Winter holidays must haves : bare necessities :)

(pre no sto zapocnem ovaj praznicni blog moram napomenuti da mi se zbog naslova sada neprestano vrti ona pesmica iz crtanog filma  Knjiga o dzungli - Bare necessities; ovo kazem ne stoga sto sam odabrala ovu pesmicu kao ilustraciju onoga sto cu pisati vec zato sto bih (he,he) da se ona jos nekome vrti u glavi tako uporno kao meni ... a svi znamo kako su takve zaraze lako prenosive ;)

1. Sneg
checked

Kao veoma mala, dok su moju sestru i mene jos cuvale bake, budila sam se vrlo rano zimi, sto bi se reklo - u cik zore - kako bih proverila nije li mozda pao sneg. Taj sneg ja sam uporno i gorljivo cekala sto stoga sto sam ga uvek volela a sto zato sto je sneg bio siguran znak da pocinje ono najmagicnije doba godine i da se Nova godina blizi. I dan danas, razumu uprkos, volim sneg te se radujem prvom snegu kao nekakvom izuzetnom dogadjaju. Znam ja sve o tome kakav haos sneg stvara, da su putevi neprohodni, da zadaje muke onima koji ga moraju cistiti, da su citava sela odsecena od sveta a gradski saobracaj nemoguc; no, posto ne zivim na selu i posto se nisam mnogo ni vozala gradskim prevozom u svom zivotu - ovakve brige mene nikada nisu mnogo morile. Tako da mi je nemoguce da shvatim ove zimske praznike bez snega te smatram jos i to da nema mnogo otuznijih stvari nego sto su to Bozici i Nove godine bez njegove beline, narocito na onih bljutavih desetak stepeni kada nit je hladno nit je toplo a onda jos stane i da pada kisa. Bljak. Takodje nisam neki fan ni onih toplih i suncanih praznika, kada se ima osecaj da smo, eto, odlucili da docekujemo novu godinu na prolece. Doduse, priznajem da je to onda najzgodnije za onaj silni svet koji provodi docek na ulicama no meni taj cekamo novu godinu u zemlji vecnog proleca momenat nikada nije bio zanimljiv. Preko je potreban White Christmas, kako bi carolija bila potpuna.

Za ovo moje shvatanje verovatno su najzasluznije stare cestitke na kojima je vecito bilo snega i kucica u snegu, crkve ili citavog sela koji su zavejani, dok se ljudi veselo klizu, deca prave sneska i svi su rumeni i zadovoljni dok iznad njih Deda Mraz u sankama prolazi nocnim nebom. Takve idilicne predstave lako se zadrze u umu deteta te tako i kada porastemo (neki od nas:) zelimo da bar mesec dana, dok ne prodju svi ti praznici, zivimo u nekakvom bajkovitom snow globe-u. Pored toga - pa sneg je stvarno prelepa pojava koja sve cini drugacijim, bajkovitim, tihim, cistim, divnim. Cak i neko najobicnije smetliste vise nije tako ruzno kada ga pokrije sneg, da ne govorimo o krosnjama drveca, stazicama i krovovima kuca. Bez snega ne bi bilo ni sankanja a ja se jos secam kako smo odmah jutrom 1. januara sa tatom jezdili na sankama kroz potpuno i zacarano pustu Knez Mihailovu ka Kalemegdanu i nasem brdascetu. Cak smo izasli i u novinama jednom :) Bez snega nema pravljenja sneska velikih po parkovima i malih na prozoru, kada se ukradu neki dugmici iz kutije sa sivacim priborom i sargarepe iz frizidera. Nema ni sedenja na radijatoru pored prozora da bi se gledalo kako veju pahulje, niti pravljenja andjela. Sneg je vrlo romantican i bajkolik; on cini svet lepsim a praznike magicnijim.

