Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)

Babet

Jedna odista lepa vest oraspolozila je ove ovaj-vetar-i-sneg-nikada-nece-stati-i-mi-zapravo-zivimo-u-Narniji dane : veceras se u galeriji RTS-a otvara izlozba Bete Vukanovic,sto ce moci i da se prati uzivo na RTS 2 u 20h. I sad, nije to samo sreca sto cemo u moru raznih linija i tacaka i onda nista ili pak mazem se imalinom ili uporno pokusavam da iskocim iz neke rupe konacno videti i nesto od dobre, stare figuracije s kraja pretproslog i pocetka proslog veka (a da to nisu Paja Jovanovic i slicne velicine); nije ni samo to sto je Beta bila pretezno impresionisticke provenijencije, to jest sto je stvarala i u vremenu kada je i do nas dosao taj val leprsavosti sa Monmartra; vec bas volim tu Babet, volim je jos od studija kada su nam pricali o njoj i kako je skandalizovala Beograd sama oslikavajuci fasadu kuce/skole, sve u tregericama valjda, ili tako sto je dame-polaznice izvodila, po principu impresionizma, u plain air,na Kalis recimo, da tamo slikaju :) Volim je i zato sto je zbog jednoga Riste odlucila da napusti svetske gradove, pa i svoju domovinu i doseli se u Srbiju. Za to je trebalo hrabrosti :) Volim je i zato sto je onda, a sa tim istim Ristom, odlucila da preuzme Kutlikovu skolu i poduci crtezu i likovnim stvarima ove ovde Srbe koji sem te nisu imali umetnicke skole. A mislim da bih je volela i samo zbog par slika, kao sto je Letnji dan (dole).

Volela bih da je oko svega tako lako odluciti se kao po pitanju impresionizma, pa cak i onog naseg, pomalo zakasnelog, pomalo ne bas shvacenog i potcenjenog - jer ne mogu da poverujem da cak i najveci mrgud, koji je sav ozbiljan a impresionizam smatra frivolnom, prevazidjenom candy box umetnoscu,moze bez bar osmeha proci pored Moneovih lokvanja,stogova sena,Ruanske katedrale ili pak Degaovih balerina, Renoarovih rumenih devojaka ili pristojno zaposlenih dama Berte Moriso. Kako bi neko mogao, odistinski, nevoleti impresionizam ?

No, nije stvar ni u impresionizmu - Babetino vreme je ono vreme kada nasi umetnici pocinju da se usudjuju da iskorace iz Beca i malo pronjuskaju i po drugim umetnickim skolama, pre svega Minhenu a onda i Parizu. Ovaj prodor u svet odmah je rezultirao i sasvim drugacijim slikarstvom i akademizam jednog Paje Jovanovica ili Urosa Predica, Bukovca ili Steve Todorovica sada biva polako zamenjen tim titravim necim sto volimo da podvedemo pod impresionizam ali je zapravo jedno osobeno trazenje. Verujem da se to otiskivanje u svet nasih umetnika moze porediti sa onim trenucima prosvetljenja - kao kada je Vinsent otkrio prvo Pariz, pa onda i Provansu, kada sumorni jedaci krompira iz rudnika, nikakvi i garavi bivaju zamenjeni onim veselim Arlezankama, onim smesnim postarom ili cica Tangijem. Ili poput onog trenutka kada Gogen stize na Tahiti i otkriva neku novu poetiku inspirisanu golisavim devojcurcima. Otvaraju se oci, postaje se prijemciv za novo. I bez obzira sto ovi stari slikari jos uvek dominiraju javnim ukusom i velikim izlozbama, poput izlozbi udruzenja LADE, eto i kod njih se moze primetiti taj novi titraj zivota - kod Paje u nekim pozadinama, u novoj atmosfericnosti i laganosti. Kod Urosa - pa to je vec gotovo impresionizam u onim slikama pejzaza sa njegovog cardaka na Vracaru.

