Bauci iz podsvesti

Podstaknuta listom zabranjivanih filmova koju donosi The Independent a koju sam stavila na NOTES razmisljam danas o nasilju i tome koliko smo naviknuti na njega. Vecina ovih filmova stavljeno je na listu upravo zbog prikaza nasilja; takodje- vecina njih vec odavno nije zabranjena a pored toga malo koji od njih bi nas danas zaista sokirao. Zapravo, malo sta nas danas sokira, sve cesce to ne cini ni realnost a kamo li nesto snimljeno filmskom kamerom. Cinjenica je da su ne samo filmovi vec i serije, i to one koje se daju u takozvanom prime-time(u) toliko pune strasnih slika i groze da bi se pricom da je tako sta video ranije mogao pohvaliti samo neki osvedoceni krvolok, monstrum ili profesionalan a la inkvizicija mucitelj. Toliko mrtvih, osakacenih tela u raznim fazama raspadanja, toliko mucenih, tucenih, krvavih, podbulih, osakacenih ljudi ili delova istih koje mi ugledamo u samo jednom danu preko televizije - a pri tom se uopste ne trudeci da te slike sebi pribavimo za mentalnu kolekciju - verovatno je ranije mogao videti samo neki policijski istrazitelj ili pak profesionalni vojnik kojeg bi onda one pratile u nocnim morama. Kako uopste objasniti tu sadasnju otpornost spram svog tog nasilja ? Interesantno mi je kako smo se na to navikli - a navikli se jesmo - kao i to ima li to posledica na nasu psihu ?

Po sebi znam koliko sam otporna na nasilje na filmu ili u serijama kojih je tako mnogo na TV-u. Zapravo, jos me samo nasilje nad decom i zivotinjama prepada, muci i ostavlja tragove, dok sve ostalo, pa makar i najstrasnije, uglavnom mogu da bez nekih ociglednih problema prevazidjem. Ponekad okrenem glavu; ponekad i ne. Koliko je to tacno i koliko sam zapravo oguglala na sve to pokazalo mi je iskustvo od pre par dana kada sam zapravo reagovala i to tokom ne narocito nasilnog filma. Radi se o filmu Transsibirian iz 2008. godine sa Vudi Harlesonom, Emili Mortimer, Ben Kingslijem i Eduardom Norijegom. Film, sve u svemu, nije nista narocito ali desila se ta jedna scena, u kojoj Emili Mortimer udara Eduarda nekom letvom po glavi sto za posledicu ima njegovu smrt. Ono sto me je iznenadilo jeste moja reakcija na to udaranje Eduarda (a da to nema veze sa tim sto je to Eduardo Norijega koga bas volim ;) koje ni priblizno nije bilo strasno, niti gadno kao neko izmasakrirano telo iz bilo koje epizode CSI. Jedva da ima i krvi, takoreci, a ja sam ipak reagovala fizicki tako sto su mi se ruke same pokrenule u neki polu-odbrambeni a polu-zastrasen stav. Zasto ? Posle odgledanih tolikih policijskih serija (koje su pored advokatskih i lekarskih najgledanije u svetu - sto je zanimljiv paradoks s obzirom da istrazivanja pokazuju da su upravo to tri najomrazenije profesije) u kojima ima svega i, narocito, s obzirom da se sjajno zabavljamo uz Bones gde se stvarno moze napraviti citav horror show samo od rekvizita serije, posle filmova poput Se7en - zasto mi je reakcija bila takva na smrt nanesenu letvom nesretnoga Norijege, koji se samo tako strovalio u sneg i - nista. Nije postao ni vampir, nije postao ni zombi, niti je ipak ostao ziv i pribavio motornu testeru te jurio Emili Mortimer kroz ostatak filma. Niti ga je ona, nakon svega, malo saseckala i popakovala u neke kese za frizider.

