Maison d' Auguste Rodin a Meudon : Cvajg i Rilke

Kao sto sam ranije najavila, evo i secanja Stefana Cvajga na posetu Rodenovom ateljeu u Medonu tokom svog boravka u Francuskoj, 1903. godine.

U Medon, koji se nalazi nekih desetak kilometara od Pariza, Roden se preselio deset godina pre Stefanove posete sa svojom zivotnom saputnicom Rozom; dve godine kasnije, 1895. on je u ovom mestu kupio vilu de Brillante, u stilu Luja XIII, u kojoj je oformio svoje domacinstvo i atelje. Pored ove vile 1905. godine Roden je kupio i mali Chatoux d'Issy iz osamnaestog veka koji je zeleo da uredi kao muzej u kome bi bila izlozena njegova zbirka anticke umetnosti. Ovu svoju strast on je delio sa Frojdom, jos jednim strastvenim kolekcionarom anticke skulpture; na zalost, zbog finansijskih teskoca ovaj muzej nikada nije ostvaren. S druge strane njegova vila, njegov dom i studio, sada je jedan od dva vazna muzeja posvecena njegovoj umetnosti : tu se sada cuva najveci i najvazniji deo njegovih studija, radova u gipsu i crteza. Drugi muzej, onaj poznatiji koji se nalazi u Parizu - Musee Rodin - takodje je nastao na mestu Rodenovog studija i habitata : 1908. godine Roden se preselio u Hotel Biron gde je zakupio citavo prizemlje da bi potom i kupio citav posed; kada je odlucio da testamentom pokloni sva svoja dela Francuskoj ovaj je prostor preuzela drzava te je pretvoren u muzej. Roden se tada vratio u Medon gde se posle pedeset godina zajednickog zivota konacno ozenio Rozom; na zalost Roza je ubrzo potom umrla, ne prozivevsi vise od dve nedelje u braku da bi  krajem iste godine preminuo i sam Roden. Sahranjen je u basti vile u Medonu dok se nad njegovim i Rozinim grobom nalazi bronzani odlivak Mislioca, sto je bila njegova izricita zelja.

U trenutku kada ga je Stefan posetio Roden je bio na vrhuncu slave i stvaralacke snage : od velike i vazne svetske izlozbe 1900. godine u Parizu, gde je podignut citav paviljon samo za njegova dela i gde je izlozio oko sto pedeset dela, Roden je stekao novu slavu i mnoge privatne porudzbine od kojih je mogao sjajno da zivi i koje su znacajno doprinele kasnijoj kupovini vile u Medonu. Jos i pre toga njemu su se divili mnogi veliki ljudi epohe - Oskar Vajld, Mirabo, Huismans - no od tog velikog uspeha na svetskoj izlozbi Roden postaje prava internacionalna zvezda : zaboravlja se cak i skandal koji je proizveo sa spomenikom Balzaku, koji, medjutim, ipak nije izliven u bronzi. Mnogobrojne izlozbe po Evropi - ukljucujuci i onu u Pragu kojom prilikom je putovao po Cehoslovackoj sa Muhom i upoznao Klimta i mladog Rilkea - ucvrscuju dodatno jedno opste obozavanje majstora, pogotovo kod mlade generacije umetnika koji u njemu vide svog vodju i proroka. Ovo obozavanje proizvesce ne samo jedva suzdrzano uzbudjenje kod Stefana Cvajga pri ovoj poseti Medonu vec i monografiju koju mu je posvetio Rilke a koja je izasla te iste, 1903. godine a o cemu ce reci biti kasnije. Te godine, zaista, Roden je na svome vrhuncu postavsi i predsednik internacionalne asocijacije slikara, skulptora i graficara, zamenivsi na tom mestu slikara Vistlera.

Bajkovitu vilu u Medonu sa lepom bastom koja je okruzuje posecuju mnogi znacajni gosti koji tamo hodocaste ne bi li videli majstora na delu i mnogobrojne njegove studije koje ce kasnije biti izlivene u bronzi ili pak izrezane u mermeru; medju ovima, pored Stefana,bili su i engleski kralj Edvard, fotograf Edvard Stajhen koji nam je ostavio divne fotografije Rodena u Medonu i Isidora Dankan koju je potom, kao i njene ucenike, mnogo koristio za modele u svojim crtanim studijama. Docekivala bi ih uvek prisutna Roza pa cesto i pozivala na rucak; bivsa svalja Roza je zivela sa Rodenom jos od 1864. godine i to vise kao domacica i majka njihovog sina, sa kojim medjutim nisu ziveli niti uopste imali mnogo veze, nego kao supruga; pa ipak, i pored veoma brojnih veza koje je Roden imao, uglavnom sa mladim umetnicama i po nekom vojvotkinjom, on nikada nije Rozu napustao te su je svi zvali Madame Rodin. Upravo zbog te cvrste vezanosti za Rozu - koju medjutim sve do poslednje godine njihovog zivota nije hteo da ozvanici brakom - prekinuta je i Rodenova najznacajnija sporedna veza sa vajarkom Kamij Klodel.

