Dinah The Queen of Blues i Noël The Master

Kada bih nekom izrazitom ljubitelju dzeza i bluza rekla kako, eto, i ja bas volim dzez te onda nabrojala sta je to sto od ove muzike volim, verovatno bi mi se slatko nasmejao. Jer, zvucala bih najverovatnije kao neki klinac koji misli da je mnogo taugh zato jer ima bicikl pa se tome hvalise pred posednikom nekog besnog Harlija. Jer, iako tako ponekad zaista i kazem  - kako volim taj dzez - moram ipak priznati da se moji favoriti sastoje od Luja Armstronga, Bili Holidej i Ele Ficdzerald te da mi vrhunac svega predstavljaju albumi koji su Lui i Ela snimili zajedno. Go ahead and laugh. No, tako stoje stvari samnom. Volim jos ponesto, tu i tamo, ali ovo troje su za mene nekakav nedostizan trinity. Or so I thought. Jer, poslednjih nekoliko godina prikljucio se iznenada jos jedan clan ovoj malenoj skupini, jos jedna dama. Sada to vise nije trojstvo kakvo je bilo ali jeste neke druge vrste : zenska trijada okolo nasmejanog Luja :)

Bili volim stoga sto je drugacija, nekako iskonska poput nekog africkog idola kakve su dovlacili u Evropu i divili im se u osvit modernosti. Ona nam pristize iz nekih mracnih dubina koje nas u isto vreme privlace i strase. Zaista, jednom kada se ona cuje tesko je kasnije pogresiti u prepoznavanju : njene su interpretacije pesama primetno drugacije od vecine, potpuno prozivljene; i, kao iza gustog duvanskog dima nocnih klubova u kojima je nastupala,  iz njenog glasa moze se nazreti svasta - izvlacenje iz kreveta nakon noci provedene sa strancem koji mirise na alkohol i znoj; zadovoljstvo i gadjenje; koza koja bridi od dodira ili samara; zaklinjanje da ce se prestati ... sutra, te ocaj kada to sutra dodje. Ponekad je kao macka koja se oblizuje nakon sto je smazala tunjevinu; ili je upravo preplaseni mis koji se skriva u nekoj rupi, drhteci. Bili je mnogo toga. Ela je, sa druge strane, savrsenstvo. Iza njenog glasa ja ne vidim nista jer sam sposobna jedino da je cujem. Za razliku od onih koji smatraju da je Areta Frenklin The Voice - ja smatram da je to ipak Ela; sa naporom i teskocom je, stoga, zamisljam  kao bice od materije, za razliku od Bili koja je sva flesh & blood & bone.  

Ta treca koja im se pridruzila zapravo je, za mene mesavina ove dve : njen glas  po snazi i kristalnoj jasnoci mogu porediti sa Elinim a ono sto vidim iza njega - sa Bili. Radi se o Dini (zapravo trebalo bi - Dajni - ali ja joj tepam Dina:) Vasington. 

Za razliku od Bili koja je imala iznimno uzasan pocetak zivota (majku su joj roditelji izbacili iz kuce jer je zatrudnela u trinaestoj godini te ju je ova ostavila sestri na cuvanje koja nije bilo narocito prisutna; to je dovelo do toga da Bili bude silovana sa samo jedanaest godina; potom su obe radile u javnoj kuci) Dina (koja se zapravo zvala Ruth) je imala oba roditelja. Doduse, otac joj jeste bio notorni kockar ali je porodica bila na okupu, sto je pruzalo neku sigurnost u odrastanju. Iako je rodjena u Alabami, odrastala je u vetrovitom gradu Cikagu relativno srecno iako pomalo usamljeno : isla je u skolu i sa majkom pevala u horu i svirala klavir u crkvi. Njen glas vec je tada zapazen; sa petnaest godina odlucila je da proba od svog talenta i da se izdrzava. Idol joj je bila, nije potrebno ni reci - bas Bili Holidej. Tako onda cetrdesetih godina pocinje da nastupa u jednom od nocnih klubova Cikaga, menja ime u Dina i uskoro postaje zvezda; petnaestak godina kasnije dobila je Gremija za izvedbu poznate pesme, jedne od meni omiljenih, What a Difference a Day Makes.

