Blogov rodjendan :)

Kao retko kada ovom prilikom se moje vreme i pravo vreme nalaze u saglasju : veoma cesto je to tako da to moje vreme ili zuri ili pak kasni u odnosu na ono koje merimo casovnicima i kalendarima. Najcesce ipak ono kasni i to jos mnogo vise no onaj nas pravoslavni tacnije julijanski kalendar : tako sam i pored svih napora do kraja kalendarske 2010. godine ja jos uvek bivstvovala negde u septembru. No, ovom prigodom ipak je doslo do nekog saglasja, sinhroniciteta izmedju dva kalendara : zaista imam osecaj da je od mog prvog kuckanja do danas proslo tih godinu dana. Tako Casa del poeta tragico danas slavi svoj prvi rodjendan te vas ja sve (drage blogo-prijatelje i slucajne prolaznike) pozivam na parce ove virtuelne torte :) 

Razlog za pokretanje ovog bloga za mene je bio dvojak - sa jedne strane bilo mi je izuzetno potrebno da ne mislim o izvesnim dogadjajima iz stvarnog zivota; sa druge to je bila zelja za sopstvenim internet prostorom koji bi, poput prostora u stvarnom zivotu, bio zaista my own. Pre ovog bloga imala sam svoju stranicu na izvesnom Tagged koji je zapravo drustvena mreza slicna Fejsbuku ali sa veoma brojnim mogucnostima personalizacije. Taj Tagged medjutim nije zaziveo na nacin i u meri na koji je to uspeo FB, koji u tom smislu predstavlja fenomen; no, meni se FB upravo stoga nije svideo sto je kod svih korisnika identican. Vise no sto je to licni prostor svakoga korisnika FB je mesto drustvenog povezivanja. Medjutim, Tagged je imao taj problem da je prostor predvidjen za pisanje bio relativno mali, kao i broj slika koji se mogao dodati tekstu. Bivsi da je i on , ipak, drustvena mreza, njegova namena i dalje nije bila prvenstveno namenjena kuckanju. Tako da sam jednog januarskog prepodneva u pretrazivac ukucala Blogger o kome jedva da sam nesto i znala. Moram priznati da mi se Blogger dopada te da ispunjava sve moje potrebe; za sada nemam nameru da ga zamenim nekim drugim, iako su mnogi blogeri u medjuvremenu posvedocili da je WP bolji. Ovde sam ja napravila svoj prostor u onoj meri u kojoj mi je to potrebno; sto se tice drugog pomenutog razloga - i u tome je ovaj blog uspeo obuzevsi me u meri u kojoj nisam ni pretpostavila da ce to moci.

Medjutim, postoji i jos jedan razlog koji iza ovog mog bloga stoji : potreba da se sacuva sve ono sto ja tokom vremena o raznim pitanjima iskopam naokolo :) Kod mene je to tako da me mnogo sta zaista zainteresuje do te mere da sam u stanju sate i dane da posvetim kopkanju po internetu,casopisima i knjigama o datoj temi. Naravno, tokom tog kopaknja naidje se na jos mnoge druge divne stvari koje onda takodje obuzmu moj um. Zapravo, to je jedan zacarani krug iz koga nikada ne izlazim. Da stvari budu gore i grdje na svu tu komplusivnu zainteresovanost dolazi i attention span of a butterfly, gde se vrlo cesto sve to zanimljivo sto iznadjem rasprsi u sve novim zanimljivostima te na kraju svega vecinu toga - zaboravim ili se svega secam samo vaguely. Napisati to sve sebi, sloziti sve lepo i smisleno, ono sto se zna i ono sto se sazna - bilo je nesto sto me je odvec mrzelo. No, ideja da se neke od tih trenutnih opsesija ili zanimanja sloze ovde gde neko mozda to i procita delovala je mnogo zanimljivije. Sve je bilo jedno da li ce zapravo neko to procitati no ideja da ce se mozda to i desiti je slicna onom stidljivom uzbudjenju kada se presvlacimo pred odskrinutim prozorom. Nije da zudimo da nas se gleda no ideja da se to moze odista i desiti, hteli mi to da priznamo ili ne, cini da se osecamo drugacije no kada te mogucnosti nema. Naravno, ono na sta nisam racunala jeste da cu ovde neke redovne citaoce ipak steci, a medju njima i ne malo, sada vec, blogo-drugara. Ovom prilikom zahvaljujem svima njima koji su trosili svoje vreme na ovom mom mestu i ostavljali komentare koji su mi uvek veoma dragi.

No, evo i neke statistike, one sa blogera jer ja drugu da koristim ne znam (jos uvek mi je veoma misteriozna pojava onaj Alex i sve u vezi istog:) Ne znam koliko od mojih 52 prijavljenih citatelja zaista cita moja pisanja - a to mi nije ni toliko vazno; svako cita ono sto ga interesuje i onda kada je raspolozen. Medjutim oni koji nisu prijavljeni a koji se pojavljuju u toj statistici umeju da budu prave enigme i izvor ne malo zabave. Zaista, kada se gleda preko kljucnih reci kako su neki od njih zabasali na moj blog jasno je da su se jako presli :) Tako da sam svesna da je od tih gotovo 27 000 klikova veliki broj zapravo - greska i slucajnost. Pa ipak, s obzirom da nemam FB i da, sve uzevsi, uopste nisam optimalna, sasvim sam zadovoljna i brojem prijavljenih i brojem poseta. Za ovo, medjutim, u velikoj meri imam da zahvalim i promociji od strane Valentine kao i uvek blagonaklonim pominjanjima od strane Amarilis  i podrsci nase Zverke te divnom druzenju sa Nevenom. Ovo nije sada prenemaganje (i mami i tati i psu) vec cinjenicno stanje te njima sleduje mozda malo vece parce torte :) Naravno, tu su i mnogi drugi koje sada necu sve pominjati a koji znaju ko su; svi zajedno  ucinili su ovo blogovsko iskustvo veoma lepim :)

No, evo i te statistike : sta je bilo ovdi kod mene najklikovanije :

1. O, lepote ! najlepsi muskarci (moga) sveta ...

Ovaj post nastao na brzinu, najvise zarad kuckalacke zavisnosti i zabave, apsolutni je rekorder. Sada se stanje pomalo popravilo no bilo je tako da je on zauzimao i citavu polovinu sveukupnih klikova. Trenutno je negde na jednoj cetvrtini no i dalje je najcesce i svakodnevno klikovani post. Naravno, to je stoga sto se tu pominju ti lepi muskarci sto je izgleda uvek uber popularna tema. Verovatno je da ni jedan post nece postici njegovu popularnost sem ako ne uzmem da napisem nesto na slicnu ali malo provokativniju temu. No, whatever - meni je bilo zabavno da ga kuckam, mnogima da ga citaju i - there it is. Uostalom, lepo je nekada izbaciti iz glave Tolstoje i Prustove i slicne i baviti se ovakvim stvarima. Svakomalo pa pravim neku listu koja me odmara i zabavlja. Nothing wrong with that, iako je, opste uzevsi, malo bizarno da je bas taj post najcitaniji kad ima, ja mislim, zanimljivijih tema od te.

