prevara, Lizi je rodila mrtvorodjenu kcer, posle cega je obuzima jos veci ocaj te uzima i sve vise laudanuma. Ne zna se ipak da li je njena smrt bila samoubistvo. Umrla je od prekomerne doze laudanuma no po svedocenjima njihovog prijatelja pesnika Svinburna, sa kim su to vece vecerali, ona je bila u sjajnom raspolozenju. Ne samo to - bila je i ponovo trudna. Nasao ju je Gabrijel, nekoliko sati kasnije, u nesvesti; pozvao je cak cetiri doktora medjutim nijedan od njih nije joj vise mogao pomoci. Kasnije je kruzila prica,koju siri i Ivlin Vo u svojoj knjizi, da je Fani cak ostavila poruku Gabrijelu u kojoj se oprasta od njega ali da je Medoks Braun savetovao Gabrijela da je spali : ne samo da kao samoubica ne bi mogla da bude sahranjena na osvecenom groblju vec bi to bio i strasan skandal. Ocajan, kao sto se u prici gore kaze, Gabrijel je, kriveci sebe za smrt Lizi, u njen kovceg stavio svesku sa svojim pesmama. Iako je kasnije pristao da se one odatle izvade,nikada nije preboleo smrt svoje zene : govorio je da svake noci vidi njen duh, koji ga prati svuda. Nikako nije zeleo da bude sahranjen sa njom, niti na istom groblju, iako je tamo njegova porodica imala grobnicu.
Lizina dobra prijateljica, Dzordzijana Burn Dzons, zena slavnog slikara, koja je vec pri prvom susretu imala an impression which never wore away, of romance and tragedy between her and her husband, pisala je ovako dan nakon Lizine smrti u jednom pismu :
I am sure you will feel for Gabriel and all of us when I tell you poor Lizzie died yesterday morning. I scarcely believe the words as I write them, but yesterday I saw her dead. The evening before she was in good health (for her) and very good spirits, she dined with her husband and Swinburne and made very merry with them. Gabriel took her home, saw her prepare for bed, went out to the Working Men’s College, and on his return found her insensible from the effects of an overdose of laudanum which she use to take medicinally. She never knew him or anyone else for a second. Four physicians and a surgeon did everything human skill could devise, but spite of them all she died, poor darling, soon after seven in the morning. The shock was so great and sudden that we are only beginning to believe it today. I wonder at myself for writing about it so coolly. I went down directly I heard it and saw her poor body laid in the very bed where I have seen her lie and laugh in the midst of illness, but even though I did this I keep thinking it is all a dreadful dream. Brown was with Gabriel and is exactly the man to see to all the sad business arrangements, for of course under such circumstances an inquest has to be held. Of course I did not see Gabriel. Edward is greatly troubled as you will believe, and all the men. I leave you to imagine the awful feeling there is upon us all. Pray God to comfort Gabriel. The Chatham Place days were ended now, and Rossetti in his sorrow turned to his mother, whose grave tenderness must have been a refuge for his wounded heart, and went for a time to live in Albany Street with her and his sisters and brother. Poor Lizzie’s bullfinch went there too, and sang as sweetly and looked as sleek and cheerful as ever.
Prosle godine snimljena je serija, koju trenutno gledam zahvaljujuci torentu :) a koja se zove Desperate Romantics. Snimljena je po knjizi istog naslova koja je svojevremeno proglasena za najbolju art history knjigu te godine. Serija je neverovatno zabavna iako su autori dali sebi dosta slobode te mesaju datume, izmisljaju licnosti koje nisu postojale i zaboravljaju na one koje jesu ... no, sve u svemu i pored raznih ovakvih kritika meni se ona zapravo veoma svidja. To nije dokumentarni film ; ako neko zeli istorijsku tacnost po svaku cenu neka gleda pomenute dokumentarce koji se takodje daju skinuti sa neta ;) ili neka procitaju neku knjigu. Serija je tu da pre svega zabavi a onda i zaintrigira; ako je nekolicinu ljudi koji nikada nisu culi za ovu bandu zainteresovala dovoljno da nesto procitaju o njima - to je sjajno. Tako da je toplo preporucujem. Posebno za one koji su BBC enthusiasts :)
Na kraju evo i Rosetijeve jadikovke iz zbirke The House of Life ... Without Her
What of her glass without her? The blank gray
There where the pool is blind of the moon’s face.