2.Pisanje cestitki

U mojim decjim dnevnicima vec od septembra, kao kakva mantra, svaki dan je ponavljano - jos toliko do bakinog rodjendana (1. decembar), jos onoliko do pisanja cestitki, zatim do katolickog Bozica i onda do Nove godine. Tako se odbrojavalo a sa svakim ovim dogadjajem blizilo se glavnom, onom najocekivanijem, kome su ovi prethodni sluzili kao neko zagrejavanje i uvod. Najcesce je to bilo da bi prvo pao sneg, potom bi usledio taj bakin rodjendan a onda ubrzo potom i pisanje cestitki. Do tog trenutka uzbudjenje je vec bilo na veoma visokom nivou :) U detinjstvu se secam da smo primali podosta cestitki ali da smo ih i pisali, sto je za nas predstavljalo nekakav carobni ritual. Eto, toliko mi je bio vazan da se nasao i na tom svakodnevnom odbrojavanju kao zaseban event. Doduse, kao skroz male nismo ih toliko pisale (to je cinio tata koji i dan danas ima najlepsi rukopis:) koliko smo birale koja ce cestitka kome da se pise. Kasnije smo i same razmenjivale cestitke sa svojim skolskim drugaricama mada moram priznati da je to najcesce bilo tako da bi mi dobile cestitku tek onda kada te nase drugarice dobiju od nas. Retko ko je, vec tada, uzimao da napise svoje zelje sam od sebe. Kasnije je to bilo jos gore te smo moj verenik i ja prve cetiri zajednicke godine redovno slali i po trideset cestitki a da smo dobijali mozda jednu ili dve. Neko bi rekao - pa dobro, ne pises ih samo stoga da bi i ti dobio; ali, nije bas to tako. Covek se ipak razocara jer (mislim s pravom) smatra da je to vec nedostatak nekakvog obzira pa cak i gradjanske kulture da cestitke redovno primas a ipak ne nadjes za shodno da paznju uzvratis. Sticajem okolnosti poslednje dve godine ni mi nismo nesto slali cestitke no mislim da cemo to nastaviti. Smatram to divnim obicajem jednog lepseg, intimnijeg gradjanskog sveta koji nestaje a onda samim tim postaje i dragoceniji.

3. Pokloni

checked

Kupovina poklona trebalo bi da bude jedna vesela stvar pa ipak cesto jeste veoma stresna i naporna., narocito kada se sve radi u poslednji cas. Zelimo da kupimo nesto sto ce nama dragu osobu obradovati i sto ce joj se dopasti, pa ipak, postoji sansa da u tome omasimo. Kaze se da se poklonu u zube ne gleda i da je svaka paznja lepa ali to nije bas sasvim istina. Ne ukoliko onaj ko poklon kupuje uopste ne razmislja o osobi kojoj poklon sprema. Verujem da bi se ipak trebalo voditi racuna o ukusu i interesovanjima te izbeci da nekome ko ne voli i ne slusa dzez, na primer, kupimo box set nekakvog Majlsa Dejvisa ili onome ko uopste nema probusene usi takve mindjuse. Ako se poklon vec kupuje trebalo bi o ovakvim stvarima  misliti istovremeno vodeci racuna da ne dodje do overthinking(a). S druge strane ne volim mnogo narucivanje poklona niti kupovinu na licu mesta, tipa setamo tako i naidjemo na nesto, odmah i kupimo to - meni od tebe, za Novu godinu. Tja. Volim da ne znam sta se krije iza ukrasnog papira cak iako su tako vece sanse da mi se kupi nesto sto me uopste ne interesuje. Volim misteriju i onaj momenat pred otpakivanje kada se jos ne da naslutiti sta je to. I, da, slazem se sa Balasevicem koji kaze izes mekane poklone :))) a to prosirujem i na sve korisno na ovom svetu; dakle ne volim mekane i prevashodno korisne, sensible poklone. Za ovu moju razmazenost kriv je (a ko bi drugi) moj otac koji je uspevao da nam za Novu godinu nabavi najfabuloznije igracke koje su uopste kod nas postojale. Radio je dugo u jednoj velikoj firmi i bio glavni bas za nabavku igracaka. To, onako, dodje kao da nam je tata bio nekakav Deda Mraz licno ili barem upravnik onih elfova koji igracke prave. U tim nasim paketima, dok smo jos bile male, pa i kasnije, uglavnom nije bilo korisnih i mekanih vec sve same divne stvari. Iskvario me je za buducnost ;)

