Dnevnicke beleske Tomasa Mana iz 1933. godine [moj izbor;)]

Povodom jucerasnjeg rodjendana najobozavanijeg pisca evo nekih njegovih dnevnickih zapisa iz 1933. godine :) Naravno, ovo su samo moji licni izvodi koje kada sam pravila nisam imala u vidu za deljenje sa drugima - tako da pored toga sto su istrgnute iz ostatka teksta one i mogu znaciti samo onima koji se inace bave Tomasom kao i tim vremenom uopste. Od nekog opsteg interesovanja mozda mogu biti oni delovi koji se odnose na Hitlera i nacizam (sto je pogotovo interesantno ako se znaju njegova stanovista nakon I svetskog rata - kako bi Stefan Cvajg to slikovito rekao - tada Tomas Man jos nije bio na nasoj strani) i sveukupni tadasnji trenutak (divna pominjanja savremenika poput : V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.) Pored toga zanimljivo je (opet, za Tomasove fanove) posmatrati na ovaj nacin nastanak dela poput Josifa. Tomas je redovno pisao dnevnik od svoje najranije mladosti : neke (one iz problematicnih godina pre braka ;) on je sam unistio, dok su oni kasnije ostali sacuvani te posle njegove smrti i objavljeni. Kod nas su medjutim, koliko znam, prevedeni samo ovi iz godina 1933. i 1934. valjda upravo zbog interesantnog istorijskog momenta.

K. se odnosi na Tomasovu suprugu Katju Man; za ostalo se morate snalaziti sami :) 

1933

- 15.03. Zbirčica  Dertrambovih  pesama – plemenito  deprimirajuće, pristojno – odvratno.  

- 17.03. Razgovor o drsko–sadističkim propagandnim planovima nemačke vlade, o  bezobzirnom  gaženju i totalnom uniformisanju javnog mnjenja, uništenju  svake kritike, o  izjavi  besmislenosti svake opozicije. Odvratno modernistički zamah, ono psihološki savremeno u  njemu, s obzirom na kulturnu, duhovnu i moralnu reakcionarnost. DRSKO MODERNO, MODERNI TEMPO, FUTURISTIČKO U SLUŽBI BEZIDEJNOSTI NEPRIJATELJSKI RASPOLOŽENE PREMA BUDUĆNOSTI, MAMUTSKA REKLAMA  ZA  NIŠTA. Jezivo  i  bedno. 

- 23.03.  ('Vagner') Jedno  bogato  delo  u  kome  se  javljaju  svi  motivi  mog  života. 

- 27.03.  Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički  bolesnim  tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude  bestidnosti ... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši : finansijska  katastrofa  ili  pak  neka  spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen ! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste : bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv  slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri  tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno  prevarena, samo to sebi još ne može da prizna – i k tome čvrsto uverenje viših slojeva, konzervativaca, nacionalnih (Kardof ),da se sve to kreće u pravcu jedne strašne katastrofe. 

-03.04.  Uostalom, ovaj težak doživljaj odmora i nije baš sasvim neplodan. Često ga dovodim  u  vezu  sa  novelom  o  Faustu, koja  će  uslediti  posle Josifa i sa  kojom bih 'stvorio nešto vrlo originalno'. 

-05.04.  Kakvo će samo razočarenje morati da doživi taj nesrećni, sada poneseni i tobože srećni narod! Berza  pada. Privredni  ili  spoljnopolitički  problemi  slomiće  ovoj  vladi  vrat. Šta  će se pak učiniti sa tim obožavanim čudovištem od Hitlera, koji za milione predstavlja jednu  religiju, ako bi konzervativci intervenisali vojskom? Moraće ga, pošto se ukloni njegov reži , gurnuti na mesto predsednika jer bi njegovo smenjivanje i hapšenje bilo premnogo za nemačko  srce .  

- ...razgovaramo o podlosti one radio emisije koja u današnjoj Nemačkoj znači citat ubistvene  denuncijacije .  

-25.04. Razgovor o izjavi prof. Overbeka da bi trebalo da se priključim  nacionalsocijalističkom  pokretu, 'kako  bih  ga oplemenio'. – O 'bajnoj duši' nemačkog naroda i isterivanju crnog  elementa iz njegovog svetlosnog tela. Iskvaren, izvitoperen mit. Upropašćena romantika i bedno – otrovna zloba malograđana. Umetnički heroj je R. Vagner. Dirnuo sam u najosetljivije mesto.  

-02.05.  ... ali sam se kasnije bolje osećao, kada sam sa Bermanom došao na  nemačke stvari, posmatrajući ih u velikom stilu i tumačeći sadašnja zbivanja kao novu formu stare nemačke  kulturne baljezgarije, koja nema, međutim, neke znatnije šanse da uspe. To je izgubljena stvar, iako se opet, kao i kod rata, koji ono sasvim jasno samo produžava, radi o nizu godina. Jedan  veliki manevar skretanja, jedna džinovska nevaspitanost u odnosu na volju svetskog duha, detinjasto bežanje iz škole ... Hoće li konačno ovaj narod učiniti mudrijim, ovaj narod koji je trn  u  ]telu Evrope, Zapada ? 

-07.05.   Lektira Tolstoja mi zato tako odgovara što se u tom delu ono čulno – radosno i  pozitivno na tako prirodan i  ljudski način povezuje sa moralnom kritikom savesti. Juče sam za  vreme putovanja pročitao da najviše i najbolje ljudske osobine, koje nisu i ne mogu biti  svojstvene  tzv. velikim ljudima, predstavljaju – ' ljubav, poetsko osećanje, nežnost, filozofska  sumnja koja nagoni na istraživanje' . 

-28.05.  Uglavnom sam sa njim razgovarao : o Ničeu, 'nemačkoj  revoluciji ', nemačkoj formi  boljševizma, proterivanju  mediteranskog  humanizma, pobuni malograđanskog  neobrazovanja  i  antiobrazovanja, koje se ideologizira  kao 'narodni  pokret ' – što  u  odr. svetsko – istorijskom  smislu  i   jeste . Ali  izraz  'istorijski  pokret' koji  se  javlja  u  svakom  govoru, svakom  članku, ipak  predstavlja  preterivanje. Radi  se  u  osnovi  o  prilično  suvišnom  i  istorijski  malo  značajnom  podgrejavanju  hajke  na  kulturu, za  što  je  već  Niče  optužio  Nemce. Socijalna  suvišnost. (Ono  što  rade  to  je 'marksizam') Moralna  suvišnost (na  osnovu  jednog kompleksa  niže  vrednosti  koji  je  bio čista  hipohondrija). Razlika  u  odnosu  na  Italiju, gde  je možda  bila  potrebna  jedna  nacionalistička  injekcija  kako  bi  mogle  da  se  razmahnu  snage.  A  i   vraćanje  Rimskom  carstvu  nešto  je, naravno , sasvim  drugo  nego  ono vraćanje  u  Teutoburšku  šumu. Ono  polovično  i kukavičko  kod  ove  'revolucije'  koja  nastupa  tako  radikalno. Reči  ' varavarski' ukazuje  se  velika  retorska  čast , ali  se  pri  tom  ne  želi  biti  varvarski , ipak  se  pred  svetom  strahuje  od  ovog  obeležja  i  pridaje  važnost  obrazovanju, kiti  se  jednom  Akademijom  za  literaturu, u  kojoj  jedan  pisac, klanjajući  se  pred  eksponentima  njene  duhovne  bede, slavi  nemački  jezik, dok  istovremeno  njegove  kolege  po  zatvorima  bivaju  tako  prebijani  da  njihove  žene  šest  nedelja  ne  mogu  da  dobiju  dozvolu  da  ih vide. Odeljenja  u bolnicama  sa  strogo  nacionalsocijalističkim  osobljem, kako  bi  se  osujetio  svaki  kontakt  sa  pacijentima  i  kako  bi  se  o njihovom  stanju i uzrocima  tog  stanja  ništa  ne  bi  saznal .  U  Akademiji  te  države  pisci  drže  svečane  govore  a  mladi  pesnici  u  svojim  stihovima, koji  bez  daljnjeg  moraju  biti  loši, slave  ili  opravdavaju  paklene  kazne  kojima  su  kažnjeni  grešnici  koji  su  se  ogrešili  o  državu  Branderburg. Treba  li verovati  da  je  sve  to više  'istorijsko' a  manje  suluda epizoda ? 

