Tagore u Beogradu

"To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa sa naočarima. na glavi mu je visoka, ogromna astraganska šubara.  Sav je uvijen u tamnožutu indijsku haljinu, preko koje je prebačen zeleni indijski plašt ..."

Nakon što je maja ove godine obeležavana sto pedesetogodišnjica njegovog rodjenja, danas se eto navršava i 70 godina od smrti Rabindranata Tagora, jednog od onih ljudi koje toliko duboko i suštinski volim da o njima nikada ni ne pišem :) To da volim Tagora verujem da nije ništa neobično - vole ga mnogi - čak i oni koji za književnost, a posebno poeziju uopšte i ne mare. To je valjda stoga što u njegovim rečima zvuči ljudskost sama, prirodna i neopterećena,  jednostavna kao pesma, a koja upravo stoga onda nalazi odjeka u najrazličitijim dušama. Godinama mi je Gradinar stajao zataknut za ram kreveta, spavala sam pored njega a služio mi je i za ono presovanje ruža ili sakrivanje pisama koje nemam nameru da pošaljem i druge romatične devojačke stvari. Odrastala sam uz ovoga Rabindranata, uz njega se formirao moj odnos prema ljubavi - čak mislim da je njegova poezija suština sve moje romantike, koja je kasnije dopunjena Džubranom, Nerudom i drugima. Volim ga i dalje, i dalje jurim zlatnog jelena i sećam ga se danas malo više nego običnih dana. 

Tražeći neke fotografije naišla sam na članak koji je neko postavio na jedan od foruma. Iz teksta se saznaje da je izašao na šezdesetožpetogodišnjicu njegove smrti, znači pre pet godina i baš tim povodom; to se, dakle, veoma slaže sa današnjim danom. Posebna zanimljivost tog članka koji sledi jeste ta što opisuje Rabindranatovu posetu Beogradu, 1926. godine :) Na  kraju teksta sam postavila i jedan dokumentarac o njemu, iz 1961. godine, dok njegova slikarska dela možete pogledati ovde. Enjoy.

Време кад се песницима клицало  

Тагоре у Београду! 

Петар Милатовић

Tо престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала ред.Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца „Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време” тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац. 

Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...” Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...” 

Устајање у три изјутра 

Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке, зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату. 

Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је спреман за дневне обавезе.Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...” 

Звиждуци и леци са галерије

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да карте нису биле нимало јефтине! И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи. Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета за независност, и ставио му се у службу.Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта. 

Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је, награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог Тагоре.На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем. 

Златни костим за лепу Махаланобију

Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова „Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у 18. веку...”Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију, узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само у посебно свечаним приликама.

Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара, а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се дуго потом препричавала. 

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију,  одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад, препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град. 

Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе 9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао:  

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу...” 

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас”са неке пригодне табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали... 

Pablo Neruda - Veinte poemas de amor y una canción desesperada

Buduc je sve u svetu prepuno moje duse
ti izranjas iz svega, prepuna duse moje.
Ti, leptirice sna, nalik si mojoj dusi,
a jednako si nalik reci sto tugu znaci.
(15)

I pored toga sto sam sposobna da se dovedem u stanje zalosti samo stoga sto se Seli utopio ili nesretni Kits umro u Rimu od tuberkuloze, ipak - i pored tog uzivljavanja u zivote mojih romanticara i ljubavi prema  njima - ne mogu reci da su mi njihove ljubavne pesme zaista znacajne : kada zaista osecam velike zanose ili pak odronjavanja u dusi necu posegnuti za Bajronom ili pomenutom dvojicom, pa cak ni za drugim velikima van ovog romanticarskog kruga koje takodje volim - necu dakle citati Sekspirove sonete niti Getea (i pored toga sto njegovog Vertera volim i razumem) pa cak ni Rilkea : moja dusa zvuci kao druga dvojica koja ne pripadaju ovom nasem evropskom kontinentu i dvema njihovim zbirkama; obe su izuzetno poznate i voljene - sto u ovom slucaju ne smatram njihovom losom osobinom vec upravo dokazom njihove najvise vrednosti - one nalaze odjeka, cini mi se, u svakome kao recimo Mocartova muzika. Pri tom se one i medjusobno prozimaju : jedna od ovih uticala je na drugu i jedan covek na drugog tako da su onog mladjeg cak u jednom slucaju optuzivali za plagijat. Jedno je Gradinar Rabindranat Tagorea a drugo Dvadeset ljubavnih i jedna ocajna pesma cileanskog pesnika Pabla Nerude. 