U originalu ova pesma zove se Cuando Vuelva A Tu Lado; napisala ju je Maria Mendez Graver, prva veoma uspesna  meksicka kompozitorka. Skolovana u Francuskoj, gde joj je jedan od profesora bio i Klod Debisi, zivela je potom u Njujorku i komponovala muziku za holivudske studije Paramount i 20th Century Fox. Medju tada mnogim poznatim njenim pesmama i kompozicijama ova, iz 1934. godine, je ona koja je daleko nadzivela svoje vreme te je i sada vecina ljudi zna. To je ujedno i jedna od onih pesama koje su mene navukle na njen glas. Druga, ona koja joj je otvorila mesto u mom malom  jazz/blues panteonu, potpuno me stavivsi pod trajni spell, jeste ova  uz koju nije potreban bas nikakav komentar :) Dakako, postoji i treca, ona koju ponajvise volim ... ali nju cuvam, sasvim zlocesto, za sam kraj ovog posta :)

Dina je proglasena kraljicom bluza (dok je Bili bila The Queen of Song a Ela The First Lady of Song :) te izvrsila veoma bitan, mozda cak presudan, uticaj na potonje velike pevacice - poput vec pomenute Arete koja joj je posvetila i citav jedan album. Narocito je ostala zapamcena po takozvanim torch songs naziv koji ima isto poreklo kao izraz carrying a torch for someone - u oba slucaja radi se u neuzvracenoj ljubavi. No, kao i Bili i Ela, koje su imale svoje demone - olicene prvenstveno i alkoholu, drogi i muskarcima - Dina takodje nije u svom uspehu pronasla srecu : udavala se cak sedam puta, borila se sa tezinom i insomnijom; jedna narocito nesretna kombinacija pilula dovela je do njene prerane smrti 1963. godine. Sa samo trideset devet godina bila je, od njih tri, najmladja u trenutku smrti.

Enter Noël :) Noël Coward poticao je iz jednog sasvim drugog sveta; ako bih ga i poredila se nekim to bi bila dvojica o kojima sam vec pisala : Oskar Vajld i Kventin Krisp. Ne znam koliko bi se njemu svidela ova poredjenja : Oskara on nije mnogo postovao kao coveka iako mi je odavao priznanje kao umetniku (It is extraordinary indeed that such a posing, artificial old queen should have written one of the greatest comedies in the English language!); o Kventinu doista ne znam sta je mislio, ali uzme li se da je Sesila Bitona opominjao da bi trebalo da smanji ekstravaganciju, mogu zamisliti sta je onda o Kventinu mislio, sve iako su se slagali u misljenju o nesretnom Oskaru.

Rodjen u predgradju Londona, samo godinu dana pre smrti Oskara Vajlda i devet pre rodjenja Kventina, Noel se zaista i nalazi negde na prelazu tih epoha : poput Oskara , a za razliku od Kventina, smatrao je da njegova homoseksualnost jeste deo privatne sfere koja se ne bi trebalo mesati sa javnom. Za razliku od Oskara on je to i uspeo da ucini. Kao i ova dvojica Noel je bio pisac; pisao je mnogo i raznovrsno : vise od pedeset komada, poeziju, kretke price pa cak i jedan roman te trotomnu autobiografiju. Bio je i glumac, poput Kventina, narocito u pozoristu ali i na filmu, cesto igrajuci u sopstvenim komadima ili filmovima snimanim po njegovom scenariju koje je ponekad jos i rezirao; za jedan od tih filmova dobio je i pocasnu nagradu filmske akademije. Kventinu je jos slican i po tome sto se pojavljivao na TVu i u kabaretskim izvodjenjima. Takodje je, poput njih, on bio poznat po svom briljantnom umu (The most beautiful thing in the world are Ivor's profile and my mind - rekao je misleci pri tom na profil glumca Ajvora Novela), po onom neverovatnom wit; i njegove su se izjave citirale i prepisivale - to su bili takozvani noelisms. 

