Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet  koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude  da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela. 

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način. 

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale. 

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati. 

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini  od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni. 

  

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela. 

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva. 

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada  neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca. 

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja. 

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.

O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio. 

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.  

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. 

Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide. 

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.  

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada. 

Unutrašnjost Sikstinske kapele

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

Djordjo Vazari (i ja:) o Rafaelu

Priroda ga je poklonila svetu kada je, pobedjena od ruke Mikelandjela Buonarotija, zelela da u osobi Rafaela istovremeno bude pobedjena i umetnoscu i lepim ponasanjem. I zaista je najveci deo predjasnjih umetnika bio od prirode sklon nekim ludostima i surovostima, usled kojih ne samo da su bili nastrani i cudljivi, vec je to bio i razlog sto se kod njih cesce srecu mrak i tama poroka nego svetlost i sjaj onih vrlina koje ljude cine besmrtnima; razumljivo je da su u Rafelu, naprotiv jasno zasjale najredje vrline duha, pracene sa toliko ljupkosti, ljubavi ka nauci, lepote, skromnosti i najlepseg ponasanja, da bi bile dovljne da sakriju i najruzniji porok i najvecu sramotu. Stoga se sigurno moze reci da oni koji su obdareni tako retkim darovima, kao Rafaelo da Urbino, nisu samo ljudi nego, ako se sme tako reci, smrtni bogovi; sem toga, da se oni ostavljaju ovde medju nama, zahvaljujuci svojim delima slavno i postovano ime, na nebu mogu nadati nagradi dostojnoj njihovog rada i zasluga. 


Rafaelo se rodio u Urbinu, vrlo poznatom mestu Italije, 1483. godine, na Veliki petak u tri sata posle ponoci, od oca Djovanija Santi, koji nije bio narociti slikar, ali covek zdravog razuma i sposoban da uputi sinove pravim putem, koji na nesrecu njemu u mladosti nije imao ko da pokaze. ... kada je odrastao, poceo je otac da ga poducava slikarstvu, primecujuci njegovu sklonost ka toj umetnosti, kao i lep stvaralacki dar; nije proslo mnogo goina kada Rafaelo, jos decak, postade od velike koristi ocu u mnogim radovima koje je izvodio u drzavi Urbino.


Najzad, ovaj dobri i nezni otac, svestan da sin nema gotovo vise sta od njega da nauci, odluci da ga odvede Pjetru Perudjinu, koji je, prema onome sto su mu govorili, zauzimao prvo mesto medju tadasnjim slikarima. ... Pjetro je, videvsi Rafaelov nacin crtanja, lepo ponasanje i navike, doneo o njemu sud koje je vreme potvrdilo delima. Vrlo je znacajna stvar da je Rafaelo, uceci u Pjetrovoj skoli, verno u svim stvarima podrzavao njegov nacin, da se ucenikove kopije nisu mogle razlikovati od originala ucitelja ...

Autoportret, Pjetro Perudjino                                                             Portret Pjetra Perudjina, Rafaelo

Kada je stigao, grad mu se nije manje dopao nego ta dela koja su mu izgledala bozanstvena, i Rafaelo odluci da onde ostane neko vreme; sprijateljivsi se sa nekolikim mladim slikarima, medju kojima su bili Ridolfo Girlandajo, Aristotile San Galo i drugi, postade u gradu vrlo postovan, a narocito ga je cenio Tadeo Tadei, koji je zeleo da mu Rafaelo bude stalan gost u kuci i za stolom, jer je uvek bio naklonjen darovitim ljudima. Rafaelo, koji je bio olicena ljupkost,ne zeleci da u ljubaznosti bude nadmasen,naslika za Tadea dve slike na kojima se raspoznaje Pjerov nacin rada i onaj koji je, usavrsavajuci se, stekao kasnije,o cemu ce jos biti govora; ove slike se jos i danas nalaze u kuci Tadeovih naslednika. Rafaelo je, takodje, bio u velikom prijateljstvu sa Lorencom Nazijem, za koga je, posto se tih dana ozenio, naslikao Bogorodicu kako drzi dete izmedju nogu, kome mali sv. Jovan sav radostan pruza pticicu na veliko zadovoljstvo i jednog i drugog.