O odnosu Rodena i Kamij mogao bi se napisati barem jedan ceo blog; izmedju ostalog o tome je 1988. godine snimljen i film sa sjajnim Zerar Depardjeom kao Rodenom i Izabel Adjani u ulozi Kamij. Ona je sa Rodenom provela petnaest godina, tokom kojih su pored strastvene ljubavne veze delili i svoja umetnicka stremljenja. Kada su se upoznali ona je imala tek osamnaest godina dok je on od nje bio stariji punih dvadeset i cetiri godine; ona mu je bila ucenica, potom model i saradnica. Obzirom da je bila vanredno talentovana Kamij je doprinosila i ravnopravno ucestvovala u umetnickoj razmeni ideja i medjusobnom podsticaju inspiracije. Delili su cak i studio u starom malom zamku. Medjutim, do rastanka je ipak doslo najpre zbog njene strasne ljubomore : Roden nije ni pomisljao da napusti Rozu i ozeni se njom; pored toga izgleda je on imao i drugih zena, o cemu svedoci i Mirabo u jednom pismu u kom ga naziva satirom - onakvim kakve on predstavlja u skulpturi te cak navodi i anegdotu da je u poseti Moneu toliko zurio u njegove cetiri lepe cerke da su se ove jedna po jedna crvenele i u stidu ustajale od stola. Kamij je, doduse, bila pomalo nestabilna od detinjstva no ova veza sa Rodenom potpuno joj je unistila mentalno zdravlje; nakon raskida pocela je da prati od vrste manije gonjenja smatrajuci ne samo da Roden zeli da je unisti kao umetnicu (sto nije tako neverovatno) vec i da zeli da je ubije. Na kraju je dozivela slom zivaca te ju je njena porodica ostavila na staranje instituciji za mentalne bolesti. Tamo je provela ostatak svog zivota. Na slici desno nalazi se njena skulptura Zrelost; tu su prikazani covek i dve zene koje ga vuku svaka na svoju stranu : to su Roza, ona starija kojoj je ona dolelila ulogu smrti i ona u vidu mladje od dve zene.

Cudnovatost Rodenovog odnosa sa i prema Rozi pa onda i drugim, brojnim, zenama u njegovom zivotu verovatno se moze objasniti zeljom da iza sebe ima uvek jednu vernu i tihu zenu kojoj veruje i koja predstavlja veciti oslonac njegovog zivota. Cinjenica da je toliko dugo nije ozenio verovatno ima dvostruki razlog : kako opravdanje nevernosti koja je za njega izgleda bila neophodna kao izvor vitalnosti i inspiracije, tako i stoga sto je postojanjem Roze - cak i u toj nevencanoj formi - imao otklon i opravdanje za sve druge zene koje bi pretendovale na taj bracni status. Tako je Roza bila ta koja je pedeset godina vodila njegov dom i o njemu se starala, te je na kraju i nacinjena suprugom pa sada pored njega i pociva.

No, evo kako je Stefan, tada jos veoma mlad, doziveo posetu domu najveceg skulptora modernog doba :

Od radosti nisam mogao spavati. Ali kod Rodena su mi reci zapele u grlu. Nisam bio u stanju ni da ga oslovim, pa sam stojao medju statuama kao jedna od njih. Zacudo, izgleda da mu se ta moja smetenost dopala, jer starac me je na rastanku upitao da li zelim da pogledam njegov pravi atelje u Medonu, i pozva me cak na obed. Prvu pouku sam dobio : da su veliki ljudi uvek i najdobrodusniji.

Druga je bila ta da su oni u licnom zivotu gotovo uvek najjednostavniji. Kod tog coveka cija je slava ispunjavala svet, cija su dela nasoj generaciji svakom svojom linijom bila prisna kao najblizi prijatelji, jelo se prosto, kao kod kakvog srednjeg seljaka; dobro snazno meso, nekoliko maslina i obilno voca, uz to jos jako seljacko vino. To mi je ulilo novu hrabrost, pri kraju sam opet govorio neusiljeno kao da sam vec godinama bliski poznanik  toga starca  i njegove zene.