2. Imaginarium : 15 imaginarnih ljubavi (knjizevnost i film)

Nastao iz istih razloga, na isti nacin i u isto vreme, ovaj blog takodje spada medju te lista - blogove koji me odmaraju i koji su mi zabavni. Ovaj je mozda malo ozbiljniji jer se ipak bavi literaturom i filmom (cesto i jednim i drugim) te me pomalo i cudi njegova popularnost. You are what you read. Lepo je prisecati se detinjstva i rane mladosti, te prvih zanesenosti. Ljubav prema knjizevnim likovima dosta govori, mislim, o onome ko smo.

3. SZ : Szabadka i Szeged - part one - Subotica

Veoma sam srecna sto je ovaj blog o Subotici tako visoko na listi, mada sam mislila da ce njegov parnjak - onaj o Segedinu - biti zanimljiviji nasim ljudima. Subotica je divan, gospodski grad, koji zaista veoma volim i sada vec pomalo i poznajem. Nadam se da ce ovaj moj post, mozda, inspirisati nekoga da zaista i ode do ovog grada, obidje varos i Palic, okolne salase i vinski dvor. Do tada o Subotici se dodatno mozete obavestavati preko ovog sajta http://www.subotica.com/ koji se jos uvek gradi i razvija; posebnu cast mi predstavlja to sto mi se vlasnik ovog sajta obratio sa zeljom da ovaj moj tekst o Subotici na isti postavi. Od pre par dana ovaj blog sa mesta br. 3 nasao se tako i na toj adresi :)

4. Season of mists and mellow fruitfulness

Visoko rangiranje ovog posta za mene je potpuna enigma : tu sam bas dala sebi (i svojim jesenjim zanosima) na volju i licno ga smatram za vecinu ljudi poprilicno - dosadnjikavim. Izgleda ipak nije bio :) Kljucne reci po kojima je publika mogla do njega doci su takve da ne privlace cak ni manijake te zaista nemam objasnjenja za ovaj, zaista to mislim, fenomen.

5. Djordjo Vazari (i ja:) o Rafaelu

Jedan od retkih blogova posvecenih umetniku. S obzirom da mi je profesija da se bavim istorijom umetnosti nekako od toga bezim. Verujem da i ovde popularnost posta imam da zahvalim Rafaelu, koji je uvek zanimljiv, ali i Vazariju koga jako volim. Cudi me (ali je to mozda i profesionalna deformacija) koliko malo ljudi za knjigu Djordja Vazarija uopste zna; kod nas su doduse prevedeni samo delovi ovog njegovog dela, oni o najpoznatijim umetnicima i arhitektima, no i to je sasvim dovoljno za prosecnog ljubitelja umetnosti. Preporucujem, stoga, Vazarija te navijam za to da neko na malom sajmu knjiga riskira tih 500 i nesto dinara za njegove Zivote.

Ovo su, dakle, tih prvih pet postova onako kako ih je bloger rangirao; slede potom i post o Orijent Ekspresu, koji mi je vrlo drag, a onda i onaj o Dante Gabrijel Rosetiju i njegovoj Lizi, koji mi je jos drazi.; negde u zacelju nalazi se post o Pesoi i kao poslednji stoji i jedan noviji,onaj koji je imao i najvise komentara -  Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto. Nasuprot statistici evo i par onih koje ja licno volim,  najvise zbog teme,a koji nisu ni na jednoj listi :

+ Plavi cvet barona fon Hardenberga

o Novalisu i njegovom dnevniku koji sam citala pocetkom prosle godine, jedan veoma rani blog (kada jos nisu bili tako dugacki:)

+ I have been haunted by the Picture of Dorian Gray ...

o starom filmu snimljenom po delu Oskara Vajlda koji mnogo obozavam i oko koga sam se zaista potrudila da iskopam svasta

+ La mort de Lavoasier et la mort de Marat

o dve veoma poznate Davidove slike, o Davidu, hemicaru Lavoazjeu i revolucionaru Mara

+ Utesne stvari

+ Quentin and John : An Englisman in New York

O Kventinu Krispu kome je posvecena Stingova pesma i Dzonu Hartu koji ga je na filmu predstavio dva puta

Volim i one o Tolstoju kao i one o Cvajgy&Rilkeu&Rodenu; oni su prava slika mojih preokupacija; no, shvatila sam da bih  za takve blogove, zbog silnih navoda, ipak trebalo odrediti jedno drugo mesto te sam oformila stranicu Bric-a-Brac po kojoj Gete putuje vec duze vreme i jos ce neko vreme tamo boraviti :)

Jedna blogovska godina zavrsena je a netom druga otpocinje. Sa zeljom da bude lepo i zabavno kuckati sa vama kao i do sada, za sada odlazim, obelezivsi, kako je i red, ovaj prvi blogov rodjendan !

Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)

Bauci iz podsvesti

Podstaknuta listom zabranjivanih filmova koju donosi The Independent a koju sam stavila na NOTES razmisljam danas o nasilju i tome koliko smo naviknuti na njega. Vecina ovih filmova stavljeno je na listu upravo zbog prikaza nasilja; takodje- vecina njih vec odavno nije zabranjena a pored toga malo koji od njih bi nas danas zaista sokirao. Zapravo, malo sta nas danas sokira, sve cesce to ne cini ni realnost a kamo li nesto snimljeno filmskom kamerom. Cinjenica je da su ne samo filmovi vec i serije, i to one koje se daju u takozvanom prime-time(u) toliko pune strasnih slika i groze da bi se pricom da je tako sta video ranije mogao pohvaliti samo neki osvedoceni krvolok, monstrum ili profesionalan a la inkvizicija mucitelj. Toliko mrtvih, osakacenih tela u raznim fazama raspadanja, toliko mucenih, tucenih, krvavih, podbulih, osakacenih ljudi ili delova istih koje mi ugledamo u samo jednom danu preko televizije - a pri tom se uopste ne trudeci da te slike sebi pribavimo za mentalnu kolekciju - verovatno je ranije mogao videti samo neki policijski istrazitelj ili pak profesionalni vojnik kojeg bi onda one pratile u nocnim morama. Kako uopste objasniti tu sadasnju otpornost spram svog tog nasilja ? Interesantno mi je kako smo se na to navikli - a navikli se jesmo - kao i to ima li to posledica na nasu psihu ?

