Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet  koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude  da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela. 

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način. 

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale. 

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati. 

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini  od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni. 

  

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela. 

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva. 

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada  neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca. 

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja. 

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.

O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio. 

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.  

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. 

Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide. 

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.  

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada. 

Unutrašnjost Sikstinske kapele

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

Albreht u Veneciji

Neko bi mogao pomisliti da ovde sprovodim kakvu promotivnu kampanju za Sluzbeni glasnik kada toliko pominjem njihova izdanja i iz njih citiram :) To nije slucaj. Istina je da oni, i pored svih sitnih nedostataka, imaju jako zanimljivih prevoda, narocito sto se umetnosti tice i narocito u ediciji kojom upravlja Jovica Acin [biblioteka kljucevi]. Proslog puta tako sam pomenula njihovo izdanje dnevnika Ezena Delakroa, koji je Jovica preveo; sada s obzirom da je Direrov rodjendan, pominjem knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju koja se sastoji od Direrovih pisama prijatelju iz Venecije i dnevnika koji je vodio tokom kasnijeg putovanja po danasnjim Holandiji i Belgiji. Ova nevelika knjiga cita se lako i brzo; deo njegovih dnevnickih zabeleski je obimniji nego deo sa pismima koja je pisao Vilibaldu Pirkajmeru iako su ova meni mozda ipak nesto zanimljivija. Pa ipak lepo je citati beleske iz Antverpena, Brisela, Briza, Gana, Ahena ... onda kada se imalo prilike prolaziti i uzivo tim predelima. To sada citam i iz navedenog razloga uzivam dodatno; ovde cu, nakon par opstih zabeleski, citirati samo iz par njegovih pisama uz slike koje su nastale u tome periodu. O putovanju po Nizozemlju i dnevnickim beleskama sa istog - mozda neki drugi put :)

Knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju mozete kupiti kod izdavaca za 356 dinara. 

Majka Barbara i otac Albreht Direr Stariji; izmedju njih porodicni grb koji se inace nalazi
na pozadini portreta oca; ova dva portreta bila su spojena u diptih ali su vremenom razdvojeni

Verovatno je da je svako cuo za Albrehta Direra i da barem jednu njegovu sliku vrlo dobro zna : Autoportret iz 1500. godine poznato je delo renesanse na severu gotovo onoliko koliko je Mona Liza italijanske renesanse. Onaj ko se vise interesuje za umetnost verovatno dobro zna da ova poznata i izuzetno hristolika, idealizovana slika nije prvi Albrehtov autoportret i da pre njega postoji citav niz istih [dole sam ih poredjala hronoloski:)], pocevsi sa onim koji je nacinio sa samo 13 godina, 1484. godine, a kome je kasnije dodao i natpis kada sam bio dete. Do toga vremena on je zavrsio nekoliko razreda skole a potom kao segrt ucio kod svoga oca, Albrehta Direra Starijeg koji je bio uspesan zlatar; od njega je mogao nauciti kako zlatarske tehnike tako i crtanje. Koliko je uspesan Albreht Stariji bio vidi se vec i po tome sto je od svoga rada mogao izdrzavati veliku porodicu od cak osamnaestoro dece, od kojih je Albreht Mladji bio trece dete a drugi po redu sin. Ova brojna porodica izgleda je medjutim zivela poprilicno udobno, mozda i stoga sto se Albreht Stariji ozenio kcerkom svoga ucitelja po imenu Barbara, tako da je doslo do spajanja dve zlatarske prakse. Oni su cak imali i svoj grb, koji je mladi Direr i naslikao, kao sto je slikao i portrete svojih roditelja [gore]. Na ovom grbu narocito je zanimljiva leva, oceva strana koja otkriva porodicno poreklo : prikazana su vrata  sto je stoga sto je njegov otac, pre no sto je prispeo u Nemacku iz sadasnje Madjarske, nosio prezime Ajtósi - sto znaci otprilike onaj koji pravi vrata - a po istoimenom selu u Madjarskoj. Tako je prvobitno Albreht svoje prezime (bukvalno) preveo na nemacki kao Tirer (Thürer) pa tek onda promenio u Direr (Dürer); moglo se desiti tako da umetnika danas znamo kao Albrehta Tirera :)

Autoportreti iz godina : 1484, 1491 i 1493.