Na kraju zajednicko im je jos i to sto su svojim izgledom i izvesnim modelom ponasanja i nosenja sva trojica uticala na svoje savremenike, mada na razlicite nacine. Oskar je bio flamboyant dandy, Kventin jedinstven do potpune bizarnosti; za Noela se kaze da je prakticno izmislio koncept of Englishness za dvadeseti vek, te ga nazivaju prvom Brit zvezdom. A combination of cheek and chic, pose and poise, pisao je Times. On je tako, smatra se, zasluzan za britanski cool, kakav je savrseno otelotvarao, na primer, njegov prijatelj Dejvid Niven. U tom svom cool-u bio je toliko upecatljiv da su ga mladi Britanci redom imitirali i , uopste, na svaki nacin pokusavali da na njega lice. Everybody worships me, it's nauseating, smatrao je on i jos se pitao Why am I always expected to wear a dressing-gown, smoke cigarettes in a long holder and say 'Darling, how wonderful'? :) Tako je upravo on bio taj koji je otpoceo i sa modom rolki dvadesetih godina proslog veka : I took to wearing coloured turtle-necked jerseys, actually more for comfort than for effect, and soon I was informed by my evening paper that I had started a fashion. I believe that to a certain extent this was true; at any rate, during the ensuing months I noticed more and more of our seedier West-End chorus boys parading about London in them. No, on je, bez obzira sta o tome govorio i mislio, sam osmislio imidz koji je toliko imitiran; give a man a mask and he'll tell you the truth, kako je to rekao Oskar.

Kao da sve ovo nije dovoljno uzbudljivo - on je jos bio i spijun za vreme II svetskog rata te, kako se kasnije saznalo, bio najozbiljniji kandidat za likvidaciju (pored Virdzinije Vulf i H.DZ.Velsa, na primer) ukoliko bi Britanija bila osvojena. U pocetku, on je radio u Parizu baveci se britanskom propagandom; medjutim zakljucio je da if the policy of His Majesty's Government is to bore the Germans to death I don't think we have time te presao da radi za spijunsku sluzbu. Ovo sve je, naturally, dovelo do toga da je Noel postao - Sir. Za svoj zivot on je rekao :  My life really has been one long extravaganza; interesantan kakav je bio o njemu bi se mogla napisati citava serija blogova, pod nazivom The Curios Life of Noel Coward, na primer :) No, pre nego sto predjem na stvar i povezem ga sa Dinom, pomenula bih jos samo neke njegove komade.

Svoj prvi komad Noel je napisao sa svega sesnaest godina; do tada on je vec imao poprilicno pozorisno iskustvo, s obzirom da je prvi put ucestvovao u predstavi kada je imao svega jedanaest.Njegovi komadi najcesce se bave engleskom visom klasom koju je Noel upoznao preko svog prvog ljubavnika slikara Filipa Stretfilda i njegovog kruga fancy prijatelja. Ovaj Filip bio je slikar i, izmedju ostalog, prijatelj Robija Rosa onog prvog ljubavnika Oskara Vajlda ciji je pepeo polozen u Oskarovu grobnicu; Noel je imao samo cetrnaest godina kada se sa njim upustio u vezu, sto danas deluje zaista shocking ali - ta on je makar to svesno odlucio za razliku od Bili koja je jos mnogo mladja bila bacena u bordel. Posmatrajuci ovaj svet Noel je naucio mnogo te dobio materijal koji ce potrajati decenijama. Njegovi komadi se jos uvek izvode u velikom broju, ne gubeci popularnost; kaze se da se u svakom momentu u svetu igra neki Coward play. Prvi takav komad napisao je vec sa sesnaest godina, one godine kada mu je ljubavnik preminuo od tuberkuloze; prvi veliki uspeh postize 1923.  godine kada se postavlja njegov komad The Young Idea u kome je i sam bio glumac. Tada se i javlja pojam noelism. Prvi Noelov klasik potice iz 1925. godine - to je  Hay Fever koji su poredili po brilijantnosti sa Oskarovim Ernestom.

Noelovi komadi su zabavljali, jer su to vecinom komedije, ali i sokirali javnost jer se tu otvoreno govorilo o seksualnim odnosima, nimfomaniji cak, drogama i alkoholu. U komadu Fallen Angels, na primer, dve sredovecne nimfomanke sede i opijaju se razgovarajuci dok cekaju zajednickog ljubavnika. Najveci skandal, onaj kada se desavalo i da ga pljuju na ulici, izazvao je medjutim - The Vortex; sa njim on je doziveo veliki finansijski uspeh ali je jedna od tema bila upravo narkomanija u visim klasama, kao i njihova seksualna raskalasnost, sto se mnogima nije svidelo.

