Saturday, 22 October 2011

Abbé Liszt : Vie Trifurquée

Franc List nekoliko meseci pred smrt, Nadar
Šetajući desnom stranom prelepe Andrássy ulice u Budimpešti, a krećući se prema Trgu Heroja, u jednom trenutku stiže se do Muzeja Franca Lista : u broju 35 ulice Vörösmarty, u zgradi nekadašnje Muzičke akademije u kojoj je živeo i sam List, a koja izlazi i na ulicu Andraši, rekonstruisan je njegov poslednji budimpeštanski stan. U ovoj zgradi, koja je vršila funkciju akademije od kraja 1875. pa sve do 1907. godine, kada je premeštena na Trg Franca Lista gde je se i danas nalazi, List je živeo svega pet godina, do svoje smrti 1886. godine. Međutim i to nije značilo da je on tamo bio često - on je živeo, kako je on to zvao, Vie trifurquée : od 1869. godine živeo je između Budimpešte,Vajmara i Rima. Tako da je ovaj muzej, ovaj poslednji Listov budimpeštanski stan, u okviru akademije gde je i predavao, bio jedan od tri njegova stalna boravišta. Na prvom spratu ove zgrade, nalazi se nekoliko soba nameštenih otprilike onako kako su izgledale Listove sobe dok je on u njima boravio : tu je njegov nameštaj, njegovi instrumenti, brojni portreti, biste i druge, sitnije stvari koje su mu pripadale, aranžirane po ugledu na jednu sliku iz časopisa Magyar Szalon i dostupne opise. Ovu zbirku predmeta iz koje je nastala prvo memorijalna soba pa potom i današnji muzej, poklonio je akademiji List sam, svojim zaveštanjem. Sentimentalno vezan za Mađarsku, Budimpeštu i akademiju - kojoj je bio jedan od osnivača i predavač koji nije želeo da primi nikakvu platu za to - List je poželeo da sve što ima njima i ostavi. Od tog početnog jezgra poklonima i otkupima tokom godina rastao je i ovaj mali ali beskrajno šarmantni muzej : često potpuno zaboravljen pri obilascima Budimpešte i skrajnut u itinirerima, on je jedno od onih skrivenih i tihih mesta gde retko ko zalazi ali gde se, upravo stoga, doživljava efekat vremeplova. Naročito je lepo to što se u obližnjoj koncertnoj dvorani održavaju još uvek časovi i koncerti, tako da nije redak slučaj da se u sred obilaska muzeja začuje muzika dok svake subote u 11h pre podne sam muzej ogranizuje koncerte.

Originalna Listova tabla sa vremenom primanja na dva jezika
koja je nekadstajala na vratima stana a sada preko puta ulaza u muzej
Između ostalog u Muzeju Franca Lista mogu se videti i njegova tri klavira od kojih su dva čuvena Chickering instrumenta - poznate američke firme koja je uvela kao novinu snažne ramove od kovanog gvožđa. Kako piše u vodiču muzeja - jedan od ta dva klavira je sam Charles Francis Chickering dopremio Listu u Rim, na Božić 1872. godine. List, međutim, nije imao mesta za ogroman klavir u svom rimskom prebivalištu, te ga je poslao na seosko imanje jednog svog prijatelja. Nakon Listove smrti i taj je klavir pristigao u Budimpeštu kao poklon muzičkoj akademiji. Tu je takođe i jedan Boesendorfer klavir - po nekim svedočenjima List je uvek imao u svom stanu jedan ili dva instrumenta ovog proizvođača, naročito u primaćoj sobi ovog stana u Budimpešti, gde je držao časove klavira. Ludvig Boesendorfer bio mu je prijatelj, stoga ne čudi ni to da što se u ovom muzeju može videti i jedinstveni sto za pisanje koji je ovaj načinio samo za Lista, sa malom klavijaturom na mestu jedne od fioka, a od orahovog drveta. 