Kod nas je poklone donosio Deda Mraz; imali smo mi i tog Bozic Batu kod bake ali on nam nekako nije bio toliko zanimljiv koliko Deda Mraz. Ipak smo mi jos uvek bile one generacije pionira. Deda Mraz je dolazio 31. decembra pred ponoc, gasilo se svetlo i pevalo Deda Mraze, Deda Mraze ne skreci sa staze a onda bi on pozvonio na vrata. U velikom uzbudjenju oblacili smo tada jakne i palili prskalice i tako izlazili u tamu hodnika gde su nas cekali pokloni na stepenicama. Deda Mraz je vec bio otisao, naravno, ima on jos mnogo poklona da razdeli, ne moze se bas svuda jos i zadrzavati. Taj Deda Mraz nekada je medjutim umeo da se sunja hodnikom, to nam je javljala prva komsinica sva prenerazena. Tata ga je jednom video kako prolece na svojim sankama bas pored nase zgrade, ali dok smo mi stigle do prozora vec je otisao. A cak je i Petar Pan tom prilikom bio sa njim, pomagao mu je da podeli poklone. Nije ni cudo sto smo verovale u Deda Mraza skoro do treceg razreda, u stvari, do momenta kada sam se jednom prilikom nasla kod tate na poslu pa su me pustili da lunjam skladistem igracaka; tada sam nasla neke od poklona Deda Mraza u tom skladistu i posumnjala da tu postoji neka veza. A i komsinici sam prestala bas skroz da verujem.

4. Jelka 

checked

Jednostavno ne mogu da zamislim praznike bez ukrasene jelke i drugih dekoracija; to mi izgleda jednako strasno i tuzno kao, recimo, rodjendan bez torte. Mozda cak i gore od toga s obzirom da zimske praznike volim vise od rodjendana a uvek je tako i bilo. Jelku su za Bozic kitili Nemci a onda su to preko princa Alberta, nakon sto se on ozenio kraljicom Viktorijom, poceli i Englezi. Ubrzo se ovaj obicaj, koji zapravo potice od starih Rimljana, prosirio celom Evropom. Nisam sigurna kako je tacno on stigao do nas, ali verujem da je put ovog lepog obicaja bio dvojak : katolici su ga preuzeli iz Austrougarske a pravoslavci ili po ugledu na katolike ili od Rusa. Valjda ce u nekim novogodisnjim novinama ili na blogu biti price i o tome pa cemo se obavestiti. (ima kod Amarilis na novoj adresi ! ;) kao i sa vecinom nasih hriscanskih obicaja koreni njihovi nalaze se u paganizmu, ponajcesce kod Rimljana, pa tako i ova okicena jelka ili bor, uopste te zimzelene biljke. S modernim dobom ove jelke su dobile i svoju vestacku zamenu koja nikada nece biti bas prava zamena, ma koliko lepo one sada izgledale, ali koje tako spasavaju mnoge jelke smrti i posleslavskog djubreta. 

Takvu jednu vestacku jelku nasi su kupili kada sam se ja rodila te je ona, veoma voljena, pozivela i nekih dvadesetak godina potom. Toj jelki mi smo pevali, svecano je docekivali i onda zaljubljeno je gledali sve dok roditelji ne kazu da je vreme da se opet sa njoj oprostimo na narednih godinu dana. To je bio veoma tuzan momenat, opet smo joj pevali pre no sto je zatvorimo u kutiju; sav posao je, uglavnom, tata obavljao cak i kasnije : kao sto rekoh u jednom komentaru - to je sve bilo tako tuzno da nas dve to nikako nismo mogle podneti. 

Pa ipak, ma koliko mi voleli tu nasu jelku, ipak sam strasno zudela za pravom jelkom te mi se ponekih godina ispunjavala zelja da kupimo i tu pravu. Tako smo ponekad imali po dve jelke :) Jer, jeste tacno sve to o cuvanju zivota jadnih jelki ali vestacka jelka jednostavno ne moze da bude - prava. Ona ne mirise na sumu, nema bodljikave grancice i uvek je ista. Narocito kasnije, kada se ta vestacka jelka moje generacije vec ofucala, stalno sam navijala da se kupi prava jelka. Jednom se cak desilo da smo tako 31. predvece sisle na Zeleni venac s malo novca i jos manje nade da cemo tako kasno uopste naci jos neku jelku. Medjutim, ne samo sto smo je nasli vec smo je dobile na poklon. To je bilo jedno od onih novogodisnjih cuda i carolija kakvi su potrebni svake godine u ovo vreme.  Ne znam zasto je to tako bilo no mi smo jelku kitili tek 31. decembra uvece, to je bilo jedna od carolija same te noci. Tata bi otisao na tavan i spustio jelku u stan a ukrase sa ormana; nekada je donosen i veliki sto na kome je ona zauzimala pocasno i uzviseno mesto. Kasnije smo kitili jelku nesto ranije da bi se to pomerilo na katolicko Badnje vece, te sada mozemo znatno duze da uzivamo u ukrasenom domu.

