SZ : Szabadka i Szeged - part one - Subotica

Pored Beograda koji je moj grad (dakle naj-sasvim-naj lepsi i najbolji na celome svetu :) i usvojenog grada Novog Sada u kome sada zivim a za koji me vezuju od detinjstva i rodjacke veze, Subotica je treci grad koji smatram svojim i koji volim. Ako prethodna dva i nisam mogla birati - narocito onaj u kome sam rodjena - vec me je zivot u njih  posadio - Subotica onda jeste, da tako kazemo, izbor srca. On to zaista i jeste i stoga sto su septembarski dogadjaji 2005. godine, koji su bili kljucni u razvoju romanse izmedju moga verenika i mene - nasli da se odigraju sticajem okolnosti bas u prelepoj Subotici. Ne znam da objasnim da li je zbog sve te romantike, meni Subotica, zajedno sa obliznjim Palicem, bila bas toliko lepa i bajkolika, ili je pak sve to bilo toliko romanticno zato sto smo kao scenografiju nasoj maloj drami imali izuzetnu lepotu tog severnoga grada. Tek, Subotica je tako postala nas grad te sam za njega intimno vezana mozda cak i snaznije nego i za sam Novi Sad. 

Tako smo mi pre pet godina isli tamo da on pomogne stricu u tresenju oraha u staroj porodicnoj kuci, koja vise na zalost ne postoji, a zatim prosetali gradom. Kada se od te kuce skrene levo, pa desno i onda nastavi pravo preko zute cigle koje jos ponegde ima i u Novom Sadu, dakle kada se ide tim Yellow brick road-om  dolazi se sasvim brzo do samog centra grada, pored sadasnje biblioteke a nekada oficirskog doma na glavni gradski trg. Dok je jos kuca postojala dolazili smo u Suboticu cesto i na po nekoliko dana, te se prikradali tim zutim putem Gradskoj kuci. Za to vreme a i kasnije upoznali smo Suboticu veoma dobro, bar taj siri centar, kao i Palic i sve atrakcije u njegovoj okolini. Ovaj post ce, dakle, govoriti o tom nadasve divnom gradu koji toliko mnogo volim.

Subotica se na madjarskom zvala i jos uvek zove Szabadka; kazu da se to ime sastoji od madjarske reci szabad, sto znaci slobodan a da ovo -ka predstavlja deminutiv ili cak tepanje. Tako bi se ona zvala, prevedeno na srpski - malo (ili cak drago) slobodno mesto. I nas naziv grada takodje je deminutiv pa bi znacio mala subota jer potice od reci - subota. To je medjutim jedna interpretacija ovog naziva - koji se prvi put javlja u 17. veku - dok drugi kazu da je ime dobila po izvesnom Suboti Vrlicu koji je bio riznicar srpskog cara Jovana Nenada ciji se spomenik nalazi na trgu. Naravno, postojala je Subotica, kao sto su to i vecinom gradovi po Evropi, jos i mnogo pre dolaska Madjara i Srba : postoje nalazista jos iz ledenog doba, iz okoline Ludasa u blizini Palica, a onda su ovim prostorima prolazili i/ili na njemu boravili jos mnogi narodi i plemena. Kada su Madjari (Ugri) pristigli ovamo oni su tako vec zatekli slovensko stanovnistvo. Subotica se prvi put kao Zabadka pominje krajem 14. veka. 