Posle obeda presli smo u atelje. To je bila ogromna dvorana u kojoj su bila na okupu njegova najbitnija dela u drugom odlivu, ali je medju njima stojalo i lezalo na stotine dragocenih malih studija detalja - jedna saka, jedna ruka, konjska griva, jedno zensko uho, oblikovani vecim delom samo u gipsu; jos i danas mi zive tacno u secanju mnoge od tih skica koje je on stvorio samo radi vezbanja i o tom jednom satu mogao bih da pripovedam satima. Najzad me je majstor doveo do postolja na kome se, iza vlaznih krpa, skrivalo njegovo poslednje delo, jedan zenski portret. Svojim teskim izbrazdanim seljackim rukama razdresio je krpe i koraknuo unazad. Iz stegnutih grudi istisnuh jedno "admirable", i vec se zastideh te banalnosti. No on je, sa spokojnom objektivnoscu u kojoj ne bi mogli naci ni zrna sujete, promumlao samo potvrdno, posmatrajuci svoje sopstveno delo "Ne est ce pas?" Onda je oklevao. "Samo tu kod ramena ... Trenutak!" Zbacio je domaci kaputic, obukao belu bluzu, uzeo u ruku lopaticu, i jednim majstorskim pokretom poravnao na ramenu zeninu kozu, koja je treperila meko, kao da je ziva. Opet je koraknuo unazad. "Pa onda ovde", promrmlja.  Opet se jednim malecnim detaljem utisak povecao. Onda vise nije govorio. Koracao je napred i nazad, pogledao je figuru iz ogledala, mrmljao i istiskivao nerazumljive glasove, menjao, korigovao. Njegovo oko, za stolom ljubazno rasejano, sada je sevalo cudnim ognjevima, cinilo se da je postao veci i mladji. Radio je, radio, radio svom strascu i snagom svoga mocnog, teskog tela; svaki put kada bi zustro koraknuo napred ili nazad, parket bi zapucketao. Ali on to nije cuo. Nije primecivao da iza njega stoji jedan mladic, kome se srce popelo u grlo od blazenstva sto sme da gleda takvog jedinstvenog majstora kako radi. Potpuno me je zaboravio. Za njega nisam bio prisutan. Za njega je prisutan bio samo oblik, delo, a iza toga, nevidljivo, vizija apsolutnog savrsenstva.

Tako je to bilo cetvrt sata, pola sata, ne znam vise koliko dugo. Veliki trenuci su uvek s onu stranu vremena. Roden je bio toliko udubljen, toliko utonuo u svoj rad, da ga nikakva grmljavina ne bi razbudila. Sve cvrsci, gotovo besnji postajahu njegovi pokreti; obuzela ga je neka vrsta jarosti ili pijanstva, radio je brze i brze. Onda mu ruke pocese oklevati. One kao da su shvatale : nema za njih vise nista da urade. Jedanput, dvaput, triput je koraknuo unazad ne menjajuci vise nista. Onda je nesto tiho promrmljao u bradu, pa je nezno, kao sto se stavlja sal oko pleca ljubljene zene, omotao figuru krpama. Odahnuo je, duboko i oslobodjeno. Prilika kao da mu je opet otezala. Vatra bese izumrla. Tada mi se pruzilo ono nepojamno, velika pouka : skinuo je bluzu, opet obukao kucni kaputic i spremao se da ode. Totalno me je bio zaboravio u tom casu krajnje koncentracije. Nije vise znao da je iza njega, potresen i uzdrzana daha, nepokretan kao njegove statue, stojao jedan mladic, koga je, medjutim, on sam poveo u atelje, da mu pokaze svoje radove.

Posao je vratima. Kada je hteo da ih otvori, on me otkri i zagleda se u mene skoro ljutito : ko je taj strani mladic koji mu se usunjao u atelje ? Ali u sledecem trenutku se seti i pristupi mi gotovo posramljen. "Pardon, monsieur," poce. Ali ja mu ne dozvolih da nastavi. Samo sto ga zahvalno zgrabih za ruku : najradije bih je bio poljubio. U tom casu pred mojim ocima se bese rastvorila vecna tajna svake velike umetnosti, i cak, u stvari, svakog ovozemaljskog stvaranja : koncentracija, sazimanje svih snaga, svih cula, prevazilazenje sebe samog, prevazilazenje citavog sveta u svakom umetniku. Naucio sam nesto za citav zivot.

Kao sto sam ranije to napomenula, Rilke je napisao knjigu o Rodenu ; obzirom da sam prosli put ovde dala i Cvajgova secanja i impresije o Rilkeu, eto povoda da se sve lepo poveze i krug zatvori ponekim delovima iz njegove knjige o Rodenu iz koje je i Stefan citirao ili parafrazirao : vec na samom pocetku javlja se taj deo o slavi koji i Stefan spominje :

Pre nego sto je postao slavan, Roden je bio samotnik. A slava, koja je dosla, ucinila ga je mozda jos usamljenijim. Jer, slava je, konacno, samo sazetak svih nesporazuma koji se roje oko nekog novog imena.

