Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)

I have been haunted by The Picture of Dorian Gray ...

 

Pre dosta godina, na sada vec nepostojecem kanalu Politika, imali su lep mada za neke izludjujuci obicaj da svaki dan posle podne pustaju stare filmove. Tako smo, pre nego sto smo uopste znali za nesto sto se zove TCM, sasvim lepo mogli da se obrazujemo i ucimo o istoriji filma. Medju ovim filmovima, sem celokupnog  opusa Hamfrija Bogarta, ubedljivo najcesce su pustali nekoliko filmova (kaogod sto su u okviru zimskog programa pustali uvek Toma Sojera i Lesi se vraca kuci na RTSu) : Sve o Evi (All about Eve), Rebeka (Rebecca), Malteski soko (The Maltese Falcon) sa pomenutim Hamfrijem, Harvi (Harvey) sa Dzimi Stjuartom (James Stewart), Arsenik i stare cipke (Arsenic and Old Lace) i - Sliku Dorijana Greja (The Picture of Dorian Gray). Moja sestra A. i ja , bivsi da smo deca iz najuzeg moguceg centra Beograda, te cak bez i ideje o nekakvom dvoristu u koje se silazi i juri sa nekom decom, sedele smo tako, iz dana u dan posmatrajuci sa paznjom crno bele slike kako promicu. Needless to say - do dana danasnjeg obe izuzetno volimo ne samo ove filmove koje sam pomenula vec upravo gajimo neku vrstu kulta starih filmova uopste. Medjutim, Dorijan Grej je, cak i u ovoj maloj skupini, a kamo li uopste, nesto sasvim posebno. A sada se pojavila nova verzija, koja je ovaj put zaista dala nekih indicija da bi mogla da bude ozbiljna verzija (ima mnogo raznih tumacenja ove knjige na filmu, ponekad je Dorijan cak i zensko i radi u nekakvoj modnoj industriji:) O tome, medjutim, malo kasnije, jer ovo je zapravo blog o starom filmu :)

Po misljenju mnogih, ne samo moje sestre i mom, ovaj film iako ne u britanskoj vec americkoj produkciji, jeste i dalje najbolja i apsolutno neprevazidjena filmovana verzija romana Oskara Vajlda (Oscar Wilde). O samom delu, koje je izlazilo prvobitno u Lipinkot magazinu (Lippincott's Monthly Magazine) u nastavcima 1890. godine da bi tek godinu dana  kasnije izasao kao knjiga sa dodatnih sest poglavlja, kao i o mojoj ljubavi prema doticnom - neki drugi put. Vazno je medjutim reci da ovo nikako nije bio i prvi film baziran na ovom romanu - vec 1913. godine a zatim i 1915., 1916. i 1917. snimani su kratki, crno beli i, naravno, nemi pokusaji da se Dorijan ovekoveci. Zatim sledi jedan Dorian free period, da bi 1945. godine bio snimljen ovaj, legendarni film.

 

Albert Levin sa glumcima na setu Slike Dorijana Greja

Film je rezirao Albert Levin (Albert Lewin), jedan od, meni bar, najinteresantnijih pojava u filmu tog vremena. Rodjeni Njujorcanin zavrsio je studije engleskog jezika a zatim i master na Harvardu. Jedno vreme je tako predavao engleski jezik na univerzitetu da bi se kasnije odlucio da se posveti filmu. Radio je razne poslove,polako se priblizavajuci srcu filmske industrije - u pocetku je pisao kritike za novine - da bi 1924. postao scenarista za MGM, potom producent a onda 1937. presao u Paramaunt. Nakon pet godina poceo je sam da rezira filmove, pise scenarija a neke cak i sam da producira. Tokom svih tih godina provedenih polako se probijajuci u Holivudu, Levin stice i mnoge prijatelje, a narocito je voleo da se druzi sa umetnicima - medju blizim prijateljima su mu bili umetnik Man Rej (Man Ray) i reziser Zan Renoar (Jean Renoir), sin slavnog slikara - kao i da sakuplja umetnine. Narocito je rado sakupljao upravo dela Mana Reja kao i  dadaisticko/nadrealistickog umetnika Maksa Ernsta (Max Ernst). Po nekim izvorima Man Rej je cak i aktivno ucestvovao u stvaranju vizuelnog identiteta nekih od Levinovih filmova. 