Nakon Mohacke bitke medjutim Ugarska prestaje da postoji kao nezavisna drzava te se deli na pristalice Habzburga i ponekih madjarskih vlastelina od kojih je najvise pristalica imao plemic Zapolja. U tom trenutku pojavljuje se taj nas Jovan Nenad koji koristi priliku i stvara kratkotrajnu srpsku drzavu na teritoriji Vojvodine sa Suboticom kao glavnim gradom. Taj Jovan Nenad bio je jedna poprilicno misteriozna licnost - ne zna se tacno ni kada je rodjen, ni gde, niti ciji je to on : on je , naravno, tvrdio kako potice od srpskih pa cak i vizantijskih vladara. Zvali su ga jos i Crni covek jer je, kazu, imao jednu neobicnu crnu prugu koja se protezala od slepoocnice pa sve do stopala. Tek, on se pojavio negde posle Mohacke bitke na celu jedne cete srpskih placenika da bi sa njom uspesno proterao Turke iz citave Backe i onda jos osvojio i delove Srema i Banata. U Subotici se on (samo)proglasio srpskim carem. Ta njegova ceta narasla je u broju te je vec pocetkom 1527. godine brojala oko 15 hiljada vojnika. Posto nije mogao da se slozi sa Zapoljem, Jovan Nenad se na posletku pridruzio caru Ferdinandu; uspesno je vodio mnoge bitke protiv Zapolje i drugih madjarskih plemica uglavnom odnoseci pobede. Medjutim, kada se sreca malo preokrenula, Jovan Nenad je odlucio da se pripoji carskoj vojsci; kod Segedina, gde je jedno vreme premestio i prestonicu, ga je iz zasede ubio jedan pristalica Zapolja. No, posto je poprilicno izmorio i unistio vojsku ovog plemica i onih njemu pridruzenih, Ferdinand vise nije imao problema da tu vojsku rasturi a Zapolja da protera iz Ugarske. Tako se ovaj samoproklamovani car srpski smatra zacetnikom ideje o Vojvodstvu srpskom, tacnije ideje o Vojvodini kao srpskoj zemlji, pa mu i na spomeniku stoji : Tvoja je misao pobedila. Taj spomenik na kome su predstavljeni Jovan Nenad a pored njega jos i njegovi dvorani - Fabijan literata i pomenuti Subota Vrlic, njegov riznicar, postavljen je 1927. godine, na 400tu godisnjicu njegove smrti; on je delo poznatog hrvatskog vajara Petra Palavicinija. Doduse, sada on stoji malo izmesten u odnosu na raniju poziciju, kada je bio okruzen zelenilom i ogradom; 1941. godine fasisti su ovaj spomenik ne samo srusili vec su nasli za potrebno i da Jovanu Nenadu i njegovim drugarima odseku glave. U tako jadnom, obezglavljenom stanju, ovaj je spomenik stajao sve do 1991. godine bacen u dvoristu Rajhlove Palate. 

No, ni Ferdinandova osvajanja i proterivanja madjarskih plemica nisu sprecila (vec su verovatno samo potpomogla) Turke da osvoje i Suboticu : pod vlascu Osmanlija Subotica je ostala od 1542. do 1686. godine kada ulazi, sa ostatkom Ugarske, u Habzbursko carstvo. Obicno se kaze kako u vreme velike carice Marije Terezije pocinje emancipacija ovih, sada nasih, gradova po Vojvodini. Medjutim, treba imati u vidu da za to nemamo mnogo da njoj zahvalimo : njoj je samo bio preko potreban novac i nasla je za shodno da naplacuje dodeljivanje titula slobodnih kraljevski gradova : tako je u Subotica postala jedan takav slobodan kraljevski grad 1779.godine, navodno kao nagradu za odanu sluzbu subotickih granicara a zapravo stoga sto su joj Suboticani platili ne manje no 166 666 forinti i onda jos poklonili 5000 zlatnika. Tada se i ime grada menja u Maria Theresipolis, mada je i pre toga jedno vreme nosio naziv Sancta Maria, takodje njoj u cast, jer je prethodno isto tako dodelila gradu titulu slobodnog komorskog grada; za ovo su Suboticani platili u konjima, te su joj poslali 150 konja na poklon. Istu praksu Marija Terezija je ponavljala sirom Vojvodine : pre Subotice Novi Sad je takodje kupio ovakvu titulu 1748. a Sombor godinu dana kasnije. Ovaj naziv Subotice, medjutim, nije dugo opstao te je vec 1845. godine vracen u Szabadka. Do tog vremena Subotica se dosta sporo razvijala te jedva da je i imala dve ili tri kuce na sprat. Razvoj se ubrzao prvo izgradnjom hotela i pozorista (1853-4) a onda i dolaskom zeleznice 1869. godine. Tek pred kraj veka pocela je gradnja velikih spratnih gradjanskih kuca koje danas cine centar grada - Subotica kakvu danas poznajemo izgradila se prakticno u 4 decenije. Pred kraj veka, dakle, pocinje veliki razvoj ovog lepog grada : elektricna centrala uvedena je 1896. a sledece godine ulicama Subotice poceo je da vozi tramvaj koji jos i danas Suboticani ne mogu da prezale; prvu bioskopsku predstavu prikazao je izvesni Andjelo Bjanki 1899. godine da bi 1919. Aleksandar Lifka otvorio i prvi stalni bioskop.

Ovaj Aleksandar Lifka i danas je jedan od omiljenih stanovnika Subotice iz proslosti : na filmskom festivalu na Palicu sada se dodeljuje nagrada koja se zove njegovim imenom. On je osnovao prvi putujuci bioskop u Austro-Ugarskom carstvu; prvu bioskopsku predstavu prikazao je u Trstu, da bi zatim prosao i kroz buducu Kraljevinu Jugoslaviju, gostujuci i u Beogradu i Novom Sadu. Medjutim, dosavsi u Suboticu tu se zaljubio, ozenio i ostao do kraja zivota. Takodje - on nije samo pustao vec je i snimao filmove. Poreklom je bio Ceh, detinjstvo je proveo u okolini Praga. Studirao je visu tehnicku skolu u Becu i potom putovao u Pariz gde je kupio svoju prvu Pathe kameru; snimao je na primer Franca Jozefa i kraljicu Elizabetu u poseti Madjarskoj. Nakon I svetskog rata on je prestao da snima filmove; sada ih ima sacuvano jos jedva dvadesetak.