Po sebi znam koliko sam otporna na nasilje na filmu ili u serijama kojih je tako mnogo na TV-u. Zapravo, jos me samo nasilje nad decom i zivotinjama prepada, muci i ostavlja tragove, dok sve ostalo, pa makar i najstrasnije, uglavnom mogu da bez nekih ociglednih problema prevazidjem. Ponekad okrenem glavu; ponekad i ne. Koliko je to tacno i koliko sam zapravo oguglala na sve to pokazalo mi je iskustvo od pre par dana kada sam zapravo reagovala i to tokom ne narocito nasilnog filma. Radi se o filmu Transsibirian iz 2008. godine sa Vudi Harlesonom, Emili Mortimer, Ben Kingslijem i Eduardom Norijegom. Film, sve u svemu, nije nista narocito ali desila se ta jedna scena, u kojoj Emili Mortimer udara Eduarda nekom letvom po glavi sto za posledicu ima njegovu smrt. Ono sto me je iznenadilo jeste moja reakcija na to udaranje Eduarda (a da to nema veze sa tim sto je to Eduardo Norijega koga bas volim ;) koje ni priblizno nije bilo strasno, niti gadno kao neko izmasakrirano telo iz bilo koje epizode CSI. Jedva da ima i krvi, takoreci, a ja sam ipak reagovala fizicki tako sto su mi se ruke same pokrenule u neki polu-odbrambeni a polu-zastrasen stav. Zasto ? Posle odgledanih tolikih policijskih serija (koje su pored advokatskih i lekarskih najgledanije u svetu - sto je zanimljiv paradoks s obzirom da istrazivanja pokazuju da su upravo to tri najomrazenije profesije) u kojima ima svega i, narocito, s obzirom da se sjajno zabavljamo uz Bones gde se stvarno moze napraviti citav horror show samo od rekvizita serije, posle filmova poput Se7en - zasto mi je reakcija bila takva na smrt nanesenu letvom nesretnoga Norijege, koji se samo tako strovalio u sneg i - nista. Nije postao ni vampir, nije postao ni zombi, niti je ipak ostao ziv i pribavio motornu testeru te jurio Emili Mortimer kroz ostatak filma. Niti ga je ona, nakon svega, malo saseckala i popakovala u neke kese za frizider.

Slicno sam se iznenadila i reakcijom na jedan momenat inace sjajnog serijala voljenog Stivena Fraja - Stephen Fry in America. Naime, tokom ovog serijala Stiven, kako i sam naziv kaze, putuje kroz Ameriku, vozeci svoj mali Fry taksi kroz sve (bas sve) drzave SAD pri tom obilazeci u svakoj ono sto on misli da je interesantno i sto je, na neki nacin, sustinski reprezent ili barem cudnovatost te drzave u kojoj se nalazi. Pri tom zanimljivost citavog serijala ne lezi samo u vise nego elokventnom Stevici, niti je to nekakva turisticka emisija gde se prikazuju znamenitosti sa razglednica : to su zaista neocigledni izbori i zanimljivi (ili pak cudni) ljudi koje on obilazi. Medjutim, u jednom tom svom prikazu on se odlucio da poseti i izvesni naucni centar koji se, za nas obicne ljude, granici sa bizarnim : tamo oni drze u prirodi, u nekakvoj basti/parku/dvoristu ljudske ostatke i onda prate promene kako bi zatim (naucnicki) utvrdili sve faze kroz koje tela prolaze; sve to da bi se onda lakse i sa vecim pouzdanjem moglo utvrditi kada je neko umro ili bio ubijen. I tako onda jedna devojka koja tamo radi Stivenu pokazuje te ostatke; pocinje sa skeletom, sto nije tako strasno; potom neki ostaci koji su skoro neprepoznatljivi (kamera se na kratko spusta, jer su oni u nekakvom buretu, ali se nista zapravo ne vidi i javlja se samo neka bljak reakcija ) i onda, na kraju, posto su valjda pripremili gledaoca, prelaze na nekog skoro preminulog. Taj je (ili ta) ispod folije i ne vidi se, medjutim, ona malo podize foliju te mi, malo iz daljine, vidimo stopala. Samo to - stopala i nista vise od toga. Pa ipak, osetila sam blagu mucninu. Ko god je gledao Bones ili pak Six feet under zna koliko bi ovo trebalo da bude smesno, a opet, nije bilo. 

Nije potrebno biti clan Mense pa skontati o cemu se ovde zapravo radi; da, nagledali smo se svaceg na TV-u ili u biskopu, ali to je sve iluzija, nije stvarnost. Sva ta krv je u stvari kecap (mada su tehnologije u specijalnim efektima do sada znatno napredovale, te nije) a razbacani delovi tela samo su igracke, rekviziti. Niko tu zapravo nije ubijen niti tucen, niko nije pretesterisan niti raskomadan. Eno ih sretni na premijeri, smeskaju se na crvenom tepihu. Jasno je to meni; u ubistvo Eduarda sam se, neznano zasto, uzivela, pa valjda zato malo snaznije i dozivela; ono vidjeno kod Stivena bilo je stvarno. To je actual mrtvac, taj tamo, sto lezi. Pored toga tu je i taj momenat da je ono nagovesteno puno strasnije od onoga prikazanog do u najjezivije detalje. Hickok je to znao odlicno, te kod njega nema brutalnosti, dovoljan je vrisak, noz i potocic krvi u kadi ... Zato je i Oskar Vajld rekao ono, sto sam vec citirala kada sam pricala o filmu The Picture of Dorian Gray : The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind. Nije neophodno prikazati kosmar jer je najstrasniji upravo onaj koji mi sami prizovemo. 