Ove podatke nikako ne treba zanemariti kada se posmatra Levinov filmski opus - narocito cinjenicu da je bio profesor engleske knjizevnosti i odusevljeni ljubitelj i sakupljac umetnina, sto ce imati vrlo bitan, cak presudan uticaj na njegove filmove u svakom smislu. Njegov je opus mali - snimio je tek 6 filmova, od kojih filmovi iz 40tih godina cine neku vrstu trilogije- to su : The Moon and Sixpence, iz 1942; The Picture of Dorian Gray, iz 1945. i The Private Affairs of Bel Ami iz 1947. Ova tri filma povezana su na mnoge nacine : sva tri su snimljena po knjizevnom predlosku - za Dorijana je jasno - prvi po delu Somerseta Moma (Somerset Maugham), inspirisanom zivotom Gogena a poslednji po delu Mopasana (Maupassant); svi su moralizatorski, bave se dekadencijom, seksualnoscu, umetnoscu; vizuelno su reseni u stilu fin de siecle; svi su crno beli, u vreme kada se uveliko vec snimaju filmovi u boji ALI - a ovo je veoma bitno - u svakome postoji trenutak kada se jedan ili dva kadra odjednom "oboje" - u prvom filmu cak postoji i gradacija - prvo se na momenat prelazi u sepiju, potom u boju. I , na kraju ali podjednako vazno - u sva tri filma igra Dzordz Sanders (George Sanders) tada veoma poznat glumac.

Za ulogu Dorijana Levin je izabrao americkog glumca Hurda Hetfilda (Hurd Hatfield) koji je do tada snimio samo jedan film ali je bio visoko skolovan (zavrsio  fakultet u Kolumbiji a zatim se doskolovavao u Velikoj Britaniji) i sposoban glumac oproban uveliko u pozoristu. Samom Hurdu nikada nije bilo jasno, i pored mnogih hvala koje je dobio za tu ulogu, zasto je on uopste izabran - govorio je "Oscar Wilde's original Dorian is blond and blue eyed and here I was, this gloomy looking creature. I almost didn't go to the audition, and when I did, all these blond Adonises were to the right and left of me. I looked like one of their agents!" I, zaista, fizicka slicnost - tacnije- nedostatak slicnosti sa Dorijanom iz romana jeste prvo sto ce neki Oscar Wilde enthusiast primetiti u ovom filmu. Nije Dorijan plavooki plavusan vec Basil, slikar. No, izgleda da ni Levinu to nije bilo toliko vazno. Ono sto se njemu svidelo kod Hurda jeste izvesna aristokratska hladnoca i poshness koja je njemu bila prirodna (te su mnogi mislili da je Britanac) kao i karakter - prvo sto je rekao na audiciji bilo je I don't belong here; prica se da je nakon sto je procitao odlomak iz knjige na toj audiciji , besan zavrljacio knjigu i ustao da ode :) Ovaj usamljenik - vec 

tokom 70tih preselio se na zabaceno imanje u Irsku gde je samovao sa svojim antikvitetima kojima je ispunio svoj dom - nije ipak bio srecan sto je dobio ovu ulogu - smatrao je da mu je ona ucinila vise zla nego dobra i u licnom zivotu i u karijeri : cesto je, rezigniran, umeo da za ovaj film kaze that picture i jos : " The film didn't make me popular in Hollywood. It was too odd, too avant-garde, too ahead of its time. The decadence, the hints of bisexuality and so on, made me a leper ! Nobody knew I had sense of humor, and people wouldn't even have lunch with me." Takodje i "For the longest time I worried that people wouldn't realize that for me Dorian Gray was a character part. That wasn't me !". Iako je tokom kasnijeg zivota imao jos zapazenih uloga, Hurd jeste zauvek ostao Dorijan za vecinu ljubitelja filma. Takva vrsta prokletstva, pogotovo kada dodje na samom pocetku karijere, jeste teret sa kojim se covek tesko nosi. Medjutim, on jeste imao osecaj za humor pa je tako rekao : "But not many actors are fortunate enough to have made a classic. One friend told me it's a good thing I didn't make Dracula and have my entire professional life dominated by that !". Glumca je Dorijan progonio ne samo profesionalno vec i u privatnom zivotu - naime, Hurd je veoma dugo izgledao veoma mlado, te su ga novinari i na taj nacin poredili sa likom koji je igrao. Hurd je na to u intervjuima cesto odgovarao kako ima sliku koju cuva na tavanu :) Istina je bila medjutim da za razliku od vecine svojih veoma porocnih kolega on nije pusio, pio, drogirao se vec ziveo povucemo na tom svom imanju u Irskoj redovno vezbajuci i vodeci zdrav zivot. 

