Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.
Stvaranje sunca i meseca
Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela.
Stvaranje Adama
Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način.
Prvobitni greh i izgnanje iz raja
Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale.
Potop
Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati.
Nojevo pijanstvo
Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni.
Prorok Jeremija
Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela.
Prorok Joil
Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva.
Libijska sibila
Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca.
David i Golijat
Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja.
Bronzana zmija
Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.
Kažnjavanje Hamana
Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.
Prorok Jona
Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.
O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.
Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio.
Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.
Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo
Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu.
Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide.
Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele
Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.
Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada.
Unutrašnjost Sikstinske kapele
Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.
Neko bi mogao pomisliti da ovde sprovodim kakvu promotivnu kampanju za Sluzbeni glasnik kada toliko pominjem njihova izdanja i iz njih citiram :) To nije slucaj. Istina je da oni, i pored svih sitnih nedostataka, imaju jako zanimljivih prevoda, narocito sto se umetnosti tice i narocito u ediciji kojom upravlja Jovica Acin [biblioteka kljucevi]. Proslog puta tako sam pomenula njihovo izdanje dnevnika Ezena Delakroa, koji je Jovica preveo; sada s obzirom da je Direrov rodjendan, pominjem knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju koja se sastoji od Direrovih pisama prijatelju iz Venecije i dnevnika koji je vodio tokom kasnijeg putovanja po danasnjim Holandiji i Belgiji. Ova nevelika knjiga cita se lako i brzo; deo njegovih dnevnickih zabeleski je obimniji nego deo sa pismima koja je pisao Vilibaldu Pirkajmeru iako su ova meni mozda ipak nesto zanimljivija. Pa ipak lepo je citati beleske iz Antverpena, Brisela, Briza, Gana, Ahena ... onda kada se imalo prilike prolaziti i uzivo tim predelima. To sada citam i iz navedenog razloga uzivam dodatno; ovde cu, nakon par opstih zabeleski, citirati samo iz par njegovih pisama uz slike koje su nastale u tome periodu. O putovanju po Nizozemlju i dnevnickim beleskama sa istog - mozda neki drugi put :)
Majka Barbara i otac Albreht Direr Stariji; izmedju njih porodicni grb koji se inace nalazi
na pozadini portreta oca; ova dva portreta bila su spojena u diptih ali su vremenom razdvojeni
Verovatno je da je svako cuo za Albrehta Direra i da barem jednu njegovu sliku vrlo dobro zna : Autoportret iz 1500. godine poznato je delo renesanse na severu gotovo onoliko koliko je Mona Liza italijanske renesanse. Onaj ko se vise interesuje za umetnost verovatno dobro zna da ova poznata i izuzetno hristolika, idealizovana slika nije prvi Albrehtov autoportret i da pre njega postoji citav niz istih [dole sam ih poredjala hronoloski:)], pocevsi sa onim koji je nacinio sa samo 13 godina, 1484. godine, a kome je kasnije dodao i natpis kada sam bio dete. Do toga vremena on je zavrsio nekoliko razreda skole a potom kao segrt ucio kod svoga oca, Albrehta Direra Starijeg koji je bio uspesan zlatar; od njega je mogao nauciti kako zlatarske tehnike tako i crtanje. Koliko je uspesan Albreht Stariji bio vidi se vec i po tome sto je od svoga rada mogao izdrzavati veliku porodicu od cak osamnaestoro dece, od kojih je Albreht Mladji bio trece dete a drugi po redu sin. Ova brojna porodica izgleda je medjutim zivela poprilicno udobno, mozda i stoga sto se Albreht Stariji ozenio kcerkom svoga ucitelja po imenu Barbara, tako da je doslo do spajanja dve zlatarske prakse. Oni su cak imali i svoj grb, koji je mladi Direr i naslikao, kao sto je slikao i portrete svojih roditelja [gore]. Na ovom grbu narocito je zanimljiva leva, oceva strana koja otkriva porodicno poreklo : prikazana su vrata sto je stoga sto je njegov otac, pre no sto je prispeo u Nemacku iz sadasnje Madjarske, nosio prezime Ajtósi - sto znaci otprilike onaj koji pravi vrata - a po istoimenom selu u Madjarskoj. Tako je prvobitno Albreht svoje prezime (bukvalno) preveo na nemacki kao Tirer (Thürer) pa tek onda promenio u Direr (Dürer); moglo se desiti tako da umetnika danas znamo kao Albrehta Tirera :)
Autoportreti iz godina : 1484, 1491 i 1493.
Autoportreti iz godina : 1493 (prvi njegov slikani autoportret i istovremeno ,
smatra se, prvi samostalni autoportret u evropskoj umetnosti), 1498 i 1500.g.
Moja Agnes
Nije cudno stoga sto je otac zeleo da mu ovaj sin izuci zanat do kraja i da se potom bavi ocevim poslom. Medjutim, decko je bio ne samo izuzetno zainteresovan za crtanje - mnogo vise no za zlatarske poslove - vec je pokazivao i izvanredan talenat, kao sto se iz tog prvog portreta moze i videti. Tako je naposletku otisao da se uci kod slikara Mihaela Volgemuta, cija se radionica bavila i izradom drvoreza za knjizne ilustracije. Nakon sto je zavrsio svoje skolovanje Albreht odlazi na putovanje tokom kojeg je naredne cetiri godine lutao po Nizozemlju, upoznaje sa umetnicima i obilazi radionice i znamenitosti. Ovo putovanje,kao i njegovo prvo putovanje u Italiju koje je nedugo potom usledilo, na zalost nije dokumentovano tako da se ne zna o njemu mnogo. Po svom povratku u rodni Nirnberg, kao svrseni zanatlija, zeni se izvesnom Agnes - kcerkom tada poznatog gravera; iako je jednim poznatim crtezom na kojem predstavlja svoju mladu verenicu on prema njoj iskazao neznost, kako izradom tako i natpisom moja Agnes, ovo izgleda ipak nije bio srecan brak. Albreht je gotovo odmah krenuo za Italiju, i to peske (!!!) dok je Agnes ostala kod kuce sama; ovaj potez, u ovako naglom obliku, tesko je shvatiti pogotovo kada se zna da je zenidba bila uslov da se otvori radionica te da je odlaskom ostavio ne samo svoju mladu zenu vec i tu mogucnost. Pa ipak, on je otisao u Italiju gde ce se zadrzati do naredne godine. Agnes i albreht nisu imali dece; pisuci iz Italije svome prijatelju on je umeo u vezi nje i veoma grubo da se sali, dok se iz svega moze nazreti i to da ih je Pirkenhajmer u njegovom odsustvu mirio.
Ovo je njegov prvi odlazak u Italiju od kojeg je preostalo nekoliko akvarela i crteza ali ne i nekih licnih zabeleski i dokumenata. Krajnji cilj bila mu je Venecija, gde je i stigao; veruje se da je posetio takodje Mantovu i Padovu. Odusevljava se Djovanijem Belinijem, venecijanskim slikarem iz poznate slikarske porodice, sto je ljubav koja ce potrajati i do naredne njegove posete, kada ce tvrditi da je on i dalje najveci venecijanski slikar. Iz ovog periodu potice, na primer, onaj toliko voljeni kunic iz Albertine.
Po povratku iz Italije Direr je otvorio svoju radionicu u Nirnbergu; to sto je izabrao rodni Nirnberg nije ni malo cudno kada se ima u vidu da je taj grad tada predstavljao srediste renesanse na severu i ne samo to vec i stamparski centar; Direr ce u sirim Evropskim okvirima svoju reputaciju upravo i zasnovati (i dalje, mozda, zasniva) na grafici, iako mu kasnije to nece biti toliko drago pa ce se cak i tuziti u pismima kako Italijani misle da sa bojom nista ne vredi. Iako je u ovom periodu 1495 - 1506 izradio neka od danas najpoznatijih svojih dela, vec posle prvog puta pod velikim uticajem Italije, Direr ce se potom odluciti i na drugo putovanje u Veneciju : hteo je da bolje izuci proporciju i perspektivu. ovim se on bavio sto sa prijateljem - Djakopo Barbarijem - sto samostalno i u Nirnbergu, sto je pocetak njegovih teorijskih istrazivanja koja ce kao krajnji rezultat imati dve vazne teorijske knjige. Najzad, 1505. godine vraca se u Italiju gde ostaje sve do 1507. godine; sada je on poznati umetnik kome na brojne nacine pomaze takozvana nemacka umetnicka kolonija - nemacki iseljenici pomazu mu pri pribavljanju porudzbina. On sada pre svega slika i to neretko velike oltarske slike, od kojih su meni ipak zanimljiviji portreti nama danas nepoznatih Venecijanaca i Venecijanki.