5. Ukrasi i dekoracije

checked

Ne znam cini mi li se to ili su ranije ukrasi bili zaista lepsi nego sto su sada; dopustam mogucnost da su mi tada bili lepsi vec stoga sto kao deca volimo sve sto je nice & shiny, kao kakve svrakice, te mozda u secanju lepse izgleda no sto je zaista bilo. No, kada pomislim na nase stare ukrase, koji su sada vecinom porazbijani, prevladava osecanje da su sadasnji ukrasi nekako ... ruzniji i da deluju cesto nekako cheap cak i onda kada se kupuju u lepim radnjama. Sve je vise plastike a sve manje takozvanih staklenih ukrasa koji su dolazili u lepim kutijama, sa posebnim mestom za svaki ukras koji se pri tom i umotavao u zastitni papir. Sve je nekako made in China i stvarno su retki oni koji su pristigli, recimo, iz Nemacke. Pa ipak, jos se moze pronaci dosta toga lepog i elegantnog a sto ne prelazi u sarenilo i kic. Sa novogodisnjim ukrasima narocito ta je linija ponekad poprilicno zamagljena. Kao male volele smo da na jelku i po stanu stavimo sve (svraka sindrom); tako su na nasoj jelci bili ukrasi svih boja, trake svih boja i jos raznobojne lampice. Vec duze vreme, medjutim, takvo ukrasavanje vise ne praktikujemo, te su sada te trake potpuno izbacene a ja se trudim da boje ukrasa pa cak i tih lampica (ipak se ne moze bez lampica ! one daju veselu i cak misticnu atmosferu) bude veoma sveden. Pored toga sada mi se vise svidjaju ukrasi od drveta ili sisarki, od keramike i slicno. Veoma lepih ukrasa takve vrste prosle godine je bilo u italijanskoj prodavnici Coincasa; mogao se cak kupiti i drveni konjic kao i figure iz Krcka Orascica. Pored ovih najvise volim zvonca, ne samo sto su mi lepa vec i zato sto zazvone kada se prodje pored jelke. Uostalom Every time a bell rings an angel gets his wings. Samim tim, andjeli, ti preslikani anticki amorcici, takodje su veoma omiljeni :0) kao i razne pticice. U detinjstvu, medjutim, poseban odnos imale smo prema ukrasima u obliku Deda Mraza; u zavisnosti od toga kako bi oni stajali na jelci - licem ili ledjima okrenuti ka nama - znali smo da li cemo te godine dobiti poklone ili ne ;) Naravno, ako su bas insistirali da okrecu ledja, malo bismo im pomagali :)

Tokom pet godina zajednickog zivota u nasem stanu, moj verenik i ja nakupovali smo se svaceg; svake godine obilazimo sve te Merkure, Merkatore, Rodice i slicno, pa svuda pronadjemo po nesto sto pripada nasoj kuci. Volim da imam salvete koje su novogodisnje, stolnjak i jastucnice, tanjire i cinije. Doduse, isto to se desava i za dolazak proleca i Uskrs, dolazak jeseni and so on : jednostavno volim thingies a ove novogodisnje specijalno; tokom ovih praznika moze se i malo preterati. Pored toga sto se kupuje dosta toga se moze i napraviti a da izgleda lepo; razne sisarke velike i male, orasi i grane jelke, svece ... sve to cini atmosferu i bez preteranog truda. I tako sam prava ona americka housewife; samo mi jos nedostaje da tome posvetim i ceo jedan blog ;)