Jedino sto je, izgleda, dobio iz ovoga filma bila je Andjela Lensberi (Angela Lansbury) koja je takodje tada nastupila u filmu na samom pocetku svoje karijere - njoj je to bio treci film. Doduse, vec je jednom bila nominovana za Oskara a sa ovim filmom je to bila po drugi put - time verovatno postaje jedna od najuspesnijih pocetnika iako te Oskare nije dobila. Ona i Hurd ostaju dozivotni prijatelji, cak se pod njenim uticajem preselio u Irsku a kasnije se i pojavljivao u njenoj seriji, jednoj od napopularnijih serija ikada, pri tom i veoma dugovecnoj - od citavih 12 sezona - Murders, she wrote. Andjela je svakako jedna od meni najomiljenijih osoba , bar sto se tice onih koje nikada nisam i nikada necu upoznati. Zajedno sa Megi Smit (Maggie Smith) ona je postala za mene neka vrsta zamisljene (imagionary) tetke sa kojom povremeno ispijam cajeve i jedem kolace. Pojava obe ove zene pleni i u meni pritiska neko dugme za utesni mode. Kada cujem glas Andjele Lensberi ili Megi Smit spremna sam da poverujem da ce sve biti u redu (slican umirujuci efekat na mene ima i glas Dejvida Atenboroua - David Attenborough ). Andjela ove godine puni 85 godina (!), a tada, kada je snimala Dorijana imala je samo 20 (vec duze vreme jedina je jos uvek ziva od svih koji su ucestvovali u snimanju ovog filma). Kao sto rekoh, za  ovu ulogu je bila nominovana za najprestizniju filmsku nagradu i to po drugi put, dakle, kritike su bile sjajne. U filmu ona igra ulogu Sibil Vejn (Sybil Vane) devojku cista i nevina srca koja je imala tu nesrecu da se zaljubi u Dorijana koji, zasitivsi je se,brzo  je odbacuje, sto se zavrsava njenim samoubistvom. Tu ulogu je prvobitno trebalo da dobije izgleda Dona Rid (Donna Reed), cetiri godine starija i vec prilicno afirmisana glumica, kasnije proslavljena u kultnom It's a Wonderful Life sa Dzimi Stjuartom a  koja je u filmu na kraju igrala Gladis Havard (Gladys Hallward) necakinju slikara Basila kojom se Dorijan kasnije verio. 

Svakako najstariji i najpoznatiji glumac u filmu bio je Dzordz Sanders (George Sanders), britanski glumac rodjen u carskoj Rusiji. Nakon sto je boljsevicka revolucija zapretila njegova porodica se seli nazad u domovinu, gde se i on skolovao. Bio je poznat kao covek tipicne pojave jednog Engleza iz visih slojeva drustva- savrsenog akcenta, pomalo snob i sa fantasticnim smislom za humor i dosetku koja se najcesce oslanja na ironiju. Kao takav se i probio u americkoj filmskoj industriji a narocito mu je odgovarala uloga Herija (Lord Hanry Wotton) u ovom filmu - naime, tesko je tako savrseno izgovarati toliko recenica koje su u stvari dosetke i epigrami Oskara Vajlda na nacin na koji je on to uspeo a da se ne zvuci kao da se deklamuje. Mislim da je to ujedno i jedan od retkih savrseno odradjenih aspekata novog filma gde ovog lika glumi Kolin Firt (Colin Firth) koji je svoj talenat za ovakvu vrstu uloga potvrdio jos davno u BBC mini seriji Gordost i predrasuda (Pride and Prejudice) gde je tumacio lik (a koga bi drugoga nego) Mr. Darsija (Darcy). Dzordz Sanders je svakako prica za sebe - pored glume (treba pomenuti da je dobio Oskara za sporednu ulogu u bas pomenutom All about Eve ali i da nam je ulepsao detinjstvo tumaceci Sir Kana u Knjizi o dzungli) napisao je i dva krimi romana, autobiografiju Memoirs of a Professional Cad (za koju je izjavio da bi trebalo da se zove A Dreadful Man :) a takodje je i pevao, te objavio par albuma ! Zenio se cetiri puta od kojih jednom sa glumicom Zazom Gabor (Zsa Zsa Gabor) a potom i njenom sestrom (!) a do kraja je imao devojke mnogo mladje od sebe. Pred kraj zivota, razocaran svojim neumitnim propadanjem - fizickim i psihickim - izvrsava samoubistvo u Spaniji napisavsi u oprostajnoj poruci : "Dear World, I am leaving because I am bored. I feel I have lived long enough. I am leaving you with your worries in this sweet cesspool. Good luck.". On je zapravo ziveo ono sto je njegov lik u ovom filmu propovedao.