Babet se takodje skolovala u Minhenu i Parizu, gde je na akademiji i upoznala Ristu (levo- portret Riste od Bete). Oduvek sam se pitala kako je jedna tako svetska zena poput Babet, kojoj je pri tom umetnost i profesija i ljubav, uspela da se odrekne tih velikih centara umetnosti i odluci da se uda za Ristu i za njim dodje u Beograd koji je jos uvek vazio za mali i opskuran gradic koji jos uvek vise lici na tursku mahalu nego na evropejsku prestonicu. Tacno je da ljubav cini cuda i izgleda je i ovde ona odlucila umesto nesretne Bete kojoj je samo ostalo da se spakuje i sedne na voz sa svojim novim muzem...i stigne u Beograd koji u tom trenutku nije imao umetnicke skole do jedne, Kutlikove, a ni jednog jedinog izlozbenog prostora. Za razliku od dotadasnje prakse izlaganja slika po izlozima radnji, poput onih maturantskih panoa u Vojvodini, ona je zajedno sa Ristom i mladim vajarom - Simeonom Roksandicem -s jeseni 1898. godine napravila veliku izlozbu u holu narodne skupstine. Ne treba biti nepravedan i reci da su ovo troje bili prvi koji su osmislili i sproveli u delo ovakvu jednu izlozbu, koja je jos imala i svecano otvaranje, s Mihailom Valtrovicem na celu - bilo je nekoliko vecih izlozbi i pre - neposredno pre njih izlozbu je imao slikar  Leon Koen, kao i Kutlikovi ucenici, u istom prostoru. Medjutim, izgleda je ova izlozba bila senzacija jer danima nije nedostajalo posetilaca, a bilo je i tako vaznih kao sto je kralj Milan, taj seret i ljubitelj umetnosti. Milan im je kasnije i otkupio neka dela od kojeg novca su Vukanovici kupili plac za kucu u Kapetan Misinoj ulici. Samu kucu gradio je arhitekta Milan Kapetanovic a bas po potrebama dvoje slikara koji su jos, u medjuvremenu dobili i drzavnu dozvolu da preuzmu Ktlikovu skolu : imala je cak cetiri velika ateljea i prostranu terasu takodje pogodnu za slikanje. Beta je fasadu tada oslikala, predstavivsi na njoj tri muze koje je jos dekorativno obogatila plavim perunikama i paunovim perima. Na zalost, iako ta kuca i dalje postoji (broj 13.) ovog fasadnog umetnickog rada nema od drugog svetskog rata, kada je stradao u bombardovanju.

U okviru ove skole Beta je vodila nastavu za devojke (koliko me secanje sluzi Kiril je imao problema da uzima ucenice zato sto je bio musko:). Tada se jos poprilicno smatralo da je slikarstvo devojacka razbibriga a muska profesija - mnoge mlade dame pohadjale su casove u ovakvim skolama samo stoga da prekrati vreme i nauci se nekoj prikladnoj vestini. Taj seksizam moze se videti i na samim slikama ne samo srpskih vec i svetskih slikarki - teme dostupne zenama i nacin na koje su zene predstavljane govore mnogo. To su najcesce majke sa decom, mlade dame u bastama, ili u sobama, kako vezu, siju, citaju neku knjigu poezije, uvek u potpunosti nesvesne da su u tom trenutku slikane. To su intimni prostori gledani kao kroz neku kljucaonicu i retko ce zena mnogo odstupiti od nekog klisea pristojne gospodjice ili pozrtvovane majke. I ako su odstupale, znalo se ko su te gospodjice bile :) Zato je Beta i skandalizovala gradjane kada je sa gospodjicama ucenicama izlazila na Kalis, ili kao na fotografiji levo - na Topcider da slika u pleneru. Rista to, sa svojim momcima ucenicima - nije radio, zadrzavajuci se , i dalje, u ateljeu. 