Sa ovim delima to je tako da i oni koji ne vole poeziju ipak ove pesme vole i osecaju u sebi, cak i oni koji ili nisu trenutno zaljubljeni ili oni koji to nisu nikada ni bili. Pored toga obe ove knjige imaju takav kvalitet da bi se onaj koji cita rado odmah zaljubio ako ne drugacije a ono u ljubav po sebi. Oni od nas koji ove knjige volimo cesto smo ove pesme posvecivali svojim ljubavima; medjutim sa Nerudom je tako da ovu poeziju - a narocito tu poslednju, takozvanu ocajnu pesmu - posvecujemo u sebi vise puta ... sve dok je ne posvetimo poslednji put. Toliko je Nerudina pozija opipljiva i ziva da za svakoga od nas pronadje u nama samima pravog svog vlasnika. 

Za razliku od mojih romanticnih zanesenjaka koje tako volim prema Nerudi ne gajim slicna osecanja - iako su mi njegove ljubavne pesme najdraze i najproosecanije : kako je to i Borhes jednom rekao - on jeste divan pesnik, veliki pesnik, ali nije takav i covek (bio). Ako Nerudu i malo u sebi volim kao coveka to je bas taj Neruda od samo devetnaest godina koji pise ovako neverovatne stihove zenama koje je voleo do tada. Jer, ovih 20 ljubavnih pesama, i ta jedna ocajna, nisu posvecene samo jednoj pesnikovoj dragoj i toj jednoj vezi koju je imao, vec mnogima koje su se u njegovoj pesnickoj uobrazilji stopile u jednu, idealnu. Tog mladog zanesenjaka tek probudjenih cula i senzibiliteta jos uvek volim i njega mogu da shvatim : onog kasnijeg coveka vec vise ne razumem, vec je suvise daleko od mene - kako zbog onog sto je cinio tako i zbog onoga sto nije. Ali mladi Neruda koji pise o ljubavi tim svojim zelenim mastilom - jer zeleno je za njega boja nade - a pod pseudonimom sacinjenim od imena jednog (Pol Verlen) i prezimena drugog (Jan Neruda) pesnika, koji na stolu drzi fotografiju Volt Vitmana i pise ovakve stihove koji se valjda mogu po svom gotovo telesnom prisustvu porediti jos samo sa onim kako se kod Betovena ponekad cuju disanje i otkucaji srca (bukvalno, ne figurativno); njega jos mogu da drzim u dusi. 

Ove pesme proslavile su Nerudu nakon sto su izasle iz stampe 1924. godine; u roku manjem od godinu dana prodato je preko milion primeraka ove pesnicke zbirke. O tome koliko je i dalje ona popularna govori i to da za gotovo svaku od ovih pesama postoji cak nekoliko youtube videa od kojih sam ja ovde postavila neke (narocito onaj poslednji veoma je lep, sa muzikom prave atmosfere i delovima filma RudolfaValentina) prvenstveno zato sto se Nerudina poezija stvarno moze osetiti tek kada se cuje naglas (jer je tako culna) i to na spanskom jeziku. Za one koji spanski ne razumeju tu je i neki prevod koji imam kod sebe u prepisu vec vise od deset godina tako da vise ne znam ko je i kada to preveo. U svakom slucaju zvuk Nerudinih pesama, cak i kada se ne razume, nesto je posebno; znacenje se moze pratiti preko prevoda a ostalo, van znacenjskog, osluskivati. Ja sam Nerudine pesme, narocito tu ocajnu, posvetila i poslednji put; za mene one su nasle svog vlasnika, onog jedinog kome su bile namenjene zapravo od kako znam za njih. Sad evo nekih od njih ovde kako bi ih mozda jos neko pronasao iznova ili po prvi put.

14.

Juegas todos los días con la luz del universo.
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.