1918. Subotica je usla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Povlacenjem granice ona pomalo gubi na znacaju, sto je bila sudbina i Segedina, sa druge strane granice. 1931. u popisu gradjana Jugoslavije  - Subotica je cak na trecem mestu po velicini, tacnije, po broju stanovnika - ima ih 100 058;  toliko otprilike i sada ima, sto znaci da poslednjih 80 godina ona zapravo stagnira.Od tada do sada, kao i svi mi, Subotica je promenila mnogo drzava. Iako se to ne spominje cesto Subotica je za vreme II svetskog rata stradala  poprilicno u saveznickom bombardovanju 1944 godine kada je poruseno dosta kuca i poginulo sest stotina ljudi. On je sada najseverniji grad nase zemlje, samo 10km udaljen od granice.; zbog blizine Madjarske Subotica je ostala opstina sa najvise katolickog stanovnistva - gotovo polovina cini gradjane katolicke veroispovesti,koju najvecim delom cine pored Madjara i Bunjevci. I inace se oseca taj madjarski uticaj u gradu : svi natpisi su podjednako zastupljeni na oba jezika a ponegde cak i dominiraju madjarski dok se taj jezik posvuda i cuje. Uopste, Subotica je po svemu jedan lepi madjarski grad : izvaredna cistoca, red, neka tihost i dostojanstvo jos vise nego cak i u prelepom Somboru cini ovaj grad izuzetno gospodskim. Naravno, pored svega drugog, i arhitektura svedoci o tom dominantnom uticaju te se vise nego igde u Vojvodini moze uzivati u madjarskoj secesiji koja je toliko bajkovita i razigrana da se svaki posetilac zaljubi u Suboticu upravo zbog nje.

Secesiju (ar nuvo, jugendstil) volim i inace jako, posebno u arhitekturi - u kojoj mislim da mi je i najdrazi stil, a tako i u primenjenoj umetnosti. Medjutim, ovu madjarsku varijantu secesije, koja kao da je izasla iz neke bajke (na primer iz Ivice i Marice:) upoznala sam prvi put u Subotici. Iako smo podosta proputovali Vojvodinu ne znam ni za jedan drugi grad u kome ima bas ovakve arhitekture i tek sam je skoro pronasla jos i u Segedinu, dok je i u Budimpesti zastupljena jedna formalnija varijanta iste. Posto sam je tada ugledala po prvi put i to u svom njenom sjaju i razigranosti, imala sam osecaj kao da sam zaista stupila u neku bajku.

Madjarski  szecesszió pokrenuo je, medju prvima, madjarski arhitekta Eden Lehner (Ödön Lechner) sa svojim saradnikom arhitektom Djulom Partosom (Gyula Partos); Edena nazivaju jos i madjarskim Gaudijem. Posto je zavrsio akademije u Budimpesti i Berlinu, Eden je putovao i po Italiji - tako su mnoge njegove zgrade u prvom delu njegove karijere zapravo bile u stilu istoricizma. No, nakon sto je prerano izgubio svoju suprugu, Eden napusta partnerstvo sa Djulom i odlazi u Pariz : tamo se susreo sa ar nuvo stilom koji je od tada i sam prihvatio, obogacujuci ga madjarskim folklorom kao i ponekim turskim  ili cak persijskim detaljima. Zeleo je da stvori nacionalni stil, sto je najvise i uspeo kada je otpoceo saradnju sa Vilmosom Zolnajem cijom je keramikom poceo da ukrasava svoje zgrade. Lehner je jos sa Djulom gradio i u nasim gradovima po Vojvodini; ako ikada prodjete pored Gradske kuce u Zrenjaninu (tada Velikom Beckereku), Gimnazije u Sremskim Karlovcima ili palate Leovic u Subotici - setite se Edena Lehnera. Najveci broj njegovih dela, medjutim, nalazi se u Madjarskoj i to pre svega u Budimpesti (Postanska stedionica, Muzej primenjenih umetnosti ...) gde je i umro 1914. godine. Njegova dela su lepo prikazana kao ilustracija ovde.