(to je ova prelepa Bogorodica de Cardelino tj. Bogorodica sa cesljugarom, koja je jako nastradala 1547. kada se srusio deo Nazijeve kuce. Vec je ocigledan uticaj Leonarda sa cijim se delima Rafaelo susreo u Firenci i koja je pomno studirao i ucio iz njih ali i Mikelandjela u Skulpturalnom tretmanu tela, narocito decaka. Sv. Jovan dodaje Hristu cesljugara i to sve, kako Vazari kaze, deluje jako radosno iako je u stvari ova pticica simbol pasije koja ceka malog Hrista, sudbina od koje ne moze pobeci i koja je njemu predodredjena i pre njegovog rodjenja. Cesljugar je simbol stradanja stoga sto se hrani medju trnjem. Ovu sliku je potom obnovio Ridolfo Girlandajo, sin onoga Ridolfa sa kojim se Rafaelo tako lepo druzio)
Takodje je od njega naruceni i poznati portreti bracnog para Doni, koji je nekada bio diptih : Anjolo Doni je bio sa heraldicki vaznije leve a njegova zena Madalena sa desne strane :

 

Anjolo je morao da keep up sa porodicom svoje nove zene, ma kako skrt bio : ona je poticala iz mocne porodice Stroci koji su jos od 14. veka narucivali umetnicka dela, a to su nastavili i u petnaestom kada uposljavaju takve umetnike kakvi su bili Djentile da Fabrijano (Poklonjenje Maga), Fra Andjeliko (Pala di Santa Trinita),Deziderio de Setinjano (Portret Marijete Stroci), Benedeto da Majano (Portret Filipa Strocija i Bogorodica sa Hristom iz Stroci kapele u crkvi Santa Marija Novela),Filipino Lipi (freske iz Stroci kapele) ... znaci narudzbine date najvecim umetnicima svoga vremena.

Ovo je period kada Rafaelo najpriljeznije izucava Leonardova dela a ove slike mnogi uzimaju kao pocetak njegovog zrelog stila. Zanimljivo je, medjutim, da u isto vreme, znaci negde oko 1506. godine (mada neki misle da je Rafaelo par godina ranije, dakle oko datuma samog vencanja naslikao portrete) Mikelandjelo radi takodje za ovaj bracni par - tada on slika jako poznati i jos znacajniji Tondo Doni, predstavu svete porodice sa Jovanom Krstiteljem. Nama su sada ostale samo tri slike na platnu Mikelandjela a ovo je jedina koju je i dovrsio. Izuzetno je zanimljiva, ali o njoj neki drugi put da ne bih sada, na Rafaelov dan, pricala o Mikelandjelu :) Anjolo Doni je bio izuzetno bogat ali izgleda poprilicno skrt trgovac i ljubitelj umetnosti. Vazari kaze da je bio isto tako skrt u drugim stvarima kao sto je rado trosio, stedeci koliko se moglo, na slikarska i vajarska dela u kojima je uzivao. I od Rafaela i od Mikelandjela Anjolo je ove slike narucio verovatno zato da bi proslavio svoj brak sa Madalenom mada ako se prihvati da je Rafaelo ranije izradio slike onda ce pre biti da je Mikelandjelu tondo narucen povodom rodjeja njihove kceri, sto ima vise smisla. Bilo bi zanimljivo znati da li su se dva umetnika u ovim prilikama i sreli.

