Abbé Liszt : Vie Trifurquée

Franc List nekoliko meseci pred smrt, Nadar

Šetajući desnom stranom prelepe Andrássy ulice u Budimpešti, a krećući se prema Trgu Heroja, u jednom trenutku stiže se do Muzeja Franca Lista : u broju 35 ulice Vörösmarty, u zgradi nekadašnje Muzičke akademije u kojoj je živeo i sam List, a koja izlazi i na ulicu Andraši, rekonstruisan je njegov poslednji budimpeštanski stan. U ovoj zgradi, koja je vršila funkciju akademije od kraja 1875. pa sve do 1907. godine, kada je premeštena na Trg Franca Lista gde je se i danas nalazi, List je živeo svega pet godina, do svoje smrti 1886. godine. Međutim i to nije značilo da je on tamo bio često - on je živeo, kako je on to zvao, Vie trifurquée : od 1869. godine živeo je između Budimpešte,Vajmara i Rima. Tako da je ovaj muzej, ovaj poslednji Listov budimpeštanski stan, u okviru akademije gde je i predavao, bio jedan od tri njegova stalna boravišta. Na prvom spratu ove zgrade, nalazi se nekoliko soba nameštenih otprilike onako kako su izgledale Listove sobe dok je on u njima boravio : tu je njegov nameštaj, njegovi instrumenti, brojni portreti, biste i druge, sitnije stvari koje su mu pripadale, aranžirane po ugledu na jednu sliku iz časopisa Magyar Szalon i dostupne opise. Ovu zbirku predmeta iz koje je nastala prvo memorijalna soba pa potom i današnji muzej, poklonio je akademiji List sam, svojim zaveštanjem. Sentimentalno vezan za Mađarsku, Budimpeštu i akademiju - kojoj je bio jedan od osnivača i predavač koji nije želeo da primi nikakvu platu za to - List je poželeo da sve što ima njima i ostavi. Od tog početnog jezgra poklonima i otkupima tokom godina rastao je i ovaj mali ali beskrajno šarmantni muzej : često potpuno zaboravljen pri obilascima Budimpešte i skrajnut u itinirerima, on je jedno od onih skrivenih i tihih mesta gde retko ko zalazi ali gde se, upravo stoga, doživljava efekat vremeplova. Naročito je lepo to što se u obližnjoj koncertnoj dvorani održavaju još uvek časovi i koncerti, tako da nije redak slučaj da se u sred obilaska muzeja začuje muzika dok svake subote u 11h pre podne sam muzej ogranizuje koncerte.

Originalna Listova tabla sa vremenom primanja na dva jezika
koja je nekadstajala na vratima stana a sada preko puta ulaza u muzej

Između ostalog u Muzeju Franca Lista mogu se videti i njegova tri klavira od kojih su dva čuvena Chickering instrumenta - poznate američke firme koja je uvela kao novinu snažne ramove od kovanog gvožđa. Kako piše u vodiču muzeja - jedan od ta dva klavira je sam Charles Francis Chickering dopremio Listu u Rim, na Božić 1872. godine. List, međutim, nije imao mesta za ogroman klavir u svom rimskom prebivalištu, te ga je poslao na seosko imanje jednog svog prijatelja. Nakon Listove smrti i taj je klavir pristigao u Budimpeštu kao poklon muzičkoj akademiji. Tu je takođe i jedan Boesendorfer klavir - po nekim svedočenjima List je uvek imao u svom stanu jedan ili dva instrumenta ovog proizvođača, naročito u primaćoj sobi ovog stana u Budimpešti, gde je držao časove klavira. Ludvig Boesendorfer bio mu je prijatelj, stoga ne čudi ni to da što se u ovom muzeju može videti i jedinstveni sto za pisanje koji je ovaj načinio samo za Lista, sa malom klavijaturom na mestu jedne od fioka, a od orahovog drveta. 

To da su ovi poznati graditelji instrumenata bili Listovi prijatelji i obožavatelji - to uopšte i ne čudi kada se zna da je List bio, smatra se i dalje, najbolji pijanista koji je ikada seo za klavir. Poznato je da njegov prijatelj Šopen, zatvoren u sebe i prepun ankksioznosti i strahova, uopšte nije voleo da nastupa i izvodi svoja dela - mnogo je više voleo kada bi ih izvodio List. Pored ostaloga veoma je važan i Listov rad na prevodu velikih muzičkih dela u dela za klavir - on je upravo bio taj koji je klavir kao instrument popularisao i na taj načun ga, da tako kažem, izvukao na scenu. 

List, 1832. godine

Još kao sasvim mali - imao je tek 9 godina - Franc je već nastupao po Evropi kao mali virtuoz, wunderkind. Kažu da je kao čudo od deteta List nastupao i kod nas na otvaranju   Kaštela Ečka kod Zrenjanina, dvora vlastelina Lazara Agoštona, sada divno obnovljenog. Njegov otac Adam - koji je svirao čak četiri instrumenta i poznavao lično Betovena i Hajdna - otpočeo je s prikazivanjem svog sina u Bratislavi, gde je mali List odmah zadobio pažnju ljubitelja muzike i mecena. Sa svojim ocem List se tako preselio u carski grad Beč, gde mu je, između ostalog, kompoziciju predavao Antonio Salijeri. Franc je u Beču doživeo veliki uspeh, te je i sam upoznao Betovena i Šuberta; u tom gradu ostao je sve do očeve smrti, kada se preselio u Pariz. na žalost, tada su se za neko vreme prekinula njegova gostovanja - zbog nedostatka novca po cele dane je držao časove klavira tako da nije imao vremena za priređivanje koncerata, kao ni za komponovanje. Kao da loša finansijska situacija nije bila dovoljna, Franc se u tom periodu okrenuo i boemskoj strani Pariza družeći se sa Viktorom Igom i Hajneom,  počeo je da pije i puši, uspeo je da se zaljubi nesretno i skoro da umre - ko zna šta bi se sa njim na kraju svega i desilo da u jednom trenutku nije čuo uživo Paganinija i odlučio da bude - Paganini klavira. Savladao je sve trikove i tehnike velikih pijanista toga doba, sabravši ih, tako reći, sve u sebe jednog. A počeo je i da komponuje.