Ono sto je Lehner zapoceo naslo je odjeka i kod mladjih arhitekata odusevljenih novim stilom. Za Suboticu narocito je vazan tandem Deze Jakob i Marcel Komor, takodje budimpestanske arhitekte. Ova dvojica arhitekata vezuju se za 3 od 5 najznacajnijih secesionistickih zdnja u srcu Subotice : Sinagogu (1902), Zgradu jevrejske opstine (1904), Palatu stedionice Subotice i okoline (1907) i Gradsku kucu (1908-1912). Pre ovih vaznih gradskih institucija sagradili su oni jos i najamnu palatu Alojzija Poljakovica (1878).

Sinagoga je jedna od najlepsih i najbajkovitijih gradjevina u Subotici a verovatno i najlepsa Sinagoga u Srbiji. Jevrejska zajednica u Subotici bila je relativno velika pre rata, bogata i veoma uticajna. Iako je i sada zvanicno ta zajednica treca po brojnosti u Srbiji na zalost po nekim popisima sada ih ima zapravo veoma malo (procitala sam da je to broj manji od 200 ljudi) te je u stvari taj podatak porazan. Svi znamo sta se desavalo tokom drugog svetskog rata u celoj Evropi; nakon sto su se preziveli vratili onome sto je preostalo - doslo je do oduzimanja imovine i nasilne nacionalizacije tako da se veliki broj Jevreja odlucuje za odlazak u novooformljenu drzavu Izrael. Samo, tu je bas bio catch - mogli su otici ali su se istovremeno morali odreci jugoslovenskog drzavljanstva. I onda je doslo do mnogih bolnih scena gde citave porodice odlaze iz jedine zemlje koja im je do tada bila domovina i to tako daleko, u nepoznato. Da bi sve jos bilo gore - kada su neki od njih pozeleli da se vrate - nije im to dopusteno. Sinagoga tako dugo gotovo da nije imala nikakvu funkciju, te je propadala. Poslednjih desetak godina zvanicno se ulazu napori da se Sinagoga obnovi te da ponovo zasija u svom svom sjaju. Poslednji put kada smo je obisli bilo je nekog napretka ali je bilo sve to jos daleko od gotovog. Sinagoga u Novom Sadu, takodje prelepa i monumentalna, poput ove takodje sa kupolom, izbegla je tu sudbinu najvise stoga sto se koristi kao koncertna dvorana. Za vreme u kome je nastala ova suboticka Sinagoga izgradjena je posve moderno - kupola koja se uzdize nad centralnim delom pociva na gvozdenoj konstrukciji koju podrzava 8 gvozdenih stubova. Pod uticajem Lehnera i ovde se koristi opeka i Zolnai keramika te folklorni, zoomorfni i floralni motivi.

Palata stedionice Subotice i okoline jedna je od najzivopisnijih zgrada na Korzou, glavnoj ulici centra grada koja je i pesacka zona a koja izlazi pravo na Gradsku kucu; i ova zgrada bogato je ukrasena kako skulpturalnom plastikom tako i Zolnai keramikom. Ukras koji se ovde pojavljuje veoma naglasen, a koji se i drugde moze videti, jeste kosnica koja je simbol stednje a koja ovde ima logicno mesto s obzirom da je  u pitanju zgrada stedionice. Zatim su tu i paunovo perje, vinova loza, karanfili ... Zgrada poseduje i dva erkera koja su razlicita kao i, meni najinteresantniji, neobican bocni ulaz.

Iako je gradjena od 1908. do 1910. Gradska kuca u Subotici ukrasavana je jos pune dve godine; enterijer je magican, mada sam videla samo mali deo uzivo. U glavnoj sali ponekad se odrzavaju svecanosti koje se prenose i na televiziji pa sam tim putem videla sav taj sjaj. Kaze se da je Gradska kuca u Subotici vrhunac madjarske secesije - ne samo kod nas vec i u Madjarskoj. Pre ove gradjevine ovaj tandem izgradio je i Gradsku kucu u danasnjem Tirgu Mures u Rumuniji, koja je poprilicno slicna. Bilo je, medjutim, pitanje u kom stilu ce se ova Gradska kuca izgraditi i arhitekte su dale projekat u nekoliko stilova; tadasnja javnost se podelila i nije, ipak, bila narocito naklonjena ovoj secesionistickoj varijanti : delovala im je neozbiljno, nakindjureno i sareno u poredjenju sa starom baroknom gradskom kucom na koju su navikli. Ipak, ne znam kako ali je prevladalo misljenje da se izgradi ovako kako je danas vidimo. Bozanstvenu. Kada je sagradjena ispred nje je uredjen i park na kome se do tada nalazila pijaca; taj trg je menjao mnoge nazive - od Trga sv. Istvana preko Marsala Tita do Trga Republike ali je zapravo poznat najvise kao Majmun plac; to stoga sto se tu nalazi ograda na koju se mladez pela dok su stariji vrteli glavom na takvo raspusno ponasanje :)