Opsednutost strahotnim i uzasnim detaljima nije bas najnovija pojava; u jednoj emisiji posvecenoj Serloku Holmsu pokazali su nam i tadasnje novine koje su bile krcate opisima zlocina. Te, tada najbrojnije, stupce u stampi podjednako su citale sa nekom vrstom prenerazenog ushicenja kako dame iz dobrih kuca pre neke partije bridza, tako i klinci koji su se loptali po ulicama Londona. Svakoga je to interesovalo, gutali su ih nezajazljivo i gotovo opsesivno; ponekad su ih pratile i ilustracije. Najbolji primer za to jeste prestravljena pomama koju je izazvao, i jos uvek izaziva, Dzek Trbosek. Zasto je to tako i zasto nas ti strasni zlocini toliko privlace da se sada, namesto tih opisa u stampi, snimaju podjednako detaljni filmovi, kao njihovi vizuelni pandani is beyond me. A opet ih prakticno svi gledamo - i te serije i te filmove. Trileri su medju najpopularnijim zanrovima i vole ih svi bez obzira na pol ili starost; medjutim cinjenica je da je sadasnji prosecan triler, po meni, neuporedivo strasniji no sto je to bilo koji horor, osim ako hororima ne smatramo ekranizaciju nekih stvarnih masovnih zlocina. Jadni vampiri, vuklodlaci i demoni - ne mogu se po strahoti ni porediti sa stvarnoscu ljudskog zlocina. Mogli bismo se pravdati pred sobom kako mi to, u stvari, volimo da vidimo kako su kriminalci i zlocinci na kraju pohvatani, te da dobijaju ono sto im sleduje. Ipak mislim da je to onaj sindrom pregazenog psa; ne mozemo da ne gledamo. Naravno, sada govorim o nama normalnim ljudima a ne o onima koji ovakve stvari gledaju zato da bi ispunili svoje sadisticke nagone, snove i teznje; ti su prica za sebe i to ona koja me preterano ne interesuje. 

Dakle, identifikovala sam, po svom iskustvu dva razloga zasto uopste gledamo te stvari : nekakva moralna satisfakcija koju volimo da osetimo kada je zlocinac uhvacen i onda jos i taj sindrom da ne mozemo da ne gledamo, neka mracna fascinacija strasnim. Pored toga jos je davno pokazano da volimo da se plasimo na taj vestacki nacin. Niko ne voli da se plasi stvarno za sebe ili za druge; no ipak, kao da nam je strah kao takav, izvesna doza njega koja pri tom i kratko traje, - potrebna. Neko ce tako skakati iz aviona ili ici na bandzi dzamping, a neko ce se odluciti za film koji je mnogo bezbedniji a u oba slucaja dolazi do uzburkavanja krvi i naleta adrenalina. Identifikujuci se sa junacima dok ovi beze pred ... manijakalnim ubicom ili hordom zombija ili pcela ubica ... pri tom prevazilazeci razne prepreke i zamke, imamo lazni osecaj postignuca na nacin ne previse razlicit od onog kada gledamo ljubavne filmove, pa se osecamo ganutim i romanticnim, ili kada se uzivljavamo u pobede ili poraze nasih sportista kao da su nase sopstvene. Kao osvescene zivotinje izgubili smo mnogo od povoda za strah : uglavnom nas niko ne juri kroz sumu ili preriju i sve su sanse da nas niko nece ni pojesti. Nagoni za samoodrzanjem u svom iskonskom obliku, kakav imaju jos uvek sve zivotinje, taj njima urodjeni strah i oprez - nama se, sem u ekstremnim okolnostima rata ili prirodne katastrofe, ukljucuje jos samo onda kada junake na ekranima jure raspomamljeni vampiri ... ili tako sto. Zapravo, mislim da je ljudski kapacitet da pojmi strahotno i uzas znacajno prosiren nakon II svetskog rata; suocavanje sa istinom nacistickih logora smrti ucinio je sve prethodne bauke i demone nistavnim. Nista sto cuci u mraku ili se krije ispod kreveta ne moze biti - toliko jezivo kao sto je bila ta realnost. Nakon toga - kao da se u psihi masa (pojedinci su uvek bili spremni na to) otvorio neki ambis; sve se sada moze podneti - svaka ideja i slika okrutnosti.

No, ta sveprisutnost nasilja u medijima nije ono sto mene u svemu ovome brine; problem je u nasem nesvesnom. Za razliku od svesnog nase nesvesno nikada nista ne zaboravlja. Nase svesno moze zaboraviti gotovo sve, cak i ono sto nam izgleda nemoguce da cemo zaboraviti : to je lepota naseg uma koji nam na taj nacin omogucava da zivimo i dalje a takodje i da ne skrenemo s uma od silnih informacija koje u sebe primamo svakoga sekunda. Ali scary part lepote naseg uma jeste taj da nase nesvesno ja ne zaboravlja ... bas nista. To postaje strasno onda kada neke traume krenu da izlaze iz nase podsvesti i onda se manifestuju na neobicne nacine, najcesce kroz psihicke poremecaje; ali ono sto je takodje prilicno jezivo jeste pomisao da sve to cega smo se nagledali cuci negde u nekakvom mracnom uglu podruma naseg bica. Svaki taj mrtvac, svaki taj otudjeni deo tela, ta krv, te kese u frizideru sociopate, svako nasilje pa i svaki zombi, djavo, demon, vampir ... sve to zivi u nesvesnom delu nas samih. Sto je najgore u svemu - mi smo ih sami tamo i nastanili. Neki uzas me uhvati kada pomislim na sve te jezive slike (u smislu - images) koje svesno nisam gotovo ni konstatovala, naviknuta na njih, a koje su se tokom vremena talozile u mom umu; i koje ce nastaviti da se tamo zbrajaju. Jer - a i to je zabavno kod nesvesnog - ono ne zna razliku izmedju stvarnog i nestvarnog. Tako da ono sto sanjarimo (u smislu day dreaming) te ono sto zaista sanjamo a potom i ono sto gledamo i primamo kao slike u svoj um - sve je to za taj drugi deo nas - podjednako stvarno kao odlazak do trafike po novine. 

Na kraju, ono sto je najstrasnije od svega jeste to kako sve ovo utice na one najmladje umove. Mi koji smo odrasli na Diznijevim crtanim filmovima i bajkama kao da smo tu ipak u prednosti (mada i bajke umeju da budu jako strasne i jezive u svom originalu) nad sadasnjom decom. Tokom mog odrastanja najstrasnije sto sam dozivela bio je onaj kostur u tamnici Snezanine zle macehe i Majklov spot za Triler; te ono  daj glavu iz, valjda, Konjica Grbonjica; najvece nasilje ono kada Dzeri udari Toma nekim maljem po glavi ili Ptica Trkacica navede nesretnog kojota da se samodigne u vazduh. Sada medjutim, cini mi se barem, nasilje i to veoma okrutno i grubo, nalazi se svuda, od filmova, preko interneta i igrica. Mozda gresim, ali i sama igrajuci  igrice vidim da je u mnogima jedini cilj pobiti sto veci broj ljudi u sto kracem vremenu. Neko ce reci da se sve to sustinski ni malo ne razlikuje od igre kauboja i indijanaca ili partizana i Nemaca, te onih plasticnih maceva, bodeza, revolvera i pusaka. Vodenih pistolja and such. Ali meni se ipak cini da u moje vreme deca nisu nosila nozeve niti su njima pretila nastavnicima, da niko nikog nije terao da jede travu (posebno ne devojcica devojcicu) niti bilo sta tome slicno. Naravno, uvek je bilo onih koji maltretiraju i onih koji su maltretirani; samo mi se cini da je sada to nasilje postalo mnogo strasnije. A onda mi deluje da nije ni cudno sto je tako ako je od najranijih dana nasilje svuda oko njih. 