Bramante je neko vreme nakon ovoga pisao Rafaelu, koji mu je bio i neki dalji rodjak kao i zemljak,da je nagovorio papu da ga pozove u sluzbu kako bi dekorisao neke njegove sobe. Ove Stanze su najmonumentalnija i medju najbitnijim Rafaelovim delima (tu je recimo Atinska skola, koju svi znaju cak iako ne znaju da je njegova, gde je predstavio i Mikelandjela u liku Heraklita:), ali su suvise bitna i komplikovana da bih se njima bavila sada vec idemo jos malo napred )

Dogodilo se, dakle, u to vreme, kada je Mikelandjelo u kapeli napravio lom i poplasio papu, i bio primoran da pobegne u Firencu, o cemu cemo govoriti u njegovom zivotu, da je Bramante, koji je imao kljuc, pokazao svom prijatelju Rafaelu kapelu da bi mogao razumeti Mikelandjelov nacin slikanja. Ova poseta je bila uzrok sto je Rafaelo u crkvi sant' Agostino u Rimu iznad slike sv. Ane Andrea Sansovina odmah ponovo naslikao proroka Jesaju, koga je vec bio zavrsio; na ovoj slici, posto je video Mikelandjelova dela, popravio je i doterao znatno svoj nacin rada i svojim delima dao vise velicanstvenosti; a kada je kasnije Mikelandjelo video Rafaelovo delo , verovao je, i to sa pravom, da je Bramante, da bi Rafaelu ucinio uslugu, njemu naskodio.

Uskoro posle toga Agostino Kidji, vrlo bogat sijenski trgovac i veliki prijatelj svih umetnika, poveri ukrasavanje kapele Rafaelu, koji je pre kratkog vremena naslikao u jednoj lodji njegovog dvorca, danas nazvanog Kidji u Trasteveru, vrlo umilnim nacinom Galateju koju po moru u kolima vuku dva delfina, okruzenu tritonima i mnogim morskim bogovima. Kada je Rafaelo zavrsio skicu za pomenutu kapelu na ulazu u Crkvu santa Marija dela Pace, s desne strane glavnih vrata izveo ju je a fresko novim nacinom, mnogo velicanstvenijim i vecim nego sto je bio predjasnji. Na ovoj slici je Rafaelo prikazao, pre nego sto je Mikelandjelova kapela bila otvorena javnosti, koju je on, medjutim, vec video, nekoliko sibila i proroka; ona se zaista medju njegovim toliko lepim slikama smatra za najbolju i najlepsu, jer su na njoj zene i deca izradjeni vrlo zivo i savrsenim koloritom; ovo delo donelo mu je za zivota i posle smrti velik ugled, jer je najredje i najsavrsenije sto je Rafaelo naslikao u svom zivotu. 

(umesto te stavljam sliku gore pomenute Galateje)

...

Stoga je u velikoj meri porasla slava Rafaelova, kao i njegovi prihodi; da bi ostavio uspomenu na sebe, dao je sagraditi jedan dvorac u Borgo Nuovo u Rimu po nacrtu Bramantea. Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

(to nije ovaj Direrov autoportret)

Slikao je mnoge zene, medju kojima i Beatrice Ferareze i narocito svoju dragu. Rafaelo je bio vrlo ljubazan i naklonjen zenama i uvek spreman da im bude na usluzi; zbog toga je, stalno se odajuci telesnim uzivanjima, nailazio na preteranu usluznost i predusretljivost svojih prijatelja. Kada mu je Agostino Kidji, njegov dobar prijatelj, dao da ukrasi slikama prvu lodju dvorca, Rafaelo se nije mnogo trudio oko tog rada zbog ljubavi prema jednoj zeni ; ocajan zbog toga, Agostino je teskom mukom postigao pomocu drugih i raznim sredstvima da ta zena dodje da stanuje u onom delu dvorca gde je Rafaelo radio; na taj nacin je uspeo da zavrsi sliku. 