Rilke je malo sta znao o umetnosti pre 1901. godine kada je proveo vreme u jednoj umetnickoj koloniji gde je upoznao i svoju buducu zenu Klaru Vesthof. On do tada nije bio narocito poznat - mada ga je Stefan poznavao jos od gimnazijskih dana ; svoju mladost on je proveo jureci za Lu Andreas Salome tumarajuci sa njom i njenim muzem po Italiji i  narocito po Rusiji, gde je upoznao kako pravoslavni misticizam tako i Tolstoja, Pasternaka i Marinu Cvetajevu. Nakon sto se veza sa Lu zavrsila on zapravo nije znao sta bi sa sobom zapoceo, pisao je pomalo Das Stunden Buch, putovao je opet u Italiju, potom Svedsku i Dansku, da bi onda odlucio kako bi bilo zgodno sta napisati o umetnosti. O ovome on nije znao mnogo te mu je jedan prijatelj pomagao da se u ovom smislu obrazuje i prosvetli. U toj koloniji u kojoj se zatekao upoznao je Klaru koja je bila vajarka i Rodenova ucenica. Tokom Rodenove posete Pragu, tada kada je putovao sa Muhom i druzio se sa Klimtom, Rilke prvi put upoznaje Rodena, kojem je jos juna iste godine poceo da pise gorljiva pisma, te mu predlaze da napise o njemu knjigu. Odlazi potom u Pariz, ostavivsi svoju zenu i tek rodjenu kcer kako bi sa Rodenom razgovarao. Naravno, u datim uslovima, ovaj brak nije potrajao vise od godinu dana : Rilke je imao izvesnih problema sa intimnoscu te je nakon perioda strastvene zaljubljenosti najcesce zene brzo ostavljao nakon sto bi se uverio u njihovu ljubav. Preklinjem one koji me vole da vole i moju osamu, pisao je.

Rilke je Rodenom bio potpuno ushicen te je odmah po poseti pisao Klari koliko je divan covek Roden i kako ga je samo lepo primio prekinuvsi rad da bi pricao sa njim : Cinilo mi se da sam ga oduvek poznavao napisao je izmedju ostalog. On je zaista tu monografiju i napisao a koja je izasla bas 1903. godine. Dakle - Stefan ju je vec tada mogao poznavati iako ne i Roden : prevod ove knjige na francuski uprilicen je tek 1905. godine. Rodenu se Rilkeovo pisanje toliko dopalo da je ne samo proglasio tu knjigu za najbolju napisanu povodom njegovog dela, sa najboljim razumevanjem stvari, vec je i pozvao Rilke da dodje u Medon i zivi tu pored njega u funkciji njegovog licnog sekretara. Rilke je ovo prihvatio te je godine 1905. i 1906. proveo u Medonu sa Rodenom i Rozom. Slika gore i ova levo prikazuje ga iz tog vremena.

Ovaj odnos Rilkea i Rodena potrajao je do maja 1906. godine kada Roden njega otpusta te uzima sebi novog sekretara, izvesnog Engleza Entonija. Oni su prolece 1906. godine putovali zajedno po Spaniji, obilaze Toledo, Madrid, Sevilju i Pamplonu. Medjutim, odjednom Roden odlucuje da ga Rilke zapravo iskoriscava zarad umetnickih veza i prijateljstava te naglo prekida ovo prijateljstvo, sto je Rilkea ne malo potreslo. Ipak, naredne godine Roden se predomislja te se miri sa Rilkeom iako se njihova poslovna veza nije obnovila : 1908. godine Roden se, nakon posete Rilkeovom stanu u Hotel Biron i sam tamo preselio. Odnos ova dva velika umetnika veoma je bitan ne samo zbog sjajne monografije koju je Rilke u svom zanosu napisao vec i stoga sto je Rodenov uticaj presudno vazan u Rilkeovom shvatanju poezije koje se tada bitno menja a sto je svog izraza naslo u njegovim Neue Gedichte. O ovome snimljena je i dokumentarna drama Rilke et Rodin - Une rencontre za francuski kanal Arte dok je izvesni Alen Kaningem Rilkeovoj prici posvetio roman nazvan Lost Son.

Ovu Rilkeovu knjigu o Rodenu izdao je kod nas Sluzbeni glasnik; nije bilo lako izabrati delove koje bih ovde postavila jer je sve tako lepo a u isto vreme utterly useless jednom istoricaru umetnosti iako je Rilkeovo razumevanje Rodena zaista neverovatno duboko. Pa ipak, ovo je pre svega divan pesnicki uzlet obozavanja jednog umetnika od strane drugog, koji vredi citati  kao lepo knjizevno delo. Evo delova koji govore o nekim od najpoznatijih Rodenovih dela kao sto su Poljubac, Vrata pakla ili njegove razne ruke ...