Tokom ovog svog boravka Direr se sprijateljio sa mnogim italijanskim umetnicima ovog perioda, cak i sa Leonardom; Vazari pominje kako je bio odusevljen Rafaelovim delom te da mu je poslao jedan od svojih autoportreta.
Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.
Da li su se oni i upoznali - ostaje pitanje: ne zna se da li je Albreht stigao i do Rima. Gete na jednom mestu u knjizi Putovanje u Italiju kaze kako mu je zao sto Direr nije stigao tako daleko; pa ipak postoji mogucnost da je ipak dosao i do Rima, kao sto je obisao i neke druge italijanske gradove. Nakon ovih italijanskih putovanja Direr je bio miran kod kuce sve do 1520. godine kada je krenuo na to drugo putovanje u Nizozemsku, sa kojeg je sacuvan ovaj dnevnik sto ga sada imam u ruci. Pisma iz Italije koja mu prethode prva su, kazu tako, licna dokumenta sacuvana od jednog umetnika. Svakako izuzetno je zanimljivo citati tako sto i zaviriti u njihov petnaestovekovni svet. Ono sto pomalo cudi jeste sto taj svet - od pre pet stotina godina - nije mnogo drugaciji od nasega.
Evo nekih delova iz pisama koje je upucivao svom prijatelju, poznatom humanisti Vilibaldu Prikhajmeru, svom prijatelju iz detinjstva u koga se u potpunosti pouzdao i od koga se mnogo cemu naucio. Za ovog advokata skolovanog u Italiji Albreht je veoma mnogo po Veneciji jurio kojekakvo prstenje, drago kamenje, fini papir i cilime; ove delove, gde Albreht iscrpno opisuje kakav je prsten kupio i po kojoj ceni, sam medjutim odlucila da izostavim ;)
Venecija, 6. januara 1506.
Vilebald Pirkenhajmer
Cestitom i mudrom Vilibaldu Pirkhajmeru, u Nirnbergu
Dragi moj ucitelju, Vama i Vasima, jos mnogo srecnih Novih Godina. U Vase zdravlje, dragi gospodine Pirkhajmeru. Znajte da sam zdravo; neka Vam Bog podari i vise od toga. Dakle, ono sto ste trazili od mene, naime da kupim nekoliko bisera i dragog kamenja, treba da znate da ne mogu da nadjem nista a da je iole valjano ili vredno novca; Nemci su opustosili sve.
Oni koji kruze rivom uvek ocekuju cetvorostruku vrednost za sve, jer oni su najprepredniji nitkovi koji ovde zive. Niko i ne ocekuje cestitu uslugu od njih. Zato su me neki dobri ljudi upozorili da budem oprezan s njima. Za njih su mi kazali da varaju svakoga, bez izuzetka, i da u Frankfurtu mozete kupiti bolje stvari nego u Veneciji.
A sto se tice knjiga koje ste mi porucili, Imhof se vec postarao za njih, ali, ako Vam je potrebno jos nesto, samo recite i s najvecom revnoscu pobrinucu se za sve. I, neka je na Bogu da Vam zaista necemu posluzim. Rado cu se za sve postarati jer znam koliko ste ucinili za mene.
[...]
7. februara 1506.
Venecijanka, 1506. god.
Koliko bih zeleo da ste ovde u Veneciji, toliko je dragih ljudi ovde medju Italijanima koji iz dana u dan sve vise traze moje prijateljstvo - sto mi vrlo godi - ljudi od ukusa, ucenih, dobrih sviraca na flauti, frulasa, poznavalaca slikarstva, ljudi od prefinjenog osecaja i cestitosti, koji koji mi ukazuju veliku cast i postovanje. S druge strane, medju njima takodje ima i najbednijih, najlazljivijih nitkova, za koje jedva da sam poverovao da hodaju ovom zemljom; pa ipak, ko ih ne zna, pomislice da su najfiniji ljudi na ovom svetu. Ne mogu, a da se u sebi ne nasmejem : svesni su da je njihovo nevaljalstvo dobro poznato, ali to ih uopste ne brine.
Medju Italijanima imam sijaset dobrih prijatelja koji me upozoravaju da ne jedem i ne pijem s njihovim slikarima jer mnogi od njih moji su neprijatelji, kopiraju moj rad iz crkvi i gde god na njega naidju; a posle ga kritikuju i tvrde da je izveden na staromodan nacin i da ne vredi nicemu; medjutim Djambelim (Djovani Belini) veoma me je hvalio kod mnoge gospode. rado je zeleo da ima nesto moje i pojavio se kod mene i trazio nesto za sebe, rekavsi da ce mi dobro platiti, i svi mi govore da je on cestit covek, tako da sam se zaista zblizio sa njim. Veoma je star, a ipak je najbolji slikar od svih.
A stvar koja mi se tako dopadala pre jedanaest godina vise mi se ne dopada i, da je nisam video sopstvenim ocima, nikom ne bih verovao na rec. I, isto tako, treba da znate da ovde ima sijaset slikara, boljih od ucitelja Jakoba (Djakopo de Barbari), premda bi se Antonio Kolb zakleo da na svetu nema veceg slikara od Jakoba. Drugi mu se rugaju i kazu da je icemu vredeo ostao bi ovde. Tek danas sam poceo skice za moju sliku jer ruke su mi tako krastave da ne mogu da radim, ali sam uspeo da ih zacelim.
A, sad, budite blagi prema meni i ne srdite se tako naprecac, nego budite nezni poput mene. necete da ucite od mene, ne znam zbog cega. Dragi moj, voleo bih da znam nije li neka od Vasih [miljenica] umrla - ona kraj vode, na primer, ili ona [privlacna poput cveta] ili [poput cetke] ili [poput napaljene zenke]psa, pa da mozda uzmete neku drugu umesto nje.
U Veneciji, devetog sata na noc, u subotu posle Sretenja, godine 1506.
2. aprila 1506
Portret mladica, 1506. god.
[...] Ovdasnji slikari, i to treba da znate, veoma su naprijateljski nastrojeni prema meni. Tri puta su me pozivali pred magistrate i morao sam da platim 4 florina njihovoj skoli. Takodje treba da znate da bih zaradio vise novca da nisam bio primoran da slikam za Nemce jer tu ima mnogo posla i nikako ne mogu da zavrsim pre Duhova; ali, platice mi svega 85 dukata. to ce, znajte, otici na zivotne troskove, a potom moracu da kupim neke stvari i da nesto novca posaljem, tako da ovog casa nemam mnogo u rukama; medjutim, odlucio sam da ne odlazim sve dok mi Bog ne omoguci da Vam se dostojno oduzim i, osim toga , sa sobom ponesem florine. Lako bih ustedeo da ne moram da radim ovu sliku za Nemcejer, osim slikara, svako mi zeli sve najbolje.
Molim Vas, recite mojoj majci da razgovara s Volgemutom u vezi s mojim bratom i da ga zamoli da mu da neki posao dok se ja ne vratim, ili da mu nadje posao kod nekog drugog. Trebalo je da ga povedem sa sobom u Veneciju , sto bi koristilo i meni i njemu, on bi naucio jezik, ali majka se plasila da ce se nebesa obrusiti na njega. Molim vas da pazite na njega : zene tu nisu od pomoci. recite decaku, kao sto umete, da bude marljivi nezavisan dok se ne vratim, a ne da se oslanja na majku, jer nisam svemoguc, iako dajem sve od sebe. Da sve ne dajem od sebe, ne bih gladovao; ali opskrbiti toliko njih, zaista mi tesko pada, a niko se ne razbacuje novcem. [...]
8. septembra 1506.
[...] Za moju sliku, treba da znate, kazu da bi dali dukat da je vide. Dobro je islikana i zivih je boja. Vise su me hvalili nego sto sam od nje imao koristi. Lako sam mogao da zaradim 200 dukata, i morao sam da odbijem veliku porudzbinu kako bih se vratio kuci.