( Ona je ovde predstavljena kao Zena pod velom dok ju je kasnije predstavio on ili slikari njegove radionice i nagu. Njeno lice se nalazi, mnogi smatraju, i na najpoznatijoj Rafaelovoj Madoni - Sikstinskoj. Fornarina je bila Margerita Luti, kcerka pekara (na ita. fornaro te otud Fornarina)  iz rimske cetvrti Santa Dorotea. Rafaela i Fornarinu, u ljubavnom zagrljaju a bas pred onom nagom slikom ovekovecio je, mnogo kasnije, Engr)

                                                              Engr, Rafaelo i Fornarina

...

I tako je Rafaelo, krisom i bez mere, nastavio svoja ljubavna zadovoljstva; dogodilo se da je jednom, presavsi sve granice, kada se vratio kuci, dobio visoku groznicu. A posto nije priznavao razuzdanost kojoj se odao, lekari su mislili da je prehladjen, te mu nesmotreno puste krv, usled cega je jos vise oslabio, bas kada je trebalo da ojaca; zato napisa testament; pre svega, kao dobar hriscanin, udalji svoju dragu iz kuce, ostavivsi joj sredstva da moze pristojno ziveti; zatim je podelio svoju imovinu ucenicima Djuliju Romanu, koga je uvek mnogo voleo i Djovanu Francesku Fiorentinu, nazvanom Il Fatore, i jos jednom, nije mi poznato kojem svesteniku iz Urbina, svome rodjaku. Odredio je da se od njegovih sredstava u Crkvi santa Marija Ritonda restaurira jedan stari tabernakl novim kamenom i da se podigne oltar sa statuom Bogorodice u mramoru; ovo mesto je izabrao za svoju grobnicu i vecni pokoj; ostavio je imanje Djuliju i Djovanu Francesku, a za izvrsioca testamenta odredio je gospara Baldasara de Pesija, koji je tada bio upravnik papske kancelarije. Zatim, ispovedivsi se i pokajavsi se , zavrsio je svoj zivot u trideset i sedmoj godini, na Veliki petak, u isti dan kada se i rodio; veruje se da je njegova dusa, koja je svojim talentom ulepsala svet, isto tako ukrasila i nebo.

Kada je umro, izlozivsi ga u dvorani gde je radio, postavili su mu iznad glave njegovu sliku Preobrazenje, koju je zavrsio za kardinala Medicija; ovo toliko zivo delo pored njegovog mrtvog tela izazvalo je bol u srcu svih prisutnih; ovu sliku je zbog Rafaelove smrti kardinal postavio u crkvi san Pjetro a Montorio na glavni oltar i bila je uvek kao retkost cuvana sa mnogo postovanja. Sahranjen je uz velike pocasti, kao sto je tako plemenit duh i zasluzio; nije bilo ni jednog umetnika koji od bola nije zaplakao i do groba ga otpratio.

(zapravo ova slika i nije bas zavrsena u trenutku Rafaelove smrti. Nju je narucio kardinal Djulijo Medici za francusku katedralu u Narboni, ali se valjda predomislio kada je umetnik umro pa ju je ostavio u Rimu) 

Tako je, po svemu sudeci, Rafaelo rodjen i umro na isti dan, pa je to jos oba puta bilo bas na Veliki petak. Sahranjen je u Panteonu gde se i dan danas moze videti njegova grobnica. Na zalost, ziveo je kratko a iako osam godina mladji od Mikelandjela ovaj ga je nadziveo za citave 44 godine ! dok je jos stariji Leonardo umro godinu dana pre Rafaela. Nema sumnje, ma sta kasnije Prerafaeliti mislili o njemu, da je on bio veliki umetnik. No, njegov znacaj i uticaj ne mogu se porediti sa ostalim nindza kornjacama Mikelandjelom, Leonardom i vajarem Donatelom. Na stranu moja licna shvatanja ali cak i da je poziveo duze, i ma koliko ljubak bio, sto ovi drugi nisu bili, ovaj princ slikarstva nije bio takav genije. Pa eto mu cak i njegov savremenik Vazari posvecuje mnogo manje stranica u svojoj knjizi i , pored svih pohvala, neuporedivo manje divljenja nego spram ostalih. OK, Vazari jeste bio Mikelandjelov grupi, obzavaoga do, sto se kaze, imbecilnosti i non-stop visio kod njega u studiju, sto sve licno u potpunosti razumem, ali ipak se pravedno poneo i prema ovom talentovanom ficfiricu. Rafael je bio just that i zato ga Mikelandjelo nije mogao podneti (pored toga sto je verovao da je sve prekopirao od njega:) - kretao se gradom obucen bogato i po najnovijoj modi, sve sa svojom svitom obozavatelja i ljubavnica, bio prava zvezda grada Rima. Veseo po prirodi, nekako blentav i bez ikakve malicioznosti, ziveo je zivotom punim zadovoljstava svake vrste, dok je Mikelandjelo brundao vecito sebi nesto u bradu i bezao od nesnosnog sveta koji ga je samo nervirao.Mislim da bi Rafaela lepo igrao mladi Britanac Ben Barns.