Roden se neprestano vracao,radeci svoje aktove, na ono uranjanje u sebe, vracao se onom napregnutom osluskivanju sopstvene dubine; takav je i predivan lik koji je nazvao La Meditation, takav je i onaj nezaboravni Voix interieure, taj najtisi glas pesama Viktora Igoa, koji je na spomeniku pesniku skriven ispod glasa gnev, i gotovo nevidljiv. Nikada se ljudsko telo nije toliko usredsredilo na svoju unutrasnjost, toliko bilo optereceno sopstvenom dusom, a opet toliko suzdrzano elasticnom snagom svoje krvi. A kako se samo duboko u stranu nagnutom telu vrat ponesto uzdize i pruza, podrzava glavu koja slusa daleki sum zivota; to je toliko duboko i silno proosecano da je nemoguce setiti se potresnije i produhovljenije kretnje. Uocljivo je da nedostaju ruke. Roden ih je osetio, u tom slucaju, kao suvise lako resenje zadatka, kao nesto sto ne pripada telu koje hoce da se bez tudje pomoci sakrije u sebe. Mogli bismo da se setimo Eleonore Duze kako je u jednoj od Danuncijevih drama, bolno napustena, pokusala da grli bez ruku i da bez ruku adrzava onog koji je napusta. Ta scena - u kojoj je njeno telo naucilo svojevrsno milovanje, koje ga je znatno prevazilazilo, spada u nesto sto se ne moze zaboraviti od njene igre. Prenosila je utisak da su ruke suvisne, da su ukras, neki predmet u posedu bogaih i neumerenih, a koji oni mogu da odbace u zelji za potpunim osiromasenjem. U tom trenutku delovala je kao da ne gubi nesto vazno; pre kao neko ko darujuci svoj pehar pije iz potoka; kao neko ko je nag i donekle bespomocan u svojoj bezdanoj golotinji. Takvi su Rodenovi kipovi bez ruku; ne nedostaje im nista sto je nuzno. Stojimo pred njima kao pred gotovim, potpunim delima, koja ne dopustaju nikakvo upotpunjavanje. Pri jednostavnom posmatranju ne javlja se osecaj nedovrsenog nego se javlja tek pri podrobnom posmatranju, u sitnicavoj pedanteriji, koja govori o tome da u telo spadaju ruke i kako ni u kojem slucaju telo bez ruku ne moze u potpunosti postojati.

Nije previse vremena minulo od kako su se poneki oborili na impresioniste koji su rubom slike odsecali drvece, ali na to su se brzo i priviknuli, uvideli su, barem u slikarstvu, da za umetnicku celovitost nije potrebna dorecenost, da nezavisno od toga u slici nastaju nove veze, novi odnosi i nove ravnoteze. Ni u skulpturi nije drugacije. Umetniku je dopusteno da od mnogo stvari sacini jednu i da iz najmanjeg dela neke stvari sacini svet. Postoje u Rodenovom delu ruke, samostalne, malene ruke koje zive, a da nisu deo nikakvog tela, ruke koje se uzdizu, uznemirene i gnevne, ruke na kojima zgrceni prsti izgledaju kao da laju, izgledaju kao pet sija pasa iz pakla. Postoje kod Rodena ruke koje hodaju, ima ih sto spavaju, a ima ih i sto se bude, ima zlocinackih ruku, opterecenih gresima otaca, i takvih koje su umorne, koje nista vise ne zele, koje su se skrile u nekom kutku kao sto cine bolesne zivotinje, znajuci da niko ne moze da im pomogne. Ali, ruke su vec slozen organizam, delta su u koju se uliva i razliva pregrst zivota sto dolazi izdaleka i uliva se u veliku maticu stvaranja.

Postoji istorija ruku; one doista poseduju sopstvenu kulturu, svoju osobenu lepotu; priznajemo im pravo na razvoj, priznajemo im zelje, osecanja, hirove i sklonosti. Ipak, Roden zna, zahvaljujuci sopstvenom obrazovanju koje je licnim naporom postigao, da je telo sastavljeno od pukih pozornica zivota, zivota koji na svakom mestu ume da bude velik i samosvojan. Roden je bio taj koji je posedovao moc da bilo kojem delu te daleke, ustalasane povrsi podari samostalnost i punocu celine. I kao sto je ljudsko telo za Rodena celina samo dotle dok kao neka opsta (unutrasnja ili spoljasnja) akcija sve svoje udove i snage drzi u spremnosti, tako mu se, s druge strane, sljubljuju delovi razlicitih tela koja se iz unutrasnje nuznosti pripijaju jedno uz drugo da bi postala jedan organizam. Ruka sto pociva na ramenu ili bedru nekog drugog, nije vise u potpunosti deo tela kojem pripada : iz nje i predmeta koji dodiruje ili drzi, nastaje nova stvar, stvar vise, koja je bezimena i nije nicija; a rec je upravo o toj stvari koja poseduje odredjene granice. To saznanje je osnova nacina na koji Roden grupise svoje likove; odatle proizilazi ona nevidjena povezanost figura, zaokruzenost formi, spregnutost po svaku cenu. 