6. Muzika
(partly) checked

Kao sto ne volim praznike bez snega i kao sto je bez jelke jednostavno ne mogu pojmiti tako, eto, ni bez  novogodisnjeg koncerta za mene nema praznika. Za svog zivota samo sam dva puta propustila ovaj koncert - kada smo bas za Novu godinu putovali u Istanbul i Atinu; to uopste i nisu bile nove godine as such sve iako je bilo nezaboravno biti tamo. Kao deca budile bismo se relativno rano i odmah uzimale svoje igracke, jele slatkise (najcesce u vidu torte za dorucak - sto se 1. januara dopustalo) i onda gledale novogodisnji koncert iz Beca. Stoga nikada necu uspeti da u sebi odvojim Strausa od novogodisnjih praznika. Kasnije, kada smo duze ostajale budne nocu, narucivale smo budjenje za koncert, posete su se odlagale, sve je stajalo - dok se koncet ne zavrsi. Medjutim, nije ovaj koncert jedini tokom praznika koji vredi pogledati - srecom, sada imamo vise kanala od dva RTS-a, te se na raznim kanalima mogu pratiti raznovrsni koncerti. Ove godine gledala sam nekoliko prelepih Bozicnih koncerta na RTS digital, dok na HRT-u vec tradicionalno prenose predivni koncert na sam katolicki Bozic iz Asizija. Na tim koncertima slicni  su programi, uvek se moze cuti magicni Stille Nacht ili divni Adeste Fideles; tako sta moze se medjutim i uzivo pogledati - brojni su novogodisnji i Bozicni koncerti i kod nas, na Kolarcu i SC na primer. 

Ono medjutim sto volim jos vise od Strausa (svih njih zajedno:) jeste, naravno, Krcko Orascic. Svake godine ovaj balet se izvodi u Beogradu a eto ima nade da ce sledece godine biti i u Novom Sadu konacno. Krcko je, verujem, nesto najmagicnije sto u muzici i baletu uopste postoji, pored, recimo, Labudovog jezera. U ovo vreme godine stalno slusam tog Krcka a narocito meni omiljenu Sugar Plum Fairy, mada jako volim i sve te pahuljice i cvetice ;)  Pored svega ovoga postoji citava jedna gomila diskova sa, doduse sve istim pesmama, od divnih ljudi poput Bing Krozbija, Elvisa, Sinatre, Dina Martina, Luja Armstronga i, uopste bukvalno svakog poznatijeg pevaca koji vam moze pasti na pamet :) tako da bi trebalo samo napraviti neku svoju listu, naci zeljeno na torentu i napuniti mp3 praznicnom muzikom :) 

Pored neizbeznog White Christmas u izvodjenju Bing Krozbija, ja licno najvise volim jos ovoga divnog gospodina :

7. Filmovi
 

Sada kada imamo toliko kanala sa redovnom i bogatom filmskom ponudom vise niti ima onakvih filmskih maratona, niti oni, i kada ih ima, imaju onaj znacaj koji su tada imali. Sa dva ili tri kanala koji su uopste postojali i ne bas svezim filmovima, ovi dvodnevni ili cak trodnevni filmski maratoni znacili su najednom mnogo filmova a cesto i po nesto svezije, po nekom premijerom cak. S obzirom da tada jos nije bilo ni video kaseta bas mnogo a kamo li DVDa ili DiVXa, kao ni torenta, vec da je sveukupno filmsko uzivanje zavisilo od dva, tri, pa pet kanala, onda postaje jasno sta znaci 48 sati filmova, cak iako su mnogi od njih stari ili se vrte po vise puta u ta dva dana. Uopste - taj osecaj da nema emisija, nikakve politike, niceg svakodnevnog i samim tim dosadnog - ima samo filmova od oko 1 posle ponoci  pa sve do 3. januara ... bila je sastavni i divni deo nekadasnjih pocetaka godine. Pored tih povremenih premijera postoje medju ovima oni filmovi koji su toliko cesto pustani da su za mene postali deo novogodisnje carolije iako sa tom tematikom mozda i nemaju veze. To su filmovi poput Ratova zvezda, Indijane Dzonsa, Isterivaca duhova, Gremlina, Potrage za zelenim dijamantom, Pink Pantera (mada mnogo vise volim Party), Dzemsa Bonda te raznih istorijskih spektakala poput, recimo, Ben Hura ... sto su bas onakvi filmovi razbibrige i opustanja kakve i sada volim da gledam tokom praznika. U novije vreme tu listu dopunjuju Mumija, X men, Van Helsing, Hari Poter, Narnija, Pirati sa Kariba ... i , naravno, Gospodar prstenova. Pored njih tu su jos i stari filmovi poput Pevanja na kisi, Amerikanca u Parizu, Prodavacice ljubicica, Dorucka kod Tifanija, Praznika u Rimu ... koji su takodje bili gotovo redovni u dane praznika.