U okviru ove Gradske kuce nalazila se i jedna od dve prve prave kafane - Gradska kafana sa bastom ogradjenom ogradom od kovanog gvozdja. Danas je tu Mekdonalds, na zalost, mada su se barem toliko potrudili da delom ozive stari ambijent. Prelepi enterijer ove kafane u koju je suboticka gospoda isla da uziva na zalost unistena je u posleratnim vremenima kada se smatralo da necemu tako burzujskom i dekadentnom nema mesta u novom i svetlom poretku; mladi pripadnici nove ideologije razrusili su enterijer ove kafane i unistili ga bacajuci teske mermerne stolove kroz prozore kafane.

Medjutim, od svih meni apsolutno najdraze i najlepse, jesu dve palate Ferenca Rajhla. Ferenc Rajhl je sagradio dosta zgrada (barem 11) po Subotici od kojih neke i nisu u stilu secesije : na primer po njegovom projektu gradjena je pomenuta gradska biblioteka (1895-96)  u duhu eklektike, kao i zgrada gimnazije iz istih godina u duhu poznog baroka. No, Ferenca Rajhla u Subotici pre svega znaju po dve palate koje je gradio za sebe : licnu kucu koja je meni najlepsa zgrada u Subotici i gde je sada smestena galerija Likovni susret i onu pored nje koju je podigao za najam. Ferenc je meni najdrazi arhitekta ove madjarske secesije i ja bih pre njega no Lehnera prozvala madjarskim Gaudijem. Rodjen je u Apatinu 1869. a arhitekturu je studirao, kao i njegove vec pomenute kolege, u Budimpesti. Nakon toga Ferenc se, kao dvadesetdvogodisnjak, upucuje na studijsko putovanje po Evropi, narocito po Becu i Berlinu, da bi se potom 1896. godine nastanio za stalno u Subotici. Ozenio se dobro, kcerkom subotickog poslanika, advokata i direktora cak dve banke :) 1903. godine on kupuje plac u ulici Djure Djakovica, tadasnjoj ul. Alberta Kalija, u samom centru grada, sa pogledom na ulaz zeleznicke stanice i na zelenilom ispunjen Trg Marije Terezije. Zeleo je tu da sagradi najamnu i porodicnu palatu.

U prethodnim svojim delima Rajhl se i dalje vise ugledao na Bec; pri projektovanju svoje palate medjutim, a verovatno pod uticajem vec pomenutog Djule Partosa, Rajhl se okrenuo madjraskoj secesiji koja je, cini mi se, u ovoj Rajhlovoj kuci dozivela zaista vrhunac. Ona je prepuna ukrasa - bogatstvo Zolnai keramike, murano mozaik, vitrazi od venecijanskog stakla ... tornjici, atike i erkeri dodatno razigravaju fasadu zajedno sa otvorima - prozorima i narocito glavnim portalom koji je dobio neki cudesan oblik kao iz snova : u stvari je to oblik stilizovanog srca okrenutog naopako. U ovoj zgradi on je imao, u prizemlju, svoj projektni biro a tu su bile i prostorije za poslugu i ekonomske prostorije. Na spratu, do kojeg je vodilo mermerno stepeniste, nalazila se trpezarija koja je u nekim prilikama sluzila i kao balska dvorana, muski salon za pusenje, koji je uredio a la turk, i soba za igranje bilijara. Bracni par Rajhl imao je jos i muzicki salon, zenski salon i spavacu sobu, kupatilo, sobu za garderobu i decju sobu. Imali su cak i prostoriju za intimni porodicni dorucak sve sa liftom za hranu.

Najamna palata nadovezuje se odmah na porodicnu; ona je ipak mnogo skromnija - iako i dalje prelepa - no sto je to njegova porodicna palata : fasadna dekoracija je tako ovde u stuku ili je izvedena u malteru. U donjem delu palate bilo je zamisljeno da budu lokali dok bi u gornjem bio luksuzni stan. Prozori na tom gornjem spratu lucno su zasvedeni kako bi se vizuelno nadovezivali na porodicnu palatu pored. Ove dve zgrade u dvorisnom delu delila je ograda od kovanog gvozdja na kojoj su bili izradjeni drzaci za svece :) 