Roden ne polazi od figura koje se medjusobno grle, ne poseduje modele koje bi namestao i komponovao. On pocinje na mestima gde je dodir najzesci kao na vrhuncima dela; pocinje tamo gde nastaje nesto novo, tu zahvata i posvecuje celokupno poznavanje svog alata tajnovitim pojavama koje prate nestajanje svakog novog dela. Radi, takoreci, pri blesku munja sto nastaju na tim tackama i stremi samo delovima celog tela, koji su obasjani. Car golemog skupa devojke i muskarca, koja se zove Poljubac, pociva u toj razboritoj i pravednoj podeli zivota; osecamo kao da se sa svih povrsi dodira talasi slivaju u tela, jeza lepote, slutnje i snage. Otud proistice da na svim delovima oba tela vidimo opojnost tog poljupca; cini nam se, on je sunce sto izlazi, a njegova svetlost sve obasjava.

Ali jos je uzviseniji onaj drugi poljubac, oko kojeg se, kao zid oko vrta, uzdize delo nazvano Eternelle Idole. Jednu od kopija tog mermera posedovao je Ezen Karijer, i u tihom sutonu njegove kuce taj jasni kamen ziveo je poput vrela u kojem uvek ista kretnja, isti uspon i pad zacarane snage. Devojka kleci. Njeno lepo telo se tek malcice povilo unatrag, desna se ruka priza unazad i prsti su, pipajuci, nasli njenu nogu. U te tri linije, iz kojih nema puta u svet, zatvoren je njen zivot i njegova tajna. Kamen pod njom uzdize je, a ona kleci. Pomisljamo, neocekivano, kako u stavu, u kojem se to devojce zateklo iz lenjosti, u sanjarenju, ili iz usamljenosti, kako u tom stavu upoznajemo drevnu, svetu kretnju u koju je utonula boginja nekog dalekog, okrutnog kulta. Glava te zene malo je napred nagnuta sa izrazom obazrivosti, nadmoci i strpljenja, gleda, kao iz visine tihe noci, dole na muskarca koji je svoje lice uronio u njene grudi kao u cvetni bokor. I on kleci, ali nize, duboko u kamenu. Njegove ruke su iza njega, kao bezvredne i prazne stvari. Desna saka je otvorena; gledamo u nju. Iz te skupine izbija neka tajnovita velicina. Ne usudjujemo se (a to biva cesto kod Rodena) da joj pridamo neko znacenje. Znacenja ima na hiljade. Kao sena provejavaju misli preko nje i iza svakog znacenja izdize se nova misao, i zagonetna u svojoj jasnosti i bezimenosti.

U tom delu zivi nesto od atmosfere Cistilista. Blizu je nebo, ali jos nije dosegnuto; blizu je pakao, ali jos nije zaboravljen. I ovde blistav sjaj dodira, iz dodira oba tela, kao i iz dodira zene sa sobom.

A nista drugo, osim uvek novo oblikovanje teme o dodiru zivih i ustalasanih povrsi, nista drugo nisu ni ona mocna Porte de l'Enfer, na kojima je Roden u samoci radio dvadeset godina i ciji odlivak jos predstoji. Istovremeno sa istrazivanjem pokreta povrsina i njihovim sjedinjavanjem, napredovao je Roden do istrazivanja tela koja su se na mnogim mestima dodirivala, tela ciji su dodiri bili zesci, jaci, neobuzdaniji. Sto su dva tela jedno drugome nudila vise dodirnih tacaka, sto su nestrpljivije jedno na drugo nasrtala, slicno hemijskim elementima velike srodnosti, to je cvrsca i organski povezanija bila nova celina koju su tvorila. Javljala su se secanja na Dantea. Ugolino, Dante i Vergilije, i sami lutalice, stiskali su se jedan uz drugog, pa vrtlog sladostrasnika, odakle se dize poput stabla pohlepna kretnja skrtice. Nadolazili su mu kentauri, divovi i nemani, sirene, fauni i zene faunova, sve te divljei grabljive polubozanske zivotinje prethriscanske sume. A on je stvarao. U stvarnost je prevodio sve likove i oblikeDanteovog sna, izdizao ih je kao iz uzburkane dubine sopstvenih secanja i tiho ih je, jednog po jednog, iskupljivao za bivstvovanje. Na taj nacin su nastale stotine figura i skupina. Ali pokreti, koje je pronalazio u recima pesnika, pripadali su drugom vremenu; budili su se u tvorcu koji ih je vaskrsnuo, a poznavanje hiljade drugih kretnji, pokreta, hvatanja, gubljenja, bola i napustanja, koje su, u medjuvremenu, bile nastale, i njegove ruke sto ne znaju za umor, sezale su dalje i dalje, preko sveta Firentinca, dalje, ka uvek novim gestovima i likovima.