Medjutim, iako sam i ja (barem u svojoj glavi) grupi bozanskoga Mikelandjela ima i kod ovog Rafaela onoga sto veoma volim. Lepe su njegove Madone, koje je slikao mnogo narocito pre Rima ali i onda kada se tamo doselio da nervira Mikelandjela. Nisu misticne i obavijene velom nekakve misteriozne tajne kao Leonardove no su ljupke i lepe, nekako nezne i slikane s velikom ljubavlju prema zenama. Videli smo, ponekad im je davao lica zena koje je voleo, sto nije bio tako redak slucaj ni tada ni kasnije, mada je bas stoga onaj drugi Mikelandjelo iz Karavadja propisno nastradao, no to su bila druga vremena. Od ovih nije mi ipak najomiljenja Sikstinska Madona koja je mozda i najpoznatija zbog onih andjelcica ispod, vec Madona Granduca, naslikana za velikog vojvodu Ferdinanda III. Ova Madona je nastala u Firenci i pripada periodu kada se tamo Rafael susrece sa delima velikih slikara prethodne generacije,narocito Leonarda ciji je uticaj na njega ostao preogroman. Pa opet , iako se jasno vidi njegov dug Leonardu opet je to sasvim Rafael koji poseduje jednu izrazitu neznost koju Leonardo nikada nije imao u svojim nezemaljskim vizijama. 

Najomiljenija njegova slika , ipak, za mene nije ni neka od Madona koje su ga proslavile, niti velike i vazne kompozicije iz papskih soba,vec jedna mnogo manje poznata slika koja me medjutim neobicno privlaci. Eto je ovde sa strane teksta - to je portret izvesnog Binda Altovitija. Taj Bindo bio je bankar i patron umetnosti, Firentinac po poreklu. Nastala je 1515. i to je otprilike sve sto o njoj znam, iako izgleda postoji citava knjiga napisana samo o njoj. Nadam se da cu nekada doci do nje. Ne znam sta je to sto me u vezi ove slike toliko fascinira, da li je to neobicna zelena pozadina, lepota mladica ili taj pokret glavom koji on pravi, okrecuci se ka nama. Tek, uvek mi je bila omiljena slika od svih Rafaelovih. Ona se sada nalazi u Vasingtonu, dok je ranije bila u Nemackoj. Sve do 1808. doduse posedovali su je Bindovi naslednici. Kazu da je i ovde izuzetan uticaj Leonarda, sto bi onda znacilo da mi se najvise dopadaju slike na kojima je njegov uticaj na Rafaela bio najocigledniji; to je cudno jer iako zivim u strahopostovanju od Leonarda nisam njegov izraziti fan. Mozda resenje lezi u tome da mi kod Leonarda nedostaje nesto te ljudskosti i neznosti koju Rafael dodaje Leonardovim podukama. No, eto, danas bi bio i rodjendan i datum smrti Rafaela, jednog stvorenja uzivanja i radosti zivota, pa da obelezimo i to :)