Od grubosti realnosti branim se tako sto na nju ne obracam mnogo paznje; retko kada citam a jos manje gledam vesti na televiziji. Onda kada to i ucinim docekaju me takve price (onaj ubio zenu sekirom pa onda skocio sa terase, ona zapalila muza i sebe, deda ubo babu nozem jer su se posvadjali oko rucka, onome nasli kompjuter pun slika dece a bavi se socijalnim radom, roditelji prodali decje lap topove u ciganskom naselju koje su dobili od opstine, samo sto su izasli na ulice novi trolejbusi su isarani, pokidani, ispisani ...) da opet ustuknem na neodredjeno vreme. Isto vazi i za politiku. Ne bavim se time, ne pisem o tome, trudim se da i ne mislim i ne zagadjujem svoj um. Neki mi kazu Ti kao da ne zivis u ovome svetu ili pak u formi pitanja/neverice Gde ti zivis ... slazem se, potpuno sam neinformisana i socijalno neangazovana, politicki neopredeljena and so on. Ali me ovo brine. Ne zelim da mi karakondzule u umu obitavaju. 

Shvatila sam da jedino sto mogu povodom ovoga da ucinim, a sto sam i do sada cinila, jeste da svom umu i baucima u njemu suprotstavim citavu jednu armadu lepog. Bombardovati se lepim, svaki dan, sto vise. U to ime delim sa vama dva svoja otkrica - jedno staro i ono najnovije : Jean Baptiste Maunier i Sissel Kyrkjebø. Jean Baptiste je moj poznanik od pre nekoliko godina iz predivnog filma Les Choristes, ciji se trailer, za one koji ga nisu gledali, moze pogledati ovde. Zan je onaj mali plavi koji igra glavnu decacku ulogu i koji od svih decaka u filmu jedini zaista peva. Muzika iz filma je predivna te ima neki haunting kvalitet zbog kojeg se svaki put najezim iznova kada cujem bilo koju od tih pesama, a narocito Zanov glas. On je u medjuvremenu vrlo porastao, tada je imao svega cetrnaest godina, sada je pravi momak od dvadeset; glas mu se promenio, mutirao je, ali izgleda da i dalje peva, mada se prevashodno bavi svojom glumackom karijerom. Evo dva videa njega iz perioda filma, ali uzivo ... 

Sissel - ne znam kako mi je do sada izmakla no eto sam je pronasla eventually; kako je neko prokomentarisao na youtube : tako zamisljam da andjeli zvuce, ako postoje. Dnevna doza Sissel i ljudi poput nje oterace sve demone i provetriti lagume nasih umova :) cak i onda kada peva kako ce se baciti sa Ponte Vekija, ako je neki mladic ne ozeni ... ;) Tu, naravno, postoji taj issue cross-over (a) i sta ko o njemu misli; ja nemam nista protiv i jako patim otkako su nam ukinuli MTV Classics gde je on bio dosta zastupljen. Svako promovisanje klasicne muzike po meni je, na kraju, ok ... ovde medjutim dajem klasicniju Sisel, mada je ona, izmedju ostalog, poznata i po onom zacudnom spoju repa (Warren G) i Kneza Igora :)

Evo je u izvedbi jedne od meni omiljenih arija O Mio Babbino Caro i onda jos Ave Maria ... sve dok na ovo reagujem smatram da sam dobro a monstrumi mirni :) Mada ... znam za neke sociopate koji su plakali uz Mocarta ili voleli Ludviga van - .... no, away,away with ye dreary thoughts ! Sisel peva ...

Kere i literatura u cik zore :)

Vec drugi dan po redu Zoe me budi u 6:30 ujutru i onda uopste ne odustaje od napora da me skroz razbudi i podigne iz kreveta. Ja jednako vicem "Bezi !", sklanjam joj sape sa kreveta i guram od sebe mokru i hladnu njusku no ona i dalje deluje srecno i posve odusevljeno, mada cesto pomislim - i malo pakosno. Ovi casi za mene su sam cik zore; ja zaista nisam jutarnja osoba vec nocna : ljudi se dele na seve i sove, kazu, a ja nikako nisam nekakva seva koja je jutrom radosna i cvrkutava. Naviknuta na nasega dobrog psa, koji nas pusta da spavamo onoliko koliko to zelimo, od besa i nemoci doslo mi je da Zoci zavrnem usi. Volim ja nju mnogo, ali ne treba zaboraviti da je njeno drugo i opsteprihvaceno ime - Zloje. Doduse, nije ona zla toliko koliko je uzasno tvrdoglava i uglavnom se ne da ustrasiti ... bar ne dok ne ucini tacno ono sto je i naumila. Tako se ona aktivira oko pola 7 i smatra da je to savrseno vreme da se otpocne dan. Inace, i nije neki problem veliki cuvati Zoe; jedino sto je u ovom nasem stanu ona ponekad pomalo neuracunljiva jer na spratu iznad nas zivi njen arhi-neprijatelj - civava Bela. Tako da sem kada izlazimo iz stana u lov na civavu ili kada nas budi jutrom - Zoe je zapravo dobra i mirna. Dopusta cak i to da je Gea besomucno maltretira. No, to je valjda normalno : Gea je njena kcer, doduse vec znacajno veca od mame ali to za hijerarhiju pasa, shvatila sam, nije odlucujuc faktor. Kada Zoci mala dosadi dovoljno je samo da izvede jedan pseci kung-fu pokret i mala je na ledjima, predala se.