Na zalost ovaj Ferenc i njegova zena nisu narocito dugo uzivali u svojoj lepoj palati - izgleda je on voleo da se kocka a nije bas imao mnogo talenta ni za upravljanje poslovima (bio je cak otvorio i ciglanu a kazu da se bavio i uzgojem svinja:) tek 1908. on je bankrotirao a njegove lepe palate, namestaj kao i kolekcija umetnickih predmeta, bile su prodate na licitaciji. Vec tada naslo se pametnih ljudi koji su apelovali da se otkupe obe ove palate kao i njegova kolekcija slika, te da se palate iskoriste za muzej; na zalost, kako se to cesto desava, pametni ljudi nisu poslusani, te su obe palate prodate izvesnom Jozefu Hartmanu, koji je takodje voleo da se kocka, i to u Parizu, pa su obe lepe Rajhlove palate otisle na dobos kako bi se pariski dugovi otplatili. Zatim je vlasnik postao jedan apotekar, neki Sosenberg, koji je u njoj ziveo sve do 1949. godine. Na kraju je u palati prvo zaziveo Gradski muzej da bi vec 40 godina tu bila smestena galerija Likovni susret.

Ferenc Rajhl je nakon bankrota otisao iz Subotice i nastanio prvo u Segedinu, gde takodje ima divnih njegovih palata a zatim i u Budimpestu, gde je i umro u 94toj godini - 1960. godine. Rajhlova palata - obe u stvari - obnovljene su pred stogodisnjicu svog nastanka; u dvoristu palate, u koje se moze doci i kroz prolaz same palate i sa druge strane, kroz slatku Engelsovu ulicu, nalazi se kafe-picerija Boss. Ovaj kafic nama je omiljeni u Subotici a verovatno tako i svima drugima koji u Suboticu stizu sa strane - ne znam da li je to slucaj i sa Suboticanima. Enterijer kafica je zanimljivo resen iako tu vlada blagi haos svega i svacega ali ipak prvenstveno prevladava vintage, pa nam se zato i dopada, kao i Vremeplov u Novom Sadu; u poslednje vreme, medjutim, kao da su malo ipak preterali sa raznim thingies koje su tu natrpali pa mozda sad vec malo vuce ka kicu. Ipak, ostaje nam omiljeno mesto :) U dvoristu se takodje nalaze i skulpture devojke sa biciklom i violiniste a njima su skoro pridodate jos dve; one, smatraju mnogi, takodje ne pristaju tu jer, smatraju oni, nisu nikakvo umetnicko delo. Naravno, to nisu umetnicka dela ali su sarmantne i meni se svidjaju kao dekoracija, daju neki romanticarski smek. Pri tom - ono sto niko ni ne pominje - to su dela Sandora Kligla koji je zavrsio vajarstvo i cije se slicne skulpture nalaze svuda po svetu - posebno u Madjarskoj ali i u Slovackoj, Nemackoj i Rumuniji; takva ista devojka nalazi se i u Nemackoj a brata blizanca nasem violinisti sreli smo u glavnoj ulici Segedina ... Sve u svemu preporucujem kafe Boss o kome se vise moze videti ovde dok jako lep photo stream Rajhlovih tvorevina moze da se pogleda ovde. 

Ono sto je,medjutim, potpuno neverovatno jeste vest od februara ove godine da ce se dve Rajhlove zgrade, cak najraniji primeri secesije kod nas a iz ulice Vase Stajica 11 i 13 - porusiti. Po najnovijem urbanistickom planu Zavod je odlucio da promeni svoje misljenje glede ovih spomenika kulture i da se saglasi sa njihovim rusenjem. Sta je dalje bilo i sta ce se na kraju dogoditi - to ne znam. Nadam se da ce se neko dozvati pameti mada mislim da sudeci po onome kako Zavod za zastitu spomenika kod nas radi - da ce te dve zgrade nestati ili da su vec nestale.

Previse je lepoga i vrednoga za videti u Subotici da bi stalo u jedan blog. Nije secesija jedino lepo i vazno u subotickoj arhitekturi a bilo je i jos arhitekata vrednih pomena; no, zadrzacu se ipak, za sada na ovim, meni najlepsim i najdrazim secesionistickim ostvarenjima.