To da su ovi poznati graditelji instrumenata bili Listovi prijatelji i obožavatelji - to uopšte i ne čudi kada se zna da je List bio, smatra se i dalje, najbolji pijanista koji je ikada seo za klavir. Poznato je da njegov prijatelj Šopen, zatvoren u sebe i prepun ankksioznosti i strahova, uopšte nije voleo da nastupa i izvodi svoja dela - mnogo je više voleo kada bi ih izvodio List. Pored ostaloga veoma je važan i Listov rad na prevodu velikih muzičkih dela u dela za klavir - on je upravo bio taj koji je klavir kao instrument popularisao i na taj načun ga, da tako kažem, izvukao na scenu. 

List, 1832. godine
Još kao sasvim mali - imao je tek 9 godina - Franc je već nastupao po Evropi kao mali virtuoz, wunderkind. Kažu da je kao čudo od deteta List nastupao i kod nas na otvaranju   Kaštela Ečka kod Zrenjanina, dvora vlastelina Lazara Agoštona, sada divno obnovljenog. Njegov otac Adam - koji je svirao čak četiri instrumenta i poznavao lično Betovena i Hajdna - otpočeo je s prikazivanjem svog sina u Bratislavi, gde je mali List odmah zadobio pažnju ljubitelja muzike i mecena. Sa svojim ocem List se tako preselio u carski grad Beč, gde mu je, između ostalog, kompoziciju predavao Antonio Salijeri. Franc je u Beču doživeo veliki uspeh, te je i sam upoznao Betovena i Šuberta; u tom gradu ostao je sve do očeve smrti, kada se preselio u Pariz. na žalost, tada su se za neko vreme prekinula njegova gostovanja - zbog nedostatka novca po cele dane je držao časove klavira tako da nije imao vremena za priređivanje koncerata, kao ni za komponovanje. Kao da loša finansijska situacija nije bila dovoljna, Franc se u tom periodu okrenuo i boemskoj strani Pariza družeći se sa Viktorom Igom i Hajneom,  počeo je da pije i puši, uspeo je da se zaljubi nesretno i skoro da umre - ko zna šta bi se sa njim na kraju svega i desilo da u jednom trenutku nije čuo uživo Paganinija i odlučio da bude - Paganini klavira. Savladao je sve trikove i tehnike velikih pijanista toga doba, sabravši ih, tako reći, sve u sebe jednog. A počeo je i da komponuje.


List, 1843. godine 
Vrhunac Listove pijanističke karijere usledio je u periodu od 1840. do 1947. godine; tokom ovih osam godina, veruje se, nastupio je više od hiljadu puta - sasvim dovoljno da kontinentom zavlada prava listomanija : svi su želeli da čuju i vide Franca. To je, zapravo, otišlo toliko daleko da bi se Franc mogao sasvim slobodno nazvati pop zvezdom toga doba : kao što se to dešava i sada u publici su se dešavali napadi histerije, žene su plakale, muškarci bili u stanjima povišene osećajnosti, svi su njime bili potpuno opčinjeni - do te mere da su se tukli za delove njegove odeće ili akcesoara. Pored ostalog, List je izgleda veoma privlačio  dame iz visokog društva - sa jednom groficom već je imao i troje dece, od kojih će ćerka Kozima kasnije da se uda za Vagnera i probudi silne emocije kod mladog Ničea. Jedna druga princeza, sa kojom je oformio životnu vezu, nagovorila ga je da ovu svoju burnu karijeru prekine te da se posveti komponovanju. Naglasak na ovoj ženskaroškoj strani Franca stavljen je i u inače poprilično loše ocenjenom i prihvaćenom filmu iz 1960. u kome ga glumi Dirk Bogard - Song Without End. Međutim, mnogo slađi od toga jeste kratki nemi film iz 1925. godine Franz Liszt, baziran na stvarnoj ljubavnoj priči koju je mladi Franc List doživeo sa izvesnom Karolinom, koja mu je bila učenica a kojoj otac nije dozvolio vezu sa mladim učiteljem klavira :




