Teo i ljubazni Djoka ili - osujecenost u Srpskoj Crnji

U nasem obozavanju velikih umetnika (a ja sam takvom idolopoklonstvu narocito sklona) koje ume da bude pristrasno koliko i snazno, cesto zaboravljamo ne samo to da su i oni, na kraju, bili samo ljudi, vec i to da su bili okruzeni takodje ljudima, manje poznatim, neuporedivo manje slavljenim a koji su odigrali, medjutim, presudnu ulogu u razvitku toga genija. Retko o takvima mislimo, a i kada to cinimo to je precesto sa izvesnom zaviscu; tja, blago njemu bio je blizu obozavanoga -, bio mu je blizak, mozda cak i drag ! Naravno, retko ko bi zaista zeleo da je na mestu ovih, najcesce, patnika, koji su nase genije morali podnositi. Pa ipak, cesce cemo se zaneti najobicnijom stvari koju je majstor upotrebljavao i drzao ruci, kakvim jadnim perom ili pohabanom foteljom, nego sto cemo misliti o tim ljudima. Takav jedan bio je, recimo, Teo van Gog; oduvek sam mu se divila i smatrala ga izrazitim herojem : trebalo je istrpeti tog brata Vinsenta. Ovim ne mislim da kazem da ja Vinsenta ne volim, sta vise veoma ga volim; ali - trebalo bi priznati da je on bio potpuno neuravnotezena osoba, da ne kazem - sasvim lud. Neki kazu da je sve to njegovo ludilo poticalo od epilepticnih napada, a time objasnjavaju i neobican stil i nacin njegovog slikanja; drugi tvrde da je Vinsent zapravo patio od onoga sto danas nazivamo bi-polarnim poremecajem. Sasvim je moguce da je, nesretan kakav je bio, (po druge i po sebe) on patio od oba. No, nauku na stranu, sasvim je sigurno da nije bio bas ... sasvim normalan. Pre svega, patio je od nekakvog apostolskog kompleksa, imajuci stalnu potrebu da nekoga spasava (bilo da je to trudna prostitutka-alkoholicarka koju bi pokupio sa ulice ili siromasni rudari iz Borinaza) u isto vreme sustinski nesposoban da pomogne sebi; dalje, imao je brojne fiks ideje (bilo da je to zelja da bude svestenik, misionar, propovednik ili pak da napravi komunu slikara u Arlu) od kojih onda nije odustajao dok ne bi bio potpuno unisten i pobedjen; na kraju i na sve to - imao je i takav karakter da ga gotovo ni roditelji vise nisu mogli podneti a prijatelji brzo ostavljali da se sam bori sa svojim demonima. Bio je strastven, bio je prek i bio je poprilicno divalj. Njegova biografija prepuna je nasilja, najpre prema samom sebi - pored onog uveta za koje svi znaju - on je, na primer, sebi przio ruku na sveci onda kada mu nisu dopustali vezu sa rodjakom Ki (koja ni sama nije bas nesto ginula da se spetlja sa Vinsentom:) a ne bi trebalo zaboraviti ni napade ljubomore kada se Teo zenio i, narocito, kada mu se rodio sin.