List, 1843. godine 

Vrhunac Listove pijanističke karijere usledio je u periodu od 1840. do 1947. godine; tokom ovih osam godina, veruje se, nastupio je više od hiljadu puta - sasvim dovoljno da kontinentom zavlada prava listomanija : svi su želeli da čuju i vide Franca. To je, zapravo, otišlo toliko daleko da bi se Franc mogao sasvim slobodno nazvati pop zvezdom toga doba : kao što se to dešava i sada u publici su se dešavali napadi histerije, žene su plakale, muškarci bili u stanjima povišene osećajnosti, svi su njime bili potpuno opčinjeni - do te mere da su se tukli za delove njegove odeće ili akcesoara. Pored ostalog, List je izgleda veoma privlačio  dame iz visokog društva - sa jednom groficom već je imao i troje dece, od kojih će ćerka Kozima kasnije da se uda za Vagnera i probudi silne emocije kod mladog Ničea. Jedna druga princeza, sa kojom je oformio životnu vezu, nagovorila ga je da ovu svoju burnu karijeru prekine te da se posveti komponovanju. Naglasak na ovoj ženskaroškoj strani Franca stavljen je i u inače poprilično loše ocenjenom i prihvaćenom filmu iz 1960. u kome ga glumi Dirk Bogard - Song Without End. Međutim, mnogo slađi od toga jeste kratki nemi film iz 1925. godine Franz Liszt, baziran na stvarnoj ljubavnoj priči koju je mladi Franc List doživeo sa izvesnom Karolinom, koja mu je bila učenica a kojoj otac nije dozvolio vezu sa mladim učiteljem klavira :

1870.

Otkud sada, neko bi mogao pomisliti, nakon svog tog glamura, popularnosti i uspeha kod žena da starog Lista u ovom filmu nazivaju Abbé Liszt - otac List - i šta će on u tom manastiru ? Šezdesete godine 19. veka bile su veoma teške za Lista - i pored toga što je tokom svoje burne koncertne karijere zaradio toliko novca da je koncerte i časove sada davao samo besplatno i u dobrotvorne svrhe, List nije bio sretan - u manje od godinu dana umrli su mu sin i kćer. Depresije i duhovna preispitivanja u kojima se nalazio u ranoj mladosti sada su ga ponovo obuzeli te je on odlučio da se povuče od sveta. Živeo je u manastiru Madonna del Rosario u Rimu, priključivši se još nešti ranije franjevačkom redu. Zato su ga ponekad zvali otac List - iako nikada nije bio ni opat ni otac-sveštenik.

Njegov trostruki život, pomenut na početku priče, od kojih se jedan odvijao u Budimpešti, gde je držao časove, drugi u Rimu, u tom manastiru a treći u Vajmaru - gde je takođe držao časove, otpočeo je 1869. godine. na taj način je, dakle, proveo poslednjih 17 godina života. Umro je u Nemačkoj, 1886. godine.

Legenda o Listovoj pijanističkoj virtuoznosti opstala je do danas - sada, naravno, više nema onih koji su Lista mogli da čuju uživo a on sam umro je pre nego što je njegovo sviranje moglo biti tonski zabeleženo. To je naravno velika šteta, jer ovako možemo samo da sanjamo kako je to zvučlo kada Franc List sedne za klavir.

List za klavirom, Jozef Danhauzer, 1840

Međutim, postoji jedna veoma simpatična slika - Franc sedi za klavirom, fantazira - kako se kaže u naslovu, dok su oko njega sakupljeni razni poznati ljudi epohe : naravno - Žorž Sand, koja je progonila njegovog prijatelja Šopena; možda njen muž Alfred De Mise - ili je to pak Dima Stariji; potom Berlioz ili Viktor Igo - obojica moguća jer su mu bili veoma bliski prijatelji; tu su takođe i Paganini, koji ga je onako inspirisao svojom virtuoznošću, i Đoakino Rosini; bista Betovena stoji na klaviru - kao što je stajala i u njegovim sobama u Budimpešti, iako ne baš tako ogromna : List je bio veoma vezan za Betovena - njegova velika koncertna karijera započela je stoga što je želeo da novčano pomogne spomenik Betovena u Bonu; druge dve prisutno-odsutne ličnosti iz nešto dalje prošlosti naročito su interesantne : to je portret Bajrona, koji je tu prisutan verovatno kao veliki romantičarski junak-pesnik, i statua Jovanke Orleanke. Ovo je, naravno, neki idealni grupni portret koji ne prikayuje nikakvi stvarni susret ili situaciju, već pre neku vrstu umetničkog raja  : ove ličnosti zapravo nikada nisu bile u Beču sve u isto vreme. Ova slika je nastala po narudžbini Konrada Grafa, još jednog proizvođača klavira; interesantna je još i stoga što Konrad Graf nije bio baš najveći obožavatelj Lista koji je redovno uništavao njegove instrumente : za Razliku od Šopena koji je odmah po prispeću u Beč izabrao Grafov instrument i sa njime doživeo veliki uspeh, List je u više navrata u, kako se kaže, dvoboju sa njegovim instrumentima, iste potpuno uništavao. Pa ipak, na slici se ne nalaze ni Šopen, ni Klara Vik (kasnije Šuman) koji su oboje koristili Konradove instrumente i nalazili se u njegovom kao i Listovom krugu prijatelja. Štaviše, Konrad je upravo jedan lepi klavir poklonio Klari i Šumanu na dan njihovog venčanja a List je o Šopenu napisao knjigu. Ova slika nalazi se u Berlinu; u Muzeju Franca Lista međutim, može se videti nekoliko Listovih portreta.