Ucutkao sam sve slikare koji su govorili da sam dobar u bakropisu, ali da kod slikanja ne umem da baratam bojama. Sad svi govore da nikad nisu videli lepsi kolorit.
Pozdravlja Vas moj francuski ogrtac, kao i moj italijanski kaput. Izgleda mi da mirisete na galantnost. mogu da osetim odavde; a ovde jos kazu da se, kad se udvarate, pretvarate da Vam nije vise od 25 godina. O, da! Udvostrucite i poverovacu Vam. Prijatelju moj, ovde ima italijanskih djavolaka bas poput Vas. Ne znam kako se potrefilo! [...]
23. septembra 1506.
Poklonjenje Devici (poznata i kao Praznik brojanice) 1506. *
[...] Znajte da sam zavrsio sliku, kao i jos jednu quadro, kakvu nikad ranije nisam izradio. I, buduci da ste tako zadovoljni sobom, da Vam ovde kazem da nema bolje Madone na citavom svetu jer je svi slikari hvale kao sto plemici hvale Vas. Kazu da nikad nisu videli otmeniju i ljupkiju sliku.
Isto tako, znajte da cu, najkasnije za cetiri nedelje, zavrsiti posao ovde jer najpre treba da izradim neke portrete koje sam obecao, a ksko bih sto pre dosao kuci, buduci da je moja slika gotova, odbio sam porudzbine vredne vise od 2000 dukata; sve moje komsije znaju o ovome.
I, dopustite da Vas pozdravim. Imam jos toga da pisem, a glasnik je vec spreman da krene; osim toga, nadam se, po milosti Bozjoj, da cu uskoro biti s Vama i uciti nove mudrosti od Vas. Bernard Holcbek rekao mi je najlepse stvari o Vama, ali verujem da je uzrok tome sto ste mu tast. Medjutim, nista me ne ljuti toliko kao kad cujem da ste lepi jer, u tom slucaju, ja bi trebalo da sam ruzan; to me izludjuje.
Iduceg dana nasao sam sedu u kosi, a ona je posledica ciste bede i dosade. Mislim da mi je sudbina namenila rdjave dane. Moj francuski ogrtac i smedji kaput salju Vam najsrdacnije pozdrave. Ali, voleo bih da vidim sta to Vase pijano drustvance cini da se drzite tako nadmeno.
Godine 1506, u sredu posle Svetog Mateja.
* ovu veoma poznatu sliku Direr je izradio po porudzbini nemackih doseljenika; prvobitno je bila olatrska slika u njihovoj Crkvi svetog Vartolomeja, da bi je potom za 900 dukata otkupio car Rudolf II i preneo u Prag. No, ni ovo nije bio kraj putovanja obog umetnickog dela : bila je ostecena tokom svedske opsade, restaurirana pa prodata vise puta, jednom cak za samo jedan florin. Na kraju ju je 1930. godine Cehoslovacka vlada otkupila te se moze videti i danas u njihovoj Nacionalnoj galeriji u Pragu.
Ova slika smatra se najznacajnijom koju je Direr naslikao tokom ovog svog puta u Italiju; pored ostaloga ona je veoma interesantna i stoga sto se na njoj moze videti jos jedan Direrov autoportret : nalazi se sasvim desno, uz drvo, i jedini upravlja pogled pravo u posmatraca. Predstavljen u ekstravagantnoj odeci (koja je pomalo i bizarna uzevsi u obzir da se nalazio tada u toploj Italiji : obucen je u neku vrstu koznog kaputa ili bunde), duge olave kose; u ruci drzi papir na kome pise da je slikar toga dela on, da je sliku zavrsio za pet meseci a pored njegovog imena stoji jos i germanus (EXEGIT QUINQUE MESTRI SPATIO ALBERTUS DURER GERMANUS MDVI). Kao da je na svaki nacin - odelom, natpisom pa onda i tipicno nemackim krajolikom prikazanim u pozadinom, kao i portretom svoga vladara Maksimilijana, on zeleo da naglasi svoje nemstvo; nije to ni cudno kada je slika bila namenjena crkvi u kojoj su odlazili Nemci a koja se nalazila u kraju koji su naseljavali vecinom - Nemci. Pored toga zeleo je, verovatno, da se izdvoji na neki nacin od svih tih italijanskih slikara koji su ga okruzivali. Kao sto i sam kaze u pismima, ova slika postigla je veliki uspeh kod publike, pa su cak i duzd i patrijarh dosli da joj se dive.
Juce je bio would be rodjendan divnoga romanticara Ezena Delakroa, koji je voleo Getea i Bajrona a koga su potom voleli simbolisti i impresionisti; sa malim zakasnjenjem (s obzirom da sam trenutno u nekom sasvim drugom transu) evo vam donosim deo njegovog dnevnika, tacnije delove (kako tamo kazu - ulomke) iz godine kada je zapoceo da pise dnevnik, nakon majcine smrti, dakle - 1822 godine; on je tada jos bio sasvim mlad - imao je tek dvadeset i cetiri godine. Ovi odlomci poticu iz jedne stare knjige (Suvremena biblioteka, Zagreb, 1944) koja je zapravo knjiga o Delakroa od nekog Pierre Courthion-a uz koju je dnevnik pridodat; prepuna je arhaizama i sada vec nestandardnih pisanja reci, sto joj dodaje na drazi. No, koga bi ovako nesto zainteresovalo - postoji i novo izdanje kod Sluzbenog glasnika, u prevodu Jovice Acina koji i uredjuje biblioteku u okviru koje se ovo, i jos mnoga zanimljiva izdanja, nalazi.
Dakle, ovaj put samo delovi iz 1822. godine (prvi njegov zapis je ceo ovde, drugi u delovima) i to onako kako u ovoj knjizi pise; on je potom nastavio da vodi dnevnik do kraja zivota, 1863. godine, mada cesto sa dugim prekidima. Beleske koje slede su, stoga, beleske veoma mladog coveka; Bajron je jos uvek ziv, Grcka se bori za svoju slobodu a on veoma mnogo govori o devojkama. Jedna takva epizoda bila je meni toliko slatka da sam je morala dati u celosti. Kako postaje stariji i zreliji on medjutim sve vise pise o umetnosti, tako da se interesantnosti tog tipa nalaze dalje od ovog teksta koji postavljam, a koji sam ilustrovala onim retkim njegovim delima koja se mogu pronaci na internetu a da su iz ovih godina. Od njih najvaznija i najveca je, dakako, Danteova barka; meni je medjutim mozda jos drazi njegov Autoporetret kao lika iz romana Valtera Skota Edgara Rejvensvuda - sto lepo pokazuje stanje suha koje je tada medju mladim svetom vladalo.
No, pre toga jedan prelepi video nacinjen od Ezenovih slika i muzike njegovog prijatelja Sopena a koji moze posluziti i kao muzicka podloga uz citanje teksta :)
1822.
Laroux, 3.rujna - Izvrsavam zamisao, kojom se odavna bavim : pisat cu dnevnik. Zivo zelim da pritom nikada ne smetnem sa uma, da pisem za sebe samoga. Nadam se dakle, da ce biti istinit. Postat cu i bolji. Ovaj ce me papir prekoriti, sto se toliko mienjam. Zapocinjem pisati u sretnom raspolozenju.