Kao sto znamo, porodica van Gog sva se bila sazdala da od Vinsenta nacini coveka; zaposlili su ga u porodicnoj galeriji Gupil i premestali iz grada u grad (Hag, Brisel, London, Pariz) no ni u jednoj sredini Vinsent se nije snasao : nisu ga mogli podneti ni zaposleni a ni musterije, a i on radije provodi vreme po muzejima nego sa dosadnim kupcima. Na kraju je dao otkaz i tada pocinju njegova potucanja i trazenja sebe i svog zivotnog poziva : pokusavao je da bude ucitelj, prodavac knjiga, zeleo da upise Teoloski fakultet u Amsterdamu no je odustao jer su mu starogrcki i latinski bili teski, pozeleo onda da postane propovednik-laik, ali su mu rekli da nema talenta, ipak otisao rudarima u Borinaz gde se toliko saziveo sa njihovim cemernim zivotom i strasnim stanjem - da su ga otpustili; tada odlucuje da ipak nastavi sa time, bez plate. Tada se negde javlja i ideja da bi trebalo da se bavi crtanjem; to je trenutak kada ga Teo, njegov mladji brat, ohrabruje i pocinje da ga izdrzava. No, i onda, prica se opet ponavlja kao i sa svim Vinsentovim prethodnim naporima - upisuje se pa ispisuje sa Akademije u Briselu, pocinje da uci kod holandskog slikara Mauvea, pa se svadja sa njim da bi onda probao sa Parizom i ondasnjom Akademijom : kolege ga ismevaju, rugaju mu se a on se svadja kako sa njima tako i sa profesorima i njihovim metodama. Napusta i to. U ovom trenutku, verujem, vecina bi vec izgubila svako strpljenje sa ovakvim svojim bratom; ono sto Tea cini tako velikim je upravo to sto on nikada nije odustao. Teo je, zaposlen, odgovoran, potom i ozenjen, pa i otac, jednako Vinsenta izdrzavao, slao mu boje i platna, ohrabrivao ga; cak mu je pomogao svim svojim snagama da dovuce onoga Gogena u Arl, sto je bila jedna od najtrajnijih i najneobjasnjivijih Vinsentovih opsesija. Kada se sve zavrsilo onako kako znamo da jeste - Teo je opet bio tu kako bi skupio, koliko- toliko i na veoma kratko, ali ipak, Vinsenta ponovo na gomilu. Teo je bio tu do kraja Vinsentove nesretne egzistencije, bez obzira na sve padove kroz koje je ovaj prolazio i to bez ikakve ideje, sem neke duboko intimne, da ce od Vinsentove umetnosti ikada nesto i biti. Potvrde talenta i vrednosti nije bilo; nije smeo cak ni da pokaze i ponudi svojim klijentima u Gupilu Vinsentova dela, koja je ovaj slao a Teo uredno slagao u podrum. Mora biti da je Teo, uspesan diler umetnickih dela, ipak u sebi prepoznao vrednost Vinsentove umetnosti, iako istovremeno svestan da je ona dosla pre vremena; ipak je on bio taj koji je u Gupilu promovisao prethodno - impresioniste, pa i Gogena, koji su u to vreme takodje bili jos nepotpuno shvaceni i prihvaceni.

Teo je bio taj tihi heroj, onaj koji deluje u senci i na koje tako cesto potpuno zaboravljamo. Da nije bilo njega danas sasvim sigurno ne bismo mi imali Vinsenta. Prepiska izmedju Vinsenta i Tea je ogromna; cine je vecinom Vinsentova pisma Teu, mada su sacuvana i neka Teova Vinsentu. Kod nas postoji nekoliko izdanja Pisama bratu no to su sve samo izbori. Koga zaista zanima fenomen ovog odnosa i Vinsentovog slikarstva - koje se jedino moze i shvatiti preko ovih pisama u kojima on govori veoma mnogo o svom slikarstvu - predlazem da poseti ovaj sajt, gde se nalaze sva Vinsentova pisma (Teu, sestri, majci) kao i Teova Vinsentu. Pri tom je lepo prikazano sve ono o cemu se govori u pismima sa vezama do tacno tog crteza ili  slike o kojoj je u pismu rec. O ovom odnosu dvojice van Gogova Robert Altman je snimio i film 1990. godine Vinsent and Theo (prethodno mini serija, spojena u dvo i po casovni film a u kome Tim Rot igra Vinsenta) ciji se trejler moze videti na IMDb. Na zalost, a skoro pa da kazem i gotovo ocekivano, Teo je zavrsio svoj zivot samo nekoliko meseci nakon svog brata; umro je, izgleda, od posledica sifilisa. Kao sto sam to ranije pominjala, sahranjen je pored svog brata; grobove im spaja brsljen srastao nad njihovim grobovima onako kako su se i njih dvojica drzali jedan drugog za zivota. On je imao trideset i tri a Vinsent trideset i sedam godina.