Autoportreti iz godina : 1493 (prvi njegov slikani autoportret i istovremeno ,
smatra se, prvi  samostalni autoportret  u evropskoj umetnosti), 1498 i 1500.g. 

Moja Agnes

Nije cudno stoga sto je otac zeleo da mu ovaj sin izuci zanat do kraja i da se potom bavi ocevim poslom. Medjutim, decko je bio ne samo izuzetno zainteresovan za crtanje - mnogo vise no za zlatarske poslove - vec je pokazivao i izvanredan talenat, kao sto se iz tog prvog portreta moze i videti. Tako je naposletku otisao da se uci kod slikara Mihaela Volgemuta, cija se radionica bavila i izradom drvoreza za knjizne ilustracije. Nakon sto je zavrsio svoje skolovanje Albreht odlazi na putovanje tokom kojeg je naredne cetiri godine lutao po Nizozemlju, upoznaje sa umetnicima i obilazi radionice i znamenitosti. Ovo putovanje,kao i njegovo prvo putovanje u Italiju koje je nedugo potom usledilo, na zalost nije dokumentovano tako da se ne zna o njemu mnogo. Po svom povratku u rodni Nirnberg, kao svrseni zanatlija, zeni se izvesnom Agnes - kcerkom tada poznatog gravera; iako je jednim poznatim crtezom na kojem predstavlja svoju mladu verenicu on prema njoj iskazao neznost, kako izradom tako i natpisom moja Agnes, ovo izgleda ipak nije bio srecan brak. Albreht je gotovo odmah krenuo za Italiju, i to peske (!!!) dok je Agnes ostala kod kuce sama; ovaj potez, u ovako naglom obliku, tesko je shvatiti pogotovo kada se zna da je zenidba bila uslov da se otvori radionica te da je odlaskom ostavio ne samo svoju mladu zenu vec i tu mogucnost. Pa ipak, on je otisao u Italiju gde ce se zadrzati do naredne godine. Agnes i albreht nisu imali dece; pisuci iz Italije svome prijatelju on je umeo u vezi nje i veoma grubo da se sali, dok se iz svega moze nazreti i to da ih je Pirkenhajmer u njegovom odsustvu mirio. 

Ovo je njegov prvi odlazak u Italiju od kojeg je preostalo nekoliko akvarela i crteza ali ne i nekih  licnih zabeleski i dokumenata. Krajnji cilj bila mu je Venecija, gde je i stigao; veruje se da je posetio takodje Mantovu i Padovu. Odusevljava se Djovanijem Belinijem, venecijanskim slikarem iz poznate slikarske porodice, sto je ljubav koja ce potrajati i do naredne njegove posete, kada ce tvrditi da je on i dalje najveci venecijanski slikar. Iz ovog periodu potice, na primer, onaj toliko voljeni kunic iz Albertine. 

Po povratku iz Italije Direr je otvorio svoju radionicu u Nirnbergu; to sto je izabrao rodni Nirnberg nije ni malo cudno kada se ima u vidu da je taj grad tada predstavljao srediste renesanse na severu i ne samo to vec i stamparski centar; Direr ce u sirim Evropskim okvirima svoju reputaciju upravo i zasnovati (i dalje, mozda, zasniva) na grafici, iako mu kasnije to nece biti toliko drago pa ce se cak i tuziti u pismima kako Italijani misle da sa bojom nista ne vredi. Iako je u ovom periodu 1495 - 1506 izradio neka od danas najpoznatijih svojih dela, vec posle prvog puta pod velikim uticajem Italije, Direr ce se potom odluciti i na drugo putovanje u Veneciju : hteo je da bolje izuci proporciju i perspektivu. ovim se on bavio sto sa prijateljem - Djakopo Barbarijem - sto samostalno i u Nirnbergu, sto je pocetak njegovih teorijskih istrazivanja koja ce kao krajnji rezultat imati dve vazne teorijske knjige. Najzad, 1505. godine vraca se u Italiju gde ostaje sve do 1507. godine; sada je on poznati umetnik kome na brojne nacine pomaze takozvana nemacka umetnicka kolonija - nemacki iseljenici pomazu mu pri pribavljanju porudzbina. On sada pre svega slika i to neretko velike oltarske slike, od kojih su meni ipak zanimljiviji portreti nama danas nepoznatih Venecijanaca i Venecijanki. 