Danas je bio 200-ti Listov rođendan; cela ova protekla godina bila je njemu posvećena, u svetu a i kod nas, da bi se vrhunac Listovih svečanosti u Beogradu dogodio u prethodna dva dana  tako što su održani lepi koncerti i otkrivena jedna bista u parku Manjež. Tu bistu Lista poklonila nam je Mađarska, a istu takvu bistu ovim povodom dobila je i Varšava. Tako je na 200-ti Listov rođendan Beograd dobio Lista u istom parku gde je prethodno dobio i Šopena u jednoj sličnoj prilici. Drugari su tako zajedno smešteni u isti park, i to je baš lepo :) Pored filmova koje sam spomenula, postoji još jedan u kojemu se pojavljuje List, i to u izdanju koje najviše odobravam : to je relativno dobar (a svakako lep) film o Šopenu, u kome Lista igra Džulijan Sends a Šopena Hju Grant; Džulijan kao List je izuzetan izbor, Hju nešto manje. Film se zove Impromptu, i eto to je moj predlog za proslavljanje Listovog rođendana, ako ga niste gledali i ako ga možete naći. To, poseta Manježu i, naravno, nešto snova ;)

[Ako se nađete u Budimpešti svakako izdvojte malo vremena i za Muzej Franca Lista. Pored stalne postavke muzej organizuje i tematske izložbe - do 21. marta naredne godine trajaće trenutna postavka List i Budimpešta . ]

All art is quite useless

The artist is the creator of beautiful things. To reveal art and conceal the artist is art's aim. The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.  

The highest as the lowest form of criticism is a mode of autobiography. Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.  

Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope. 

They are the elect to whom beautiful things mean only beauty.  

There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.  

The nineteenth century dislike of realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass. 

The nineteenth century dislike of romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass. The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consists in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved. No artist has ethical sympathies. An ethical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style. No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art. Vice and virtue are to the artist materials for an art. From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor's craft is the type. All art is at once surface and symbol. Those who go beneath the surface do so at their peril. Those who read the symbol do so at their peril. It is the spectator, and not life, that art really mirrors. Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex, and vital. When critics disagree, the artist is in accord with himself. We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.  

All art is quite useless.  

OSCAR WILDE

Pismo koje je Oskar napisao čoveku po imenu Bernulf Clegg kasnije prerađeno i dodato romanu Slika Dorijana Greja, kao vrsta predgovora ili umetnikovog manifesta. Odatle potiče ono poznato All art is quite useless, koje je, međutim, najčešće grubo istrgnuto iz konteksta i stoga pogrešno interpretirano. Evo fotografija originala tog pisma i, za kraj, video u nekoliko delova sa čuvenim De Profundis, dugačkim pismom koje je Oskar iz zatvora pisao Bouziju.

Danas je Oskarov rođendan.

See also :

I have been haunted by The Picture of Dorian Gray ...
Oscar, the unhappy prince of wit
The Tomb of Keats, by Oscar Wilde

+ dokumentarac :

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet  koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude  da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela. 

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način. 

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale. 

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati. 

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini  od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni. 

  

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela. 

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva. 

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada  neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca. 

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja. 

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.

O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio. 

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.  

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. 

Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide. 

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.  

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada. 

Unutrašnjost Sikstinske kapele

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

Tagore u Beogradu

"To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa sa naočarima. na glavi mu je visoka, ogromna astraganska šubara.  Sav je uvijen u tamnožutu indijsku haljinu, preko koje je prebačen zeleni indijski plašt ..."

Nakon što je maja ove godine obeležavana sto pedesetogodišnjica njegovog rodjenja, danas se eto navršava i 70 godina od smrti Rabindranata Tagora, jednog od onih ljudi koje toliko duboko i suštinski volim da o njima nikada ni ne pišem :) To da volim Tagora verujem da nije ništa neobično - vole ga mnogi - čak i oni koji za književnost, a posebno poeziju uopšte i ne mare. To je valjda stoga što u njegovim rečima zvuči ljudskost sama, prirodna i neopterećena,  jednostavna kao pesma, a koja upravo stoga onda nalazi odjeka u najrazličitijim dušama. Godinama mi je Gradinar stajao zataknut za ram kreveta, spavala sam pored njega a služio mi je i za ono presovanje ruža ili sakrivanje pisama koje nemam nameru da pošaljem i druge romatične devojačke stvari. Odrastala sam uz ovoga Rabindranata, uz njega se formirao moj odnos prema ljubavi - čak mislim da je njegova poezija suština sve moje romantike, koja je kasnije dopunjena Džubranom, Nerudom i drugima. Volim ga i dalje, i dalje jurim zlatnog jelena i sećam ga se danas malo više nego običnih dana. 

Tražeći neke fotografije naišla sam na članak koji je neko postavio na jedan od foruma. Iz teksta se saznaje da je izašao na šezdesetožpetogodišnjicu njegove smrti, znači pre pet godina i baš tim povodom; to se, dakle, veoma slaže sa današnjim danom. Posebna zanimljivost tog članka koji sledi jeste ta što opisuje Rabindranatovu posetu Beogradu, 1926. godine :) Na  kraju teksta sam postavila i jedan dokumentarac o njemu, iz 1961. godine, dok njegova slikarska dela možete pogledati ovde. Enjoy.

Време кад се песницима клицало  

Тагоре у Београду! 

Петар Милатовић

Tо престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала ред.Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца „Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време” тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац. 

Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...” Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...” 

Устајање у три изјутра 

Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке, зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату. 

Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је спреман за дневне обавезе.Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...” 