Medjutim, i ovakva kakva je bila ova skola je imala ozbiljnih nedostataka : pre svega nastavnickog osoblja (broja : 2) nije bilo dovoljno, pogotovo sto je zainteresovanih bilo mnogo. Ovaj problem resen je tako sto su primljeni jos i vajar Djordje Jovanovic, slikar Marko Murat, Stojan Titelbah, Dragutin Inkiostri i drugi a skola je preseljena u zgradu u ulici Kralja Petra. Ova skola je presudna za razvoj naseg slikarstva toga perioda. Radila je uspesno do pocetka prvog svetskog rata, kada je zbog mnogih sukoba, izmedju ostalog i oko vlasnistva a i oko same nastave, prestala sa radom. 

Ovaj period je i inace bio veoma tezak, ne samo po Betu vec po Srbiju uopste - prvo su nastupili balkanski ratovi, a potom je i prvi svetski rat pokucao na vrata. Tokom balkanskih ratova Beta je radila kao bolnicarka i pomagala tokom rada sa bolesnicima kao prevodilac stranim lekarima. Medjutim negde na samom pocetku svetskog rata i Rista se veoma tesko razboleo. Oni su, zajedno sa vojskom, stigli do Soluna a potom su otisli za njima i u Marsej - Beta je, kao i u prethodnim ratovima, radila kao bolnicarka, negujuci ovaj put - i svoga muza. Jos jedna velika, mozda najveca, srpska slikarka je bila bolnicki dobrovoljac i u balkanskim ratovima a i u prvom svetskom ratu, gde je i sama podlegla tifusu 1915. - Nadezda Petrovic. Obe su kao intelektualke osecale posebnu vrstu obaveze prema svom narodu i zemlji (a Beta je itekako sebe smatrala Srpkinjom do tada). Na zalost, Ristu je zivot napustio 1918, na samom kraju rata. Beta se vratila u Srbiju (a ne u svoju otadzbinu, na primer) sledece godine. Izgleda joj kuca vise nije pripadala jer tamo vise nije zivela i radila - prihvatila je ponudu svojih prijatelja za atelje a zivela je u Domu ucenica u Beogradu, gde je i predavala crtanje. Nastavnik je bila sve do 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata (kao da joj prethodna tri rata nisu bila dovljna!) i  okupacije , a zbog njenog porekla, bilo joj je ponudjeno da saradjuje sa okupacionim vlastima, sto je ona odbila - kada su joj ponudili kao svojoj sunarotkinji mnoge privilegije ona se navodno obradovala takvoj pažnji, uz pitanje da li su pomoć ponudili i njenim susedima. Kada su joj, začuđeni njenim pitanjem, odgovorili da nisu, jer su njene komšije Srbi, ona im se zahvalila na ponuđenoj pomoći ističući da ne može da je prihvati pošto je i ona Srpkinja. I sad, jeste da je to samo po sebi plemenit gest,ali mi je drago to njeno odbijanje i stoga sto znamo sta se desavalo sa onima koji su cak i samo radili svoj posao za vreme okupacije, poput tek skoro rehabilitovane Zanke Stokic. Ovako, imala je prilike da dozivi ravno sto godina ! :)

Babet je zivela do 1972. godine i sahranjena je u Beogradu. Slicno Ljubici Cuci Sokic radila je do poslednjeg dana a, takodje poput Cuce, imala je atelje na Kolarcu. Za nas znacajna je pre svega kao pedagog, a onda i kao slikar. Beta se, doduse bavila i drugim stvarima, poput grafike ali to u ovoj sredini u to vreme jednostavno nije prihvaceno, pa je odustala. Takodje se bavila i umetnickom karikaturom, sa kojom je imala nesto uspeha cak i kod nas. Nakon smrti, a po njenoj zelji i testamentu, vecina njenih radova - u ulju, avarelu, crteza, skica, karikatura ... pripada gradskom muzeju u Beogradu, te se osniva legat Bete Vukanovic. Jedva cekam da vidim izlozbu :) i nadam se da je ovo neka tendencija koja ce se nastaviti pa da cemo uskoro, recimo, opet moci da vidimo jednog, meni taako dragog, Malisu Glisica ... :)