Nalazim se kod svog brata; sada je 9 ili 10 sati navecer : upravo je odkucalo na zvoniku Larouxa. Sjeo sam pet minuta na malu klupu pred vratima, koja je bila obasjana mesecinom. Nastojao sa da se saberem; premda sam danas sretan, ne mogu ozivjeti u sebi jucerasnje osjete ... Bio je pun mesec. Sjedeci na klupi, koja je nasuprot bratovoj kuci, okusio sam divne trenutke. Nakon sto smo bili sproveli susjede, koji su bili na veceri, i prosetali oko jezera, vratili smo se kuci. Brat je citao novine, a ja sam uzeo neke Michelangelove crteze, koje sam bio ponio sa sobom. Ovi su me crtezi duboko potresli i spremili tlo povoljnim emocijama. Mjesec je izisao velik i ridjast, a nebo bilo bistro; polagano se dizao medju drvecem. Dok sam ovako snatrio, a moj brat pricao o ljubavi, zacuo sam izdaleka Lisettin glas. Ovaj se glas hvata za srdce : od svih cari njezine osobe najdublji dojam izazivlje glas. Jer Lisette nije stono riecliepa, ni oma nesto, sto je Rafael znao vrlo dobro osjetiti; njezine su ruke ciste popur bronze, a njihov je oblik njezan i snazan. Lice, koje nije izricito liepo, poprima neki produhovljen izraz, carobna smjesa strasti i postenja djevojackog ... Tako prije dva do tri dana, kad je dosla k nama, nedjeljom, a mi jos sjedili oko stola. Premda ne volim, kad je odvise stisnuta, toga dana mi se veoma svidela, napose radi bozanskog smieska, koji sam netom spomenuo, povodom nekih krupnih dosjetaka, koje su je potakle da ponikne glavom, skrivajuci svoje uzbudjenje. Bila je zacelo uzbudjena, jer je, odgovarajuci na ravnodusne stvari, njezin glas bio promienjen, a nije mi htjela pogledati u oci. Drzim da je to bilo te veceri, da sam je poljubio u crnome kucnom hodniku. Na povratku iz mjesta, drugi su bili zasli napried, a ja sam s njome zaostao. Sve mi je govorila nek vec jednom prestanem, ali tiho i blago; no sve to nije bogzna sta. Pa sta onda ? Njezina uspomena, koja me ne ce progoniti poput kakve strasti, bit ce priatan cvetak na putu mojih sjecanja. Zvuk njezina glasa podsjeca na glas Elisabethe, cija uspomena pocinje bliediti.
U nedelju sam primio pismo od Felixa, gdje mi javlja, da je moja slika objesena u Luxembourgu. Danas u sriedu jos sam uviek time zaokupljen; priznajem da mi to vrlo godi i da ova misao, kada mi dodje, prijatno bojadise moje dane. Ova je misao sada najjaca, ona je i podbola zelju da se vratim u Pariz, gdje cu po svoj prilici naci samo skrovitu zavist i sitost : nestat ce doskora onoga, sto me sada izpunja slavljem. A ne ce biti ni Lisetta, ni mira ni mjesecine, koji ovde udisem punim plucima.
Da bih se vratio svojim jucerasnjim uzitcima (ponedeljak navecer), nisam mogao odoljeti, a da ne posvetim spomen ove mile veceri jednim crtezom : nacrtao sam naprosto klupu, na kojoj sam se tako dobro bio osjecao. Nadam se, da ce mi uspjeti da se dovinem svojih ideja i unutarnjih uzitaka ... , no za ime Bozje, neka se tako nastavi !
Sjetiti se osnova, koje su mi dolazile, da bih se, kad budem u Parizu, dao na posao; sjetiti se pojedinih zamisli za slike.
Naslikati "Tassa u tamnici" u naravnoj velicini.
Laroux, 5. rujna. - Bio sam s bratom u lovu. Bila je strasna zapara. Ubio sam prepelicu, okrenuvsi se vrlo vjesto, tako da me brat hvalio. Bila je to, uostalom, jedina lovina, premda sam pucao tri puta na kunice.
Autoportret - Ezen kao Ravenswood iz
romana ser Valter Skota - 1821. god.
Navecer smo isli pred gdjicu Lisette, koja je dosla krpati kosulje. Kako smo opet zaostali ja sam je poljubio, a ona se otimala, da mi je bilo muka, jer sam osjetio, da se njezino srdce buni. Nasao sam je jos jedanput, a ona se odlucno odkinula i rekla, da bi mi kazala, kad bi htjela. Bolno sam je odgurnuo i zlovoljno krenuo drvoredom, dok je izlazio mjesec. A onda sam se po treci puit kusao pribliziti : isla je po vodu za veceru. Htio sam objesiti nos i ostati po strani, ali sam ipak popustio ... "Vi me dakle ne volite?" - Ne! "Volite li koga drugoga?" - Ja ne volim nikoga ! (Glupi odgovor, koji hoce kazati : Dosta mi je !). Ovaj put sam se iskreno naljutio : srdito sam spustio ruku, koju sam bio uzeo, i okrenuo joj ledja pozliedjen i nujan. Cuo sam napolja prigusen smieh, koji nije bio pravi smieh. Bio je to ostatak njezinog prosvjeda, pola sale - pola istine. Mrzko mi je to ! Vratio sam se u svoj drvored i pravio kao da je ne vidim.
Zivo zelim da se otresem tih misli. Nisam zaljubljen, ali me obuzimlje negodovanje odnosno zelja, da bi ona pozalila. Dok ovo pisem htio bih izraziti svoje razocarenje i prkos. Bio sam odlucio, da je sutradan posjetim. Hocu li popustiti ovoj teznji ? Ne znam. Dakle nije sve svrseno, a ja sam dosta kukavan da se vratim ? Nadam se i zelim da nisam.
...
Ova misao nije mi nikad dosla u pamet kao jucer, a izazvao ju je moj brat : upravo smo bili ubili zeca, a naseg je umora nestalo; zadivili smo se kako dusevno raspolozenje djeluje na tielo. Spomenuo sam Atenjanina, koji umire, cuvsi za pobedu kod Plteje (?), francuzke vojnike kod Malplaqueta i tisucu slicnih zgodica. To su argumenti hocemo li dokazati, kako je ljudska dusa uzvisena; ne znam cime bi se to moglo pobiti. Kojeg li zanosa kad zatrube bojne trublje i zagrme bubnjevi !
Lauroux , 13. rujna. - ... Prekjucer, kad je bila ta vecera, pomirio sam se s Lisettom, i plesao sa njome do kasno u noc. U druztvu s Charlesovom zenom, Lisettom i Henryom nisam se dobro osjecao. Stujem zene : nikako ne bih mogao govoriti im sramotne stvari. Ma kako bile propale ili tupe, ja se sam zarumenim, kad pozliedim stidljivost, koju bi trebalo bar izvana cuvati.
Pariz, 5.listopada. - ... Sva smo trojica otisli gledati nagradjene umjetnine. Putem smo se navratili Rougetu i poveli ga sa sobom. Debay, ucenik Grosov, nagradjeni ucenik, ogadio mi je skolu i njegova majstora. A neki sam jos dan toliko ceznuo za Grosovom skolom ! ...
Ujak je, cini se, dirnut i odusevljen mojom slikom. Svjetuju mi da podjem svojim putom, a ja danas upravo zudim za samostalnoscu.
Sve bi bilo krasno, da me cieloga dana nije mucila pomisao na odielo, koje sam ujutro probao : nije mi pristajalo. Iduci ulicom gledao sam sve prolaznike da vidim kako im pristaju njihova odiela.
Pariz, 8. listopada. - Ne treba misliti, da neku stvar treba zabaciti samo zato, sto nam se jednom nije svidjela. Covjek se mienja. Evo na pr. knjiga, u kojoj nismo nasli nikakovih pobuda, koristno ce nam posluziti budemo li je ponovo citali, posto smo se obogatili novim iskustvima.
Upravio sam svoje sile novim pravcem (ili, bolje rekavsi, moja je energija skrenula drugim putem) : bit cu trubac onih, koji se daju na velike stvari !
Ima u meni nesto sto je jace od moga tiela. Ima ljudi, koji nisu podvrgnuti unutrasnjim utjecajima, dok je u mene nutrina jaka. Bez tih unutrasnjih potreba, ja bih klonuo..., a ipak ce me oni iztrositi (govorim zacielo o masti, koja vlada mojim bicem; koja me vodi).
Kad sam napravio liepu sliku nisam napisao nijednu misao ... kazu ljudi ! ... Kako su kratke pameti ! Lisavaju slikarstvo sviju njegovih prednosti. Pisac kazuje gotovo sve, da bi ga razumjeli. U slikarstvu se stvara neki tajanstveni dodir izmedju duse prikazanih osoba i duse gledaoca. Gledalac vidi likove vanjske prirode, ali u dusi misli istinskom onom mislju, koja je zajednicka svim ljudima : jedni joj daju tielo pisuci, ali je pritom izkrivljuju, jer misao u sustini svojoj nije sputana. Priprostog i surovog covjeka lakse ce potresti knjizevno djelo nego li djelo slikara ili glasbenika. Umjetnost slikareva dira covjeka s time vise sto izgleda stvarnija; u slikarstvu kao i u prirodi, jasan je udio onoga, sto je konacno i onoga, sto je bezkonacno. A bezkonacno je ono, sto potresa dusom; nutarnja pobuda, sto je nalazimo u predmetima, koji zbore samo nasim osjetilima.