No, tako sam ja od rane zore budna i nalazim da sam do 10 sati vec popila kafu i sada pijem drugu, proverila postu, procitala novine - i nase i stranske - i da sada ne znam sta bih dalje. Legla bih ja ponovo sa nadom u nadoknadu izgubljenog sna, ali, ha-ha - znam vec unapred da ce se cim me uhvati san ona civava oglasiti odgore a za njom i Zoe :) Ne vredi, trebalo bi umesto toga ciniti nesto sa danom dok me san toliko ne savlada da me ni civava ni Zoe iz njega ne mogu trgnuti. No, nisam bas normalna u ovo jutarnje vreme ni inace a kamo li nenaspavana, ne mogu jos citati niti sta gledati na TV-u; ni blog, barem neki pametan nemam snage da pisem. No to ipak ne znaci da ne mogu malo komunicirati sa svojom blogosferom. Kao sto je Valentina jednom rekla : blog trpi sve, pa ce istrpeti i moje pse, mene nadrndanu jutrom i nedostatak pametne teme. U stvari, imam temu, onako neobaveznu i inspirisanu blogom Amarilis a dolazi u formi pitanja - sta sada citate ? i jos - citate li samo jednu ili vise knjiga u isto vreme (dakako, ne bas u isto vreme, vec naporedo) ?

Ja sam u komentaru kod Amarilis vec rekla delom sta sam u poslednje vreme citala i sta sada citam. Dakle, nesto cu ponoviti a nesto se i u medjuvremenu zbilo novo.

Pre dve nedelje otisli smo u backo selo Begec na produzeni vikend; tamo neki prijatelji imaju kucu sa lepim dvoristem koju su nam ustupili na ta tri dana kako bismo se odmorili od svakodnevnice. Begec se nalazi na 20tak km od Novog Sada,odmah iza Futoga koji je, iako zvanicno deo opstine novosadske, u stvari jedno ozbiljnije naselje sa oko 20 000 stanovnika, jednom lepom katolickom crkvom, starom pravoslavnom crkvom ciji je ikonostas radio Arsa Teodorovic, gde se, takodje, cuva kolekcija ikona Pavla Simica a koja je i poslednje prebivaliste Smiljke Jovanovic, Zmajeve kcerke. Futog cak ima i dvorac, sto nije ni cudno kada se uzme da je vekovima bio grofovija. Ovaj dvorac, koji je sada poljoprivredna skola, sagradio je grof Andrija Hadik, austrijski feldmarsal, 1777. godine, onaj isti, verujem, cija se konjanicka skulptura nalazi u starom Budimu, preko puta kafica koji po ovom grofu nosi ime. Zanimljivo je za ovaj dvor da su u njemu boravili nesretni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova zena Sofija Kotek, samo par dana pre atentata u Sarajevu. Naime - ovaj dvorac je pocetkom 19. veka pripadao porodici Kotek, te nije cudno sto se prestolonasledni bracni par zatekao bas u Futogu. Tako je futoski dvorac jedan od najstarijih plemickih rezidencija u Vojvodini a pre no sto je postao skola bio je tokom I svetskog rata i zatvor, u kome je obitavao i feldmarsal August fon Mekenzen, kao i bolnica, 1944. godine, u koju su smestani ranjenici sa sremskog fronta. Pored svega ovoga Futog je sirom nase zemlje poznat i po kiselom a i obicnom kupusu :)

Begec, s druge strane, nema ni dvorac a ni neki narocito poznati kupus; to je pravo malo selo od nesto hiljada stanovnika i, doduse, jednom cesmom za koju predanje kaze da ona koja se sa nje napije vode neizostavno u buducnosti postaje begecka snaja :) Kao i sva vojvodjanska sela - i ovo je lepo, cisto i prepuno cveca, kere laju iza svake kapije, najcesce u paru,cuvajuci kuce i vocnjake. Tisinu mesta paraju, sem kera, jos samo petlovi, za koje sada shvatam da ne kukuricu samo jutrom; sladoledzija jednom dnevno prodje na biciklu, objavljujuci se zvoncetom. Takodje jednom u dan ili dva prodje i lubenicar koji na megafonu uzvikuje ponude lubenica i dinja. Nocu cvrce razni insekti a ponekad jezivo arlaucu macke koje zvuce taman kao da su izmuceni duhovi ili pak demoni. Kuca je velika, narocito stoga sto je veranda zatvorena te je tako dobijen i dodatni prostor. Moglo bi stati bar desetak ako ne i petnaest ljudi. Medjutim, tu smo samo nas dvoje sa Zoe i Geom. Nas mali pas je odusevljen sto sada ima dvoriste puno raznih uzbudljivih biljaka, grancica i insekata. Vredno okopava bastu praveci svuda rupe u zemlji, juri leptire a bogami i slepe miseve, uvece. Zoe je iskusna te je sve to toliko ne uzbudjuje; patrolira ispred kapije, pazi da kakva macka ne zaluta i s vremena na vreme pokaze Gei ko je glavni pas. Mi citamo knjige, seduci pored kruske, pomerajuci se kako se i sunce pomera, da bismo bili u hladu. Vreme na selu izuzetno sporo protice i to mi se vanredno svidja.

Dejan cita Murakamija (Okorela zemlja cuda i Kraj sveta) a ja Svetlanu Velmar Jankovic (Prozrake). On je od onih citaca koji se posvecuju samo jednoj knjizi dok ja "svrljam" i citam uvek vise odjednom, prema raspolozenju. Retko kada me knjiga tako obuzme da mogu da citam samo nju. Prozraci svakako nisu jedna takva knjiga, te ubrzo preturam po biblioteci svojih domacina gde se svasta moze naci. Kradem Sigrid Unset i Bjernsterne Bjernsona. Pored toga, posto sam gradsko dete nenaviklo na selo, sve me uzbudjuje kao i mog psa; slusam petlove, tup-tup krusaka koje padaju i gledam u zeleno. Tako jedva uspevam da dovrsim Svetlaninu knjigu. Zanimljivo mi je, medjutim, da posle Laguma citam sad ove Prozrake koji su autobiografsko delo; mogu se povuci razne paralele i pronaci ono "stvarno" preinaceno u delimicnu fikciju Laguma. Lagum mi se veoma svideo, kao i prethodne njene knjige koje sam procitala, iako shvatam da nisu nikako po svacijem ukusu. Kada se ne uziva u njenim jezickim finesama i majstorstvu, njena proza ume da bude ljudima pomalo dosadna. Ja je medjutim volim i smatram carobnjacicom nase knjizevnosti. Narocito mi prija da citam o tom predratno/ratno/posleratnom vremenu i nestajanju jednog gradjanstva koje nikako, cini mi se, ponovo da se oformi. To je jedan period koji mi deluje skoro nestvarno (sesiri, damske rukavice te modni zurnali) a koji je skoro potpuno nestao, svet mojih baka o kom sam veoma mnogo slusala u detinjstvu. U predgovoru se kaze da je taj gradjanski roman kod nas gotovo nepostojeci, te da cak i kada se o njemu pise govori se sa stanovista neceg izgubljenog,propalog i sada nepostojeceg. Posto nisam neki poznavalac nase knjizevnosti - ja to zaista ne znam, te bih cenila ukoliko bi mi neko preporucio jos neki roman o predratnom Beogradu ili . uopste, ovoj nasoj zemlji.