Звиждуци и леци са галерије

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да карте нису биле нимало јефтине! И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи. Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета за независност, и ставио му се у службу.Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта. 

Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је, награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог Тагоре.На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем. 

Златни костим за лепу Махаланобију

Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова „Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у 18. веку...”Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију, узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само у посебно свечаним приликама.

Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара, а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се дуго потом препричавала. 

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију,  одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад, препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град. 

Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе 9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао:  

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу...” 

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас”са неке пригодне табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали... 

Pablo Neruda - Veinte poemas de amor y una canción desesperada

Buduc je sve u svetu prepuno moje duse
ti izranjas iz svega, prepuna duse moje.
Ti, leptirice sna, nalik si mojoj dusi,
a jednako si nalik reci sto tugu znaci.
(15)

I pored toga sto sam sposobna da se dovedem u stanje zalosti samo stoga sto se Seli utopio ili nesretni Kits umro u Rimu od tuberkuloze, ipak - i pored tog uzivljavanja u zivote mojih romanticara i ljubavi prema  njima - ne mogu reci da su mi njihove ljubavne pesme zaista znacajne : kada zaista osecam velike zanose ili pak odronjavanja u dusi necu posegnuti za Bajronom ili pomenutom dvojicom, pa cak ni za drugim velikima van ovog romanticarskog kruga koje takodje volim - necu dakle citati Sekspirove sonete niti Getea (i pored toga sto njegovog Vertera volim i razumem) pa cak ni Rilkea : moja dusa zvuci kao druga dvojica koja ne pripadaju ovom nasem evropskom kontinentu i dvema njihovim zbirkama; obe su izuzetno poznate i voljene - sto u ovom slucaju ne smatram njihovom losom osobinom vec upravo dokazom njihove najvise vrednosti - one nalaze odjeka, cini mi se, u svakome kao recimo Mocartova muzika. Pri tom se one i medjusobno prozimaju : jedna od ovih uticala je na drugu i jedan covek na drugog tako da su onog mladjeg cak u jednom slucaju optuzivali za plagijat. Jedno je Gradinar Rabindranat Tagorea a drugo Dvadeset ljubavnih i jedna ocajna pesma cileanskog pesnika Pabla Nerude. 

Sa ovim delima to je tako da i oni koji ne vole poeziju ipak ove pesme vole i osecaju u sebi, cak i oni koji ili nisu trenutno zaljubljeni ili oni koji to nisu nikada ni bili. Pored toga obe ove knjige imaju takav kvalitet da bi se onaj koji cita rado odmah zaljubio ako ne drugacije a ono u ljubav po sebi. Oni od nas koji ove knjige volimo cesto smo ove pesme posvecivali svojim ljubavima; medjutim sa Nerudom je tako da ovu poeziju - a narocito tu poslednju, takozvanu ocajnu pesmu - posvecujemo u sebi vise puta ... sve dok je ne posvetimo poslednji put. Toliko je Nerudina pozija opipljiva i ziva da za svakoga od nas pronadje u nama samima pravog svog vlasnika. 

Za razliku od mojih romanticnih zanesenjaka koje tako volim prema Nerudi ne gajim slicna osecanja - iako su mi njegove ljubavne pesme najdraze i najproosecanije : kako je to i Borhes jednom rekao - on jeste divan pesnik, veliki pesnik, ali nije takav i covek (bio). Ako Nerudu i malo u sebi volim kao coveka to je bas taj Neruda od samo devetnaest godina koji pise ovako neverovatne stihove zenama koje je voleo do tada. Jer, ovih 20 ljubavnih pesama, i ta jedna ocajna, nisu posvecene samo jednoj pesnikovoj dragoj i toj jednoj vezi koju je imao, vec mnogima koje su se u njegovoj pesnickoj uobrazilji stopile u jednu, idealnu. Tog mladog zanesenjaka tek probudjenih cula i senzibiliteta jos uvek volim i njega mogu da shvatim : onog kasnijeg coveka vec vise ne razumem, vec je suvise daleko od mene - kako zbog onog sto je cinio tako i zbog onoga sto nije. Ali mladi Neruda koji pise o ljubavi tim svojim zelenim mastilom - jer zeleno je za njega boja nade - a pod pseudonimom sacinjenim od imena jednog (Pol Verlen) i prezimena drugog (Jan Neruda) pesnika, koji na stolu drzi fotografiju Volt Vitmana i pise ovakve stihove koji se valjda mogu po svom gotovo telesnom prisustvu porediti jos samo sa onim kako se kod Betovena ponekad cuju disanje i otkucaji srca (bukvalno, ne figurativno); njega jos mogu da drzim u dusi. 

Ove pesme proslavile su Nerudu nakon sto su izasle iz stampe 1924. godine; u roku manjem od godinu dana prodato je preko milion primeraka ove pesnicke zbirke. O tome koliko je i dalje ona popularna govori i to da za gotovo svaku od ovih pesama postoji cak nekoliko youtube videa od kojih sam ja ovde postavila neke (narocito onaj poslednji veoma je lep, sa muzikom prave atmosfere i delovima filma RudolfaValentina) prvenstveno zato sto se Nerudina poezija stvarno moze osetiti tek kada se cuje naglas (jer je tako culna) i to na spanskom jeziku. Za one koji spanski ne razumeju tu je i neki prevod koji imam kod sebe u prepisu vec vise od deset godina tako da vise ne znam ko je i kada to preveo. U svakom slucaju zvuk Nerudinih pesama, cak i kada se ne razume, nesto je posebno; znacenje se moze pratiti preko prevoda a ostalo, van znacenjskog, osluskivati. Ja sam Nerudine pesme, narocito tu ocajnu, posvetila i poslednji put; za mene one su nasle svog vlasnika, onog jedinog kome su bile namenjene zapravo od kako znam za njih. Sad evo nekih od njih ovde kako bi ih mozda jos neko pronasao iznova ili po prvi put.