-01.06.  Juče  sam  pre  nego  što  sam  zaspao  dovršio  čitanje  'Rata  i  mira', u  čemu  sam  svih  ovih  nedelja  nalazio  utehu  i  oslonac. I  to  sam, ne  manje  nego  u  njegovom  majstorstvu  i  njegovoj  veličini, utehu  nalazio  i  u  slabostima , nedopustivostima, zamoru  ovog  i  pored  svih  slabosti  grandioznog dela . 

- 02.06. Vigand piše iz Levicija o spaljivanju Frojdovih dela u Drezdenu u znak demonstracije 'protiv psihoanalitičkog precenjivanja nagonskog života a za idealizam'. Kakvo neznanje i kakva laž  u kombinaciji reči 'psihoanalitičko precenjivanje' ! Ta , nagonski život za 'dinamički', prema razumu neprijateljski raspoloženi pokret predstavlja svetinju ! On se može uzeti u zaštitu od raščlanjavanja, to bi imalo smisla, ali je prava idiotarija istovremeno siktati protiv njegova precenjivanja.Uvek se tu jedno buđavo – lagodno  malograđanstvo nalazi u stanju protivrečnosti sa varvarsko-dinamičko- iracionalnom ambicijom. 

-21.06. Jutros dovršio podelu i naslovljavanje prve knjige, pri čemu su me zabavljali izvesna mistika  i redosled brojeva koji je nekako sam od sebe nastajao i to sa brojkama 10 , 5 i 7 . Knjiga se deli na Predigru i 7 poglavlja. Prvo poglavlje i Predigra imaju po 7 poglavlja , drugo poglavlje pak 5, treće opet 10, četvrto opet 10 , peto 7 , šesto i sedmo po 5 podpoglavlja . Tako knjiga pruža celu masu lepo razdeljene građe. 

-23.06. U tišini večeri razmišljao sam o svom životu , o njegovim mukama i tegobama od mladih dana , kao i o njegovim blagodetima zahvaljujući izvesnim crtama  moga karaktera . Ipak verujem da ću na kraju tog mog života biti prilično umoran- i  ne samo od njega već i , uprkos  metafizičkim nadama i čežnjama moje mladosti, od života uopšte . Dosta , dosta ! Kada se to na kraju kaže , onda se ne misli samo na sopstvenu 'individuaciju' već se misli na celinu – verovatno na osnovu onog tačnog saznanja : Mnogo drugačije nikad ni nije . Smisao reči  'umoran od života'  nije lične već sveobuhvatne prirode. 

-20.07. Prijatno sećanje ne veče u društvu u našem vrtu , kojom prilikom sam pročitao  'Prevaru sa blagoslovom'  i očigledno ostavio dubok utisak. U takvim prilikama uvek imam osećanje da varam i opsenjujem , jer se ne predstavljam sa promašenim , testastom- nerešenim  delovima  već uvek nekim 'lepim mestom', skrivajući ono neuspelo , tako da se stiče utisak da je i sve ostalo tako uspelo . To je svakako ono podvaldžijsko kod svakog čitanja nekih delova . Ali pri tome se ono što čitam pokazuje daleko boljim i  upečatljivijim nego što se meni činilo, tako da  bi se smelo zaključiti da je i ono što nisam predstavio slušaocima daleko manje loše nego što se to meni čini . 

-30.07 Posle ručka dovršio korekturu 1. knjige , pri čemu me je opet do suza dirnula smrt  Rahilina , kao što je to bilo i prilikom pisanja  i kao što je to uvek prilikom svakog novog čitanja.  Ovde, kod ovog lika, igra ulogu moj odnos prema K. Nije slučajno da baš i ona  tako voli tu povest Jakova i Rahile. Ona u njoj vidi idealizovanu, mitiziranu predstavu naše životne zajednice.  

-13.08. Za doručkom sa K. Razgovarao o sumanutosti  Nemačke. Ona pred svetom ima moralnu prednost da joj do 'civilizacije' ama baš ni malo nije stalo. Ona se ne boji haosa, ona voli haos. 

-20.08. ... dok mene od povratka ne zadržava strah već osećanje mučnine i odvratnosti.  

- 01.09. Razgovor o romanu koji bi trebalo napisati – iz sfere Vagner-List-Kozima-Niče, jedna veoma interesantna tema, najkomplikovaniji, najobuhvatniji nemački predmet . Antipatija izmađu Lista i njegovog zeta (veoma izrazita). Listova evropska duhovnost naspram Vagnerovom izrastanju iz malograđanskog. Listova kćerka, duhovno mondena  i ne-nemačka (da ne kažem nenemačka), od rođenja, unosi u Vagnerovu  sferu  katoličko – kadilački elemenat, s jedne strane, a onda opet, s druge strane, sama piše antisemitske  i nemačkonacionalističke članke Vagnera u bajrotovskim listovima. K tome dolazi Niče  koji je potekao iz svešteničke kuće, iz humanizma, profesorske sfere  i koji se usled bolesti izrodio u nešto evropsko – antinemačko.  

-07.09. Jasno je da se život jedne države menja tokom jednog ljudskog veka od 60  godina. Ali zašto bi to moralo da kod mene izazove  mržnju i odvratnost ? 'Fašističke', nacionalno naglašene autoritarne metode počinju na sve strane da odmenjuju stare, klasične forme demokratije. Zašto se od toga pravi  posebna nemačka misterija i zašto Nemačka pri tome nastupa sa pretenzijom da izigriva vođu i spasioca sveta ? Posle anti – demokratskih prevrata u Rusiji i u duhovno beznačajnijoj  Italiji, Nemačka sa svojim prevratom, koji u stvari predstavlja preuzimanje vlasti od strane onog sloja  stanovništva koji u duhovnom pogledu stoji na najnižem stepenu – sloja propalih malograđanskih masa  ispunjenih mržnjom, dolazi tek na trećem mestu . Čime se ona izdvaja ? Treba li svet da se obnovi pomoću  prljave mistike , izopačene filozofije života  koju ona unosi u pokret ? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave  i ratne religije , čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo njegove pojave . Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost , prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost . I ovaj prinčevski kelner nas uverava  da će ova i ovakva Nemačka na isto tako miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji 'ustavnim putem' došla na vlast . Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koji se ne boji rata  i ne odbacuje ga  već ga štaviše obožava ; ona sa svojom totalitarnom državom , sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom , koji možda ne bi htela , ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće . Program , delom nesvestan, delom svestan , jasan je : prvo uništiti 'unutrašnjeg neprijatelja' , tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu  (to je ujedno bila  osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe , to se ne zna , to se još ne može sagledati , a i poriče se da se  to već želi sagledati .  Ali potajno se želi to buduće stanje , čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju .  