Da me taj period nekako i sam prati u poslednje vreme pokazuje i knjiga koju trenutno zavrsavam - Pomracenje sunca, na brdu - Derdja Konrada. Ovo je prva knjiga madjarskog pisca koju sam citala, iako znam da pre nje ide Odlazak od kuce i povratak kuci : nije mi se dalo da sada cekam na tu drugu knjigu. Djerdj Konrad je madjarski Jevrejin cija je sira porodica gotovo u potpunosti stradala u logorima drugog svetskog rata. Njegova uza porodica, medjutim, nije - sto je bilo retko u datim okolnostima, te su preziveli i roditelji i deca : njegova sestra i on, Djerdj. Doduse, roditelji mu jesu odvedeni no su pobegli sa jednom grupom Jevreja iz kolone i skrivali se u sumi; na njih su cak naisli Nemci ali su se oni predstavljali kao izbeglice i tako ih nisu dirali sve dok se jedan Nemac nije zaljubio u jednu devojku a ona ga odbila, pa ih je on prijavio. Tada su ih odveli u logor, ali ne logor smrti - gde su zavrsili svi oni iz kolone iz koje su oni pobegli. Nakon rata i ponovnog susreta roditelja i dece - koje su na smenu cuvali razni rodjaci - oni su se skupa vratili u rodno mesto gde je otac ponovo uspostavio svoju gvozdjarsku radnju. Tek sto je zivot poprimio vec poznate obrise - komunisti su im oduzeli sve. Od tada, vec gimnazijalac, Djerdj uglavnom zivi u Budimpesti, prolazeci sve ono sto su tada Madjari prolazili tokom privremenog boravka Rusa u njihovoj zemlji. Rukopisi su mu bili zabranjeni za objavljivanje, oduzimani, stan preturan i ozvucen, telefon prisluskivan, bio je uhodjen i pracen,gledali su mu u stan sa prozora zgrade preko puta ili cak sa krova,praveci se, na primer, da menjaju crepove. No, Djerdj o svemu ovome ne pise na neki narocito samosazaljiv nacin - on konstatuje tu zivotnu stvarnost kakva jeste bila ali jednako napominje da je to bio njegov izbor - mogao je u vise navrata otici iz zemlje ali nije hteo. Bio je njegov izbor da, sve u svemu, tamo ostane. I onda nam daje jednu sliku Budimpeste iz tog vremena koja je daleko od lepog vec je blud i jad (Trazim li odista iskrenost? Ja bih rekao slabost, malaksalost,onaj cas kad se sminka razmaze po borama, kad se ispod kravate raskopca kragna kosulje, kad treba popustiti kais za jednu ili dve rupe), ali i boemstvo i lepota tada sivoga grada, neka cudna nostalgija koju vidim nekako crno-belu. Zapravo jedino kada je Konrad zaista sentimentalan jeste kada govori o Budimpesti, svom gradu, iako nije u njemu i rodjen.

Ujutro sam odlazio iz Valenbergove u Varmedje ulicu ili , cesce, u parlamentarnu biblioteku, ponekad na Margitsiget, ili pak u Budim, u Varkert kiosk, gde su za sto stipaljkama pricvrsceni stolnjaci leprsali na vetru. Od proleca do jeseni sedeo sam u bastama; tada je jos bilo vrtnih gostionica sa crvenim kariranim stolnjacima, tada je jos rucak u basti Feseka , kluba umetnika, sa starijim kolegama piscima bila svojevrsna privilegija i nagrada, odmeravanje svoje pameti s pamecu drugih, uz konstataciju da imamo svoje mesto za stolom. Pozutelo lisce pada na crveni sljunak, izmedju drvenih, sveze farbanih resetkastih pregrada promicu konobari. Medju onima koji sede za stolom ima i onih koji su vec bili u inostranstvu, naravno, u Parizu, pa raspredaju price nama provincijalcima kojima je Pariz bio dalek bar koliko i Mesec, ali kao sto ni na Mesec ne zelimo bas svaki cas da odletimo, nekako smo prezivljavali i bez Pariza. Uvezbavali smo posebnu vrstu umetnosti - bez koga i bez cega sve mozemo sasvim dobro da opstajemo.

Na ulicama  se jos igrao picigen, setali smo udvoje na trotoaru, nije trebalo na svakom koraku obilaziti parkirane automobile, kapije su bile otvorene i bilo je rusevina obraslim mahovinom, zgodnih poprista improvizovanih ljubavnih scena. Devojcice su kredom iscrtavale kvadrate skolice, jos su bila u modi strelicom probodena srca sa inicijalima, urezana u stabla, bilo je i pecina, u jednu od njih se uselio pesnik sa svojom draganom, iz protesta, trazi da mu se dodeli stan jer on, eto, pise pesme.

Latentna elegancija grada prerasla je prepreke. Bili su jos ovde sedokosi majstori u casovnicarskim radionicama iz proslog veka, i bili su tu jos dobro odeveni, stari jevrejski prodavci u nacionalizovanim tekstilnim radnjama, u kfanama u centru grada jos su sluzili predratni konobari, i tu su u barovima upirali poglede u strop i, ponekad, kao nagradu, zaustavljali pogled i na nama, predratni pijanisti i bubnjari. 

Zbog ovog Konradovog stava cini mi se kao da je jad mnogo veci i strasniji bio u Cehoslovackoj, barem po onome sto nalazim kod Kundere, na primer u romanu Sala. No ipak mislim da je to pitanje stava i licnih okolnosti. Derdj je jedan reciti boem, jedan covek koji ne preza od toga da kaze tacno kakav je to on - svidelo se to nekome ili ne. Mozda cak i romantizuje pomalo sebe kao coveka koji je imao brojne afere, cesto vise njih odjednom, koji se potucao po najgrdjim delovima Budimpeste, naslusao najstrasnijih prica, koji nikada nije voleo mnogo da radi vec je uzivao da sedi po kafanama sa drustvom. Zenio se tri puta, dva puta sa zenama znatno mladjim od sebe, otvoreno govoreci da prvim dvema nije bio ni malo veran. No, dosledan sebi, jednako govori i o tome kako zapravo nije bio nikakav heroj te da iako je u jednom casu i imao automat '56. godine - nije ispalio ni jedan metak i radije se drzao biblioteke. Njegova zivotna filozofija,ako takvu ima,mogla bi se pronaci u ovim recima :

Svaki zivot je vise od niceg, svaki zivot je dobar, pa i bol koji neminovno ide s njim,cak i onda kad svakodnevno napredovanje opterecuje,kao da gacam po glibavom dnu neke vodurine. Mnogo toga podnosim, dakle jesam, u odnosu na to da zivim pitanje zasto zivim jeste glupost poput muvljeg izmeta na zrnu grozdja. Kad se osvrnem, vidim samo vrevu slucajnosti, ispostavilo se da su neke od njih sudbonosne. Ali, ne treba smetnuti sa uma ni to da je svaki novi dan novi pocetak. Vece je jos daleko, a dotle cu se ja snaci. 