Ako se dolazi kolima mislim da je najlepse parkirati se na parkingu kod parka koji sada, mislim, nosi ime Ferenca Rajhla; tu se, prekoputa zelenila, odmah pogled zadrzava na njegove dve lepe palate. Zatim proci do dvorista i kafea Boss, gde bi se moglo okrepiti uz kafu sa najlepsim slagom koji sam videla i jos cokoladom preko, sa pogledom na devojku sa biciklom, Ferencovu kucu i Zolnai keramiku; zatim izaci na ulaz/izlaz iz Engeslove i skrenuti levo, ka Korzu. U toj ulici obratiti paznju na Palatu stedionice, koja dodje sa leve strane ulice i njen bajkoviti portal; nastaviti zatim ka Gradskoj kuci, koja se vec vidi, pa pored Najamne palate Mate Vojnica mladjeg koja se nalazi u broju 1. a koju je projektovao jos jedan budimpestanski arhitekta - Janos Jedlicka. Ova zgrada je posebna po tome sto za razliku od vecine gradjanskih domova te epohe nije radjena u stilu italijanske (neo)renesanse i baroka - vec francuske renesanse sa elementima cvetne gotike. Ona je relativno skoro lepo obnovljena tako da je opet u punom sjaju. Ako ima vremena trebalo bi uci unutra, u unutrasnje dvoriste - koje je u stvari atrijum : ova palata je jedna od retkih subotickih gradjevina atrijumskog tipa, sa poplocanim dvoristem. Takodje obratiti paznju na viteza na fasadi, tacnije - na kopljonosu - koji drzi grb porodice Vojnic. U okviru ove zgrade, tamo gde su ranije bile stale, konjusarska soba i jedan dvosobni stan - pedesetih godina otvoren je bioskop Radnicki, sada preimenovan u Korzo.

Zatim nastaviti ka Gradskoj kuci, ka spomeniku Caru Jovanu Nenadu; odmah sa leve strane pre stupanja na Trg slobode nalaze se sada tuzni ostaci pozorista iz 1853. godine od kojeg su sacuvani samo onih sest korintskih stubova procelja. Ovo pozoriste je, kazu, posle zrenjaninskog, bilo drugo najstarije u Srbiji. U okviru pozorisne zgrade nekada je bio i kafic iz koga se pruzao jako lep pogled na ceo trg sa Gradskom kucom, spomenikom i Majmun placom. Pozoriste je, kazu, bilo beyond repair i onda su ga srusili na zgrazanje vecine stanovnika Subotice. Projekat za izgradnju novog pozorista postoji i, kazu, trebalo bi da bude gotovo do 2012. godine ... videcemo. Dalje levo nalazi se Rajhlova biblioteka sa atlantima koji pridrzavaju terasu a koje je izradio vajar Ede Telca. Koliko znam u Gradsku kucu se moze uci i cak popeti gore na toranj; to jos nisam isprobala. U prizemlju se medjutim nalaze, pored Meka, i mnoge druge radnje a izmedju ostalog i suvenirnica. Pogledati plavu fontanu koju jos, valjda zbog neizbezne Zolnai keramike, zovu madjarska a koja je glavno sastajaliste grada. 1985. projektovao je Svetislav Licina. Posetiti zatim spomenik Danilu Kisu koji se u Subotici rodio i svratiti u knjizaru koja nosi njegovo ime; odatle se moze birati dalji put - desno ka Franjevackoj crkvi (1730-36) ili nalevo ka katedrali svete Tereze Avilske (1773-78) .

Na mestu franjevackog samostana nekada je bila tvrdjava, koja je podignuta trudom Sibinjanin Janka 1439. godine i koja sada vise ne postoji; u prizemlju te kule franjevci su prvobitno podigli kapelu. U okviru ovog samostana bil aje otvorena prva osnovna,pa potom i prva gimnazija u Subotici. Tu se mogu pazariti one slikice sv. Franje kakve su nase bake nosile po molitvenicima :) Katedrala je monumentalna i velika sva, barokno-klasicistickog stila. Ispunjena je figurama svetitelja i slikama koje vredi pogledati. Tu se takodje nalazi i grobnica plemicke porodice Percic sa lepom kamenom stelom. Na trgu kojim dominira katedrala nalazi se i monumentalni spomenik palim borcima i zrtvama fasistickog terora, rad Tome Rosandica. Ako se odatle skrene malo levo i zadje do apside katedrale, naici ce se na dva spomenika koja su se ranije nalazila na vidljivijim mestima u gradu : meni jako dragi Florijan iz dvadesetih godina i spomenik sv. Trojstva. Odatle, ako se nastavi pravo i onda ide udesno, nije vise tesko naci ni Sinagogu koja se tesko moze promasiti. Usput ima jos mnogo toga divnog da se vidi, i nakon te setnje ja bih se uputila na Palic, na veceru :0)