-  08.09. Naveče čitao 'firerov' govor  o kulturi u jednom nacističkom listu iz Frankena, koji su mi začudo poslali. Neverovatno. Taj čovek, eksponent sitnog srednjeg staleža sa osnovnim školskim obrazovanjem koji se odao filozofiranju, odista je neobična pojava. Nema sumnje da je njemu, za razliku od tipova kao što su Gering i Rem, nije stalo do rata već do 'nemačke kulture'. Njegove misli, koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi . One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti. Nikada se silnici, akteri svetskih zbivanja i velike politike nisu usuđivali da na takav način izigravaju učitelja jednog naroda, štaviše učitelja čovečanstva. To nije činio ni Napoleon, a ni Bizmark. Oni su stvorili jedan red, jednu osnovu, polazeći od svoje vizije, na kojoj je mogao ili nije mogao da cveta viši duhovni život, nauke i umetnosti. Oni su preko države u tom duhovnom životu podržavali i podsticali ono što im se činilo korisnim a isto tako nasilno ugušivali ono što im se suprotstavljalo. Ali oni nikada nisu docirali sa katedre i propisivali naciji kulturnu teoriju, kulturni program, iako su po svom duhovnom kapacitetu neuporedivo više bili za to nego ovaj bedni mangup. Naravno, oni još nisu znali za ' totalitarnu državu ' koja nije samo osnovica moći, već je jedna sveobuhvatna sila koja komanduje svim oblastima života, pa i kulturnom, štaviš, pre svega njom, jer zna kakva ona treba da bude, pa je diktatorski, isključivo i bespogovorno svodi na pojmove usvojene u žestokom autodidaktičkom rvanju i zasnovane na strahovito tanušnoj lektiri .  

-10.10. Sve se brani od opasnog psa u središtu Evrope, jednog fanatiziranog, stravično prenadraženog naroda u stanju nacionalnog orgazma, što svet unaokolo prisiljava da bude veoma oprezan . 

-17.10.  U 8 časova sa K. I decom na abonirani koncert, u Muzičkoj dvorani, koji je bio ugodan i zanimljiv. Klavirski koncert Čajkovskog, koji sam do sada znao samo sa gramofonske ploče, interpretirao je V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.

Hermanu Heseu za rodjendan - Tomas Man

Šezdesetogodišnjem Hermanu Heseu
          /objavljeno u 'Neue Zuriche Zeitung' , petak , 2. juli 1937. / 

     Danas, 2. jula, Herman Hese puni šezdest godina života. Jedan lep, drag, veliki dan ! Svesrdno će biti proslavljen  u nemačkim zemljama u srcima hiljada ljudi , - utoliko svesrdnije i odlučnije, rekao bih, što će mračnija biti ravnodušnost i nezainteresovanost onih koji danas vladaju u Nemačkoj. U takvoj osećanjima i prkosom prožetoj slobodnoj ljubavi ljudi će danas tamo spasavati svoju dušu.  A i mi ćemo na neki način da spašavamo našu, radosno proslacljajući ovaj dan, - od duhovne ekspatrijacije, naime, i otuđenja od otadžbine : Opet možemo jednom svim srcem ovom prilikom da budemo Nemci, da kažemo Da nemstvu i da se u duboko zatomljenom i komplikovanom ponosu osećamo kao Nemci.  Jer nema ničeg nemačkijeg od ovog pesnika i njegovog životnog dela, - ničeg što bi bilo više nemačko u starom, veselom, slobodnom i duhovnom smislu, a kome nemačko ime zahvaljuje svoju slavu i simpatije čovečanstva.

      Ovo čedno i smelo, sneno i pri tome visoko intelektualno delo puno je tradicije, čvrstih spona, sećanja, zavičajne prisnosti, a da pri tom nije ni najmanje epigonsko. To delo upravo ono prisno uzdiže na jedan nov, duhovni, štaviše revolucionarni stupanj – revolucionarni ne u nekom direktnom političkom ili socijalnom nego duhovnom, pesničkom smislu; ono je na autentičan i iskreni način okrenuto budućnosti, ono je otvoreno prema budućnosti. Ne bih znao kako bi drugačije označio tu osobenu, dvojaku a jedinstvenu draž kojom ono deluje na mene. Ono poseduje osobeno romantički tembr, onaj neobični i hipohondrični humor nemačko – duševne vrste; ono je organski – lično povezano sa elementima sasvim drugačije, mnogo manje duševne vrste, naime sa evropsko – kritičkom  psihoanalitičkom sferom. Odnos ovog švapskog liričara i idličara prema bečkoj erotološkoj 'dubinskoj psihologiji', onako kako se, na primer, predočava  u 'Narcisu i Zlatoustom', jednoj u svojoj čistoti i interesantnosti apsolutno jedinstvenoj romanesknoj potskoj tvorevini, jeste duhovni paradoks najprivlačnije vrste. On nije manje neobičan i karakterističan od njegove naklonosti ka praško – jevrejskom geniju Francu Kafki, kojeg je rano nazvao 'potajnim kraljem nemačke proze', iskazujući mu u svakoj prilici svoje divljenje kao ni jednom drugom savremenom pesničkom duhu. Da li je moguće da ga izvesno literastvo smatra običnim, svakodnevnim ? O ne, on to nipošto nije. Nezaboravan je onaj uzbudljivi, visoko senzacionalni utisak koji je pre dvadeset godina izazvao 'Demijan' izvesnog Sinklera, jedno pesničko delo koje je sa neobjašnjivom tačnošću pogodilo nerv vremena i celog jednog mladog naraštaja, koji je smatrao da se iz njegove sredine izdigao jedan glasnik i vesnik njegovog najdubljeg osećanja života, pa ga je otuda i prihvatio sa ushićenjem i zahvalnošću  I zar je potrebno reći da je 'Stepski vuk'  romaneskno ostvarenje koje svojom esperimentalnom smelošću ne zaostaje iza  'Uliksa', 'Kovača lažnog novca' ?

                     Duboko osećam da ovo životno delo, ukotvljeno u zavičajno – nemačkoj – romantičnoj sferi, pored sve svoje ponekad osobenjačke samosvojnosti, svoje čas humorističko – nezadovoljne, čas mističko- čežnjive izdvojenosti iz sklopa vremena i epohe, spada u najviše i najčistije duhovne poduhvate i stremljenja naše epohe, a da bih se lišio časti i radosti da našem maestru na ovaj praznični dan i javno iskažem moje najsrdačnije i divljenjem ispunjene čestitke i želje. U književnoj generaciji koja je zajedno samnom nastupila u književnom životu ja sam veoma rano izabrao njega kao meni najbližeg i najdražeg  pa sam njegov razvoj pratio sa simpatijom koja je bila pothranjivana kako razlikama tako i sličnostima. Ove su me uistinu ponekad naprosto začudile. Postoje kod njega stvari – zašto to da ne kažem ? – kao na primer, 'Banjski gost', pa čak i u Fišerovom časopisu objavljena Predigra za njegovo misteriozno pozno delo 'Igra staklenih perli', koje čitam i doživljavam kao da su od mene.