1870.
Otkud sada, neko bi mogao pomisliti, nakon svog tog glamura, popularnosti i uspeha kod žena da starog Lista u ovom filmu nazivaju Abbé Liszt - otac List - i šta će on u tom manastiru ? Šezdesete godine 19. veka bile su veoma teške za Lista - i pored toga što je tokom svoje burne koncertne karijere zaradio toliko novca da je koncerte i časove sada davao samo besplatno i u dobrotvorne svrhe, List nije bio sretan - u manje od godinu dana umrli su mu sin i kćer. Depresije i duhovna preispitivanja u kojima se nalazio u ranoj mladosti sada su ga ponovo obuzeli te je on odlučio da se povuče od sveta. Živeo je u manastiru Madonna del Rosario u Rimu, priključivši se još nešti ranije franjevačkom redu. Zato su ga ponekad zvali otac List - iako nikada nije bio ni opat ni otac-sveštenik.

Njegov trostruki život, pomenut na početku priče, od kojih se jedan odvijao u Budimpešti, gde je držao časove, drugi u Rimu, u tom manastiru a treći u Vajmaru - gde je takođe držao časove, otpočeo je 1869. godine. na taj način je, dakle, proveo poslednjih 17 godina života. Umro je u Nemačkoj, 1886. godine.

Legenda o Listovoj pijanističkoj virtuoznosti opstala je do danas - sada, naravno, više nema onih koji su Lista mogli da čuju uživo a on sam umro je pre nego što je njegovo sviranje moglo biti tonski zabeleženo. To je naravno velika šteta, jer ovako možemo samo da sanjamo kako je to zvučlo kada Franc List sedne za klavir.

List za klavirom, Jozef Danhauzer, 1840
Međutim, postoji jedna veoma simpatična slika - Franc sedi za klavirom, fantazira - kako se kaže u naslovu, dok su oko njega sakupljeni razni poznati ljudi epohe : naravno - Žorž Sand, koja je progonila njegovog prijatelja Šopena; možda njen muž Alfred De Mise - ili je to pak Dima Stariji; potom Berlioz ili Viktor Igo - obojica moguća jer su mu bili veoma bliski prijatelji; tu su takođe i Paganini, koji ga je onako inspirisao svojom virtuoznošću, i Đoakino Rosini; bista Betovena stoji na klaviru - kao što je stajala i u njegovim sobama u Budimpešti, iako ne baš tako ogromna : List je bio veoma vezan za Betovena - njegova velika koncertna karijera započela je stoga što je želeo da novčano pomogne spomenik Betovena u Bonu; druge dve prisutno-odsutne ličnosti iz nešto dalje prošlosti naročito su interesantne : to je portret Bajrona, koji je tu prisutan verovatno kao veliki romantičarski junak-pesnik, i statua Jovanke Orleanke. Ovo je, naravno, neki idealni grupni portret koji ne prikayuje nikakvi stvarni susret ili situaciju, već pre neku vrstu umetničkog raja  : ove ličnosti zapravo nikada nisu bile u Beču sve u isto vreme. Ova slika je nastala po narudžbini Konrada Grafa, još jednog proizvođača klavira; interesantna je još i stoga što Konrad Graf nije bio baš najveći obožavatelj Lista koji je redovno uništavao njegove instrumente : za Razliku od Šopena koji je odmah po prispeću u Beč izabrao Grafov instrument i sa njime doživeo veliki uspeh, List je u više navrata u, kako se kaže, dvoboju sa njegovim instrumentima, iste potpuno uništavao. Pa ipak, na slici se ne nalaze ni Šopen, ni Klara Vik (kasnije Šuman) koji su oboje koristili Konradove instrumente i nalazili se u njegovom kao i Listovom krugu prijatelja. Štaviše, Konrad je upravo jedan lepi klavir poklonio Klari i Šumanu na dan njihovog venčanja a List je o Šopenu napisao knjigu. Ova slika nalazi se u Berlinu; u Muzeju Franca Lista međutim, može se videti nekoliko Listovih portreta.