14.

Juegas todos los días con la luz del universo.
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.

A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces, cuando aún no existías.

De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.

Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.

Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.

Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.

Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.

Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.

Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos. 

                                          *

Svetloscu svemira svakog dana se igras.
Ti nezna gosco moja, stizes u cvecu i vodi.
Ti si vise od ove bele glavice, koju
ko grozd svakog dana rukama svojim stiscem.
Nikome nisi slicna otkad ja te ljubim.
dopusti da te polozim izmedju zutih venaca.
Ko ti ispisuje ime slovima od dima
medju zvezdama juga ?
Ah, pusti da se setim kakva si bila onda
kad nisi ni postojala.
Vetar naglo zaurla, u zatvoren prozor mi bije.
Nebo je mreza prepuna tamnih riba.
Svi vetrovi ovde pusu, svi odreda.
Kisa se svlaci.
Prolaze u begu ptice.
Vetar,Vetar.
Samo se ja mogu boriti protiv sile ljudi.
Oluja u hrpe zgrce suvo lisce
i odvezuje camce sto nocas pristase na nebu.
Ti si jos ovde. Ah, ti ne bezis.
Ti ces me odvracati sve do poslednjeg krika.
Privij se sva uz mene ko obuzeta strahom.
Ipak je kroz tvoje oci strugnula cudna sena.
Mala, jos i sad mi donosis cvetove kozje krvi,
a cak su ti i grudi mirisne.
Dok tuzan vetar jezdi i ubija leptire,
ljubim te, i moja radost grize ti usne od sljive.
Kako ti bese tesko dok si navikla na me,
na dusu mi samu i divlju, na ime koje progone.
Koliko puta videsmo blistavu Danicu
dok se ljubljasmo u oci
i svitanja kako se nad nama sire u kruzne lepeze.
Moje su reci po tebi u milovanju rosile.
Odavno ljubljah ti telo od suncana sedefa.
Cak verujem da si gospodarica svemira.
Donecu ti s planina radosno cvece copihues
lesnike mrke i sumske korpe poljubaca.
Hocu da uradim s tobom
ono sto prolece radi sa tresnjama.

18.

Aquí te amo.
En los oscuros pinos se desenreda el viento.
Fosforece la luna sobre las aguas errantes.
Andan días iguales persiguiéndose.

Se desciñe la niebla en danzantes figuras.
Una gaviota de plata se descuelga del ocaso.
A veces una vela. Altas, altas estrellas.

O la cruz negra de un barco.
Solo.
A veces amanezco, y hasta mi alma está húmeda.
Suena, resuena el mar lejano.
Este es un puerto.
Aquí te amo.

Aquí te amo y en vano te oculta el horizonte.
Te estoy amando aún entre estas frías cosas.
A veces van mis besos en esos barcos graves,
que corren por el mar hacia donde no llegan.

Ya me veo olvidado como estas viejas anclas.
Son más tristes los muelles cuando atraca la tarde.
Se fatiga mi vida inútilmente hambrienta.
Amo lo que no tengo. Estás tú tan distante.

Mi hastío forcejea con los lentos crepúsculos.
Pero la noche llega y comienza a cantarme.
La luna hace girar su rodaje de sueño.

Me miran con tus ojos las estrellas más grandes.
Y como yo te amo, los pinos en el viento,
quieren cantar tu nombre con sus hojas de alambre.

                                           *

Ovde te ljubim.
U tamnome borju vetar se rasplece.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.
Razudjuje se magla u likove sto plesu.
Srebrni galeb od zapada se otkida.
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde.
Ili crni krst nekog broda.
Sam.
Katkada osvanem, a dusa mi bude vlazna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.
Ovde te ljubim i zalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze s ladjama teskim
koje putuju morem tamo gde stici nece.
Znam, vec sam zaboravljen kao ova stara sidra.
Kejovi jos su tuzniji kad uz njih pristaje vece.
Zivot je moj umoran od uzaludne gladi.
Ljubim ono sto nemam. Oci su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonima.
Ali dolazi noc da mi zapeva pesme.
mesec u pokret stavlja svoja kolesa sna.
Tvojim me ocima motre one najvece zvezde.
I kako ja tebe ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim liscem ime ti pevati zele. 

20.

PUEDO escribir los versos más tristes esta noche.
Escribir, por ejemplo: " La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos".
El viento de la noche gira en el cielo y canta.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.
En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.
Ella me quiso, a veces yo también la quería.
Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.
Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como pasto el rocío.
Qué importa que mi amor no pudiera guardarla.
La noche está estrellada y ella no está conmigo.
Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.
Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.
La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.
Ya no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise.
Mi voz buscaba el viento para tocar su oído.
De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.
Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.
Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.
Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

                                              *

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Napisati, na primer : "Noc je osuta zvezdama
i drhte, plava, nebeska tela u daljini.
Ponocni vetar kruzi nebom i peva."
Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Voleo sam je, a katkada - i ona je mene volela.
U nocima kao sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me je volela, i nju ja sam katkada voleo,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oci.
Nocas bih mogao da napisem veoma tuzne stihove.
Misliti da je nemam. Osetiti da sam je izgubio.
Cuti beskrajnu noc, jos beskrajniju bez nje.
A stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.
Sto znaci da je moja ljubav nije mogla sacuvati.
Noc je osuta zvezdama, a ona nije uz mene.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja se dusa ne moze pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je trazi, kao da je zeli pribliziti.
Moje srce je trazi a ona nije uz mene.
Ista noc belinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad vise nismo isti.
Vise je ne volim, zbilja, a koliko sam je voleo.
Moj glas je trazio vetar da dodje do njena sluha.
Drugome. Pripasce drugome. Kao nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno cisto telo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zbilja, a mozda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u nocima kao sto je ova drzao u svom narucju,
moja se dusa ne moze pomiriti sa tim da sam je izgubio.
Makar ovo bila poslednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Dnevnicke beleske Tomasa Mana iz 1933. godine [moj izbor;)]