Slicno sam se iznenadila i reakcijom na jedan momenat inace sjajnog serijala voljenog Stivena Fraja - Stephen Fry in America. Naime, tokom ovog serijala Stiven, kako i sam naziv kaze, putuje kroz Ameriku, vozeci svoj mali Fry taksi kroz sve (bas sve) drzave SAD pri tom obilazeci u svakoj ono sto on misli da je interesantno i sto je, na neki nacin, sustinski reprezent ili barem cudnovatost te drzave u kojoj se nalazi. Pri tom zanimljivost citavog serijala ne lezi samo u vise nego elokventnom Stevici, niti je to nekakva turisticka emisija gde se prikazuju znamenitosti sa razglednica : to su zaista neocigledni izbori i zanimljivi (ili pak cudni) ljudi koje on obilazi. Medjutim, u jednom tom svom prikazu on se odlucio da poseti i izvesni naucni centar koji se, za nas obicne ljude, granici sa bizarnim : tamo oni drze u prirodi, u nekakvoj basti/parku/dvoristu ljudske ostatke i onda prate promene kako bi zatim (naucnicki) utvrdili sve faze kroz koje tela prolaze; sve to da bi se onda lakse i sa vecim pouzdanjem moglo utvrditi kada je neko umro ili bio ubijen. I tako onda jedna devojka koja tamo radi Stivenu pokazuje te ostatke; pocinje sa skeletom, sto nije tako strasno; potom neki ostaci koji su skoro neprepoznatljivi (kamera se na kratko spusta, jer su oni u nekakvom buretu, ali se nista zapravo ne vidi i javlja se samo neka bljak reakcija ) i onda, na kraju, posto su valjda pripremili gledaoca, prelaze na nekog skoro preminulog. Taj je (ili ta) ispod folije i ne vidi se, medjutim, ona malo podize foliju te mi, malo iz daljine, vidimo stopala. Samo to - stopala i nista vise od toga. Pa ipak, osetila sam blagu mucninu. Ko god je gledao Bones ili pak Six feet under zna koliko bi ovo trebalo da bude smesno, a opet, nije bilo. 

Nije potrebno biti clan Mense pa skontati o cemu se ovde zapravo radi; da, nagledali smo se svaceg na TV-u ili u biskopu, ali to je sve iluzija, nije stvarnost. Sva ta krv je u stvari kecap (mada su tehnologije u specijalnim efektima do sada znatno napredovale, te nije) a razbacani delovi tela samo su igracke, rekviziti. Niko tu zapravo nije ubijen niti tucen, niko nije pretesterisan niti raskomadan. Eno ih sretni na premijeri, smeskaju se na crvenom tepihu. Jasno je to meni; u ubistvo Eduarda sam se, neznano zasto, uzivela, pa valjda zato malo snaznije i dozivela; ono vidjeno kod Stivena bilo je stvarno. To je actual mrtvac, taj tamo, sto lezi. Pored toga tu je i taj momenat da je ono nagovesteno puno strasnije od onoga prikazanog do u najjezivije detalje. Hickok je to znao odlicno, te kod njega nema brutalnosti, dovoljan je vrisak, noz i potocic krvi u kadi ... Zato je i Oskar Vajld rekao ono, sto sam vec citirala kada sam pricala o filmu The Picture of Dorian Gray : The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind. Nije neophodno prikazati kosmar jer je najstrasniji upravo onaj koji mi sami prizovemo. 

Opsednutost strahotnim i uzasnim detaljima nije bas najnovija pojava; u jednoj emisiji posvecenoj Serloku Holmsu pokazali su nam i tadasnje novine koje su bile krcate opisima zlocina. Te, tada najbrojnije, stupce u stampi podjednako su citale sa nekom vrstom prenerazenog ushicenja kako dame iz dobrih kuca pre neke partije bridza, tako i klinci koji su se loptali po ulicama Londona. Svakoga je to interesovalo, gutali su ih nezajazljivo i gotovo opsesivno; ponekad su ih pratile i ilustracije. Najbolji primer za to jeste prestravljena pomama koju je izazvao, i jos uvek izaziva, Dzek Trbosek. Zasto je to tako i zasto nas ti strasni zlocini toliko privlace da se sada, namesto tih opisa u stampi, snimaju podjednako detaljni filmovi, kao njihovi vizuelni pandani is beyond me. A opet ih prakticno svi gledamo - i te serije i te filmove. Trileri su medju najpopularnijim zanrovima i vole ih svi bez obzira na pol ili starost; medjutim cinjenica je da je sadasnji prosecan triler, po meni, neuporedivo strasniji no sto je to bilo koji horor, osim ako hororima ne smatramo ekranizaciju nekih stvarnih masovnih zlocina. Jadni vampiri, vuklodlaci i demoni - ne mogu se po strahoti ni porediti sa stvarnoscu ljudskog zlocina. Mogli bismo se pravdati pred sobom kako mi to, u stvari, volimo da vidimo kako su kriminalci i zlocinci na kraju pohvatani, te da dobijaju ono sto im sleduje. Ipak mislim da je to onaj sindrom pregazenog psa; ne mozemo da ne gledamo. Naravno, sada govorim o nama normalnim ljudima a ne o onima koji ovakve stvari gledaju zato da bi ispunili svoje sadisticke nagone, snove i teznje; ti su prica za sebe i to ona koja me preterano ne interesuje. 