A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces, cuando aún no existías.

De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.

Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.

Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.

Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.

Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.

Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.

Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos. 

                                          *

Svetloscu svemira svakog dana se igras.
Ti nezna gosco moja, stizes u cvecu i vodi.
Ti si vise od ove bele glavice, koju
ko grozd svakog dana rukama svojim stiscem.
Nikome nisi slicna otkad ja te ljubim.
dopusti da te polozim izmedju zutih venaca.
Ko ti ispisuje ime slovima od dima
medju zvezdama juga ?
Ah, pusti da se setim kakva si bila onda
kad nisi ni postojala.
Vetar naglo zaurla, u zatvoren prozor mi bije.
Nebo je mreza prepuna tamnih riba.
Svi vetrovi ovde pusu, svi odreda.
Kisa se svlaci.
Prolaze u begu ptice.
Vetar,Vetar.
Samo se ja mogu boriti protiv sile ljudi.
Oluja u hrpe zgrce suvo lisce
i odvezuje camce sto nocas pristase na nebu.
Ti si jos ovde. Ah, ti ne bezis.
Ti ces me odvracati sve do poslednjeg krika.
Privij se sva uz mene ko obuzeta strahom.
Ipak je kroz tvoje oci strugnula cudna sena.
Mala, jos i sad mi donosis cvetove kozje krvi,
a cak su ti i grudi mirisne.
Dok tuzan vetar jezdi i ubija leptire,
ljubim te, i moja radost grize ti usne od sljive.
Kako ti bese tesko dok si navikla na me,
na dusu mi samu i divlju, na ime koje progone.
Koliko puta videsmo blistavu Danicu
dok se ljubljasmo u oci
i svitanja kako se nad nama sire u kruzne lepeze.
Moje su reci po tebi u milovanju rosile.
Odavno ljubljah ti telo od suncana sedefa.
Cak verujem da si gospodarica svemira.
Donecu ti s planina radosno cvece copihues
lesnike mrke i sumske korpe poljubaca.
Hocu da uradim s tobom
ono sto prolece radi sa tresnjama.

18.

Aquí te amo.
En los oscuros pinos se desenreda el viento.
Fosforece la luna sobre las aguas errantes.
Andan días iguales persiguiéndose.

Se desciñe la niebla en danzantes figuras.
Una gaviota de plata se descuelga del ocaso.
A veces una vela. Altas, altas estrellas.

O la cruz negra de un barco.
Solo.
A veces amanezco, y hasta mi alma está húmeda.
Suena, resuena el mar lejano.
Este es un puerto.
Aquí te amo.

Aquí te amo y en vano te oculta el horizonte.
Te estoy amando aún entre estas frías cosas.
A veces van mis besos en esos barcos graves,
que corren por el mar hacia donde no llegan.

Ya me veo olvidado como estas viejas anclas.
Son más tristes los muelles cuando atraca la tarde.
Se fatiga mi vida inútilmente hambrienta.
Amo lo que no tengo. Estás tú tan distante.

Mi hastío forcejea con los lentos crepúsculos.
Pero la noche llega y comienza a cantarme.
La luna hace girar su rodaje de sueño.

Me miran con tus ojos las estrellas más grandes.
Y como yo te amo, los pinos en el viento,
quieren cantar tu nombre con sus hojas de alambre.

                                           *

Ovde te ljubim.
U tamnome borju vetar se rasplece.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.
Razudjuje se magla u likove sto plesu.
Srebrni galeb od zapada se otkida.
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde.
Ili crni krst nekog broda.
Sam.
Katkada osvanem, a dusa mi bude vlazna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.
Ovde te ljubim i zalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze s ladjama teskim
koje putuju morem tamo gde stici nece.
Znam, vec sam zaboravljen kao ova stara sidra.
Kejovi jos su tuzniji kad uz njih pristaje vece.
Zivot je moj umoran od uzaludne gladi.
Ljubim ono sto nemam. Oci su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonima.
Ali dolazi noc da mi zapeva pesme.
mesec u pokret stavlja svoja kolesa sna.
Tvojim me ocima motre one najvece zvezde.
I kako ja tebe ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim liscem ime ti pevati zele. 

20.