Pa ipak, oni njegovi najveci i najpoznatiji komadi jesu ipak komedije. Mnogi od njih su uspesno i filmovani (postoji vise od 15 filmova radjenih po njegovim komadina, prvi vec iz 1928. godine, poslednji, po istom komadu je iz 2008.) a ja cu ovde pomenuti dva najskorija : Relative values iz 2000. godine (sa Kolinom Firtom, Dzuli Endruz, Stivenom Frajem i Stivenom Boldvinom) i Easy Virtue iz 2008. godine (sa, opet, Kolinom Firtom ali i Kristin Skot Tomas, Ben Barnsom i Dzesikom Biel); ovaj drugi ujedno je taj pomenuti rimejk onog prvog Noel Coward movie iz 1928. Oba su zabavna ( fine British humor) mada ni jedan nije dobio neku veliku ocenu na IMDb; ja ih ipak preporucujem ako se ima taste za britanski humor i podsecam da je IMDb americki sajt after all ;) Kolin je, naravno, u oba ova filma najbolji u svojoj ulozi,on je za ovakve stvari prosto stvoren (i, ne, ovaj moj blog nije ipak prekriveni Colin Firth fan site;) mada je jako lepo videli i divnu Dzuli Endruz. Dzesika Biel je , naprotiv, uzasno iritantna i ja bih volela mnogo vise da je u njenoj ulozi bila Skarlet Johansen ili tako neko :) Trejleri se mogu pogledati ovde i ovde.

No sad, nakon svega, trebalo bi povezati Dinu i Noela. Osim sto su se bavili sou biznisom i sa time poceli poprilicno rano te jos bili i veoma uspesni - oni nemaju gotovo nista zajednicko te je, naoko, tesko povezati crnoputu kraljicu bluza i Ser Noela. Medjutim, postoji veza koja bi verovatno svakome bila jasna da nisam sakrila jedan vital piece of information. Naime, Noela su cesto nazivali Master a evo i objasnjenja zasto :

There are probably greater painters than Noël, greater novelists than Noël, greater librettists, greater composers of music, greater singers, greater dancers, greater comedians, greater tragedians, greater stage producers, greater film directors, greater cabaret artists, greater TV stars. If there are, they are fourteen different people. Only one man combined all fourteen different labels – The Master.

Noel je, dakle, pored svega sto je bio nalazio talenta i vremena da bude i kompozitor i song writer i to veoma uspesan. Ova njegova muzika cesto je pratila komade koje je pisao i u kojima je i glumio ali su neke od njih zivele i zivot za sebe te se sada vise ni ne pamti ko ih je napisao. Jednu takvu fantasticnu pesmu pevala je i Dina i ne samo to - vec je njena interpretacija i sada najpoznatija a ja mislim i daleko najbolja. Tu sam pesmu prvi put cula u reklami za Levi's iz 1992. godine kao jedva tinejdzerka; naravno da tada nisam znala nista o njoj, o Dini ili Noelu. No ta me je pesma oduzela trenutno pa sam za njom posle dugo tragala. Ne secam se kada sam je nasla kao ni kad asam saznala ko je peva. Ostala je jedna od onih koje mogu slusati do besvesti i koja me uvek pomalo najezi. Evo je :

Ne znam da li su se Noel i Dina upoznali ili barem sreli; to je sasvim moguce jer je Noel cesto odlazio u Ameriku i tamo bio omiljen i popularan. Ne samo to vec se, da bi izbegao ogromne poreze u Engleskoj nakon II svetskog rata, a kao mnogi njegovi poznati prijatelji, on preselio na Havaje. Dina je, takodje, gostovala u Engleskoj gde je podjednako ushitila i skandalizovala javnost izjavama poput There is only one queen, Elisabeth is the imposter. Ovu pesmu ona je snimila 1952. godine tacno dvadeset godina nakon sto ju je Noel napisao; aranzman kakav je ovde zasluga je brilijantnog Kvinsi Dzonsa koji je za Dinu rekao She could take the melody in her hand, hold it like an egg, crack it open, fry it, let it sizzle, reconstruct it, put the egg back in the box and back in the refrigerator and you would've still understood every single syllable. U originalu ova pesma je napisana za mjuzikl pa su je izvodile cetiri pevacice jedna za drugom. Noel je za Americko izvodjenje osmislio i musku varijantu gde je homoseksualni ton bio jasan te nikada nije izvedena.

No, a otkud sada jos Keri Grant u ovoj prici ? Well, njegov prvi film, Blonde Angel sa Marlen Ditrih, izasao je 1932. godine. Drugim recima - Keri Grant je the boy o kome je Noel pisao ...

On the silver screen
He melts my foolish heart in every single scene ...