Pariz, 12. listopada. - Vracam se kuci s "Figarova pira" krcat bozanskim dojmovima.
Danteova barka, 1822. god.
Ova mi glasba cesto daje velike misli. Kada je cujem osjecam veliku zudnju da nesto stvorim. Bio bih posve drugi covjek, da sam u radu suzdrzljiv i discipliniran kao neki, koje poznajem. No meni se uvek zuri : hocu odmah rezultate.
Jeli smo zajedno : Charles, Piron i ja. Onda u Operu. Kako me sve te zene sladko uzbudjuju ! Ova ljubkost, ove kretnje, sve te divne stvari, koje gledam, a da ih nikada ne cu posjedovati, izpunjaju me zaloscu i slascu u isti mah.
Htio bih se opet baviti glasovirom i violinom.
Rado se secam gospodje iz Talijanske opere.
Isto vece, pola dva nocu - Upravo sam zapazio usred tmastih oblaka i burnih vjetrina zviezdje Orion, gdje na nebu svietli. Pomislio sam najprije na svoju tastinu, uzporedivsi ga s ovim svjetovima, koji lebde u svemirskim prostorima; onda sam se sjetio pravde, prijateljstva, bozanskih cuvstava, koja su urezanau srdce covjeka. Spoznao sam da je velik samo svemir i njegov tvorac. Ova me ideja osupnula. Moze li da ne postoji ? Moze li slucaj, mesajuci elemente, stvoriti od ove smjese krepost, koja je odraz nepoznatog velicanstva / Da je slucaj stvorio sviet, sto bi znacile riecu kao sto je : savjest, kajanje, pozrtvovanost ? Oh kad bih mogao svom snagom svoga bica vjerovati u Boga, koji je izumio duznost, tvoje bi se kolebanje smirilo.
Pariz, 22. listopada. - Moje me sitno i oskudno tielo zalosti kao i uviek. Ne mogu se oteti zavisti, kad gledam ljepotu svoga necaka. Redovno pobolievam; ne mogu govoriti dugo.
Navecer sam posetio Henri Huguesa. Citao sam s njime "Osvojenje Carigrada" i divio se junackoj hrabrosti cara Konstantina Posljednjeg.
U sriedu, sutradan, bili su kod mene prijatelji. Pili smo vrucu rakiju i kuhano vino.
U nedjelju sam bio kod g. de Conflansa ... dobro sam se zabavljao. Pjevali smo partituru "Figarova pira".
Kupio sam "Don Juana". Stao sam opet guditi.
Mnogo mienjam boju, a to ne valja ciniti. Nemam ni potrebnu hladnokrvnost. Premalo opazam prija nego sto cu slikati.
Pariz, 27. listopada. - Vratio se dragi moj ... Prvi je trenutak bio izpunjen srecom sastanka. Onda sam osjetio, kako mi se srdce steglo. Upravo sam hteo da ga odvedem u svoju sobu, kad sam se sjetio proketog jednog pisma... Lecnuo sam se : mogao bi prepoznati rukopis ... Moje se veselje razplinulo; morao sam se izmotavati; hinio sam, da sam izgubio kljuc i sta ti ja znam ! Onda sam nekako stvar uredio. Obecao je, da ce navecer doci po mene. Setali smo zajedno.
A zasto u tom istom casu osjecam nesto kao zadovoljenu tastinu ? Kad bi stogod saznao bio bi zacielo ocajan
Mademoiselle Rose, 1817-24
Bavi se glasbom, sto mi je drago. Nadam se finim vecerima. Primietio sam, da se uzitci, koje smo zivo osjetili, tezko ponavljaju u istim prilikama i s istim osobama. Ipak ne vidim, sto bi moglo sprieciti uzpostavu one srdacne intimnosti, koja nas je vezala, a ja sam je tako dobro sacuvao u pameti. Ipak osjecam neku tugu. On pripada soju ljudi, koji nisu moji. Znam dobro sto me muklo boli, kad ga osjecam uza se. Zato sam i stvorio odluku : izbjegavat cu je koliko je vise moguce. Govorio sam jucer o tom s X-om. Drzi kao ja, da je to obmana. Smatra nas slobodnima. Nakon tog razgovora meni je nekako odlanulo.
Ovih sam dana jos uviek kolebao, da li da posjetim Gospodju iz Opere. Nasladjujem se tom mislju, sanjam o tome. Meni je to kao nemoguca sreca, o kojoj se samo sniva; nesto nalik na sjecanje iz drugog zivota. Ta sreca nije bila narocito ziva, kad sam je posjedovao, ali je danas obojena mojim mastanjem. Masta je moja muka, masta je moja radost.
U svojoj knjizi o Malarmeu Valeri navodi da kada je Klod Debisi upitao Malarmea za dozvolu da pretoci njegovu poemu o faunu u muziku - Malarme nije bio preterano odusevljen. Nije nikako shvatao zasto bi se dodavala muzika njegovim recima u kojima je ona vec toliko sadrzana. Debisi je pripadao Malarmeovoj druzini koja se okupljala utorkom u njegovom stanu na rue de Rome; u ovo vreme on je imao tridesetak godina i nije jos uvek ostvario mnogo : iako beskrajno talentovan smatran je cudakom, svojevrsnim covekom enigmom - niko ga nije razumevao. Iako je osvojio Prix de Rome i studije u Rimu, u vili Medici, o cemu su svi umetnici sanjali, on je tu instituciju svojevoljno i napustio. Jos tokom studija bio je pobunjenik te je na sve nacine pokusavao da u svoje kompozicije uvede eksperiment; po ovome morao je biti blizak Malarmeu. Upravo zbog tih eksperimenata njegove su kompozicije smatrali bizarnim; jedino je u Satiju on pronasao podrsku i razumevanje. Malarme je na kraju dao svoj pristanak; Preludij za popodne jednog fauna postao je, kako mnogi veruju, prvo odista moderno muzicko delo, kojim je i sam Malarme, na kraju, bio vrlo zadovoljan. Debisi je uspeo da prenese snoliku atmosferu njegovog pesnickog dela. Ovo ne cudi kada se zna da je Debisi veoma cesto sebi za inspiraciju birao poeziju : vec je komponovao na stihove Hajnea, Bodelera i Verlena.
Ovaj Preludij, koji se tako zove stoga sto je Debisi u pocetku planirao da napise svitu od tri stava, od kojih bi on bio prvi, jeste zapravo jedna simfonijska poema u trajanju od nekih deset minuta. Prvi put je izvedena 1894. godine u Parizu podelivsi publiku na one odusevljene ovim delom i one koji uopste nisu uspevali da ga shvate. Nerazumevanje ovog posve novog i revolucionarnog dela nije ni malo cudno za to vreme : cak i jedan Cajkovski nije ga shvatao desetak godina ranije kada je Debisi boravio u Rusiji; iako je smatrao da je delo koje mu je tada poslala Nadezda fon Mek, blagonaklona pokroviteljka obojici, prilicno lepo, zbunjivala ga je njegova nedovrsenost, nerazvijenost tema, razbijena forma kao i njeno veoma kratko trajanje. Sve ovo moglo bi se donekle primeniti i na Fauna kao sto bi se sasvim sigurno moglo lepo uporediti i sa slikarstvom impresionizma. Slicno kao sto je Malarme zeleo da najpre zvukom a onda i nizom slikovnih asocijacaija docara budjenje, seksualne mastarije i onda, nakon neuspesne potere za nimfama, ponovni san fauna, tako je i Debisi, muzickim sredstvima, ucinio isto : umesto da ova muzika bude verna ilustracija Malarmeove poeme ona, putem veoma sugestivnih, bajkovitih i sanjivih kvaliteta flaute, oboe, klarineta, fagota ... stvara takodje asocijativne slike u umu slusalaca, uspesno evocirajuci faunov erotizam. Medjutim oni koji ovo delo nisu uspeli da shvate i pojme zamerali su upravo ono sto mu je prethodno i Cajkovski zamerio; delovalo je kao da je to jedna, deset minuta duga - improvizacija, gotovo pa slobodna forma. Ovo, naravno, nije tako; medjutim, da bi se u potpunosti objasnila Debisijeva muzika ipak bi se muzikom trebalo profesionalno baviti.