PUEDO escribir los versos más tristes esta noche.
Escribir, por ejemplo: " La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos".
El viento de la noche gira en el cielo y canta.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.
En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.
Ella me quiso, a veces yo también la quería.
Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.
Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como pasto el rocío.
Qué importa que mi amor no pudiera guardarla.
La noche está estrellada y ella no está conmigo.
Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.
Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.
La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.
Ya no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise.
Mi voz buscaba el viento para tocar su oído.
De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.
Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.
Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.
Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

                                              *

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Napisati, na primer : "Noc je osuta zvezdama
i drhte, plava, nebeska tela u daljini.
Ponocni vetar kruzi nebom i peva."
Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Voleo sam je, a katkada - i ona je mene volela.
U nocima kao sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me je volela, i nju ja sam katkada voleo,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oci.
Nocas bih mogao da napisem veoma tuzne stihove.
Misliti da je nemam. Osetiti da sam je izgubio.
Cuti beskrajnu noc, jos beskrajniju bez nje.
A stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.
Sto znaci da je moja ljubav nije mogla sacuvati.
Noc je osuta zvezdama, a ona nije uz mene.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja se dusa ne moze pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je trazi, kao da je zeli pribliziti.
Moje srce je trazi a ona nije uz mene.
Ista noc belinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad vise nismo isti.
Vise je ne volim, zbilja, a koliko sam je voleo.
Moj glas je trazio vetar da dodje do njena sluha.
Drugome. Pripasce drugome. Kao nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno cisto telo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zbilja, a mozda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u nocima kao sto je ova drzao u svom narucju,
moja se dusa ne moze pomiriti sa tim da sam je izgubio.
Makar ovo bila poslednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Cudni covek Fernando Pesoa i njegova neobicna 72 prijatelja

Prvi moj susret sa portugalskim pesnikom i piscem dogodio se jednog proletnjeg dana u Gradskoj biblioteci u Beogradu; knjigu Veciti kalendar pruzio mi je tada, medju jos starim policama te biblioteke, gde se jos moglo i skriti, kolega sa fakulteta koji mi se tada dopadao. On je izgledao poprilicno odusevljeno ovim piscem za koga ja nikada nisam cula i verovatno ga sama jos dugo ne bih ni otkrila. Medjutim, kako to obicno biva, posto mi se dopadao, njegovo odusevljenje je bilo dovoljno da se i ja osetim unapred odusevljeno i krajnje zainteresovano. To je bio srecan trenutak : vec sam nedeljama planirala kako cu ga zamoliti da odemo zajedno do biblioteke da mi on tako neku knjigu preporuci; vazio je za veoma nacitanog mladica izgradjenog i pomalo neobicnog ukusa u knjizevnosti. Uostalom, to je bio nacin da sa njim provedem nesto vremena nasamo. Od svega toga sa njim, ipak, nista nije bilo. Fernando Pesoa je, sa druge strane, ostao u mom zivotu kao jedno veliko nereseno pitanje. Cesto se desi, pri susretu sa ovakvim zacudnim ljudima da oni u isto vreme proizvode fascinaciju ali i neki tihi uzas; to je stoga sto je ponekad tesko odrediti da li je neko genije ili pak ludak. Ako odlucimo, u sebi, da je taj covek genije - oprastamo mu onda lako sve njegove ludosti, one su nam drage pa ih smatramo cak dokazom njegovog genija. Odlucimo li pak da je taj covek lud, onda nas on strasi; cak i ono genijalno kod njega ipak izaziva jezu i uzmicanje. Sa Fernandom jos uvek ne uspevam da otkrijem smatram li ga genijem ili ludakom. Verovatno je bio oba no tesko je ipak pomiriti ta dva; tako da na smenu u meni jos uvek vlada odusevljenje i - uzas.