Taj ozbiljni, sabrani radnik, koji nikad nije tragao za sadrzajem i koji nije hteo drugo ispunjenje nego samo ono koje je u njegovom uvek sve zrelijem alatu bilo dostizno, prolazio je tim putem, kroz sve drame zivota : sada mu se otvara dubina ljubavnih noci, tamna, bolno sladostrasna daljina u kojoj, kao u nekom jos herojskom svetu, nema odece, u kojoj su lica izbrisana, a jedino tela vaze. Zazarenih cula ulazio je, kao istrazivac zivota, u veliki metez ovog rvanja i ono sto je video, bio je zivot. Nije bilo tesno oko njega, majusno i zagusljivo. Bilo je prostrano. Atmosfera alkovena bila je daleko. Tu je bio zivot, bio je hiljadu puta u svakom minutu, bio je u ceznji i seti, u ludilu i strahu, u gubitku i dobitku. Tu je bila zudnja, neizmerna, zedj tolika da je sve vode sveta u njemu isusila kao jedinu kapljicu, tu nije bilo laganja i odbijanja, a kretanje davanja i uzimanja tu su bile istinite i velike. Tu su bili gresi i jadikovanja, prokletstva i blazenstva, i odjednom smo shvatili da je svet morao biti jadan, svet koji je sve to sakrivao i zakopavao, svet koji se vladao kao da to ne postoji. Tako je bilo.

Pored citave istorije covecanstva tekla je ova druga istorija koja nije poznavala prerusavanja, nije znala za konvencije, niti razlike i polozaje u drustvu - znala je samo za borbu. I ona je imala svoj razvitak. Iz nagona je nastala ceznja, iz pozude izmedju muskarca i zene nastala je zudnja coveka za covekom. I tako se ta istorija pojavljuje u Rodenovom delu. Jos je to vecita borba polova, ali zena nije vise nadjacana ili podlozna zivotinja. Ona je puna ceznje i budna poput muskarca, i izgleda kao da su se sjedinili da bi oboje tragali za njihovom dusom. Covek koji nocu ustaje i tiho odlazi drugom, nalik kopacu blaga, koji bi da veliku srecu, toliko mu neophodnu, iskopa na raskrscu pola. U svim gresima, u svim protivprirodnim zadovoljstvima, u svim tim sumnjivim i izgubljenim pokusajima da se u zivotu pronadje beskrajni smisao, postoji nesto od ceznje koja stvara velike pesnike. Tu covecanstvo gladuje za necim nedostiznim. Tu se ruke ispruzaju ka vecnosti, otvaraju se oci, bez straha gledaju u smrt; tu se razvija beznadno junastvo, cija slava dolazi i prolazi kao smesak, cveta i vene kao ruza. Tu su oluje zelja i zatisja ocekivanja; tu su snovi koji se promecu u dela i dela koja iscezavaju u snovima.Tu se bogatstvo snage dobija i gubi, kao u nekoj ogromnoj kockarnici.

Sve to postoji u Rodenovom delu. On koji je vec toliko preziveo, tu je nasao punocu i obilje zivota. Nasao je tela na kojima je svako mesto bilo volja, usta koja su imala oblik krikova kakvi se uzdizu iz dubine zemlje. Nalazio je gestove prabogova, lepotu i vitkost zivotinja, zanos starih plesova i pokrete zaboravljenih bogosluzenja, narocito povezanih s novim gestovima koji su nastali u dugom razdoblju kad je umetnost bila odsutna i za va ta otkrovenja slepa. Takve su ganove kretnje posebno zanimale. Bile su to nestrpljive kretnje. Kao sto onaj koji dugo trazi neki predmet, biva sve bespomocniji, rastreseniji, zustriji i oko sebe izaziva razaranje, gomila stvari koje otima njihovom poretku, kao da ih prisiljava da tragaju s njim - tako su i kretnje covecanstva, koje ne mogu pronaci same sebi smisla, postale nestrpljivije, nervoznije, brze i usplahirenije. A sva izmesana pitanjapostojanja leze oko njih. Ali, pri tome, pokreti tih kretnji postadose i suzdrzljiviji. Ne poseduju vise gimnasticku odlucnu jednostavnost kojom su raniji ljudi posezali za stvarima. Ne nalikuju pokretima koji su stalozeni u drevnim plastickim delima, ne nalikuju kretnjama kojima ke vazan samo pocetak i kraj. Izmedju ta dva jednostavna momnta ugurali su se brojni prelazi i pokazalo se da upravo u tim medjustanjima prolazi zivot danasnjeg coveka, njegovo delanje i njegova neaktivnost. Nastao je drugaciji zahvat, drugacije domahivanje, pustanje i zadrzavanje.