Treba jos pomenuti da je slikara Bazila tumacio malo poznati Lovel Gilmor (Lowell Gilmore) koji je, iako sporedni glumac tokom cele svoje karijere, ovde zaista uspeo da prikaze tu blagu zblanutost,naivnost, senzibilnost i senzitivnost mladog slikara pomalo opsednutog Dorijanom (Hurd pominje da je nagovestena biseksualnost, kao sto sam navela, bila jedan od problema filma. Ja se tih nagovestaja gotovo ni ne secam, valjda su, tipicno za to vreme bili izuzetno suptilni) sto sve dovodi do poslednjeg ali mozda drugog po vaznosti lika ovog filma - tacnije nekoliko njih od kojih su dva najvaznija : Dorijan pre i Dorijan posle, bolje receno slike koje prikazuju Dorijana u trenutku kada je slikan i kakav on ostaje do smrti i Dorijana kakvog ga slika pokazuje posto je ovaj krenuo moralnom nizbrdicom. Jer, ovo nisu bile tek neke slike, napravljene u studiju za studio samo kao rekviziti. 

Nasuprot hronologiji filma - prvo je nastala slika pokvarenoga Dorijana. Zapravo, prvobitna ideja (najverovatnije samoga rezisera, videli smo njegove umetnicke afinitete) je bila da dva umetnika, dva brata blizanca, Ivan i Malvin Olbrajt (Ivan & Malvin Albright) naslikaju oba portreta - jedan dobrog a jedan zlog Dorijana. Izbor je zapravo bio fantastican , narocito sto se tice Ivana, slikara magicnog realizma,koga su nazivali The Poe of Painting i cija se poetika savrseno  uklapala u zadatak slikanja Dorijana vec ogrezlog u greh. Malvin je, sa druge strane, trebalo da izradi onog prvobitnog Dorijana, sto je izgleda donekle i sprovedeno jer postoje fotografije ova dva brata kako stoje pored takvog jednog dobrog Dorijana (dole). Medjutim, na kraju ipak, a iz meni nepoznatih razloga, Malvinov dobri Dorijan ostao neiskoriscen u filmu. Na kraju je portret lepoga Dorijana naslikao slikar Enrike Medina (Henrique Medina), portugalski akademski slikar koji se nakon sto je ziveo svuda po Evropi (London, Rim, Pariz, Stokholm) preselio u Ameriku gde se jedno vreme bavio portretisanjem glumica u Holivudu. Ovaj lepi Dorijan prodat je na jednoj aukciji za, kako se tvrdi, 25 hiljada dolara jednom Hurdovom prijatelju, koji mu ga je potom i poklonio. Sta se sa slikom desilo nakon Hurdove smrti - ne zna se - sve njegovo je nasledila jedna prijateljica a pre par godina je kuca i sve sto se u njoj nalazilo takodje otislo na aukciju i rasprodato. Moguce je tako da je i ta slika bila medju stvarima koje su tada prodate, mada

 

isto tako mogu da zamislim Hurda kako je, sav besan na that picture tokom svih tih godina, sa zadovoljstvom unistava na nacin na koji je to Dorijan pokusao u filmu :) Sve u svemu, ta slika je, od dve navedene krajnosti Dorijanove transformacije (ostaje pitanje o medju-slikama koja je bila ispravljana ili menjana, da li su obe ili su postojale i medju slike ? Olbrajtu su bile porucene cetiri ali je naslikao samo onu poslednju) svakako manje poznata i cenjena. Iako strasna (toliko da je jedna nasa draga komsinica, gledajuci film u svojoj ranoj mladosti, kasnije drzala knjigu u kaucu, sakrivenu od pogleda:) slika zlog Dorijana jeste od znacajnijeg i poznatijeg umetnika, pa je samim tim i vaznija : nalazi se u Art Institute u Cikagu, kao i mnoge druge Olbrajtove slike. Njegove slike su izuzetno prepoznatljive - vecito zabrinut i opsednut smrcu, promenama i propadanjem (neki vide njegovo ucesce u II svetskom ratu i izradjivanje medicinskih crteza za bolnicu u Francuskoj kao presudne za razvoj njegovog stila) njegovi likovi uglavnom i jesu strasni - deformisani, naduti, kao da su prekriveni nekakvim cirevima i u stanju polu raspadanja. Zato su ga upravo i nazvali Poom slikarstva - njegove slike su tegobne, mracne, ruzne i strasne. Pa ipak, davao im je upravo poetske nazive poput Into the World There Came a Soul Called Ida. 