Dakle, identifikovala sam, po svom iskustvu dva razloga zasto uopste gledamo te stvari : nekakva moralna satisfakcija koju volimo da osetimo kada je zlocinac uhvacen i onda jos i taj sindrom da ne mozemo da ne gledamo, neka mracna fascinacija strasnim. Pored toga jos je davno pokazano da volimo da se plasimo na taj vestacki nacin. Niko ne voli da se plasi stvarno za sebe ili za druge; no ipak, kao da nam je strah kao takav, izvesna doza njega koja pri tom i kratko traje, - potrebna. Neko ce tako skakati iz aviona ili ici na bandzi dzamping, a neko ce se odluciti za film koji je mnogo bezbedniji a u oba slucaja dolazi do uzburkavanja krvi i naleta adrenalina. Identifikujuci se sa junacima dok ovi beze pred ... manijakalnim ubicom ili hordom zombija ili pcela ubica ... pri tom prevazilazeci razne prepreke i zamke, imamo lazni osecaj postignuca na nacin ne previse razlicit od onog kada gledamo ljubavne filmove, pa se osecamo ganutim i romanticnim, ili kada se uzivljavamo u pobede ili poraze nasih sportista kao da su nase sopstvene. Kao osvescene zivotinje izgubili smo mnogo od povoda za strah : uglavnom nas niko ne juri kroz sumu ili preriju i sve su sanse da nas niko nece ni pojesti. Nagoni za samoodrzanjem u svom iskonskom obliku, kakav imaju jos uvek sve zivotinje, taj njima urodjeni strah i oprez - nama se, sem u ekstremnim okolnostima rata ili prirodne katastrofe, ukljucuje jos samo onda kada junake na ekranima jure raspomamljeni vampiri ... ili tako sto. Zapravo, mislim da je ljudski kapacitet da pojmi strahotno i uzas znacajno prosiren nakon II svetskog rata; suocavanje sa istinom nacistickih logora smrti ucinio je sve prethodne bauke i demone nistavnim. Nista sto cuci u mraku ili se krije ispod kreveta ne moze biti - toliko jezivo kao sto je bila ta realnost. Nakon toga - kao da se u psihi masa (pojedinci su uvek bili spremni na to) otvorio neki ambis; sve se sada moze podneti - svaka ideja i slika okrutnosti.

No, ta sveprisutnost nasilja u medijima nije ono sto mene u svemu ovome brine; problem je u nasem nesvesnom. Za razliku od svesnog nase nesvesno nikada nista ne zaboravlja. Nase svesno moze zaboraviti gotovo sve, cak i ono sto nam izgleda nemoguce da cemo zaboraviti : to je lepota naseg uma koji nam na taj nacin omogucava da zivimo i dalje a takodje i da ne skrenemo s uma od silnih informacija koje u sebe primamo svakoga sekunda. Ali scary part lepote naseg uma jeste taj da nase nesvesno ja ne zaboravlja ... bas nista. To postaje strasno onda kada neke traume krenu da izlaze iz nase podsvesti i onda se manifestuju na neobicne nacine, najcesce kroz psihicke poremecaje; ali ono sto je takodje prilicno jezivo jeste pomisao da sve to cega smo se nagledali cuci negde u nekakvom mracnom uglu podruma naseg bica. Svaki taj mrtvac, svaki taj otudjeni deo tela, ta krv, te kese u frizideru sociopate, svako nasilje pa i svaki zombi, djavo, demon, vampir ... sve to zivi u nesvesnom delu nas samih. Sto je najgore u svemu - mi smo ih sami tamo i nastanili. Neki uzas me uhvati kada pomislim na sve te jezive slike (u smislu - images) koje svesno nisam gotovo ni konstatovala, naviknuta na njih, a koje su se tokom vremena talozile u mom umu; i koje ce nastaviti da se tamo zbrajaju. Jer - a i to je zabavno kod nesvesnog - ono ne zna razliku izmedju stvarnog i nestvarnog. Tako da ono sto sanjarimo (u smislu day dreaming) te ono sto zaista sanjamo a potom i ono sto gledamo i primamo kao slike u svoj um - sve je to za taj drugi deo nas - podjednako stvarno kao odlazak do trafike po novine. 