Povodom jucerasnjeg rodjendana najobozavanijeg pisca evo nekih njegovih dnevnickih zapisa iz 1933. godine :) Naravno, ovo su samo moji licni izvodi koje kada sam pravila nisam imala u vidu za deljenje sa drugima - tako da pored toga sto su istrgnute iz ostatka teksta one i mogu znaciti samo onima koji se inace bave Tomasom kao i tim vremenom uopste. Od nekog opsteg interesovanja mozda mogu biti oni delovi koji se odnose na Hitlera i nacizam (sto je pogotovo interesantno ako se znaju njegova stanovista nakon I svetskog rata - kako bi Stefan Cvajg to slikovito rekao - tada Tomas Man jos nije bio na nasoj strani) i sveukupni tadasnji trenutak (divna pominjanja savremenika poput : V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.) Pored toga zanimljivo je (opet, za Tomasove fanove) posmatrati na ovaj nacin nastanak dela poput Josifa. Tomas je redovno pisao dnevnik od svoje najranije mladosti : neke (one iz problematicnih godina pre braka ;) on je sam unistio, dok su oni kasnije ostali sacuvani te posle njegove smrti i objavljeni. Kod nas su medjutim, koliko znam, prevedeni samo ovi iz godina 1933. i 1934. valjda upravo zbog interesantnog istorijskog momenta.

K. se odnosi na Tomasovu suprugu Katju Man; za ostalo se morate snalaziti sami :) 

1933

- 15.03. Zbirčica  Dertrambovih  pesama – plemenito  deprimirajuće, pristojno – odvratno.  

- 17.03. Razgovor o drsko–sadističkim propagandnim planovima nemačke vlade, o  bezobzirnom  gaženju i totalnom uniformisanju javnog mnjenja, uništenju  svake kritike, o  izjavi  besmislenosti svake opozicije. Odvratno modernistički zamah, ono psihološki savremeno u  njemu, s obzirom na kulturnu, duhovnu i moralnu reakcionarnost. DRSKO MODERNO, MODERNI TEMPO, FUTURISTIČKO U SLUŽBI BEZIDEJNOSTI NEPRIJATELJSKI RASPOLOŽENE PREMA BUDUĆNOSTI, MAMUTSKA REKLAMA  ZA  NIŠTA. Jezivo  i  bedno. 

- 23.03.  ('Vagner') Jedno  bogato  delo  u  kome  se  javljaju  svi  motivi  mog  života. 

- 27.03.  Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički  bolesnim  tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude  bestidnosti ... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši : finansijska  katastrofa  ili  pak  neka  spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen ! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste : bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv  slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri  tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno  prevarena, samo to sebi još ne može da prizna – i k tome čvrsto uverenje viših slojeva, konzervativaca, nacionalnih (Kardof ),da se sve to kreće u pravcu jedne strašne katastrofe. 

-03.04.  Uostalom, ovaj težak doživljaj odmora i nije baš sasvim neplodan. Često ga dovodim  u  vezu  sa  novelom  o  Faustu, koja  će  uslediti  posle Josifa i sa  kojom bih 'stvorio nešto vrlo originalno'. 

-05.04.  Kakvo će samo razočarenje morati da doživi taj nesrećni, sada poneseni i tobože srećni narod! Berza  pada. Privredni  ili  spoljnopolitički  problemi  slomiće  ovoj  vladi  vrat. Šta  će se pak učiniti sa tim obožavanim čudovištem od Hitlera, koji za milione predstavlja jednu  religiju, ako bi konzervativci intervenisali vojskom? Moraće ga, pošto se ukloni njegov reži , gurnuti na mesto predsednika jer bi njegovo smenjivanje i hapšenje bilo premnogo za nemačko  srce .  

- ...razgovaramo o podlosti one radio emisije koja u današnjoj Nemačkoj znači citat ubistvene  denuncijacije .  

-25.04. Razgovor o izjavi prof. Overbeka da bi trebalo da se priključim  nacionalsocijalističkom  pokretu, 'kako  bih  ga oplemenio'. – O 'bajnoj duši' nemačkog naroda i isterivanju crnog  elementa iz njegovog svetlosnog tela. Iskvaren, izvitoperen mit. Upropašćena romantika i bedno – otrovna zloba malograđana. Umetnički heroj je R. Vagner. Dirnuo sam u najosetljivije mesto.  

-02.05.  ... ali sam se kasnije bolje osećao, kada sam sa Bermanom došao na  nemačke stvari, posmatrajući ih u velikom stilu i tumačeći sadašnja zbivanja kao novu formu stare nemačke  kulturne baljezgarije, koja nema, međutim, neke znatnije šanse da uspe. To je izgubljena stvar, iako se opet, kao i kod rata, koji ono sasvim jasno samo produžava, radi o nizu godina. Jedan  veliki manevar skretanja, jedna džinovska nevaspitanost u odnosu na volju svetskog duha, detinjasto bežanje iz škole ... Hoće li konačno ovaj narod učiniti mudrijim, ovaj narod koji je trn  u  ]telu Evrope, Zapada ? 

-07.05.   Lektira Tolstoja mi zato tako odgovara što se u tom delu ono čulno – radosno i  pozitivno na tako prirodan i  ljudski način povezuje sa moralnom kritikom savesti. Juče sam za  vreme putovanja pročitao da najviše i najbolje ljudske osobine, koje nisu i ne mogu biti  svojstvene  tzv. velikim ljudima, predstavljaju – ' ljubav, poetsko osećanje, nežnost, filozofska  sumnja koja nagoni na istraživanje' . 