Nekim zanimljivim paralelizmom - opet je proslo gotovo dvadeset godina dok Nizinski i Djagiljev nisu posetili Debisija, sasvim slicno onome kada je on prethodno posetio Malarmea, kako bi trazili dozvolu da se ova njegova muzika iskoristi za balet; isto kao i svojevremeno Malarme ni Debisi nije bio bas narocito odusevljen idejom da se tako nesto dogodi, te se svemu poprilicno opirao i jedio. Pa ipak, a prvenstveno pod izvanrednim pritiskom Djagiljeva, Debisi je na ovo pristao. I opet, kako je to bilo i u prethodnom slucaju, na kraju je bio odusevljen, i pored svog skandala, te je odmah uzeo da pise muziku za jos jedan balet.
Citala sam kako se odnos Djagiljev - Nizinski cesto poredi sa odnosom Vajld - Alfred Daglas; ovome ja ne vidim stvarnog povoda i slicnosti, sem u tome da su oba ova para (pri cemu je jedan dosta mladji nego drugi) bili u homoseksualnim vezama. Ovo najpre stoga mislim sto su u slucaju Djagiljeva i Nizinskog uloge sasvim obrnute : Nizinski je bio taj koji je bio genije; Djagiljev ga je besomucno iskoriscavao. Ili, kako je to sam Nizinski, vec sasvim pomracenog ali ipak ponekad lucidnog uma zapisao : Ne želim od Djagiljeva novac koji nisam zaradio. On neće da mi plati za ono kada me je rad kod njega koštao života. Veoma mnogo se raspravljalo o odnosu Dijagiljev - Nizinski; oni svakako jesu bili ljubavnici, ziveli su zajedno pet godina, sve do iznenadne zenidbe Nizinskog sa jednom svojom vatrenom obozavateljkom koja je zarko zelela da bude balerina, po imenu Romola. To vencanje, koje se odigralo daleko od Djagiljeva u Juznoj Americi, tokom gostovanja ruskog baleta u Buenos Ajresu, oznacilo je i kraj veze, seksualne i poslovne, izmedju Dijagiljeva i Nizinskog, koga je ovaj odmah otpustio iz trupe. Od tog trenutka, iako su izvesni znaci postojali i ranije, Nizinski sve vise tone u mrak sizofrenije, te ce najveci deo zivota on provesti u jednom sanatorijumu. Neki istrazivaci smatraju da je ludilo Nizinskog delimicno proisteklo iz njegove zelje za poricanjem homoseksualnosti i prelazenjem, putem tog braka, u normalnost heteroseksualnih odnosa. Medjutim, u svom dnevniku Nizinski govori o tome kako je bezao od Djagiljeva te odlazio prostitutkama; a pored toga jos i ovo : Djagiljev je loš čovek i voli dečake. Svim sredstvima treba zaustaviti ljude poput njega da i dalje ne čine zlodela. Pa ipak , ne treba ih strpati u zatvor . Oni ne smeju da pate. Delove Dnevnika Nizinskog postavila sam na postu ovde.
No, kakav god Djagiljev bio licno, monstrum kakav izvire iz dnevnika Nizinskog ili ne, mora mu se priznati da je svakako bio jedan od retko talentovanih impresarija, zapravo menadzera, u to vreme. Najpoznatiji je, naravno, kao osnivac trupe Ballet Russes koja je, najblaze receno, zaludela Evropu pocetkom XX veka. No, iako je ovo po sebi zaista veliko, Djagiljev nije bio samo to : jos u Rusiji on se bavio umetnoscu izdavajuci znacajan casopis Svet umetnosti (Mir Iskusstva), te organizujuci vazne izlozbe. Ova njegova delatnost prosirila se na Pariz kada je licno organizovao izlozbu ruske umetnosti na Jesenjem salonu 1906. godine u Parizu. Ne moze se dovoljno istaci koliko je ova izlozba, prva te vrste, bila znacajna : po prvi put Evropa je mogla sagledati vekovna umetnicka zbivanja u tada tako dalekoj, neshvatljivoj i egzoticnoj Rusiji. Kada je oformio trupu ruskog baleta, Djagiljev je za sobom poveo ne samo Nizinskog, koji je postajao popularan i u Rusiji, vec i, na primer, Anu Pavlovu i Tamaru Karasavinu; pored njih tu je bila citava jedna armija umetnika - na primer koreograf Mihail Fokin i umetnici Leo Bakst , Goncarova, Larionov, Vrubel, Suvarov - koji su sluzili Djagiljevu kako bi ostvario sa svojim baletom jednu apsolutnu, totalnu umetnost. Svaka postavka baleta pod rukovodstvom Djagiljeva bila je tako jedan Gesamtkunstwerk, sasvim u tradiciji jednog Berninija. Stvorivsi senzaciju na zapadu, za Djagiljeva su vrlo brzo pozeleli da rade i takvi umetnici poput Pikasa, Matisa, Kirika, Zida ili Koktoa dok su muziku za njega pisali Stravinski, Debisi, Ravel, Straus, Sati, Prokofjev. Svaki detalj ovog pokretnog cuda bio je duboko razradjen i osmisljen : lepi posteri i programi koje je izradjivao Kokto ili Bakst, scenografije i kostimi, sada su deo postavke velike izlozbe posvecene stogodisnjici Djagiljevog Ballet Russes o cemu vise ovde.
Tesko je cak i sada, u vreme opasnih marketinskih strategija i kampanja, zamisliti nacin na koji je Djagiljev promovisao svoj Ballet Russes i, narocito, Nizinskog. Svet je gotovo preko noci sasvim poludeo za ovom ruskom trupom a najvise, kako je i bilo ciljano, za tim veoma mladim baletskim igracem koji tek sto je izasao sa baletske akademije Sankt Peterburga. Sva inventivnost, marketinska inteligencija i sila Sergeja Djagiljeva slila se u taj poduhvat : naciniti od Nizinskog legendu. Tako je on, jos i pre no sto je stupio na parisku scenu, vec bio zvezda; nakon prvih predstava on je postao gotovo bozanstvom - njegovi savremenici nazivali su ga zaista - bogom igre. Svi su najednom znali za Nizinskog, cak i oni koji za balet nisu marili, a veliki broj njih cak je verovao i u takve price kao sto je ona da on zapravo, nekakvom genetskom mutacijom, ima suplje kosti poput ptice. Ova pomama koju je Djagiljev stvorio podelila se tako u dve posve razlicite struje : onih koji su padali u zanos pred Nizinskim, sto je dovelo i do takvih ispada kao sto je ona kada je slikar Oskar Kokoska, navodno slucajno, ispustio na pod maramicu samo da bi dotakao butinu Nizinskog, ili pak onog doktora koji je, vrseci obdukciju nakon smrti baletana zapravo otvorio njegovo stopalo ne bi li utvrdio neku posebnu osobinu koja bi mu dovoljavala da se tako snazno odrazava i cini tako visoke skokove po sceni; i ona druga, pretezno locirana u Rusiji, ali potom i na zapadu, gde su se proporcionalno slavi koju je Nizinski doziveo oni trudili da ga ospore; izvesno vreme bilo je jako moderno omalovazavati Vaclava Nizinskog. Rusi su se i inace podsmevali Djagiljevu, njegovu trupu nazivali cirkusom, objavljivali kojekakve karikature (jedna je posebno interesantna na kojoj on iz jaja izleze nove zvezde, grejuci ih na isparenjima reklame) i, sve u svemu, jako se trudili da mu ospore svaki umetnicki znacaj. Medjutim, onda kada zapad nije bio u mogucnosti da shvati balete Nizinskog oni su bili opet ti koji su tu cinjenicu uzimali kao dokaz jedne opste i baletske inferiornosti zapada.