                  Ja volim čoveka i ličnost Hermana Hesea, njegovu vedro – smotrenu, dobrostivo – vragolastu prirodu, duboki, lep pogled njegovih, na žalost, bolesnih očiju, koje svojim plavetnilom njegovom mršavom i oštro oblikovanom licu daju izgled dobrostivog švapskog seljaka. Lično sam se sa njime zbližio tek u protekle četiri godine, kada sam, pod prvim šokom usled gubitka zavičaja, kuće i domaćeg ognjišta, često bivao kod njega u njegovoj lepoj tesinskoj kući i divnom vrtu. Kako sam mu samo tada zavideo! – ne samo na tom njegovom bezbednom životu nego pre svega na onom što je pre mene posedovao – na rano stečenoj duševnoj slobodi, na njegovoj apsolutno filozofskoj distanciranosti od svekolike nemačke politike... Nije u onim suludim danima bilo ničeg blagotvornijeg, lekovitijeg od razgovora sa njim. I zato još jednom : od srca hvala i najiskrenije čestitke! Sa željom : da produhovljavanju njegovih viših godina ostanu sačuvane plastične snage, da ga one ne iznevere jer su mu potrebne za ostvarenje jednog tako smelo – spiritualnog projekta kao što je delo 'Igra staklenih perli' , ali za to jemči, rekao bih, njegov humor, njegova jezička razigranost koja je već u upravo objavljenim odlomcima tog dela došla do punog izražaja. Želimo mu, dakle, da uspešno dovrši to delo. Takođe želimo – pri čemu svesno prenebregavamo ćinjenicu da je lišen svakog častoljublja – da njegov ugled što je moguće više dopre u svet, da se raširi u njemu, te da mu donese priznanje i počast koju je već odavno zaslužio, kada bi upravo danas predstavljala jedan značajni duhovni čin : u vidu krunisanja švedskom i svetskom nagradom za književnost .

                        

Hermanu Heseu za sedamdeseti rođendan
                       Iz 'Neue Rondschau' i 'Neue Zuriche Zeitung, 2. juli 1947.

        

         Zar tome ima već deset godina kako sam našem Hermanu Heseu čestitao na njegovom šezdesetom rođendanu ? O da , zacelo je to moguće , a moguće je da je otada prošlo i više vremena – s obzirom na to da se u međuvremenu toliko toga zbilo; naime, toliko se toga dogodilo u ovom istorijskom svetu, u ovom svekolikom metežu i silnim potresima, a sve to mimo volje i uticaja naše radine ruke. Spoljašnje događaje, neizbežno propadanje jedne Nemačke pogotovo, to smo zajedno predvideli i doživeli – na velikom prostornom rastojanju jedan od drugog,doduše, koje je povremeno onemogućavalo svaku vrstu kontakta, ali uvek zajedno i u uzajamnom sećanju. Naši su putevi bili jasno razdvojeni  kretali smo se u odmerenom odstojanju jedan od drugog kroz prostore duha, a opet nekako zajedno – nekako smo uvek bili saputnici ili braća – ili confreres, kako bi trebalo zapravo da kažem; jer ja naš odnos rado vidim u slici i prizoru susreta njegovog Jozefa Knehta sa benediktinskim paterom Jakobusom u Igri staklenih perli , u kojima je neizbežna 'uljudna i strpljiva igra beskrajnih uzajamnih klanjanja kao pri susretu između dvojice svetitelja ili dva crkvena kneza ' – jedan napola ironičan ceremonijal kineske vrste, koji Kneht veoma voli, i za koji kaže da je i Magister ludi Tomas sa Trave njime majsorski vladao .

        Otuda je sasvim u redu da nas dvojicu ponekada navode zajedno, a ako se to čini i na najneobičniji način, nama to može da bude pravo. Jedan znameniti stari kompozitor u Minhenu nedavno je u jednom pismu upućenom u Ameriku na odano nemački i gorko opak način, nas dvojicu, Hesea i mene, označio kao 'bednike', koji, eto, ne misle i ne prihvataju da smo mi Nemci najviši  i najplemenitiji među narodima, da smo 'kanarinci sa sve samim vrapcima '. Slika kao takva posve je promašena i stupidna, o njenoj neukosti, o nepopravljivoj umišljenosti koja u njoj dolazi do izražaja, a koja je donela dovoljno jada našem nesrećnom narodu, uopšte da ne govorimo. No, taj čovek je celog svog života govorio i izgovorio mnogo neverovatnih besmislica, pa i ovu treba prenebregnuti i odbaciti kao i ostale. Što se mene tiče, nemam ništa protiv tog suda 'nemačke duše ' o meni. Ja sam kod kuće stvarno bio samo jedan sivi vrabac razuma među sve samim zatočenicima duševnosti, pa su oni onda 1933. bili srećni što su me se otarasili, a danas su  tobože duboko povređeni zbog toga što neću da se vratim. A Hese ? Kakva li je samo ignoracija, kakva je samo, da to onako nemački iskažem, neobrazovanost potrebna da se taj slavuj (jer gradjanski kanarinac u svakom slučaju nije) protera iz njegove nemačke šume; da se odbaci taj liričar, koga bi Merike bratski zagrlio, koji je iz našeg jezika crpio snagu i ostvario dela najvišeg oblika, pesme i izreke od najfinije umetničke materije, takvog pesnika  naružiti i nazvati 'bednikom' koji je izdao svoje nemstvo, samo zato što razlučuje ideju od pojave kaja tako često ume da unižava, samo zato što je narodu svog jezika govorio istinu, do koje i pored najstrašnijih iskustava još nije došao, samo zato što poseduje osećaj odgovornosti i savest za zlodela koja je taj narod u svojoj suludoj samoponesenosti natovario na sebe !