Bezeci od nadolazece oluje pre dve nedelje smo sa Trga heroja zurili,meni omiljenom, Andrasi ulicom kako bi nasli restoran u koji bi smo se sakrili od kise i ujedno rucali. Na nasu srecu ubrzo smo naisli na neku italijansku piceriju u koju smo uleteli bas pre no sto je pocela kisa. Ispostavilo se da piceriju drzi Italijan cije smo porodicne slike mogli da vidimo okacene po zidovima dok je sa druge strane stajao ogroman kolut parmezana. Svirao je Eros, ili tako sto. Svi posluzitelji pricali su kad god su mogli na italijanskom. To me sve podseti na slicno sklanjanje od kise u Antverpenu gde smo skloniste takodje nasli kod italijana koji su svi pricali u isti glas, mlatili rukama i bili beskrajno simpaticni. U Budimpesti smo, medjutim, jeli najbolju picu do sada; cekam da okusim one u Italiji, kako bih uporedila. No, citajuci Konrada naisla sam i na deo koji se odnosi na zgradu koja se nalazi veoma blizu nase picerije, u Andrasi ulici broj 60. Sada je tu muzej Teror, gde su izlozena svedocanstva o nacistickim i komunistickim zlocinima nad madjarski Jevrejima i Madjarima. Na fasadi te zgrade nalaze se fotografije na porcelanu istovetne onima na nadgrobnim spomenicima. Te slike idu duz citave fasade a lica na njima jesu lica nekih od onih koje su komunisti ubili. Djerdj prica o tome kako se u ovoj zloglasnoj zgradi vrsilo isledjivanje zatvorenika dok je, u podzemnim prostorijama, bio zatvor. Cak je i neki potok bio sproveden, neka voda, koja je isla kroz te celije. Posle te fizicko-psihicke torture, kada torturisani vec pristaje na sve, vodili su ih, obucene u nova odela i kosulje u poslasticarnicu na kolace. U ovim poslednjim trenucima u kojima su se mogli osecati kao ljudska bica, a sve uz valcere, oni su ucili napamet uloge koje te trebalo da odigraju u sudnici, optuzujuci druge ili sebe same. Vremenom je ovo strasno zdanje prosireno i na jos 3 ili 4 zgrade pored. Ne mogu da se setim koliko je brojeva nasa italijanska picerija udaljena od broja 60 ali mozda je i ona jednom pripadala tom uzasu.

Konrad nije uvek zanimljiv i interesantan pa se cak i ponavlja s vremena na vreme. No, iako nije najuzbudljivija knjiga koju sam citala, ima neku svoju draz koja mami da se jednako cita dalje. Pored ostalog uzimam Konradu u zaslugu i sto sada citam malo Tolstoja. Naime, on je dugo radio na prevodu, izboru i objavljivanju Tolstojevih izabranih dela, te je narocito rado citao njegovu Ispovest i onda o tome takodje i pisao a sto je u meni onda probudilo zelju da uzmem u ruke njegova autobiografska dela - Detinjstvo, Decastvo i  Mladost, Secanja, koje su ujedno i prve knjige sabranih dela koje je izdala Narodna prosveta 1933. godine a koje mi posedujemo. I pored jedno 5 polica Rusa - Dostojevskog, Cehova i narecenog Tolstoja ja jos uvek nikako nisam otkrivala neku narocitu ljubav prema njima. Doduse, Tolstoj mi je bio drag dok sam citala Anu Karenjinu i, narocito, Rat i mir, ali dalje se ni njime nisam bas mnogo bavila. Medjutim, Tolstoj se zaista cita brzo i lako, te sam vec zavrsila prvu od dve navedene knjige, onako usput, odmarajuci se od Konrada. On je pre svega tako sarmantan i ljubak a vise puta sam se od srca nasmejala njegovom malom junaku. Cekam sada da vidim kakav je mladic postao :) Koliko znam, Tolstoj kasnije nije bas voleo ove svoje prve knjige, smatravsi ih previse sentimentalnim kao i da su u njima opisana neka osecanja koja on tada nije zaista gajio, te sa su donekle lazne. Pa ipak, ja u njima uzivam i pred sobom vidim sve o cemu govori jasno, iako ne mogu dalje biti u prostoru, vremenu i obicaju od onoga svega sto on opisuje. Evo jednog dela koji je iz mene izmamio cak glasan smeh (bojim se da se Tolstoju ne bih svidela kao idealni citatelj koga je on sebi predvideo i zeleo : mnogo se vise smejem i smeskam no sto saosecam:)

Ali nijedan filozofski pravac nije me odusevio tako kao skepticizam, koji me je u jedno vreme doveo gotovo do ludila. Ja sam uobrazavao da osim mene niko i nista ne postoji na celom svetu, da stvari nisu stvari, nego slike koje se javljaju tek kad ja na njih obratim paznju, i da te slike, cim prestanem misliti o njima, odmah iscezavaju. Jednom recju, ja sam se slozio sa Selingom u ubedjenju da ne postoje stvari, nego moj odnos prema njima. Bilo je trenutaka kad sam pod uticajem te stalne idejedolazio do takvog stepena silazenja s uma, da sam ponekad brzo okretao na suprotnu stranu, nadajuci se da cu odjednom naici na nistavilo (neant) tamo gde nisam bio ja.

I ne planirajuci to izgleda da ipak posvecujem deo svog vremena Tolstoju, kome je ove godine vek od smrti, te se svuda pojavljuju claci, knjige, publikacije i izlozbe u njegovu cast. Snimljen je i film, The Last Station, o njegovim poslednjim godinama, koji planiram uskoro da odgledam. Dobio je prilicno dobre kritike, glumacka postava je inspirativna te ne sumjam da ce mi se dopasti. Za one koji koriste prednosti torenta postoji vec uveliko DVD Rip ovog filma da se skine, tako cu i ja u njemu uzivati, u kucnoj varijanti :) ali ne pre no sto dodjem do i procitam i Secanja. Do tada, medjutim, treba da prodje citava jedna Mladost :)