I pored ove strasne reklame, koja navodi da se mozda i posumnja u genijalnost Nizinskog, cinjenica ostaje da je on bio svakako vanserijski talenat igrane umetnosti. Njegova karijera trajala je relativno kratko - svega dvanestak godina - pre nego sto se survao u ludilo sizofrenije. Vec na akademiji, gde je studirao zajedno sa svojom sestrom Bronislavom, pokazao se kao neobicno talentovan. Njegovi skokovi bili su legendarni, izgledao je, kazu, kao da leti scenom; pored toga on je mogao da izvede i en pointe, dakle igranje u spic patikama, sto je retko koji muskarac bio sposoban da ucini. Zapravo, on je mogao sve sto moze i jedna balerina, pa cak i vise od toga. No, ta virtuoznost i akrobatska spremnost nije ono sto je izdvajalo Nizinskog od ostalih igraca poniklih iz ruske akademije : ono sto ga je izdvajalo bila je sposobnost tako potpune transformacije da je na sceni gotovo bio neprepoznatljiv. Pokretom i facijalnom ekspresijom on se toliko menjao od uloge do uloge, postajuci to sto igra da je tom svojom sposobnoscu zacarao sve koji su ga ikada videli na sceni. On nije glumio da je kakav princ ili pak faun - on je odista to na sceni i postajao. Mozda upravo odatle poticu i koreni njegovog kasnijeg ludila.
Postoje dve verzije price o tome kako je Nizinski dosao na ideju da nacini koreografiju po muzici Kloda Debisija : obe se slazu u jednom - tome je kao inspiracija posluzila anticka umetnost koju je video u Luvru. Po jednoj verziji tamo ga je odveo Leon Bakst, odusevljen umetnoscu stare, arhajske Grcke i Krita nakon jednog putovanja koje je tamo preduzeo; po drugoj - Leon Bakst je Nizinskog u Luvru zatekao kako potpuno hipnotisan posmatra umetnost starog Egipta. No, kako bilo, Nizinski je tu svoju prvu koreografiju zacinjao u tisini, ne govoreci o njoj nikome sem svojoj sestri Bronislavi : u intimnosti i skrivenosti njene dnevne sobe on je osmisljavao pokrete koje je onda ona ponavljala. O ovome Nizinska dosta pise u svojim Memoarima : ne govoreci nikome o tome sta sprema eksperimentisao je ispred velikog trodelnog ogledala sa garderobera prenetog u dnevni boravak. Pazljivo je notirao sve do cega bi dolazio, bio gotovo demonski precizan i zahtevan u realizaciji svojih ideja za koje je slutio da nece naici na razumevanje. I zaista, nakon sto je sve bilo gotovo, kada je svoju koreografiju on prezentovao trupi, gotovo da niko nije razumeo sta on to radi : bili su prenerazeni jer je ono sto je on od njih trazio da izvedu bilo upravo suprotno svemu onome sto su godinama ucili na akademiji. Glavna balerina je odustala nakon samo jedne probe; ostale su plakale od nemoci tokom narednih gotovo stotinu proba koliko je bilo potrebno da se uvezba koreografija za balet od nekih trinaest minuta trajanja. Izgledalo je da ga, zaista, samo Bronislava shvata.
Premijera baleta Popodne jednog fauna odrzana je 29. maja 1912. godine; kako je to i bilo za ocekivati, a na sta je i Djagiljev verovatno racunao, koreografija i izvodjenje Nizinskog izazvali su strasan skandal, strasnu buku i bes, narocito u stampi. Publika je, kao i inace u takvim prilikama, bila podeljena na one koji su vikali, ugledajuci se na casopis Figaro, da je taj balet jedna nevidjena besramnost, grozna erotska bestijalnost; oni drugi, medju kojima su bili Kokto, Roden, Odijon Redon, Prust - u zanosu su uzvikivali Videli smo Fauna ! Na stranu to sto je ovaj balet bio toliko revolucionaran da ga je retko ko mogao zaista razumeti, posebno sa stanovistva baletskog klasicizma i neoklasicizma na koji je publika do tada, mahom, ipak navikla : najveci skandal proizvela je poslednja scena u kojoj Faun, nakon sto su mu nimfe utekle, samozadovoljava svoju seksualnu zelju nad nimfinim velom. Pokreti kojima je Nizinski simulirao samozaboravnu slast Fauna u toj poslednjoj sceni izazvali su taj strasan bes. Nakon sto je izasao sa scene, prestavsi, dakle, da bude Faun, Nizinski se prenerazio reakcijom publike koja je velikim svojim delom vikala na njega; Ali to nisam bio ja ! To je bio Faun ! rekao je sa onom nevericom sa kojom danasnje filmske zvezde pokusavaju da objasne da lik na filmu niposto nije poretret njih samih.
Ovaj, kao i ostala tri baleta Nizinskog, vremenom je izgubljen jer se ubrzo prestalo sa njegovim izvodjenjem : jos neko vreme nakon bratovljevog odlaska u ludnicu Bronislava ga je izvodila preuzevsi na sebe ulogu Fauna. Medjutim, za razliku od tih ostalih baleta od kojih ima veoma malo preostalih informacija, Popodne jednog fauna uspeli su da rekonstruisu na osnovu brojnih Mejerovih fotografija i notacije Nizinskog. Ovo je ucinjeno 1980. godine za produkciju Nureyev and the Joffrey Ballet in Tribute to Nijinsky, gde je, naravno, Rudolf Nurejev, taj drugi bog igre i sam ocaran Nizinskim, odigrao ulogu Fauna. Pre izvesnog vremena na youtube pojavio se navodni snimak izvodjenja Nizinskog iz 1912. godine, koji je uzdrmao na trenutak svet : poznato je da Djagiljev nije dozvoljavao snimanje kamerom njegovih baleta, smatrajuci da filmska tehnika tog vremena nije ni priblizno dovoljno dobra da bi u buducnosti predstvaljala na dolican nacin virtuoznost njegovih zvezda. Ispostavilo se, naravno, da je taj film jedna vesto odradjena montaza, vizuelni efekti koji su kompjuterski povezali postojece fotografije rekonstruisuci cak i pokret izmedju njih. Da bi se stekao utisak o onome o cemu cu dalje govoriti mozda nije zgoreg pogledati taj video :
Cak i sasvim povrsnom poznavaocu klasicnog baleta, nakon sto pogleda ovu montazu i fotografije biva jasno koliko je ova koreografija cak i danas - moderna. Sve u vezi ovog baleta bitno je drugacije (ne samo to, vec potpuno suprotno) od baleta kakav je praktikovao i sam Ballet Russes. Scenografiju, kostime i sminku radio je Leon Bakst; Nizinski je, izgleda, bio poprilicno zadovoljan kostimima i sminkom, dok samom scenografijom izgleda nije bio. U svom dnevniku napisao je da je ceo taj balet, do u detalj, osmislio sam; medjutim da ga Bakst pri realizaciji nije uspeo da razume. Ipak, Bakstov rad se gotovo savrseno uklapa u ideju samog baleta : po ugledu na grcke vaze, kod kojih se radnja cesto odigrava u paralelnim trakama, Bakst je scenu podelio na dva dela - onaj gornji, koji pripada faunu (stena na kojoj se on na pocetku budi i na kojoj se, opet, zavrsava balet) i onaj donji, koji uslovno receno pripada nimfama a u koji Faun u poteri za njima silazi.
Ova podela na zone i dalje prati logiku vaznog slikarstva gde se radnja u nizovima cita naizmenicno ulevo i udesno. Nimfe, koje su , u principu, elementi dizajna, krecu se i gledaju samo levo ili desno, asocirajuci na krug. Faun, sa druge strane, moze da se krece izmedju traka, po principu likova koji se u antickom vaznom slikarstvu mogu pojavljivati istovremeno u vise traka. Ove dve zone, koje lice i na anticke reljefe, u svemu predstavljaju i dve Faunove prirode, pri cemu bi gornji deo (onaj ljudski u njegovoj anatomiji) bio domen mentalnog, unutrasnjeg i konceptualnog; donji deo (zivotinjski) odgovarao bi tako nagonskom, cisto fizickom i seksualnom.
Pozadina ove scenografije plosna je i dvodimenzionalna kao i figure koje se po sceni krecu. Bakst ju je izradio u jarkim, osnovnim bojama kojima je zeleo da aludira na decje crteze i njihovu naivnost a u isto vreme i na primitivnu nevinost umetnosti arhajske Grcke pa i Pola Gogena, koga je i Nizinski neobicno voleo : kao sto je i na ovim primerima - ovde nema dubine niti senke, sve je svedeno na plohe. Deset godina kasnije, kada je Fauna izvodila Nizinska, Pikaso je ovo dodatno pojednostavio iskljucivsi i boju : izradio je scenu u tonovima sive. Uostalom, i na samom programu stajalo je : koreografski tableau. U skladu sa samim baletom i filozofijom Nizinskog nalaze se i kostimi; Bakst je tu zeleo da stvori takozvani totalni kostim kojim ne zeli da igrace prerusi vec da na nacin druge koze dodatno oslobodi telo i doprinese samom pokretu. To se najbolje vidi na Faunu koji zaista kao da i nije obucen dok nimfe ipak nose kostim najslicniji onima sa grckih vaza, mada podsecaju pomalo i na onu zmijsku boginju sa Knososa. Pa ipak, pre svega koreografijom, one su gotovo dvodimezionalne, zaledjene.