Njegova biografija zapravo ne nudi nista narocito ekstravagantno ni preterano cudno. Rodjen je u Lisabonu 1888. godine ; veoma rano je izgubio oca i brata te se majka ubrzo preudaje za konzula u Juznoj Africi - porodica se onda seli tamo te Fernando odrasta u Kejp Taunu. Tamo se i skoluje po engleskim skolama gde je engleski jezik i knjizevnost tako dobro savladao da je cak dobio i mnoge nagrade. Odusevljeno je citao tada engleske pesnike, Sekspira i Miltona, Vordsvorta, Kolridza, Bajrona, Selija i Kitsa. Sa sedamnaest godina, ipak, on se odlucuje na povratak u Lisabon : vec je tokom ovog vremena proveo godinu dana tamo kod bake, pa mu se svidelo, iako su mu portugalski jezik kao i tamosnji obicaji, sada vec delovali strano. Upisao je fakultet, ali je odustao ubrzo; radio je razne poslove poput vodjenja poslovne korespodencije na engleskom i francuskom jeziku. Njegov sef je ubrzo primetio da tokom dana Fernando odlazi da pije; ovo mu ipak nije smetalo jer se vracao jos spremniji da radi no sto je pre toga bio. Pisao je, usput, pesme, mahom na engleskom, pa je cak pokusavao da ih objavi tamo - i kada je uspeo u tome nisu izazvale nikakvu reakciju. Pokusao je da osnuje casopis za modernu knjizevnost, no ni taj casopis nije dugo trajao. Nikada se nije zenio - imao je samo jednu vezu koju je posle par meseci raskinuo, a da nije otisao dalje od poljupca. Smatraju da je do kraja zivota ostao virgo intacta. Izjavljivao je da je brak prepreka superiornim mentalnim procesima. Umro je pre pedesete godine od ciroze jetre i za sobom ostavio mnoge nedovrsene i nesredjene spise. Tek 40tih (prvo vece izdanje njegovih dela), a potom i 80tih godina (izlazi cuvena Knjiga nemira) pocinju ovi spisi da se sredjuju a potom i prevode. Zbog cesto veoma necitkog rukopisa ovo je i dalje proces koji traje - vecina njegovih dela, kazu preko 25 000 neobjavljenih tekstova i fragmenata- jos uvek je neobjavljeno. I pored toga vec odavno se Pesoa smatra najvecim modernim portugalskim piscem i u Lisabonu je sveprisutan - u formi skulptura, grafita na zidovima i ispisanih citata. Kao sto rekoh - ne narocito uzbudljiva, puna izvrsnih dogadjaja i dozivljaja biografija. Naprotiv. Pa ipak, on je jedan od najcudnijih pojava u svetskoj knjizevnosti.

Cudnovatost Fernanda potice od ta 72 njegova prijateljstva. Oni najraniji prijatelji njegovi poticu iz detinjstva. Dopisuje se tako sa izvesnim Chevalier de Pas - om, koji se pojavio u njegovom zivotu bas tu negde kada mu je umro otac a potom i brat; sa njim razmenjuje brojna pisma. Zatim su tu jos i ovi drugari : Pancrácio, David Merrick, Charles Robert Anon, Alexander Search. Neki od njih i sami pisu poeziju, tako da Fernando sa njima o njoj moze diskutovati. Tokom vremena Fernando upoznaje, diskutuje i saradjuje sa jos mnogo njih; ipak, najvaznija su cetiri kasnija prijateljstva koja je uspostavio sa pesnicima : to su poznati portugalski pesnici - Alberto Caeiro, Álvaro de Campos i Ricardo Reis a potom i izvesni Bernardo Soares. Alberto je covek prirode, naziva sebe pastirom i pise kolokvijalnim jezikom u slobodnom stihu. Njegovi ucenici Alvaro - mornaricki inzinjer i dendi, biseksualac, putovao je mnogo po Orijentu i onda ziveo jedan skandalozan zivot u Londonu; zalaze se za osecanje i prozivljenost svakoga iskustva, slobodni je duh. - i Rikardo Reis, klasicno obrazovani doktor odusevljen Horacijem, pise slicno svom knjizevnom uzoru iz antike te vodi uzoran zivot. Fernando ih je sve upoznao 1914. godine i svi su, sem Alberta, koji je umro od tuberkuloze naredne godine, bili uz njega sve do same smrti. Doduse, posvadjao se sa Alvarom oko jedne devojke, te iste jedine sa kojom je imao neku vezu : ne samo sto je Alvaro bio protiv veze sa njom, pa joj je cak pisao pisma vec je i Fernando, suocen sa takvim izborom - izabrao prijatelja ispred mlade devetnaestogodisnjakinje, koja se, ironije li, zvala - Ofelija.