         Ako danas, kada je nacionalni individualizam na umoru, kada se samo sa stanovišta nacionalnog ne može rešiti ni jedan problem, kada je uskogrudo otadžbinsko postalo nešto kao zagušljivi provincijalni vazduh, pa više ne može da bude delotvoran duh koji ne reprezentuje evropsku tradiciju kao celinu, - ako danas nacionalna 'autentičnost', ono narodski karakteristično uopšte još predstavlja neku vrednost – a jedna slikovita vrednost još može da ostane – onda pri svemu tome suština nije, kao što je to oduvek i bilo, u mišljenju i galami nego u postojanju i delanju. U nemačkoj su naročito oni koji su bili nezadovoljni nemstvom uvek bili i najviše nemački. A ko ne bi video da već samo obrazovno delo literate Hesea  - da za sada ostavimo po strani pesnika – onaj dražesni univerzalizam njegove priredjivačke i uređivačke delatnosti ne sadrži u sebi nešto specifično nemačko ? Pojam 'Svetska  Književnost', koji je Gete uobličio, za njega je nešto  najprirodnije što postoji . Jedan njegov spis, koji se čak pojavio i u Americi, 'published in the public interest by authority of the Alien Property Costudian 1945' upravo ima sledeci naslov : 'Biblioteka svetska književnosti', taj spis je primer ogromne i predane načitanosti, odomaćenosti u hramovima istočnjačke mudrosti, visoko humoristične upućenosti u 'najstarija i najsvetija svedošanstva ljudskog duha'. Izvanredne studije su eseji o Franji Asiškom i Bokaču iz 1904. godine i tri članka o Dostojevskom pod naslovom 'Pogled u haos'. Izdanje priča iz srednjeg veka, novela i šala staroitalijanski pripoveača  istočnjačkih bajki, 'Pesme nemačkih pesnika ', nova izdanja Žana Paula, Novalisa i dr. nemačkih romantičara – sva ta izdanja potpisana su njegovim imenom. To je jedan odgovoran posao u službi odabiranja, revidiranja, priredjivanja i znalačkog pisanja predgovora, - posao koji bi mogao da ispuni sav život jednog književnika. A ovde je to samo višak ljubavi (i radne energije!), ljubavlju ispunjena delatnost koja se ostvaruje uporedo sa ličnim delom, sa čijom slojevitošću i obiljem problema u čijem središtu se nalaze Ja i svet gotovo da ne može da se uporedi ili ponese nijedno savremeno delo .

          Uostalom, on voli ulogu priređivača i arhivara, on voli da se poigrava i skriva iza maske nekoga ko 'na videlo' iznosi papire drugih ljudi, ali i kao pesnik. Tako je, na primer, izdao 'Spise i pisma iz zaostavštine Hermana Laušera. Na sličan način se krije iza pseudoniuma 'Sinkler' u slučaju dela 'Demijan-povest jedne mladosti' (1919). A posve veliki primer predstavlja sublimno delo starosti o 'Igri staklenim perlama' sa podnaslovom 'Pokusaj zivotopisa Magistera ludi Jozefa Knehta zajedno sa Knehtovim spisima iz njegove zaostavštine, priredio i izdao Herman Hese', zasnovano na gotovo svim izvorima kulture čovečanstva, i istočnim i zapadnim. Dok sam čitao ovo delo snažno sam osetio (i to sam mu i napisao ) u kolikoj meri su parodijski elemenat, fikcija i persiflaža jedne biografije koja barata sa učenim konjekturama, sa jezičkim humorom dakle, od velike pomoći da takvo pozno delo opasno uznapredovale produhovljenosti učini mogućim, ostvarljivim i da mu čuvaju sposobnost za igru .

          Punu deceniju i više zalagao sam se da se njegovo delo kruniše švedskom nagradom za književnost. Ona ne bi bila preuranjena da mu je dodeljena za njegov 60. rođendan, a izbor naturalizovanog  švajcarca predstavljao bi duhovit signal u trenutku kada je Hitler (zbog Osjeckog) svim Nemcima zanavek zabranio da prihvate tu nagradu. Ali i sada, kada je sedamesetogodišnjak sam krunisao svoje delo jednim velikim vaspitnim romanom, ovo priznanje ima u sebi nečeg pravovremenog. Zahvaljujući toj nagradi,  punim sjajem je zablistalo ime ovog pesnika, čije delo čuva tradiciju , ali je ujedno otvoreno prema budućnosti; time je ovenčan jedan duh koji ovom vremenu bremenitom prelaznim mukama i nedaćama može da pruži i ponudi mnogo dobrote i slobode .

Tomas Man i homoseksualnost

Medju nama knjizevnim entuzijastima ali i laicima uglavnom se povodom Tomasa Mana javljaju nekolike rasprave : prva je - da li je Tomas Man bio homoseksualac; druga - da li je Viskonti izneverio delo Manovo kada je snimao film Smrt u Veneciji. I onda jos : da li je potencijalna njegova homoseksualnost uopste bitna za njegov (knjizevni) lik i delo ili je samo takozvana trivia. Ovim postom pokusacu da pokazem, sa stanovista izrazitog grupija Tomasa Mana ali nista vise sem toga, zasto on jeste bio homoseksualac, zasto Viskonti nije izneverio knjizevno delo koje mu je bilo predlozak, i zasto Tomasova homoseksualnost jeste veoma bitan faktor kako u njegovom privatnom zivotu, tako i u knjizevnosti.

Moram reci da mi je gotovo neshvatljivo da se pitanje homoseksualnosti Mana i dalje uopste postavlja i da neko u nju sumnja. Dovoljno je procitati pomenutu Smrt u Veneciji, pa da sve bude jasno. Doduse, samo procitati knjigu (novelu) mozda i nije dovoljno jer bi se onda moglo s pravom postaviti pitanje Ma nije li mozda Nabokov skrivao neku maloletnicu u nekoj zakljucanoj sobi ili sto slicno. Ja, doduse, zaista ne znam je li Nabokov odista bio pedofil ali saglasna sam sa time da ga ne mozemo takvim odrediti samo na osnovu toga sto je napisao Lolitu. Potrebno je , dakle, procitati i nesto vise da bi se oformio takav jedan sud. No, kod Tomasa ima jos takvih momenata, gde bi se covek dao zapitati ... na primer - sta cemo sa Toniom Kregerom ?

Stvar je bila u tome sto je Tonio voleo Hansa Hanzena, i vec mnogo propatio radi njega. Koji najvise voli, taj pobedjen i mora patiti - njegova cetrnaestogodisnja dusa vec je primila od zivota tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tacno belezio takva iskustva, zapisivao ih, tako reci, u dusi, i u izvesnom smislu i uzivao u njima, a ipak se sam licno nije po njima upravljao, nii imao od njih prakticnih koristi. A i to mu je bilo urodjeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo vanije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u skoli, stavise, za vreme casova u ucionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna prooseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmisljanjem.

...

 Ceo taj nacin na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema zivotu igrao je vaznu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, sto je lep; no zatim najvise stoga sto se u svemu cinio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odlican fjak, a sem toga zivahno momce koje je jahalo, izvodilo gimnasticke vezbe, plivalo junacki i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osecahu prema njemu skoro neznu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su tezili da mu se umile, a na ulici zaustavljali  su ga gospoda i gospodje, hvatali ga za cupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom cupom! Jesi li jos prvi djak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momce ... "

Takav, eto, bese Hans Hanzen, i otkad ga poznavase Tonio Kreger, osecao je ceznju cim ga je ugledao, zavidljivu neku ceznju koja mu je lezala na prsima i gorela. Kad bi covek imao tako modre oci, mislio je on, i ziveo tako uredno i u srecnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimas najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvazava. Kad svrsis skolske zadace, ides na cas jahanja ili radis sa finom pilom, a cak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja lezim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pucine. No zato su tvoje oci tako jasne. Biti kao ti ...

(ovde u prevodu Anice Savic-Rebac)

Pa onda sta sa Psibislavom iz Carobnog brega ? Hans Kastrop je zaljubljen u madam Sosu, ispostavlja se, samo zato jer ga neodoljivo podseca na drugara iz detinjstva, koga je neobicno voleo a koji se zvao - Psibislav.