-28.05.  Uglavnom sam sa njim razgovarao : o Ničeu, 'nemačkoj  revoluciji ', nemačkoj formi  boljševizma, proterivanju  mediteranskog  humanizma, pobuni malograđanskog  neobrazovanja  i  antiobrazovanja, koje se ideologizira  kao 'narodni  pokret ' – što  u  odr. svetsko – istorijskom  smislu  i   jeste . Ali  izraz  'istorijski  pokret' koji  se  javlja  u  svakom  govoru, svakom  članku, ipak  predstavlja  preterivanje. Radi  se  u  osnovi  o  prilično  suvišnom  i  istorijski  malo  značajnom  podgrejavanju  hajke  na  kulturu, za  što  je  već  Niče  optužio  Nemce. Socijalna  suvišnost. (Ono  što  rade  to  je 'marksizam') Moralna  suvišnost (na  osnovu  jednog kompleksa  niže  vrednosti  koji  je  bio čista  hipohondrija). Razlika  u  odnosu  na  Italiju, gde  je možda  bila  potrebna  jedna  nacionalistička  injekcija  kako  bi  mogle  da  se  razmahnu  snage.  A  i   vraćanje  Rimskom  carstvu  nešto  je, naravno , sasvim  drugo  nego  ono vraćanje  u  Teutoburšku  šumu. Ono  polovično  i kukavičko  kod  ove  'revolucije'  koja  nastupa  tako  radikalno. Reči  ' varavarski' ukazuje  se  velika  retorska  čast , ali  se  pri  tom  ne  želi  biti  varvarski , ipak  se  pred  svetom  strahuje  od  ovog  obeležja  i  pridaje  važnost  obrazovanju, kiti  se  jednom  Akademijom  za  literaturu, u  kojoj  jedan  pisac, klanjajući  se  pred  eksponentima  njene  duhovne  bede, slavi  nemački  jezik, dok  istovremeno  njegove  kolege  po  zatvorima  bivaju  tako  prebijani  da  njihove  žene  šest  nedelja  ne  mogu  da  dobiju  dozvolu  da  ih vide. Odeljenja  u bolnicama  sa  strogo  nacionalsocijalističkim  osobljem, kako  bi  se  osujetio  svaki  kontakt  sa  pacijentima  i  kako  bi  se  o njihovom  stanju i uzrocima  tog  stanja  ništa  ne  bi  saznal .  U  Akademiji  te  države  pisci  drže  svečane  govore  a  mladi  pesnici  u  svojim  stihovima, koji  bez  daljnjeg  moraju  biti  loši, slave  ili  opravdavaju  paklene  kazne  kojima  su  kažnjeni  grešnici  koji  su  se  ogrešili  o  državu  Branderburg. Treba  li verovati  da  je  sve  to više  'istorijsko' a  manje  suluda epizoda ? 

-01.06.  Juče  sam  pre  nego  što  sam  zaspao  dovršio  čitanje  'Rata  i  mira', u  čemu  sam  svih  ovih  nedelja  nalazio  utehu  i  oslonac. I  to  sam, ne  manje  nego  u  njegovom  majstorstvu  i  njegovoj  veličini, utehu  nalazio  i  u  slabostima , nedopustivostima, zamoru  ovog  i  pored  svih  slabosti  grandioznog dela . 

- 02.06. Vigand piše iz Levicija o spaljivanju Frojdovih dela u Drezdenu u znak demonstracije 'protiv psihoanalitičkog precenjivanja nagonskog života a za idealizam'. Kakvo neznanje i kakva laž  u kombinaciji reči 'psihoanalitičko precenjivanje' ! Ta , nagonski život za 'dinamički', prema razumu neprijateljski raspoloženi pokret predstavlja svetinju ! On se može uzeti u zaštitu od raščlanjavanja, to bi imalo smisla, ali je prava idiotarija istovremeno siktati protiv njegova precenjivanja.Uvek se tu jedno buđavo – lagodno  malograđanstvo nalazi u stanju protivrečnosti sa varvarsko-dinamičko- iracionalnom ambicijom. 

-21.06. Jutros dovršio podelu i naslovljavanje prve knjige, pri čemu su me zabavljali izvesna mistika  i redosled brojeva koji je nekako sam od sebe nastajao i to sa brojkama 10 , 5 i 7 . Knjiga se deli na Predigru i 7 poglavlja. Prvo poglavlje i Predigra imaju po 7 poglavlja , drugo poglavlje pak 5, treće opet 10, četvrto opet 10 , peto 7 , šesto i sedmo po 5 podpoglavlja . Tako knjiga pruža celu masu lepo razdeljene građe. 

-23.06. U tišini večeri razmišljao sam o svom životu , o njegovim mukama i tegobama od mladih dana , kao i o njegovim blagodetima zahvaljujući izvesnim crtama  moga karaktera . Ipak verujem da ću na kraju tog mog života biti prilično umoran- i  ne samo od njega već i , uprkos  metafizičkim nadama i čežnjama moje mladosti, od života uopšte . Dosta , dosta ! Kada se to na kraju kaže , onda se ne misli samo na sopstvenu 'individuaciju' već se misli na celinu – verovatno na osnovu onog tačnog saznanja : Mnogo drugačije nikad ni nije . Smisao reči  'umoran od života'  nije lične već sveobuhvatne prirode. 

-20.07. Prijatno sećanje ne veče u društvu u našem vrtu , kojom prilikom sam pročitao  'Prevaru sa blagoslovom'  i očigledno ostavio dubok utisak. U takvim prilikama uvek imam osećanje da varam i opsenjujem , jer se ne predstavljam sa promašenim , testastom- nerešenim  delovima  već uvek nekim 'lepim mestom', skrivajući ono neuspelo , tako da se stiče utisak da je i sve ostalo tako uspelo . To je svakako ono podvaldžijsko kod svakog čitanja nekih delova . Ali pri tome se ono što čitam pokazuje daleko boljim i  upečatljivijim nego što se meni činilo, tako da  bi se smelo zaključiti da je i ono što nisam predstavio slušaocima daleko manje loše nego što se to meni čini . 