Tokom ovog svog boravka Direr se sprijateljio sa mnogim italijanskim umetnicima ovog perioda, cak i sa Leonardom; Vazari pominje kako je bio odusevljen Rafaelovim delom te da mu je poslao jedan od svojih autoportreta. 

Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

Da li su se oni i upoznali - ostaje pitanje: ne zna se da li je Albreht stigao i do Rima. Gete na jednom mestu u knjizi Putovanje u Italiju kaze kako mu je zao sto Direr nije stigao tako daleko; pa ipak postoji mogucnost da je ipak dosao i do Rima, kao sto je obisao i neke druge italijanske gradove. Nakon ovih italijanskih putovanja Direr je bio miran kod kuce sve do 1520. godine kada je krenuo na to drugo putovanje u Nizozemsku, sa kojeg je sacuvan ovaj dnevnik sto ga sada imam u ruci. Pisma iz Italije koja mu prethode prva su, kazu tako, licna dokumenta sacuvana od jednog umetnika. Svakako izuzetno je zanimljivo citati tako sto i zaviriti u njihov petnaestovekovni svet. Ono sto pomalo cudi jeste sto taj svet - od pre pet stotina godina - nije mnogo drugaciji od nasega. 

Evo nekih delova iz pisama koje je upucivao svom prijatelju, poznatom humanisti Vilibaldu Prikhajmeru, svom prijatelju iz detinjstva u koga se u potpunosti pouzdao i od koga se mnogo cemu naucio. Za ovog advokata skolovanog u Italiji Albreht je veoma mnogo po Veneciji jurio kojekakvo prstenje, drago kamenje, fini papir i cilime; ove delove, gde Albreht iscrpno opisuje kakav je prsten kupio i po kojoj ceni, sam medjutim odlucila da izostavim ;)

Venecija, 6. januara 1506.

Vilebald Pirkenhajmer

Cestitom i mudrom Vilibaldu Pirkhajmeru, u Nirnbergu

Dragi moj ucitelju, Vama i Vasima, jos mnogo srecnih Novih Godina. U Vase zdravlje, dragi gospodine Pirkhajmeru. Znajte da sam zdravo; neka Vam Bog podari i vise od toga. Dakle, ono sto ste trazili od mene, naime da kupim nekoliko bisera i dragog kamenja, treba da znate da ne mogu da nadjem nista a da je iole valjano ili vredno novca; Nemci su opustosili sve.

Oni koji kruze rivom uvek ocekuju cetvorostruku vrednost za sve, jer oni su najprepredniji nitkovi koji ovde zive. Niko i ne ocekuje cestitu uslugu od njih. Zato su me neki dobri ljudi upozorili da budem oprezan s njima. Za njih su mi kazali da varaju svakoga, bez izuzetka, i da u Frankfurtu mozete kupiti bolje stvari nego u Veneciji. 

A sto se tice knjiga koje ste mi porucili, Imhof se vec postarao za njih, ali, ako Vam je potrebno jos nesto, samo recite i s najvecom revnoscu pobrinucu se za sve. I, neka je na Bogu da Vam zaista necemu posluzim. Rado cu se za sve postarati jer znam koliko ste ucinili za mene. 

[...] 

7. februara 1506.

Venecijanka, 1506. god.

Koliko bih zeleo da ste ovde u Veneciji, toliko je dragih ljudi ovde medju Italijanima koji iz dana u dan sve vise traze moje prijateljstvo - sto mi vrlo godi - ljudi od ukusa, ucenih, dobrih sviraca na flauti, frulasa, poznavalaca slikarstva, ljudi od prefinjenog osecaja i cestitosti, koji koji mi ukazuju veliku cast i postovanje. S druge strane, medju njima takodje ima i najbednijih, najlazljivijih nitkova, za koje jedva da sam poverovao da hodaju ovom zemljom; pa ipak, ko ih ne zna, pomislice da su najfiniji ljudi na ovom svetu. Ne mogu, a da se u sebi ne nasmejem : svesni su da je njihovo nevaljalstvo dobro poznato, ali to ih uopste ne brine.