Palic je svoje ime dobio po pustari Palij; ovo zeleno jezero puno algi nekada je bilo slano pa se cak veruje da je ono nekakav ostatak Panonskog mora. Posto je blato iz jezera lekovito u vreme procvata gradjanske kulture i pojave bogatijeg sloja stanovnistva - sredinom 19. veka - tu je stoga sagradjeno kupatilo te je Palic postao banja. Vec pocetkom veka u jezeru se kupalo lokalno stanovnistvo te je Palic postajao sve popularniji : najpre se sadi vrt, po uzoru na engleske, potom to prvo a zatim i mnoga druga kupatila, Mala gostiona, koja je iz 1852. a koja i dalje postoji i gde bi trebalo otici na veceru, zatim sledece godine hotel Park, gde mogu odsesti oni sa malo dubljim dzepom, da bi pocetkom veka bio otvoren i sada najprepoznatljiviji Vodotoranj, sveze restaurirana Velika terasa i - muski i zenski strand. Palic je postao toliko popularan i cak monden da su bogatije porodice pocele tu da grade vile kojih je krajem veka bilo vec dve stotine- jednu od njih projektovao je i Rajhl. Te vile se sada mahom obnavljaju - ili su vec obnovljene - neke kao hoteli a druge privatno. Predivne su, kao mali dvorci iz bajke; Palic je jos carobniji od Subotice. Tu su se odrzavali balovi, koncerti ciganske muzike, igrane su i pozorisne predstave; po jezeru su se vozili camci a uskoro se mogao igrati i tenis.

Na zalost sve ovo je omeo rat a potom je i Palic dugo camio oronuo za vreme komunizma : oni nisu podrzavali takvu vrstu zabave. Narocito je Palic bio ugrozen kada je hemijska industrija Zorka pocela u njega da ispusta otpadne vode; jezero je toliko bilo zagadjeno da je 70tih moralo biti isuseno, ocisceno od zagadjenog mulja i onda nanovo napunjeno vodom. Sada je opet u losem stanju i retko ko se tamo kupa vec uglavnom, setajuci molom, samo uzivaju u pogledu. Meni licno Palic je najlepsi u ranu jesen i rano popodne kada se zlatkasta svetlost uskoro zalazeceg sunca prosipa po vodi jezera. Tada je lepo sa voljenom osobom sesti na onu ljubavnicku klupu na kraju mola koja na sebi ima srca :)

U blizini Palica nalaze se nekolike interesantne lokacije. Najpre - u blizini Ludasa nalazi se farma nojeva i emua, Guljas carda. Ovo mesto narocito bih preporucila onima sa decom jer se pored nojeva (u raznim starosnim dobima:) tu nalazi i mali ZOO vrt. Naravno, ako se bas zeli uzivati u pravim zivotinjama trebalo bi otici u ZOO na Palicu koji je jedini pravi ZOO u Vojvodini. Poznat je izmedju ostalog po tome sto su im zivotinje cesto bezale, tako da se jednom cak desilo da majmuni setaju po Palicu i igraju se sa prolaznicima :) Zatim se u Hajdukovu, odmah iza Palica, nalazi Vinski dvor, gde se, prolazeci kroz vinograde, moze doci do restorana i degustirati vino; ako ih lepo zamolite pokazace vam i podrum sa buradima i mozda cak dati nalepnicu za vino kao uspomenu :) Najlepsi salas od svih vojvodjanskih (nama barem) nalazi se takodje u Hajdukovu, a zove se  Majkin salas. Ovde je lepo i za decu i za odrasle : preko dana za decu, da se igraju sa pacicima, macama, da prelaze preko mostica i gledaju konje a uvece za one bez dece, kad cesto sviraju tamburasi. Ovaj salas je u potpunosti uredjen onako kako su stari bunjevacki salasi izgledali tako da - iako savetujem odlazak po lepom vremenu kako bi se sedelo u basti, pod vinovom lozom - treba uci i unutra i osmotriti taj enterijer iz proslih vremena. Odmah pored ovog salasa nalazi se Cvetkov salas u kome se moze odsesti. Po idealnom scenariju, nakon Subotice i Palica trebalo bi prespavati na Cvetkovom salasu, potom doruckovati na Majkinom i onda se polako zaputiti ka Horgosu i Segedinu, napraviti izlet tamo. No, o Segedinu ce biti sledeci post :)

U okolini Subotice nalaze se i dve ergele konja koje bi svakako trebalo posetiti. Pre Subotice, kada se stize iz Novog Sada ili Beograda, nalazi se Zobnatica mada je meni mozda draza ergela Kelebija, u blizini istoimenog granicnog prelaza ka Madjarskoj.Tamo postoji i mali muzej fijakera a i sada se moze provozati fijakerom po tom lepom mestu, kao u stara vremena :0) Treba jos pomenuti samo jos i to da voz Romantika vozi do Palica; ovo ne bih prepoucila iz dva razloga : starim vozom putuje se punih 6 sati, sto je gubljenje vremena a pored toga ne ide se do Subotice. Ako bi se neko vec odlucio da ide ovim vozom mislim da je mnogo svrsishodnije ici do Sremskih Karlovaca ili Vrsca.

Namerno sam - sem par izuzetaka - stavljala stare razglednice Subotice. S obzirom na to koliko je volim - zaista sam je mnogo fotografisala ali to mozda drugi put, kao dodatak i foto vodic :)