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu , izabrao je njega , za njega se interesovao , njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima , da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav , prigušen i malo promukao . Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog , sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime , odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa , onako , ne u želji da nešto vide , mogle da potamne , nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu , - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti , pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa  ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno , dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija .
      Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana , jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak  - u potaji gajio ta osećanja , što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu  vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost , reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda , bilo u smisli pohvale , bilo u smislu kuđenja , mada sve one imaju dve strane . «Vernost» Hansa Kastropa , kojom se on uostalom nije ni malo razmetao , sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti , sporosti i postojanosti njegovih osećanja , u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju , koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale . Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio , baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu .  Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom , nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti , proći pored njega , možda ga i pogledati , nečujna , tiha zadovoljstva , koja mu je darovala njegova tajna , pa čak i neminovna razočarenja , od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto , dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .

Carobni breg je bio prvobitno zamisljen kao novela, koja bi, recimo tako, bila  neka vrsta duhovnog srodnika novele Smrt u Veneciji. I, zaista, on je Carobni breg poceo da pise taman nekako kada je Smrt u Veneciji bila spremana za stampu. Medjutim, u medjuvremenu, iz skromno zamisljene novele o ljubavi, bolesti i smrti izrastao je ovaj gorostas knjizevnosti tek dvanaest godina kasnije. Pa ipak, veze su vidne i takodje brojne izmedju ova dva dela.

Necu sada pisati o Niceu, apolonijskom i dionizijskom, i drugim ozbiljnim stvarima. Evo, umesto toga cinjenica : Tomas Man je vise puta letovao u Veneciji a put iz 1911. je inspirisao pisca da napise novelu. Tamo je i tada on upoznao takozvanog pravog Tadja koji je sa svojom porodicom, kao i u knjizi, odseo u Veneciji u isto vreme kada i Man sa svojom suprugom Katjom. Mali je, doduse, imao tada manje godina nego Tadjo iz knjige, svega 11, a zvao se Wladyslaw Moes, mada su ga uglavnom zvali Wladzio. Ovaj Vladislav bio je mali baron, potpuno nesvestan svega ovoga i svog udela u stvaranju lika Tadja sve dok Viskonti nije snimio istoimeni film ... tada mu je, valjda, sve postalo poznato. Uostalom, postoji i knjiga The Real Tadzio izvesnoga Gilberta Adaira, koji je poznat po tome sto je pisao nastavke Alise u zemlji cuda, Petra Pana i jos nekih decjih klasika kao i scenarista Bertolucijevog filma Sanjari. Posto posedujem fotografiju barona Moesa iz detinjstva, prilazem je ovde, mada nisam bas sigurna sta je dragi Tomas to narocito video u njemu. Mozda je to ono sto se kaze  you had to be there ;)

Mora se priznati, ovo sve vec pomalo deluje kao dokaz u pravcu toga da Tomas jeste bio u najmanju ruku osetljiv na musku, u ovom slucaju cak, decacku lepotu. Ne mora se cak covek ni mnogo potruditi pa da nadje svaceg cak i na Vikipediji, gde se nalazi, recimo i ovaj citat gospodje Man :

All the details of the story, beginning with the man at the cemetery, are taken from experience … In the dining-room, on the very first day, we saw the Polish family, which looked exactly the way my husband described them: the girls were dressed rather stiffly and severely, and the very charming, beautiful boy of about thirteen was wearing a sailor suit with an open collar and very pretty lacings. He caught my husband's attention immediately. This boy was tremendously attractive, and my husband was always watching him with his companions on the beach. He didn't pursue him through all of Venice —that he didn't do— but the boy did fascinate him, and he thought of him often … I still remember that my uncle, Privy Counsellor Friedberg, a famous professor of canon law in Leipzig, was outraged: "What a story! And a married man with a family!

Hm. I cesto ga se secao :))) No, sada se tu najcesce postavlja pitanje - kako je mogao biti taj covek gay kada je imao (ni manje, ni vise) cak sestoro dece !!! sa doticnom gospodjom sa kojom je bio u braku do kraja zivota ? Jednostavno. I Oskar Vajld je bio ozenjen i imao decu, pa je bio as gay as one can be. Uostalom, interesantno je i to da je dvoje njihove dece - Klaus i Erika - takodje bilo homoseksualne odnosno lezbejske orijentacije. No, eto, ovo sve uglavnom i dalje nije dovoljno da se ljudi ubede, pa ovde dajem jos jedan, reklo bi se, ultimativni dokaz : dnevnik samog Tomasa Mana. Pri tom, trebalo bi reci da je iz takozvanih nepoznatih razloga Tomas unistio dnevnike iz mladosti i jos neke iz izvesnih godina :))) No, sacuvani su oni kasniji a kod nas je preveden onaj iz godina 1933. i 1934. To je izuzetno zanimljivo stivo i zao mi je sto i ostali dnevnici nisu prevedeni. Na nemackom, za one sretnike koji ga znaju, postoje u Geteovom kulturnom centru. No, evo sta kaze nas Tomas jednom prilikom :

24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika  iz 1927-28 . godine , vođenog  u vreme boravka  K.H.*  u našoj kući  i  mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen ,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji , kako mi se danas čini , pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi  i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje , 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka , ako ne i u okvirima običnog ,i zato što sećanje na to znači   ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se , u posedu tog  ispunjenja , prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo  i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.

(*Klaus Hojzer – sin direktora Umetničke Akademije u Diseldorfu . T.Man ih je upoznao 1927. u Kampenu na Siltu i tom prilikom je strasno zavoleo zgodnog 17.godišnjeg mladića . Pozvao je K.H. kod sebe u Minhen i posvetio mu mnogo pažnje i vremena . Ovi dnevnici više ne postoje )

A onda u maju iste godine :

                                                  Armin Martens

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema  P. E.*  u vezi sa idejom romana  ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način  'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom  Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .
      Doživljaj sa K.H. bio je zreliji , jači , srećniji . Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog   ' Ja te volim , Bože moj , ja te volim ! ' ,- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme  ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji , strava od zvuka !'  - bilo je u mom  životu  -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom . Rani doživljaji sa A. M.*  i  V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H.  bio je pozna  sreća  sa karakterom  životne  ispunjenosti , ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja , one nebeske razdraganosti  i  duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece .

(* Paul Erenberg –slikar i talentovani muzičar-amater , intimni prijatelj T.M. u ranim Minhenskim godinama , pre nego što se T.M. oženio . *  Armin Martens –školski drug  T.M. iz Libeka i njegova prva ljubav , model za Hansa Hanzena u  'Toniju Kregeru' .  * V.T.-nije utvrđeno o kome se radi , očigledno je reč o nekom ranom homoerotskom doživljaju . )