Medju Italijanima imam sijaset dobrih prijatelja koji me upozoravaju da ne jedem i ne pijem s njihovim  slikarima jer mnogi od njih moji su neprijatelji, kopiraju moj rad iz crkvi i gde god na njega naidju; a posle ga kritikuju i tvrde da je izveden na staromodan nacin i da ne vredi nicemu; medjutim Djambelim (Djovani Belini) veoma me je hvalio kod mnoge gospode. rado je zeleo da ima nesto moje i pojavio se kod mene i trazio nesto za sebe, rekavsi da ce mi dobro platiti, i svi mi govore da je on cestit covek, tako da sam se zaista zblizio sa njim. Veoma je star, a ipak je najbolji slikar od svih. 

A stvar koja mi se tako dopadala pre jedanaest godina vise mi se ne dopada i, da je nisam video sopstvenim ocima, nikom ne bih verovao na rec. I, isto tako, treba da znate da ovde ima sijaset slikara, boljih od ucitelja Jakoba (Djakopo de Barbari), premda bi se Antonio Kolb zakleo da na svetu nema veceg slikara od Jakoba. Drugi mu se rugaju i kazu da je icemu vredeo ostao bi ovde. Tek danas sam poceo skice za moju sliku jer ruke su mi tako krastave da ne mogu da radim, ali sam uspeo da ih zacelim. 

A, sad, budite blagi prema meni i ne srdite se tako naprecac, nego budite nezni poput mene. necete da ucite od mene, ne znam zbog cega. Dragi moj, voleo bih da znam nije li neka od Vasih [miljenica] umrla - ona kraj vode, na primer, ili ona [privlacna poput cveta] ili [poput cetke] ili [poput napaljene zenke]psa, pa da mozda uzmete neku drugu umesto nje.

U Veneciji, devetog sata na noc, u subotu posle Sretenja, godine 1506.

2. aprila 1506

Portret mladica, 1506. god.

[...] Ovdasnji slikari, i to treba da znate, veoma su naprijateljski nastrojeni prema meni. Tri puta su me pozivali pred magistrate i morao sam da platim 4 florina njihovoj skoli. Takodje treba da znate da bih zaradio vise novca da nisam bio primoran da slikam za Nemce jer tu ima mnogo posla i nikako ne mogu da zavrsim pre Duhova; ali, platice mi svega 85 dukata. to ce, znajte, otici na zivotne troskove, a potom moracu da kupim neke stvari i da nesto novca posaljem, tako da ovog casa nemam mnogo u rukama; medjutim, odlucio sam da ne odlazim sve dok mi Bog ne omoguci da Vam se dostojno oduzim i, osim toga , sa sobom ponesem florine. Lako bih ustedeo da ne moram da radim ovu sliku za Nemcejer, osim slikara, svako mi zeli sve najbolje. 

Molim Vas, recite mojoj majci da razgovara s Volgemutom u vezi s mojim bratom i da ga zamoli da mu da neki posao dok se ja ne vratim, ili da mu nadje posao kod nekog drugog. Trebalo je da ga povedem sa sobom u Veneciju , sto bi koristilo i meni i njemu, on bi naucio jezik, ali majka se plasila da ce se nebesa obrusiti na njega. Molim vas da pazite na njega : zene tu nisu od pomoci. recite decaku, kao sto umete, da bude marljivi nezavisan dok se ne vratim, a ne da se oslanja na majku, jer nisam svemoguc, iako dajem sve od sebe. Da sve ne dajem od sebe, ne bih gladovao; ali opskrbiti toliko njih, zaista mi tesko pada, a  niko se ne razbacuje novcem. [...]

8. septembra 1506.

[...] Za moju sliku, treba da znate, kazu da bi dali dukat da je vide. Dobro je islikana i zivih je boja. Vise su me hvalili nego sto sam od nje imao koristi. Lako sam mogao da zaradim 200 dukata, i morao sam da odbijem veliku porudzbinu kako bih se vratio kuci. 

Ucutkao sam sve slikare koji su govorili da sam dobar u bakropisu, ali da kod slikanja ne umem da baratam bojama. Sad svi govore da nikad nisu videli lepsi kolorit. 