Vazno je napomenuti da su ove slike, kao sto je to bilo i u drugim njegovim filmovima, sluzile i da se Levin poigra tehnikom, te da ih na taj nacin naglasi ali i iznenadi gledaoca - film je crno beli sem u ta dva slucaja kada se zumiraju slike. Ovaj inovativni potez Levina bio je veoma hvaljen u svoje vreme. Tehnika (crno-belo/kolor) je ovde bila u sluzbi ideje, gotovo na nivou simbola. Naravno, to nije prvi put da se posluzio ovakvom vrstom akcentuacije a zanimljivo je da su uvek u pitanju umetnicka dela kao pokretaci "boje" : kao sto sam pomenula, to je ucinio i u prvom svom filmu inspirisanom Gogenom a po Somersetu Momu - kada umetnik prelazi iz Evrope na Tahiti - film prelazi u sepiju; nakon sto umetnik otkrije svoje "remek delo" film prelazi u boju. Tako je i u trecem filmu, onom po Mopasanu - film postaje "obojen" u trenutku kada je u kadru slika "Iskusenje sv. Antonija" od - Maksa Ernsta ! Ovakvo "mesanje" tehnika, crno-bele i one u boji, iskoriscene jos i iz ovih razloga i na ovakav nacin - ja bar ne znam da je iko napravio pre njega. 

Ne samo to - u Dorijanu na primer ima jos umetnickih referenci koje otkrivaju senzibilitet ovog umetnika - na primer, macka pored koje je Dorijan naslikan i koja sugerise u filmu nesto super - naturalno jer se nalazi istaknuta u kadru u kojem Dorijan izgovara zelju da on ostane zauvek mlad kao na slici a da slika stari umesto njega - a koja ne postoji u knjizi, zapravo je odlivak originala skulpture staroegipatske boginje Bastet iz muzeja u Sent Luisu. Takodje, u jednoj sceni vidi se knjiga - originalno izdanje L'Morte d Arthur koju je ilustrovao Obri Birdsli (Aubrey Birdsley),sto sigurno nije slucajno - Obri je ilustrovao Vajldovu Salome i kretao se u njegovim krugovima (mada se nisu mnogo voleli :). Cak je i muzika pazljivo odabrana te Dorijan i Sibil sviraju Sopenove Preludijume. Tako je ovaj film u velikoj meri i neobicno za to vreme savrseno stilizovan i odredjen u velikoj meri ukusom jednog coveka, Alberta Levina. Zaista, ovaj ljubitelj umetnosti pokusava da stvori neku vrstu kompletnog umetnickog dela u filmu, osmisljavajuci pazljivo svaki njegov aspekt. Nije ni cudo sto je Suzan Feleman (Susan Falleman), strastveni istrazivac njegovog nevelikog dela svoju knjigu o njemu nazvala Botticelli in Holiwood : The Films of Albert Lewin - on je zaista, na neki sebi svojstven nacin - slikao svoje filmove.

Na kraju treba reci nesto i o tom novom filmu koji je i inspirisao pricu o starom a to bi otprilike moglo da stane u pasus : iako prema ovom filmu nisam gajila toliko nepoverenje da ga ne bi ni odgledala (kao sto je slucaj sa filmom Brideshead Revisited koji jos uvek ! nisam odgledala) moram reci da se moje impresije svode na ovo : jako lepo snimljen, jako lepo izgleda (kostimi, enterijeri, eksterijeri, grafika,kamera) Kolin savrsen za Harija a mali (Ben Barnes) more than pretty enough, ali film u celosti nije ono sto bi oni sa engleskog govornog podrucja rekli gripping - skoro pa da je dosadnjikav sve iako nam sada po prvi put pokazuju tacno zasto je to Dorijan tako zao i sta je sve zlo on uradio - sto ne cini nista sem da ukloni onu jezu i misteriju nedorecenih Dorijanovih grehova, kako je bilo u knjizi i ovom starom filmu. Lepo je Oskar rekao : "The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind". Tako da se novi film moze okarakterisati kao OK, kao verzija bolja od mnogih ali daleko od toga da moze da pridje starom filmu, i pored sve tehnike, efekata i slicnog. Kao sto rekoh - Kolin Firt je ono ponajbolje u ovoj verziji, Ben je zaista lep, Bazil (Ben Chaplin) je takodje dobro izabran ali, sve u svemu, ovaj Dorijan samo moze da prodje dok stari ostaje klasika i legenda.

Kao sto rece Hurd : " I have been haunted by The picture of Dorian Gray. New York, London, anywhere I'm making a personal appearance people will talk about other things but they always get back to Dorian Gray"