Osnovna odlika slikarstva grcke keramike koja se najcesce zove vazama, iako su one to ponajmanje, a koje su inspirisale Baksta i Nizinskog, jeste upravo dvodimenzionalnost (pod egipatskim uticajem) te u isto vreme frontalnost (torza) i prikaz u strogom profilu (glave, ruke i noge); pored toga, ekstremiteti su najcesce pod uglom ili su potpuno ispravljeni. Najcesce zenski likovi se nalaze sa leve a muski sa desne strane, sto je preuzeto jos iz umetnosti Mesopotamije da bi kasnije dobilo mesto i u hriscanstvu, kao sto smo videli sa onim ovcama i kozama.
Ovako ce i Nizinski osmisliti pokrete u svom baletu (obratiti paznju narocito na fauna desno i njegovu saku; ova vaza se nalazi u Luvru, mogla je biti jedna od onih koje je i Nizinski posmatrao) : kao sto je receno, scena (prikaz) je podeljena na dva dela poput dve trake nastanjene likovima na antickim vazama; nimfe su prakticno svedene na dekor : nije bilo predvidjeno cak ni to da iskazuju neku emociju na licu. Pokreti su svedeni i podsecaju ponajvise na repertoar pokreta slikanih vaza : to je zamrznuti trenutak koji samo sugerise citav niz predradnji, da ne kazem pred - pokreta. Svaki pokret - fauna ili nimfi - uskladjen je sa muzikom Debisija po nekoj unutrasnjoj logici koju je i Debisi odmah razumeo. Nimfe se krecu samo po donjoj ravni, najcesce gledajuci u pravcu kuda ce se sledeci put pokrenuti; Faun se moze kretati i izmedju tih ravni, medjutim, dok one mogu izlaziti i ulaziti na pozornicu, Faun to ne moze. Pokreti nimfi i fauna, narocito ruku, pod uglom su ili ispruzene; glave im se uvek nalaze u profilu. Nagovestaj okruglosti vaze i kruznosti ovakvog friza desava se u sceni kada nimfa izlazi sa leve strane a Faun je ocekuje da se potom pojavi sa desne : okrenuti ledjima jedno drugom oni zapravo (po logici vaza) jedno u drugo gledaju. Ovakvim postavljanjem scene Nizinski se jos jednom priblizava modernim slikarima ukidajuci centralni fokus, tacnije perspektivu.
Svedenost scenografije koja ne pretenduje postizanju iluzije stvarnosti (vremena i prostora)- naspram veoma raskosnih scena prethodnih baleta; svedenost kostima koji su zapravo druga koza - naspram bogatih i sjajnih kostima kakvi su siveni za spektakle Djagiljeva; koreografija koja u potpunosti ukida do tada poznati baletski pokret, onaj koji se uci po skolama (a za koji je preko neophodno upravo takvo ucenje da bi se uopste izveo); igra bez baletskih patika, uobicajene gestikulacije i prethodno toliko vaznog - izraza; insistiranje na dvodimenzionalnosti (samim tim dekorativnosti) scene i igraca na njoj te minimalizam, svedenost pokreta koji je sada gotovo apstrakcija, simbol- sve podseca ne samo na moderan balet, kakav ga danas znamo vec se mnoge paralele mogu povuci i sa modernom u umetnosti, koja se oslanjala na slicne izvore inspiracije kojima je posegao i Nizinski a koji se svode na plemenitu primitivnost. Arhaizam ovog baleta sasvim je nameran i duboko promisljen.
Naravno, da bi osmislio jedan ovako revolucionaran balet, Nizinski se ipak morao oslanjati na svoje prethodnike koji su mu uglavnom bili i savremeni. Najznacaijnija u tom smislu bila je Isidora Dankan (preporucujem njenu autobiografiju, Moj zivot koji je kod nas izdala Dereta) koja je Rusiju posetila 1904. godine, izazvavsi senzaciju. Isidora je odbacila u potpunosti klasican balet, patike i tutu; slicno Nizinskom i ona se bila okrenula antickoj Grckoj, njenoj umetnosti i pozoristu, te transponovala te uticaje na svoju igru. Nastupala je u kostimima koji najvise lice na nekakvu plahtu a zapravo su imitirali grcki hiton i himation. Igrala je bosa na sceni, ozivljavajuci pokrete glumaca antike. Medjutim, postoji jedna bitna razlika izmedju Isidore, ciji je uticaj na moderni balet neprocenjiv : dok je Isidoru interesovala pre svega klasika i helenizam Nizinski se, poput slikara postimpresionizma i onih koji su ih sledili, odusevljavao arhajskom umetnoscu. Zato, kao krajnji rezultat, pravi uticaj Isidore Dankan manifestovao se u delu koreografa Mihaila Fokina, koji je postavljao neoklasicne balete na teme antickog mita. Medjutim, pored Isidorinog nepobitnog uticaja ne bi trebalo zaboraviti ni na detinjstvo Nizinskog koje je proveo po raznim cirkuskim pozornicama i varijeteima; njegovii roditelji bili su plesaci, osmisljavali su koreografije za sebe i, kasnije, svoju decu. Na ovim mestima Nizinski je upoznao razne izvodjace, akrobate, pa cak i Indijance sa americkog kontinenta koji su tada u Rusiji imali svoje nastupe.
Popodne jednog fauna prva je od ukupno cetiri koliko je Nizinski uspeo da osmisli pre pomracenja uma. Medjutim, ipak se i pre ovoga on oprobao u osmisljavanju pokreta kada se spremao za ulogu lutka Petruske : Fokin mu je tada dozvolio izvesne slobode. U tragicnom lutku Petruski mnogi su videli, kao i u faunu, neku vrstu autobiografije Nizinskog : kao sto je lutka zavisna od svoga vlasnika tako je i Nizinski ziveo u zavisnosti od Djagiljeva. Pa ipak, on se najvise poistovecivao bas sa Faunom; Ja jesam faun, zapisao je u dnevniku. Na optuzbe Figaroa Redon je napisao pismo i kome je zalio sto i Malarme nije bio ziv da prisustvuje ovom delu. Nizinski je postigao, u duhu Djagiljevovih napora, zaista jedan Gesamtkunstwerk; stvorivsi nesto revolucionarno novo savrseno se nadovezao na Malarmeovu poemu i Debisijev preludijum. Kako su njegovi obozavatelji tvrdili - oziveo je antickog Fauna, dovevsi do punog izraza Malarmeove reci i Debisijevu muziku.
Medju onim njegovim savremenicima koji su prepoznali vrednost, radikalnost i genijalnost koreografije i izvodjenja Nizinskog, bio je i Roden; on doduse nije prisustvovao premijeri ali je stigao na sledece izvodjenje Fauna, te ostao odusevljen. Tom prilikom pozvao je Nizinskog kod sebe u goste te ga nagovorio i da mu pozira, sto je rado i inace cinio sa igracima poput Isidore Dankan ali i Kan-Kan igracicama; ponekad mu je atelje bio pun raznih igraca koje je podsticao da se slobodno krecu dok ih je on skicirao. Izradio je brojne crteze Nizinskog i jednu malu skulpturu koja, medjutim, za njegovog zivota nije izlivena u bronzi, no kasnije to jeste; koliko sam shvatila sada se ona urucuje kao nagrada Vaclav Nizinski koja se dodeljuje baletskim igracima.
Na kraju, evo i Fauna u izvedbi Rudolfa Nurejeva :
God knows; I won't be an Oxford don anyhow. I'll be a poet, a writer, a dramatist. Somehow or other I'll be famous, and if not famous, I'll be notorious. Or perhaps I'll lead the life of pleasure for a time and then—who knows?—rest and do nothing. What does Plato say is the highest end that man can attain here below? To sit down and contemplate the good. Perhaps that will be the end of me too.