U svemu ovome ne bi bilo problema, cak bismo rekli - druzeljubiv neki covek i odani prijatelj - da svi ovi drugari nisu ziveli samo u Fernadovoj glavi. Svih sedamdeset i dva prijatelja postojala su samo u njegovoj masti, jos od onoga Chevalier-a sa kojim se kao sestogodisnjak dopisivao. Oni su svi, zapravo, njegovi heteronimi - heteronimi a ne pseudonimi jer su pseudonimi lazna imena dok su heteronimi druga imena. Pisanje pod pseudoniumom je poznata i cesto praktikovana stvar u knjizevnosti; pisanje pod (ovako brojnim pogotovo) heteronimima jeste Fernandov izum. Jer, on je smislio njima svima, ali narocito ovoj trojici, opsezne biografije; svako je imao svoj veoma razradjeni i prepoznatljiv stil pisanja, svoj ukus u knjizevnosti i umetnosti, svoja politicka gledista, seksualnu orijentaciju, veru. Medjusobno su se cesto raspravljali, podsticali i hrabrili, kritikovali ali i jedan drugoga promovisali u svetu knjizevnosti.  Cak im je, u periodu zestoke zainteresovanosti za okultno (razmisljao je cak da postane profesionalni astrolog ) svima njima sacinio - natalne karte.

Tako je, recimo, Alberto svetlo plave kose i plavih ociju; kao i Pesoa rodjen je u Lisabonu 1888. godine. Za razliku od njega, medjutim, Alberto nije narocito obrazovan i nema gotovo nikakvu profesiju; on je covek prirode koju posmatra samo ocima, ne umom, niti osecanjem. Oktavio Paz ga je jednom prilikom nazvao nevinim pesnikom koji je zapravo paganin u dusi. Alvaro je visok, kosu ceslja na jednu stranu i nosi monokl. Pise avangardne pesme i zalaze se za to, suprotno Albertu, da se sve prooseti na svaki moguci nacin, uzor mu je Volt Vitman. Izjavljuje da - u svakom kutku moje duse stoji oltar posvecen drugom bozanstvu. Rodjen je nesto kasnije, 1890. Zavrsio je srednju skolu u Portugalu ali se naokon toga prselio u Glazgov gde je diplomirao kao inzinjer mehanike i nautike. Po povratku u Portugal bavio se knjizevnoscu ali je pisao i polemicke clanke o politici. Pesoa ga je smatrao blaziranim simbolistom, burzujem kome je dosadno. Rikardo je bio srednje visine i nezne konstitucije iako mnogima nije tako izgledao. Bio je tradicionalista i konzervativac - verovao je u monarhiju, te je neko vreme morao da zivi u egzilu nakon sto je u Portugalu proglasena republika. Godinu dana je stariji od Fernanda i veoma mnogo pise, brinuci se pri tom o strukturi i pravilnom koriscenju jezika. Kada je Fernando "upoznao" Bernarda Soaresa ovaj je imao oko tridesetak godina; visok je i poprilicno se grbavi dok sedi. Susrecu se cesto u jednom od restorana Lisabona te posle izvesnog vremena pocinju i da se pozdravljaju te tako , naposletku, postaju prijatelji. Bernardo mu onda poverava na citanje gore pomenutu Knjigu nemira (Livro do Desassossego) na citanje. Tu su jos Antonio Mora, filozof i sociolog; Thomas Crosse - koji je promovisao portugalsko pesnistvo u Engleskoj, narocito Alberovo. On ima i brata, I.I.Crosse-a koji mu u tome pomaze; Raphael Baldaya je astrolog; Maria Jose, dvadesetogodisnjakinja, pise ljubavna pisma jednom mladicu koji svaki dan prolazi ispod njenog prozora, ali ih nikada ne salje ...