Her dress without her? The tossed empty space
Of cloud-rack whence the moon has passed away.
Her paths without her? Day’s appointed sway
Usurped by desolate night. Her pillowed place
Without her? Tears, ah me! for love’s good grace,
And cold forgetfulness of night or day.
What of the heart without her? Nay, poor heart,
Of thee what word remains ere speech be still?
A wayfarer by barren ways and chill,
Steep ways and weary, without her thou art,
Where the long cloud, the long wood’s counterpart,
Sheds doubled darkness up the labouring hill.
Šta da kažem, kako da počnem komentar, posle ovakvog posta. Za mene veoma ličnog.
ReplyDeleteNešto kao u pričama, bilo jednom ili veoma davno..., dakle bukvalno, jako davno, još u prošlom veku, studirala sam filologiju. Nije to bila baš moja prva i prava ljubav, ali eto. Blizu, preko puta tog mog faksa, veoma blizu je mesto gde se studira istorija umetnosti. I predala sam se svojoj strasti, negde na polovini studija i prešla preko puta da se upišem i na te studije. Istoriju umetnosti nisam završila, apsolvirala sam, tako se to zvalo u moje vreme, verovatno zato što je ta ljubav bila isuviše jaka, da bi mi papir nešto značio. Iskreno, predavala sam se stvarima, koje volim a neke sam preskakala. Da ne dužim, jedna od tih strasnih ljubavi je bio i Roseti.
Thanks!
Draga Amarilis pa mi smo, na neki nacin,dvostruke koleginice :) Ja, doduse, nisam bila toliko ambiciozna da upisem dva fakulteta, i ovaj jedan je bio overwhelming. Bas me zanima po kom si programu bila na istoriji umetnosti, to jest, da li pre prve reforme kao moji stariji profesori ili kao mladji posle prve reforme ? Onda bi mogla znati nekoga od mojih profesora Stevovica, Olivera Tomica ili Bodina ? Lidiju Merenik mozda ? Sto se filologije tice nisam to studirala mada su me svi nakon Filoloske nagovarali, ali meni je posle te skole bilo malo dosta pa sam upisala ono sto najvise volim :)
ReplyDeleteZa program pitam i zato sto mi uopste nismo ni dotakli Prerafaelite,nekako su ostali nesvrstani izmedju novog veka i neke moderne, pa ih nisu pitali ni jedni ni drugi ... kao i mnogo toga drugog. Ja sam Rosetija upoznala prvo kao pesnika, kao i Lizi i Kristinu Roseti, u nekoj knjizi engleske poezije iz British-a, jos u srednjoj skoli. Kasnije sam videla slike i bilo mi je krivo sto ih tokom studija uopste nismo ni pomenuli. Volim prerafaelite jako ali moram priznati da vise volim Burn-Dzonsa i Voterhausa (mada je to vec donekle i simbolizam) nego Rosetija i druge "prve" prerafaelite. Od Rosetijevih najvise volim one na kojima mu je pozirala DZejn Moris,dok mi je Lizi najbolje predstavljena kod Milea kao Ofelija. I inace kazu da tu najvise lici na ono kako je zaista i izgledala ...
Drago mi je sto sam nasla tebi dragu temu :) POgledaj seriju, da se skinuti :)
E draga moja Gradiva, to je bilo pre potopa, kada sam ja bila na tvom faksu, jaaako davno, pre reformi. Nisam se ja srela sa Rosetijem niti ga je tamo iko pomenuo, sama sam ga otkrila, kao i mnoge moje druge ljubavi, kada se radi o slikarima. Uopšte slikarstvo mi je mnogo važno u životu, nešto sam i sama mazala jedno vreme. Deca sam uspavljivala sa biografijama slikara itd. itd.
ReplyDeleteHa za Rosetija znam..omiljena mi je 'day dream' ;)
ReplyDeleteUh sjajno..neki imaju Desperate Housewives..ali i ja cu torentovati Desperate Romantics ;)
Kada znas kako se sve stvarno desavalo ne smeta ti sto su se "ogresili" o istinu u seriji :) OK Roseti nije bio bas takav i sve su jako ubrzali ali evo odgledali smo je do kraja, i mom decku se svidela (mozes misliti koliko je on prosto lud za nekakvim prerafaelitima, pa ipak) i to najvise stoga sto su uzasno zabavni i odlican je scenario.
ReplyDelete