Danas je bio 200-ti Listov rođendan; cela ova protekla godina bila je njemu posvećena, u svetu a i kod nas, da bi se vrhunac Listovih svečanosti u Beogradu dogodio u prethodna dva dana  tako što su održani lepi koncerti i otkrivena jedna bista u parku Manjež. Tu bistu Lista poklonila nam je Mađarska, a istu takvu bistu ovim povodom dobila je i Varšava. Tako je na 200-ti Listov rođendan Beograd dobio Lista u istom parku gde je prethodno dobio i Šopena u jednoj sličnoj prilici. Drugari su tako zajedno smešteni u isti park, i to je baš lepo :) Pored filmova koje sam spomenula, postoji još jedan u kojemu se pojavljuje List, i to u izdanju koje najviše odobravam : to je relativno dobar (a svakako lep) film o Šopenu, u kome Lista igra Džulijan Sends a Šopena Hju Grant; Džulijan kao List je izuzetan izbor, Hju nešto manje. Film se zove Impromptu, i eto to je moj predlog za proslavljanje Listovog rođendana, ako ga niste gledali i ako ga možete naći. To, poseta Manježu i, naravno, nešto snova ;)

[Ako se nađete u Budimpešti svakako izdvojte malo vremena i za Muzej Franca Lista. Pored stalne postavke muzej organizuje i tematske izložbe - do 21. marta naredne godine trajaće trenutna postavka List i Budimpešta . ]






9 comments:

  1. Meni se najviše sviđa njegova pozna faza, kada naginje modernizmu i atonalnosti.
    A i flerotvanje sa impresionizmom koje je načinio njegovim putopisima je takođe fantastično!

    ReplyDelete
  2. Volim Lista međutim drugar Šopen je moja najveća ljubav :)

    ReplyDelete
  3. Lep clanak o Listu. Nisam poznavala tu njegovu zenskarosku stranu! Ko zna u kolikoj je meri uticala na njegovu muzicku produkciju?!
    Da, steta sto nema nikakvog snimka njegovog izvodjenja...
    Posle ovako inspirativnog teksta, ako se nadjem u Budimpesti, gledacu da posetim Muzej Franca Lista.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ovaj blog nisam posećivala godinama, tako da nisam videla ni komentare. Hvala na lepim rečima, nadam se da si u međuvremenu posetila muzej :)

      Delete
  4. Uživam u tvom blogu!
    Šaljem ti Beautiful blog nagradu:)
    Ona je na mom blogu i čeka te:*
    jagodicadjavolica.blogspot.com

    ReplyDelete
  5. El ardor de su música es como una fuerte fiebre.

    ReplyDelete
  6. Nadam se da nećeš zameriti što sam to uradila bez tvoje dozvole, ali prosto sam morala da podelim ovo u grupi koja se zove "Škrinja kulture", jer je ovaj blog, kako sam i rekla, skroz drugačiji, jedinstven i prava je šteta da ljudi koje zanimaju ovakvi tekstovi budu uskraćeni za informaciju da ovakav blog postoji.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Godinama nisam ništa pisala na ovom blogu, sve ovo je vrlo davno bilo, pa imam neki otklon prema tekstovima koje bih morala ponovo da iščitam da bih videla šta o njima sada mislim :)) Hvala na lepim rečima, ne znam o kakvoj je grupi reč, ali je u redu sve dok nekoga to zanima :)

      Delete

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Oscar Wilde quote

Oscar Wilde quote
God knows; I won't be an Oxford don anyhow. I'll be a poet, a writer, a dramatist. Somehow or other I'll be famous, and if not famous, I'll be notorious. Or perhaps I'll lead the life of pleasure for a time and then—who knows?—rest and do nothing. What does Plato say is the highest end that man can attain here below? To sit down and contemplate the good. Perhaps that will be the end of me too.

Autorska prava

Creative Commons лиценца
Аutor bloga Casa del poeta tragico је Gradiva. Ovo delo je licencirano pod uslovima licence Creative Commons Autorstvo deliti pod istim uslovima 3.0 Unported.