Evo kako Pesoa sam objasnjava svoje heteronime (ovde na engleskom, u originalu na portugalskom) :

...Ever since I was a child, I have had the tendency to create a fictitious world around me, to surround myself with friends and acquaintances who never existed. ( I don’t know, of course, if they didn’t really exist or if it is me who doesn’t exist.  On such matters, as in all others, one shouldn’t be dogmatic.)  Ever since I became aware of the thing that I call self, I can remember with mental precision, the figures, the movements, the character and the history of several fictitious people who were, to me, as visible and mine as those things which we, perhaps abusively, call real life.  This tendency, which exists since I realized that I was a self,  has always been with me, modifying  slightly the kind of music it uses to bewitch me but never altering its manner of bewitching.

Nesto pre no sto su se cetiri glavna heteronima pojavila Pesoa je cak sumnjao u svoje mentalno zdravlje. Cak i kasnije o tome je razmisljao :

It’s the deep characteristics of hysteria that exist in me.  I don’t know if I am simply hysterical, or if I am, to put it more adequately, hysterical neurasthenic. Whatever the case, your mental origins are in my organic and constant tendency to depersonalize and to simulate.  If  I were a woman – in women hysterical phenomena manifest themselves through seizures and things like that – each poem by Álvaro Campos, the most hysterical within me, would cause a commotion in the neighborhood.  But I am a man and in men hysteria becomes, mostly, a matter of the mind;  thus, everything ends up in silence and poetry...

Medjutim, objasnjava :

To deny me the right to do that would be the same as denying Shakespeare the right to give expression to Lady Macbeth’s soul.  And if that’s true for fictitious characters in a drama, it is equally true for characters not in a drama, since it applies because they are fictitious  and not because they are in a drama. There’s no need to explain something which, by its nature, is simple and intuitively understandable.  It happens, however, that human stupidity is great while human kindness is not worthy of note.

Upoznavanje sa cetvoricom pesnika izgledalo je ovako :

One day, it was March 8, 1914, when I had finally decided to give it all up, I went up to a high desk, took a sheet of paper and began to write, standing up as I usually do whenever I can.  I wrote thirty-odd poems in one go, in a kind of trance whose nature I cannot define.  It was the greatest day of my life and I’ll never have another one like it. I started with the title, O Guardador de Rebanhos ( The Keeper of Sheep).  What followed was the appearance of someone in me, to whom I immediately gave the name of Alberto Caeiro. ...So much so, that upon finishing those thirty-odd poems, I immediately took another piece of paper and wrote, also in one go, the six poems that make up A Chuva Oblíqua (Oblique Rain), by Fernando Pessoa.  Once Alberto Caeiro’s presence materialized, I, instinctively and subconsciously, set out to find him some disciples.  I yanked a latent Ricardo Reis out of his false paganism, discovered his name, and adjusted him to himself, because, at this stage, I could already see him.  And, suddenly, arising from sources directly opposed to those of Ricardo Reis, a new individual burst impetuously into my mind.  In one fell swoop, at the typewriter, without interruption or correction, there emerged the Ode Triunfal (Triumphal Ode) by Alvaro Campos – both, the Ode and the author,  already carrying the name they have now.

Veci deo ovih navoda potice iz pisma koje je Fernando napisao prijatelju Monteiru. U Knjizi nemira on, tacnije - Bernardo Soares - jos dodaje :

How do I write in the name of these three? Caeiro, through sheer and unexpected inspiration, without knowing or even suspecting that I’m going to write in his name. Ricardo Reis, after an abstract meditation, which suddenly takes concrete shape in an ode. Campos, when I feel a sudden impulse to write and don’t know what. (My semi-heteronym Bernardo Soares, who in many ways resembles Álvaro de Campos, always appears when I'm sleepy or drowsy, so that my qualities of inhibition and rational thought are suspended; his prose is an endless reverie. He’s a semi-heteronym because his personality, although not my own, doesn’t differ from my own but is a mere mutilation of it. He’s me without my rationalism and emotions. His prose is the same as mine, except for certain formal restraint that reason imposes on my own writing, and his Portuguese is exactly the same – whereas Caeiro writes bad Portuguese, Campos writes it reasonably well but with mistakes such as "me myself" instead of "I myself", etc.., and Reis writes better than I, but with a purism I find excessive...