Iz ovoga je vise nego jasno da je mladi Tomas imao homoseksualnih ljubavi i iskustava,pa i da je, ozenivsi se i dobivsi decu,to takodje nastavljeno. Ostaje pitanje na koje je veoma tesko odgovoriti nakon ovako velike vremenske distance i bez ijednog protagoniste ovih zapisa jos uvek u zivotu, a to je - da li su ove Tomasove zaljubljenosti i ljubavi bile platonskog svojstva ili su neke od njih bile i, da tako kazemo, konzumirane, sto je pitanje koje se cesto postavlja i u vezi Mikelandjela. Svakako, ja ovde mogu samo da nagadjam ali ako bih se morala, sto se kaze, kladiti rekla bih to ovako : verujem da su prve ljubavi svakako bile platonske, da su zato i ostavile tako dugotrajan i neizbrisiv trag na mladoga Tomasa. Kao sto i on sam kaze, to su bili rani dozivljaji ... jos sasvim u periodu detinjstva. Tu spada Armin Martens, njegov skolski drug, po kome je gradio Tonijevu ljubav Hansa Hanzena. Verujem da su ti "rani dozivljaji" savrseno i u potpunosti prikazani u Tonio Kregeru i , moguce je,u liku Psibislava. Medjutim, poprilicno sam, iz svega napisanog, sigurna da je do ispunjenja u ljubavi doslo sa Erenbergom, jer : i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo. Koliko se zna Tomas je bio sa Erenbergom u vezi (ili, kako se negde to kaze u intenzivnom prijateljstvu:) cetiri godine, da bi to prekinuo malo pre vencanja sa Katjom. Tek nekih dvadesetak godina kasnije doslo je ponovo do velike ljubavi,mladoga Klausa Hojzera,koje on naziva poznim ispunjenjem. Da li je izmedju njega i ovog sedamnaestogodisnjaka tada doslo i do necega sto bi prevazilazilo platonsku ljubav - to ne mogu da tvrdim. On je tada vec izuzetno dugo bio u braku,deca su vec bila poodrasla; nisam sigurna da je moguce da je bilo neceg vise od platonskog obozavanja. A opet, ko zna ? No, kasnije se Tomas izgleda pomirio sa svojim zivotnim putem. Postoji jos jedna recita zabeleska u njegovom Dnevniku :

-25.04. U podne sam  sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako , sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine , svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno  i estetsko  kod takve sklonosti, čiji se cilj  kako se čini,svodi na posmatranje i 'divljenje', i ,iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula . Verovatno je tu po sredi uticaj  smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje , ali ga vezuje za sliku .

Tomas se ozenio Katjom Pringshajm, koju je u doba udvaranja cesto nazivao Princeza. Ona to donekle i jeste bila - jedina devojcica medju cetvoricom sinova, bila je ljubimica kako svojih roditelja tako i brace. Otac joj je bio poznati matematicar umetnickog duha dok je mama, kao i Tomaseva, bila glumica, mada je napustila glumu nakon braka. Baka joj je bila pisac kao i borac za zenska prava. Katja, nije onda ni cudno, bila je slobodnog duha, mozda malo i divlja. Tomas ju je prvi put ugledao dok je besno iskakala iz tramvaja svadjajuci se sa kondukterom. Nosila je matematicke knjige u ruci jer je studirala fiziku. Bila je prva zena koja je upisala fakultet u Minhenu. Naizgled ovo dvoje bili su susta suprotnost i izgleda da ni sama Katja nije odmah blagonaklono gledala na Tomasevo udvaranje. No, on je bio odlucio da ce njegova zena biti bas ona, ili nijedna. A cvrsto je bio resio da se ozeni. I njeni roditelji nisu bili bas odusevljeni buducim zetom - njen otac je smatrao da je pomalo frivolno baviti se knjizevnoscu a ne nekim ozbiljnim poslom. No, na kraju je dao svoj blagoslov : nasli su se na istoj talasnoj duzini povodom Vagnera :) Kako bilo, Tomas je bio veoma uporan i godinu dana kasnije oni su bili u braku. Katja je, naravno, napustila studije i posvetila zivot svom muzu i deci koju mu je radjala.

No, ako su se svi i slozili Tomasov stariji brat Hajnrih, tada cak poznatiji pisac od Tomasa (po njegovom delu Profesor Unrat je snimljen film Plavi andjeo sa Marlenom Ditrih) nije : on je dakako znao za Tomasove ludorije s Erenbergom, no nije smatrao da se to treba izbaciti iz glave bas zenidbom. Hajnrih je pronicljivo odmah primetio da se Tomas zeni iz pogresnih razloga koji vise imaju veze sa javnim imidzom i onim sto je red, nekakvim drustvenim normama kao i prednostima braka sa zenom iz tako poznate i bogate porodice nego s ljubavlju, te je odbio da dodje na svadbu. I inace su on i Tomas imali krajnje turbulentne odnose (narocito po pitanju politike) a do pravog izmirenja ce doci mozda i prekasno.

Ipak, Katja i Tomas Man su ziveli u braku ravno pedeset godina, sve do njegove smrti 1955. godine. Ona je bila 9 godina mladja od njega a nadzivela ga je dosta : umrla je 1980. u devedestsedmoj godini ! Na zalost nadzivela je i troje od njihove dece : Klaus se ubio neposredno posle rata, 1947., Erika je umrla 1969.godine a Mihael, koji je jos kao dete bio sjajan muzicar, bio violinista da bi kasnije u zivotu postao i profesor nemacke knjizevnosti, ubio se 1977. Vecina njih su napisali knjige o svom zivotu i zivotu svoga oca. Bilo bi ih zanimljivo procitati. Ja sam procitala samo Prekratnicu Klausa Mana, u nekom starom hrvatskom izdanju, verovatno njegovo najbolje knjizevno delo.

Na osnovu svega raspolozivog 2001. godine snimljena je fantasticna dokumentarna drama u tri dela Manovi : roman jednog veka 

(Die Manns – Ein Jahrhundertroman) koja je, svojevremeno bila pustana na RTS-u. Na zalost ovu je seriju prakticno nemoguce naci, iako je izaslo DVD izdanje u Nemackoj. Tomasa Mana igra fantasticni Armin Mueller Stahl, dok jadnoga Klausa isto tako fantasticni Sebastian Koch. Igrani delovi kombinovani su sa dokumentarnim u kojima je ucestvovala Elizabeta Man, tada jedina jos uvek ziva pripadnica porodice o kojoj je rec, uostalom i najmladja a koja je preminula naredne godine. Svakako bih preporucila ovu seriju koja nudi fantastican insight za sve one koje zanima ne samo Tomas vec i ostali clanovi ove vanredno zanimljive (mada poprilicno suicidalne) porodice. Takodje, RTS vec dugo najavljuje takodje novu i poprilicno budzetnu nemacku seriju Budenbrokovi, koju medjutim nikako da konacno puste : kako to vec biva na RTS-u seriju su najavili, stvaili u nedeljni program i onda - pustili namesto toga neki film sa Dzulijom Roberts.

No, dolazimo konacno i do druga dva pitanja s pocetka gde mislim da moji odgovori mogu biti znacajno kraci. 