Sve te kretnje Roden je stvorio. Satvorio ih je u jednom ili u vise likova, na svoj nacin ih pretocio u stvari. Dao je stotinama i stotinama figura, koje jedva da behu vece od njegovih saka, da ponesu zivot svih strasti, bujanje svih pozuda i teret svih poroka. Stvorio je tela sto se posvuda dodiruju, koja su sljubljena poput zivotinja koje su jedna u drugu zagrizle i koje se kao jedno jedino telo ruse u bezdan; stvorio je lanac telesa, koloplete i vreze, stvorio je teske grozdove likova, u kojima se slast greha nedri iz dubine bola. Samo je Leonardo  (*) tako majstorski i nadmocno zdruzivao ljude u svom grandioznom opisu propasti sveta. Kao i tamo, i ovde su takvi koji se bacaju u ponor da bi zaboravili veliki bol, i takvi koji svojoj deci glave razbijaju da ne bi odrasla za taj ogromni bol.  Vojska tih figura bila je odvec brojna da bi stala u okvir krila Vrata pakla. Roden je birao i birao. Odbacio je sve sto je bilo odvec usamljeno da bi se moglo podrediti toj velikoj celini, sve sto nije bilo potpuno nuzno u tom sklopu. Pustao je da likovi, i skupovi likova, sami nadju svoje mesto; promatrao je zivot naroda sto ga je on stvorio, osluskivao ga i pustao svakome na volju. Tako je postepeno izrastao svet ovih Vrata. Povrsina te kapije, na kojoj su izradjene plasticke forme, pocela je da ozivljava; sa sve mirnijim reljefima uranjalo je uzbudjenjelikova u te povrsi.

U dovratku, na obe strane je ulaz, neko stremljenje i uzdizanje, a na krilima vrata je padanje, uzdizanje i sunovrat one kretnje koja preovladava. Krila vrata su ponesto u pozadini, a njihov je gornji rub od izbocenog ruba poprecnog okvira odvojen prilicno velikom povrsi. Pred njom, u mirno zatvorenom prosoru, postavljen je lik Mislioca, muskarca koji vidi svu velicinu i sav uzas ovog igrokaza, jer o njemu misli. Sedi, zamisljen i nem, tezak od slika i misli, a njegova snaga (a to je snaga onoga koji dela) misli. Celo telo mu je lobanja, a sva krv u njegovim zilama mozak. On je srediste vrata, iako iznad njega, na vrhu okvira, stoje jos tri muskarca. Dubina na njih deluje i oblikuje ih iz daljine. Skupili su glave, njihove tri ruke su ispruzene, zajednicki pokazuju dole na isto mesto, na isti ponor koji ih je privlacio svojom tezinom.

Mislilac mora da je u sebi nosi.

Rodin, Edward Steichen 1908.

EDIT (*) - Zaista ne znam na sta ovde Rilke misli kada pominje Leonarda; postoji jedna skica za Strasni sud pronadjena u Vindzoru za koju se veruje da je Leonardova ali je ona suvise opskurna i nedovoljno poznata da bi sluzila Rodenu kao uzor. Postoji takodje i serija skica Vizija kraja sveta koja nije jako poznata a na koju je Rilke mozda mogao misliti (slika desno). S druge strane mnogo je logicnija i jasnija veza Rodena sa Mikelandjelom cija je dela ovaj upoznao tokom boravka u Italiji i zavoleo; smatrao je da ga je Mikelandjelo oslobodio akademizma u skulpturi . Mikelandjelov Strasni sud iz Sikstinske kapele sa Vratima pakla ima sustinske i veoma bitne veze, dok je njegova skulptura ( pre svega Robovi i takozvani infiniti ) presudno uticala na Rodena koga su i zvali novi Mikelandjelo.  Naravno, pored Mikelandjela najbitnija veza jeste sa Lorencom Gibertijem i njegovim Vratima raja na baptisterijumu u Firenci.

Follow up : vise o vili u Medonu, iz jednog Rilkeovog predavanja, kao i o odnosu Rodena i fotografije mozete citati ovde.