+ jedna smesna slika ne bas talentovanog Nikole Milojevica pod nazivom Umetnicka pakost

Dobar prijem Bete i Riste Vukanovića u Beogradu, uspešan u svakom pogledu, koji je rezultirao iznenađujuće brzim podizanjem sopstvenog doma, ateljea i radnih prostora koji su mogli da zadovolje potrebe jedne škole, kod dela beogradske kulturne čaršije izazvao je neskriven otpor i zavist. O tome na svoj način svedoči alegorijska kompozicija Umetnička pakost, rad plodnog ali nedarovitog beogradskog umetnika Nikole Milojevića (1865–1942). To je svojevrstan pamflet koji prikazuje autora i veoma uglednog ali ostarelog slikara Stevu Todorovića, kako zanemareni, odbačeni i oboreni leže nasred ulice, dok im kostur, personifikacija smrti i asocijacija na onda tek preminulog osnivača Prve srpske slikarske škole Kirila Kutlika, i velika zmija koja na njih sikće, kao simboli umetničke pakosti, preče put do ugodnog enterijera doma i škole čije blagodeti nepravdeno uživa novajlija Rista Vukanović. On je prikazan u toplom ateljeu, doduše bez Bete, sa Kupidonom koji mu više glave svira. Napolju, u surovom zimskom pejzažu, leže u snegu dvojica smrznutih umetnika, jedan je Miloš Tenković dok nad drugim jedva stoji, sa slikarskim priborom na leđima, u zakrpama, onda mladi dođoš iz Dalmacije, daroviti Paskoje – Paško Vučetić.

Nije sasvim jasno zašto u slici Nikole Milojevića pored Riste Vukanovića nije prikazana i njegova supruga, inače nerazdvojni saradnik i pedagoški stožer škole koju su oni preuzeli posle Kutlika. Neizvesno je da li razlog tome treba tražiti u patrijarhalnoj svesti sredine, gde je muškarac glava porodice i stoga glavni odgovorni, ili možda u činjenici da se izuzetno marljivoj, stvaralački raznovrsnoj, veoma plodnoj i tokom prve decenije XX veka u kulturnom životu Beograda nesporno zapaženo angažovanoj Beti nije moglo bilo šta ozbiljnije prigovoriti. Do koje mere je ona bila u to vreme doista sveprisutna u srpskoj kulturnoj svakodnevici, najbolje ilustruju, pored besprimerne pedagoške delatnosti, njeno pojavljivanje u javnosti i njena izlagačka aktivnost.

iz kataloga Betine izlozbe 1958, napisao Bozidar Kovacevic.

Ja licno mislim da je Milojevic namerno i sasvim svesno izbacio Betu sa ove kompozicije jer mu je bilo ispod svake casti da je ukljuci i samim tim joj da na vaznosti. Mislim, dakle, da mu je bilo potpuno nezamislivo da ga tamo neka zena tako sistematski nadmasuje na svakom koraku i u svakom pogledu. Tako da je, verujem, smatrao, da izostavljaujuci je zapravo cini najvecu mogucu uvredu. Takodje je i onaj kupidon po mom misljenju recit - kao da sugerise da Ristom vlada nekakva zaslepljujuca ljubavna pomama i Eros pre nego razum (te je odbacio pravi put, nacin i Stevu i Milojevica, okrenuvsi im ledja, zagledan u nesto sto ne zeli ni da prikaze:)

++ jedna smesna, premda pozitivna, kritika (prva izlozba Lade, 1906.)

Odeljenje g-đe Vukanović odnelo je pobedu. Sve je umetnički izrađeno. Ne znate koja je slika od koje lepša: da li posle kupanja ili oni portreti, ili je ono cveće u vaznama ili onaj divni predeo iz Rakovice. Svi su se posetioci u njenom odeljenju najviše zadržali, i najprijatnije se osećali.

Obozavam stare kritike.