-30.07 Posle ručka dovršio korekturu 1. knjige , pri čemu me je opet do suza dirnula smrt  Rahilina , kao što je to bilo i prilikom pisanja  i kao što je to uvek prilikom svakog novog čitanja.  Ovde, kod ovog lika, igra ulogu moj odnos prema K. Nije slučajno da baš i ona  tako voli tu povest Jakova i Rahile. Ona u njoj vidi idealizovanu, mitiziranu predstavu naše životne zajednice.  

-13.08. Za doručkom sa K. Razgovarao o sumanutosti  Nemačke. Ona pred svetom ima moralnu prednost da joj do 'civilizacije' ama baš ni malo nije stalo. Ona se ne boji haosa, ona voli haos. 

-20.08. ... dok mene od povratka ne zadržava strah već osećanje mučnine i odvratnosti.  

- 01.09. Razgovor o romanu koji bi trebalo napisati – iz sfere Vagner-List-Kozima-Niče, jedna veoma interesantna tema, najkomplikovaniji, najobuhvatniji nemački predmet . Antipatija izmađu Lista i njegovog zeta (veoma izrazita). Listova evropska duhovnost naspram Vagnerovom izrastanju iz malograđanskog. Listova kćerka, duhovno mondena  i ne-nemačka (da ne kažem nenemačka), od rođenja, unosi u Vagnerovu  sferu  katoličko – kadilački elemenat, s jedne strane, a onda opet, s druge strane, sama piše antisemitske  i nemačkonacionalističke članke Vagnera u bajrotovskim listovima. K tome dolazi Niče  koji je potekao iz svešteničke kuće, iz humanizma, profesorske sfere  i koji se usled bolesti izrodio u nešto evropsko – antinemačko.  

-07.09. Jasno je da se život jedne države menja tokom jednog ljudskog veka od 60  godina. Ali zašto bi to moralo da kod mene izazove  mržnju i odvratnost ? 'Fašističke', nacionalno naglašene autoritarne metode počinju na sve strane da odmenjuju stare, klasične forme demokratije. Zašto se od toga pravi  posebna nemačka misterija i zašto Nemačka pri tome nastupa sa pretenzijom da izigriva vođu i spasioca sveta ? Posle anti – demokratskih prevrata u Rusiji i u duhovno beznačajnijoj  Italiji, Nemačka sa svojim prevratom, koji u stvari predstavlja preuzimanje vlasti od strane onog sloja  stanovništva koji u duhovnom pogledu stoji na najnižem stepenu – sloja propalih malograđanskih masa  ispunjenih mržnjom, dolazi tek na trećem mestu . Čime se ona izdvaja ? Treba li svet da se obnovi pomoću  prljave mistike , izopačene filozofije života  koju ona unosi u pokret ? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave  i ratne religije , čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo njegove pojave . Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost , prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost . I ovaj prinčevski kelner nas uverava  da će ova i ovakva Nemačka na isto tako miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji 'ustavnim putem' došla na vlast . Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koji se ne boji rata  i ne odbacuje ga  već ga štaviše obožava ; ona sa svojom totalitarnom državom , sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom , koji možda ne bi htela , ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće . Program , delom nesvestan, delom svestan , jasan je : prvo uništiti 'unutrašnjeg neprijatelja' , tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu  (to je ujedno bila  osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe , to se ne zna , to se još ne može sagledati , a i poriče se da se  to već želi sagledati .  Ali potajno se želi to buduće stanje , čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju .  

-  08.09. Naveče čitao 'firerov' govor  o kulturi u jednom nacističkom listu iz Frankena, koji su mi začudo poslali. Neverovatno. Taj čovek, eksponent sitnog srednjeg staleža sa osnovnim školskim obrazovanjem koji se odao filozofiranju, odista je neobična pojava. Nema sumnje da je njemu, za razliku od tipova kao što su Gering i Rem, nije stalo do rata već do 'nemačke kulture'. Njegove misli, koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi . One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti. Nikada se silnici, akteri svetskih zbivanja i velike politike nisu usuđivali da na takav način izigravaju učitelja jednog naroda, štaviše učitelja čovečanstva. To nije činio ni Napoleon, a ni Bizmark. Oni su stvorili jedan red, jednu osnovu, polazeći od svoje vizije, na kojoj je mogao ili nije mogao da cveta viši duhovni život, nauke i umetnosti. Oni su preko države u tom duhovnom životu podržavali i podsticali ono što im se činilo korisnim a isto tako nasilno ugušivali ono što im se suprotstavljalo. Ali oni nikada nisu docirali sa katedre i propisivali naciji kulturnu teoriju, kulturni program, iako su po svom duhovnom kapacitetu neuporedivo više bili za to nego ovaj bedni mangup. Naravno, oni još nisu znali za ' totalitarnu državu ' koja nije samo osnovica moći, već je jedna sveobuhvatna sila koja komanduje svim oblastima života, pa i kulturnom, štaviš, pre svega njom, jer zna kakva ona treba da bude, pa je diktatorski, isključivo i bespogovorno svodi na pojmove usvojene u žestokom autodidaktičkom rvanju i zasnovane na strahovito tanušnoj lektiri .  

-10.10. Sve se brani od opasnog psa u središtu Evrope, jednog fanatiziranog, stravično prenadraženog naroda u stanju nacionalnog orgazma, što svet unaokolo prisiljava da bude veoma oprezan . 

-17.10.  U 8 časova sa K. I decom na abonirani koncert, u Muzičkoj dvorani, koji je bio ugodan i zanimljiv. Klavirski koncert Čajkovskog, koji sam do sada znao samo sa gramofonske ploče, interpretirao je V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.