Naravno, pored svih ovih tu su i takozvani Christmas filmovi kojih ima izuzetno mnogo s obzirom da se namenski snimaju svake godine. Medju njima ima i onih divnih, poput Love Actually ili cak i The Holiday, onih koje mnoge iritiraju kao sto su Home Alone filmovi i onih sasvim prosecnih pa cak i losih Hallmark type filmova. Ja ih ipak gotovo sve volim jer mi doprinose atmosferi praznika, sve iako ih ne gledam pomno i unapred znam sve sta ce biti. Ova poslednja kategorija najcesce je vrlo stereotipna, gotovo koliko i bozicne epizode raznih serija (koje ipak takodje volim:) : glavni lik ili likovi zapadnu u neke grdne nevolje, usamljeni su, nesretni i tuzni, ponekad cak i svorc, no, do kraja filma oni pronadju ponovo a) sebe, b)smisao zivota c) ljubav, d)dom e)srecu f)porodicu, g)dete u sebi a usput jos shvate i to da njihovi problemi nisu najveci na svetu, da ima onih kojima je gore nego njima, da je lepo darivati i davati od sebe ... i sve u svemu pronadju pravi Christmas spirit. To se cesto desi u formi nekakvog bozicnog cuda a nekada shvate i to da Deda Mraz zaista postoji. Pa ipak,volim ih jer ima i mnogo gorih i ruznijih tema od ovih. O pravim i najboljim filmovima za praznike vec je pisala nasa Nevena, a pisace i jos dodatno, nadam se, kao sto je najavila :) Tako da pored njene liste necu jos sastavljati i ja neku, mada moram reci kako je It's A Wonderful Life Frenka Kapre apsolutni all time favorit. George Bailey I'll love you till the day I die.

8. Stampa i kalendari

Mozda sam blesava ali nekako mi se svidja to sto sve staje prvih dana januara, te mi je cak draga ona guzva pred docek kada svi kupuju po barem tri hleba i tri mleka, da ne zafali. Valjda mi se dopada to sto je nesto out of the ordinary jer guzve zaista inace ne volim. Isto vazi i za novine. Kod nas u kuci, kao sto je to verujem u mnogim kucama, pred Novu godinu kupovalo se dosta novina, po istom da ne zafali principu; to su bili trobroji obavezne Politike, te jos jednih ili dvoje cak novina, koje su sve podebele ne samo zato sto su trobroji vec i zbog silnih oglasnih cestitki gradjanima, od reklama ali i od nagomilanih podlistaka, TV programa, Magazina i svastaneceg drugog. Slicno kao sa ona tri hleba i tri mleka i ova trobrojna pojava me baca u uzbudjenje i cini radost, te smo i nas dvoje preuzeli tu tradiciju; inace novine kupujemo samo subotom. No, to jos nikako nije dovoljno; pod obavezno se mora kupiti novogodisnje izdanje Politikinog zabavnika, koji i dalje volim iako ga takodje ne kupujem preko godine, a onda jos i neke od onih Lisa i slicnih casopisa, gde ima raznih recepata i predloga za ukrasavanje. Politikin zabavnik sam cak vukla i u Istanbul te godine; dobro je sto se jos suzdrzavam da ipak ne kupim i Ex Mikijev zabavnik  for old time's sake. Slicno se onda ponavlja i za Bozic. Stampa znacajno doprinosi sveopstom raspolozenju - vec i svojim izgledom a onda i raznim prigodnim clancima. Must have.