Pozdravlja Vas moj francuski ogrtac, kao i moj italijanski kaput. Izgleda mi da mirisete na galantnost. mogu da osetim odavde; a ovde jos kazu da se, kad se udvarate, pretvarate da Vam nije vise od 25 godina. O, da! Udvostrucite i poverovacu Vam. Prijatelju moj, ovde ima italijanskih djavolaka bas poput Vas. Ne znam kako se potrefilo! [...]

23. septembra 1506.

Poklonjenje Devici (poznata i kao Praznik brojanice) 1506. *

[...] Znajte da sam zavrsio sliku, kao i jos jednu quadro, kakvu nikad ranije nisam izradio. I, buduci da ste tako zadovoljni sobom, da Vam ovde kazem da nema bolje Madone na citavom svetu jer je svi slikari hvale kao sto plemici hvale Vas. Kazu da nikad nisu videli otmeniju i ljupkiju sliku.

Isto tako, znajte da cu, najkasnije za cetiri nedelje, zavrsiti posao ovde jer najpre treba da izradim neke portrete koje sam obecao, a ksko bih sto pre dosao kuci, buduci da je moja slika gotova, odbio sam porudzbine vredne vise od 2000 dukata; sve moje komsije znaju o ovome. 

I, dopustite da Vas pozdravim. Imam jos toga da pisem, a glasnik je vec spreman da krene; osim toga, nadam se, po milosti Bozjoj, da cu uskoro biti s Vama i uciti nove mudrosti od Vas. Bernard Holcbek rekao mi je najlepse stvari o Vama, ali verujem da je uzrok tome sto ste mu tast. Medjutim, nista me ne ljuti toliko kao kad cujem da ste lepi jer, u tom slucaju, ja bi trebalo da sam ruzan; to me izludjuje.

Iduceg dana nasao sam sedu u kosi, a ona je posledica ciste bede i dosade. Mislim da mi je sudbina namenila rdjave dane. Moj francuski ogrtac i smedji kaput salju Vam najsrdacnije pozdrave. Ali, voleo bih da vidim sta to Vase pijano drustvance cini da se drzite tako nadmeno.

Godine 1506, u sredu posle Svetog Mateja.

* ovu veoma poznatu sliku Direr je izradio po porudzbini nemackih doseljenika; prvobitno je bila olatrska slika u njihovoj Crkvi svetog Vartolomeja, da bi je potom za 900 dukata otkupio car Rudolf II i preneo u Prag. No, ni ovo nije bio kraj putovanja obog umetnickog dela : bila je ostecena tokom svedske opsade, restaurirana pa prodata vise puta, jednom cak za samo jedan florin. Na kraju ju je 1930. godine Cehoslovacka vlada otkupila te se moze videti i danas u njihovoj Nacionalnoj galeriji u Pragu.

Ova slika smatra se najznacajnijom koju je Direr naslikao tokom ovog svog puta u Italiju; pored ostaloga ona je veoma interesantna i stoga sto se na njoj moze videti jos jedan Direrov autoportret : nalazi se sasvim desno, uz drvo, i jedini upravlja pogled pravo u posmatraca. Predstavljen u ekstravagantnoj odeci (koja je pomalo i bizarna uzevsi u obzir da se nalazio tada u toploj Italiji : obucen je u neku vrstu koznog kaputa ili bunde), duge olave kose; u ruci drzi papir na kome pise da je slikar toga dela on, da je sliku zavrsio za pet meseci a pored njegovog imena stoji jos i germanus (EXEGIT QUINQUE MESTRI SPATIO ALBERTUS DURER GERMANUS MDVI). Kao da je na svaki nacin - odelom, natpisom pa onda i tipicno nemackim krajolikom prikazanim u pozadinom, kao i portretom svoga vladara Maksimilijana, on zeleo da naglasi svoje nemstvo; nije to ni cudno kada je slika bila namenjena crkvi u kojoj su odlazili Nemci a koja se nalazila u kraju koji su naseljavali vecinom - Nemci. Pored toga zeleo je, verovatno, da se izdvoji na neki nacin od svih tih italijanskih slikara koji su ga okruzivali. Kao sto i sam kaze u pismima, ova slika postigla je veliki uspeh kod publike, pa su cak i duzd i patrijarh dosli da joj se dive.