Sada je vec uobicajeno da se kaze da su cetvorica najznacajnijih portugalskih pesnika jos od renesanse - svi zapravo Fernando Pesoa : svaki od njegovih glavnih heteronima zasebno nosi tu cast, zajedno sa njim samim. Ostalim portugalskim pesnicima, onima koji nisu on, postalo je nakon ovoga jako tesko : neizbezno je da Fernando utice na svakoga od njih nekim od svojih dela u potpisu jednog ili vise heteronima. Cak iako pokusavaju da se tog uticaja otresu pesnici portugalski nalaze se u problemu jer onda to suvise pokusavaju, toliko da biva ocigledno; Fernando Pesoa je sam postigao sve u modernoj portugalskoj poeziji, a mnogo je postigao i u prozi. Tako se barem smatra u svetu knjizevnosti. Da bi sve bilo jos ludje Saramago je onda napisao roman Godina smrti Rikarda Reisa, gde Rikardo susrece duha Fernanda Pesoa ! Probala sam svojevremeno da je procitam no bila mi je, uzevsi sve u obzir, suvise sasava. Mislim da cu se u dogledno vreme ponovo njoj vratiti. Sto se tice knjige koju mi je nacitani moj kolega preporucio - Veciti kalendar - to su zapravo dela upravo dvojica od ova vazna cetiri heteronima Fernandova : Alberta Koaejra i Rikarda Reisa. Prepisala sam ih tada dosta, jer su mi se dopala, mada pretezno Albertova, pa evo kratkog citata :

Ima prilicno metafizike u nerazmisljanju ni o cemu.
Sta ja mislim o svetu ?
Otkud znam sta mislim o svetu !
Kad bih se razboleo mislio bih o njemu.

Kakvu predstavu imam o stvarima ?
Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama ?
Sta sam dokucio o Bogu i dusi
I o stvaranju sveta ?

Ne znam. Misliti o tome, po meni, znaci zatvoriti oci
I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore
Na moj prozor (al on je uvek bez zastora)

Tajna stvari ? Otkud ja znam sta je tajna !
Jedina je tajna to sto postoji neko ko razmislja o tajni.
Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oci
Postepeno zaboravlja na sunce
I pocinje da zamislja razne stvari pune toplote.
Ali otvara oci i ugleda sunce,
I vec ne uspeva ni na sta da misli
Jer sunceva svetlost vredi vise od misli
Svih filozofa i svih pesnika.
Sunceva svetlost ne zna sta cini
I zato je dobra, i ne gresi, i pripada svima.

Pored svega ovoga pomenula bih jos par stvari u vezi cudnoga Fernanda. Nakon sto je 1916. izgubio real-life prijatelja Mario de Sa-Carreiro -a, koji se tada ubio u Parizu, Fernando pocinje da se okrece okultnome : pocinju da ga zanimaju razna tajna drustva poput Rozenkrojcera, vitezova templara ili masona; pocinje se baviti spiritizmom i seansama gde je cak tvrdio da je komunicirao sa duhovima; istrazuje automatsko pisanje; izucava kabalu pa cak i prevodi teozofske knjige. Najvise se, medjutim, bavio astrologijom a mnogi vide i razlog njegovoj podeli licnosti u cinjenici da je bio - blizanac u horoskopu. Pored toga prevodi i Edgara Alana Poa, njegovog Gavrana na primer, kao i Anabel Li. Takodje se odusevljava Bodlerom i simbolistima. Ova "mracnija" strana Pesoe nasla je narocitog izraza u stvarnom prijateljstvu sa Alisterom Kroulijem kome je bio domacin dok je ovaj boravio u Lisabonu; cak mu je i pomogao da izvede lazni nestanak i smrt. Danas se, medjutim, zanemaruje povremeno Pesoino mracnjastvo, te je on, kao sto rekoh, izuzetno popularan lik Lisabona : sa njim se moze popiti i kafa, ukoliko se u Lisabonu zatekne - simpaticna skulptura Pesoe sedi ispred kafea  A Brasileira u koji je on cesto svracao.

Kod nas su, koliko znam, izdate jos : Dvije poeme Alvara de Campos, Split: Logos, 1982; Poznati stranac, Beograd: Paideia, 1996; Luka na pučini, Beograd: Paideia, 200; i Antinoj, Beograd: Rende, 2004.