Sto se filma tice moram reci da uopste ne shvatam one koji se nesto jede na Viskontija i smatraju ga nekakvim izneveravanjem Tomasa i njegove novele. Ja, koja zaista volim novelu koja me je prakticno i "navukla" na Tomasa Mana, smatram da je ovaj film jedna od najboljih adaptacija knjizevnog dela na filmsko platno koje sam ikada videla. Sve u tom filmu smatram fantasticnim - odabir glumaca, senografiju, kostimografiju, samu atmosferu koju je postigao da prenese, te tako sa osecanjem izabranu muziku Gustava Malera koja prozima citav film. Viskonti je, sigurna sam, znao da je glavni lik novele - Gustav Asenbah, svoje ime dobio upravo po Gustavu Maleru - to je bio nacin na koji je Tomas odao postu velikom kompozitoru koga je i licno poznavao a koji je umro bas 1911. kada je Tomas bio u Veneciji i zacinjao u sebi ideju o noveli, na licnom iskustvu kao sto smo videli. Doduse, Viskonti je promenio stvari utoliko sto je kod njega Asenbah kompozitor a ne knjizevnik; ovo nije aluzija na Malera koji nije bio homoseksualnih sklonosti, ali jeste jos jedno secanje na velikog kompozitora. I Viskonti i Dirk Bogart bili su homoseksualci, mada glumac to nikada nije priznao. S druge strane odbio je i da se ozeni samo zato da bi prikrio pravo stanje stvari te mnogi smatraju da je to glavni razlog sto nije postao veca zvezda u Holivudu. U ovom filmu, on je maestralan. Mogu medjutim da shvatim da je onima koji nisu citali knjigu ovaj film - dosadan. Mnogo puta se, naizgled, ne desava nista. Onaj ko je citao zna medjutim sta se desava u glavi Gustava Asenbaha te mu ostaje samo da upija atmosferu koja je savrseno prenesena iz knjige na platno. Mali Tadjo - Bjorn Andresen - ne mogu da kazem da me je  sprva narocito odusevio. Medjutim, kako vreme vise prolazi cini mi se da je izbor i tu bio dobar. Mozda se on ne bi slozio - kasnije je pisao o tome kako je celo to iskustvo za njega bilo strasno te da je uticalo na to da ceo zivot mora da se brani od "optuzbi" da je i on gay. Filmski kriticar Lorens Kvirk napisao je sledece :

Some shots of Björn Andrésen, the Tadzio of the film, could be extracted from the frame and hung on the walls of the Louvre or the Vatican in Rome. For this is not a pretty youngster who is supposed to represent an object of perverted lust; that was neither novelist Mann's nor director-screen writer Visconti's intention. Rather, this is a symbol of a beauty allied to those which inspired Michelangelo's David and Da Vinci's Mona Lisa, and which moved Dante to seek ultimate aesthetic catharsis  in the distant figure of Beatrice.

Za mene barem ovaj film ostaje masterpiece. Ni jednom se jos nije desilo da se ne rasplacem dok Gustav/Dirk umire na plazi, dok mu se sliva crna farba niz lice, gledajuci u Tadja a uz muziku Gustava Malera. Niti mogu da cujem cetvrti stav pete simfonije a da i sama ne vidim Tadja u daljini.

Sto se tice uticaja homoseksualnosti na umetnost kod Tomasa (ili Mikelandjela ili vecine) moram reci da sam jedna od onih koji smatraju da je umetnicko delo apsolutno neodvojivo od licnosti umetnika i da se odvojeno ne moze shvatiti. Retki su oni umetnici (a ja ne znam ni za jednoga, izuzevsi mozda Oskara Vajlda donekle) kojima polazi za rukom da u potpunosti odvoje licno i prozivljeno od dela koje stvaraju. Ukratko : mislim da straight Tomas ne bi stvorio ovakve (ako bi ikakve) ToniaHansa, Hansa-Psibeslava ili Gustava-Tadja kakve jeste stvorio nista vise no sto bi Mikelandjelova umetnost izgledala onako kakvom je mi znamo. Uostalom, i njihovi bi zivoti izgledali drugacije, bili bi drugi ljudi.

Za kraj ovog (pre)dugackog posta - jos malo Tomasa a iz tetralogije o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila , jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima ; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju , koje onome ne dopušta da mu diriguje . Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta . A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta , inače joj sa dosadom okreće leđa . Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti , potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno , a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina . Zakon vezuje na spoljašnji , poučni način ; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom . Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti . Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja , - izuzev u mraku , ali onda se radi o obmani . Koliko je samo obmane , opsene , zavaravanja prodrlo u područije lepog ! A zašto ? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje ; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog . Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola . Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje , jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe . Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola , očevidnost ideje polnosti , tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu , o u najvećoj meri ženstvenoj ženi , nego o lepom , odnosno lepoj , jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz , razumljivo , krajnji napor samosavlađivanja . Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti , potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja , veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog . Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti . A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo . Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirodi ; to je u njenom biću , to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu . Sa sedamnaest godina , istina , neko može biti lepši od žene i muškarca , može biti lep kao žena i muškarac , lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine , zgodan i lep da i  muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu . 

Tomasu Manu za njegov 75. rodjendan - iz prepiske T. Mana i H. Hesea

       Dragi gospodine Tomas Man ,

      Ima tome već dosta vremena kako sam Vas upoznao . Bilo je to u jednom hotelu u Minhenu ; obojica smo bili gosti našeg izdavača S. Fisera . Od Vas su se bile pojavile Vaše prve novele i Budenbrokovi , a od mene Peter Kamencid  ; obojica smo još bili neoženjeni i od svakog od nas očekivale su se još lepe stvari . Inače , u ostalome nismo bili mnogo slični , to se moglo videti već po odeći i obući . I taj prvi susret , a tom prilikom sam  Vas između ostalog upitao da li ste možda u srodstvu sa autorom tri romana o vojvotkinji od Asi , bio je više stvar slučaja i čisto literarne radoznalosti nego prijateljstva i drugarstva u zametku .

      A da je onda ipak došlo do prijateljstva i drugarstva , do jednog od najsrećnijih i najprobitačnijih prijateljstava mog kasnijeg života , za to je moralo da se dogodi mnogo toga , a što ni jedan od nas dvojice u onom prijatnom minhenskom času nije mogao ni da sluti ; i svaki od nas dvojice morao je da prođe svoj težak i često mukotrpan put , koji nas je iz  naoko sigurne bezbednosti naše nacionalne pripadnosti preko samotništva i izgnanstva doveo do čistog i pomalo hladnog vazduha svetskog građanstva , koje je kod Vas onda poprimilo sasvim drugačije obličije nego kod mene , a opet nas je čvršće i pouzdanije povezalo nego sve ono drugo što nam je tada u vreme naše moralne i političke nevinosti moglo biti zajedničko .

      U međuvremenu smo postali stari ljudi ; od naših ondašnjih saputnika samo ih je još malo u životu . I sada Vi slavite Vaš sedamdesetpeti rodjendan i ja sudelujem u tom Vašem slavlju , zahvalan na svemu što ste napisali , uradili i proživeli , zahvalan na Vašoj koliko pametnoj toliko i zanosnoj , koliko strogo disciplinovanoj toliko i razigranoj prozi , zahvalan na velikom , od Vaših nekadašnjih zemljaka često tako sramno prezrenom vrelu ljubavi i duševne topline i predanosti , sa kojeg je poteklo Vaše životno delo , zahvalan na vernosti koju ste istrajno negovali prema Vašem jeziku , na čestitosti i toplini shvatanja i pogleda , za koje se nadam da će se , kad nas više ne bude bilo , potvrditi kao jedan od elemenata jednog novog svetskopolitičkog morala , svetske savesti , čiji prve detinje korake i danas pratimo sa zabrinutošću i nadom .

      Ostanite još dugo među nama , dragi Tomas Man ! Čestitam Vam i zahvaljujem Vam ne kao opunomoćenik jedne nacije nego kao pojedinac , čija je prva otadžbina , baš kao i vaša , tek nalazi u procesu nastajanja .

                                                                                                                        Srdačno Vaš H.Hese

Juni 1950
iz Neue Rondschau