Ove novine u vreme praznika cesto imaju i taj obicaj da daruju kalendare; ti kalendari obicno nisu nicemu ali ove godine bas nas je najstarija novina na Balkanu obradovala kalendarom koji mi se zaista svideo : kalendar sa fotografijama starog Beograda iz njihove bogate arhive. Sve te i neke druge fotografije mogu se pri tom i kupiti u njihovoj kartoleriji, te mogu biti i zgodan poklon ako se lepo urame, nekome ko voli stari Beograd. Najcesce se to desavalo tako da je poslednjih dana godine tata dobijao veci broj kalendara; mi smo onda najlepse birali za nas a one ostale smo razdavali. To donosenje kalendara bio je jos jedan zacin kraja jedne i pocetka druge godine. Sada ih, medjutim, kupujemo, jer kakva je to kuca bez kalendara ;) Narocito volim one kakvi su se mogli kupiti u IPS-u kojima se svaki dan menja slika a sa reprodukcijama slika jednog ili vise umetnika. Ne znam zasto mi cepkanje, listanje ili prevrtanje kalendara predstavlja radost kada se, u sustini, plasim prolaska vremena. Ali ipak uzivam u pracenju tog strasnog prolaska. Tako da su ti novi kalendari, koji jos mirisu na stampu, sastavni deo doceka i otpocinjanja nove godine, sve i ako 1. januar ipak ima neceg zastrasujuceg u sebi. Neko vracanje na pocetak, yet again svojstvo.

9. Knjige

checked
 

Posedujem bas ovu knjigu u istom izdanju kao sa slike levo; A Christmas Carol bila bi ultimativna praznicna knjiga, isto kao sto su i brojni filmovi, igrani ili crtani koji postoje njome inspirisani. Ovo izdanje nije tesko pronaci, verujem, u bilo kojoj knjizari u kojoj se prodaju Pingvinove knjige, cini lep praznicni poklon, mada bi jos lepse bilo naci original sa svim ilustracijama meni omiljenog Artura Rakama, cija je ilustracija i ovde na naslovnoj strani :) Praznicno vreme savrseno je za uvaljivanje u fotelju ili kauc; postaviti uz sebe kafu ili toplu cokoladu, neke kolace i zaviti se u cebe; (lepo bi bilo imati i kamin da uz sve jos i on pucketa, no, retko ko to ipak ima u kuci:). Tako da su dani pred praznike savrseni da se obezbedimo knjigama iz biblioteke, knjigama sa brojnih rasprodaja a lepo je i kada koju knjigu dobijemo na poklon. Licno volim da za praznike citam knjige slicne onima kad lezim u krevetu bolesna (o cemu sam vec govorila:), te knjige fantazme, knjige misterija ili istorijsku fikciju. Pa ipak, nista slicno nisam uzela iz biblioteke :) Po svemu sudeci praznike cu docekati citajuci Jergovica, Velikica ili Olafsona.

10. Slastice
  

Vecina nas pretera sa jelom i picem tokom praznika i onda ostatak zime vuce sve te torte i kolace na sebi do proleca :) Ali, kakvo bi to slavlje bilo ako bi se cak i tada na liniju strogo pazilo, jele nekakve salate i tofu ? Ako ne zamirise vanila u kuci tokom praznika nesto ozbiljno svemu fali. I sad, jeste da u danasnje vreme ima svega da se kupi u radnjama pa se i ne mora toliko spremati i mesiti i to je sve super. Ali nekako ipak volim da ponesto i napravim, a i kupovne torte definitivno nikada nisu kao one home made. Spremanje kuce pred novu godinu i zvuk miksera, ruska salata i torte u frizideru ... pa to su neotudjivi delovi praznika. Jeste da pravljenje neceg, za nas neiskusne domacice koje nemaju to sve u prstima kao nase bake, podrazumeva i prskanje na sve strane i zagorevanje i zaboravljanje nekog presudnog sastojka, te nerviranje,pa ipak lepo je i pre svega svecano potruditi se. To nekako dodje kao razlika izmedju sms cestitke i one u sanducetu. Nije isto, ili - kao sto kazu u onoj dosadnoj reklami - nije svejedno. Mi najcesce tako pravimo slane perece (one sa soli gore) koje u stvari i nisu perece jer ih pravimo u oblicima jelki, zvoncica i drugih prigodnih modli; roditelji za Bozic prave baklavu i sakrivaju novcic, te kuvaju vino. Ja cu jos za Novu godinu praviti jastuk tortu sa visnjama i sumskim vocem. Pa sta onda ako cemo biti jos malo deblji ? Cela ce kuca mirisati na dom.

Svim svojim blogokolegama i blogokoleginicama zelim srecnu i uspesnu novu 2011. godinu, kao i lep i srecan Bozic !