Na kraju, ono sto je najstrasnije od svega jeste to kako sve ovo utice na one najmladje umove. Mi koji smo odrasli na Diznijevim crtanim filmovima i bajkama kao da smo tu ipak u prednosti (mada i bajke umeju da budu jako strasne i jezive u svom originalu) nad sadasnjom decom. Tokom mog odrastanja najstrasnije sto sam dozivela bio je onaj kostur u tamnici Snezanine zle macehe i Majklov spot za Triler; te ono  daj glavu iz, valjda, Konjica Grbonjica; najvece nasilje ono kada Dzeri udari Toma nekim maljem po glavi ili Ptica Trkacica navede nesretnog kojota da se samodigne u vazduh. Sada medjutim, cini mi se barem, nasilje i to veoma okrutno i grubo, nalazi se svuda, od filmova, preko interneta i igrica. Mozda gresim, ali i sama igrajuci  igrice vidim da je u mnogima jedini cilj pobiti sto veci broj ljudi u sto kracem vremenu. Neko ce reci da se sve to sustinski ni malo ne razlikuje od igre kauboja i indijanaca ili partizana i Nemaca, te onih plasticnih maceva, bodeza, revolvera i pusaka. Vodenih pistolja and such. Ali meni se ipak cini da u moje vreme deca nisu nosila nozeve niti su njima pretila nastavnicima, da niko nikog nije terao da jede travu (posebno ne devojcica devojcicu) niti bilo sta tome slicno. Naravno, uvek je bilo onih koji maltretiraju i onih koji su maltretirani; samo mi se cini da je sada to nasilje postalo mnogo strasnije. A onda mi deluje da nije ni cudno sto je tako ako je od najranijih dana nasilje svuda oko njih. 

Od grubosti realnosti branim se tako sto na nju ne obracam mnogo paznje; retko kada citam a jos manje gledam vesti na televiziji. Onda kada to i ucinim docekaju me takve price (onaj ubio zenu sekirom pa onda skocio sa terase, ona zapalila muza i sebe, deda ubo babu nozem jer su se posvadjali oko rucka, onome nasli kompjuter pun slika dece a bavi se socijalnim radom, roditelji prodali decje lap topove u ciganskom naselju koje su dobili od opstine, samo sto su izasli na ulice novi trolejbusi su isarani, pokidani, ispisani ...) da opet ustuknem na neodredjeno vreme. Isto vazi i za politiku. Ne bavim se time, ne pisem o tome, trudim se da i ne mislim i ne zagadjujem svoj um. Neki mi kazu Ti kao da ne zivis u ovome svetu ili pak u formi pitanja/neverice Gde ti zivis ... slazem se, potpuno sam neinformisana i socijalno neangazovana, politicki neopredeljena and so on. Ali me ovo brine. Ne zelim da mi karakondzule u umu obitavaju. 

Shvatila sam da jedino sto mogu povodom ovoga da ucinim, a sto sam i do sada cinila, jeste da svom umu i baucima u njemu suprotstavim citavu jednu armadu lepog. Bombardovati se lepim, svaki dan, sto vise. U to ime delim sa vama dva svoja otkrica - jedno staro i ono najnovije : Jean Baptiste Maunier i Sissel Kyrkjebø. Jean Baptiste je moj poznanik od pre nekoliko godina iz predivnog filma Les Choristes, ciji se trailer, za one koji ga nisu gledali, moze pogledati ovde. Zan je onaj mali plavi koji igra glavnu decacku ulogu i koji od svih decaka u filmu jedini zaista peva. Muzika iz filma je predivna te ima neki haunting kvalitet zbog kojeg se svaki put najezim iznova kada cujem bilo koju od tih pesama, a narocito Zanov glas. On je u medjuvremenu vrlo porastao, tada je imao svega cetrnaest godina, sada je pravi momak od dvadeset; glas mu se promenio, mutirao je, ali izgleda da i dalje peva, mada se prevashodno bavi svojom glumackom karijerom. Evo dva videa njega iz perioda filma, ali uzivo ... 

Sissel - ne znam kako mi je do sada izmakla no eto sam je pronasla eventually; kako je neko prokomentarisao na youtube : tako zamisljam da andjeli zvuce, ako postoje. Dnevna doza Sissel i ljudi poput nje oterace sve demone i provetriti lagume nasih umova :) cak i onda kada peva kako ce se baciti sa Ponte Vekija, ako je neki mladic ne ozeni ... ;) Tu, naravno, postoji taj issue cross-over (a) i sta ko o njemu misli; ja nemam nista protiv i jako patim otkako su nam ukinuli MTV Classics gde je on bio dosta zastupljen. Svako promovisanje klasicne muzike po meni je, na kraju, ok ... ovde medjutim dajem klasicniju Sisel, mada je ona, izmedju ostalog, poznata i po onom zacudnom spoju repa (Warren G) i Kneza Igora :)

Evo je u izvedbi jedne od meni omiljenih arija O Mio Babbino Caro i onda jos Ave Maria ... sve dok na ovo reagujem smatram da sam dobro a monstrumi mirni :) Mada ... znam za neke sociopate koji su plakali uz Mocarta ili voleli Ludviga van - .... no, away,away with ye dreary thoughts ! Sisel peva ...