Tako i sa Djurom. Djura, doduse, nije bio neuracunljiv, samo je bio nesnosan. Imao je i on strastven i prek karakter te je vecito bio u zavadi kako sa svetom, tako i sa sobom samim. Kako je on to u jednom pismu (dole) rekao - kriva za to bila je njegova narav koja je dosta neharmonicno u mene smestena. Kao i, kasnije, Vinsent - i Djura se potucao po svetu, mada vise po Srbiji : menjao je namestenja, uglavnom uciteljska, ziveo u trajnoj neslozi sa ljudima koji su ga u tim mestima okruzivali ( ja nisam za ove ljude, nit su oni za mene : razmazeni, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnetavajuci. Bogati su cicije, zvanicnici globitelji, a svi pakosni. Ako jos dugo ovde ostati uzmoram, desperiracu, pisao je u Kikindi), nalazio medju njima veoma malo prijatelja a mnogo vise onih sa kojima se svadjao ili tukao. Ostar na jeziku i ponekad kratke pameti  Djura se vazda nalazio u situacijama gde bi ga neko rado strpao u aps, bili to njegovi sugradjani ili vlast sama. Kao i Vinsent - voleo je da sedi po kafanama; umeo je mnogo da popije, iako ne apsint vec rakiju ili vino, da bi, kao i Vinsent, onda mrzeo sebe zbog toga. Kao sto je napisao : Pijem, pijem ... ali u picu jos nikad ne osmenu'. Prijatelja je i on imao malo, a mnogi su ga tokom vremena i napustili zbog te preke naravi; cak se i sa ocem, koji je poput Vinsentovog bio svesteno lice, zavadio ( Djuro! Lud si, pust si ! Niti ti ja mogu pomoci niti mi dolazi kuci, ne sad, nego nikad ! pisao je Dionisije Jaksic). Zena ga je zbog pica sa decom napustala da bi se onda opet vracala; jer - on je i pored svog bombasticnog temperamenta umeo da biva i dobar, mio a pre svega je bio posten. Slicno kao Vinsent - i on se oprobao na skolama i akademijama, skolujuci se u Temisvaru, Pesti, Becu (mada taj prvi put nije upisao Akademiju vec je isao po muzejima i - kafanama), Minhenu a onda ponovo u Becu; i on ih je napustao. Ucio je i kod slikara, tada i sada veoma cenjenog Konstantina Danila, u cijoj je kucnoj biblioteci upoznao i zavoleo dela Bajrona, ali je njegove pouke naposletku odbacio i nikada nije o njemu posle mnogo govorio, slicno kao Vinsent sa Mauveom. Iako je za zivota ipak stekao nesto vise postovanja nego Vinsent, kao pisac pre svega a onda i kao slikar, Djuri se takodje desavalo da bude ponizen i odbacen : ne samo sto su mu ranu ikonu Bogorodice napali nozevima u rodnoj Srpskoj Crnji vec se cesto desavalo da, kao i Vinsent, dugove isplacuje preko slika; medjutim, ni to nije vredelo jer su mu portrete cesto vracali, nezadovoljni onim sto vide pred sobom. Da ne govorimo o tome da se desavalo da pise firme za kafane, moluje kuce, kreci i sara sobe pa cak i da farba namestaj ... dok je u mladosti pomisljao cak da postane kaludjer, pa se u Krusedolu jedno vreme i za to spremao.

Naravno, izmedju Vinsenta i Djure ima i mnogo razlika; pre svega je to u godinama njihovog rodjenja a potom i mestu odakle su ponikli, sto za sobom vuce i neke duboke karakterne ali i stilske razlike. Djura je rodjen 1832. godine u Srpskoj Crnji, sada na samoj granici Srbije i Rumunije, u Banatu dakle, koji je tada pripadao Madjarskoj, odnosno Austro-Ugarskoj; Vinsent je rodjen dvadesetak godina kasnije, 1853. u malom holandskom mestu. I u jednoj i u drugoj porodici bilo je vise dece - Djura je imao sve samu bracu i jednu sestru a Vinsent dva brata i jos tri sestre. Medjutim, glavna razlika, mislim, potice iz cinjenice da je Holandija tada vec bila jedno uredjeno i mirno podrucje dok se ovaj ovde Balkan svakoga casa potresao : i sam Djura je, sa samo sesanaest godina, kao dobrovoljac pristupio kikindskoj ceti koja se borila za oslobodjenje tokom revolucije 1848/49. Vec tako mlad, dakle, doziveo je uzas i sve strahote rata koji se potom zavrsio lose po stranu na kojoj je on bio (Srbi su se, tlaceni od Madjara, borili na strani Austrije ali nisu za to dobili obecanu nagradu - samostalnu Vojvodinu), te je preziveo ne samo borbe vec i glad i jad koji su potom usledili. Oca su mu potakazali  i uhapsili, kucu i sve u njoj konfiskovali. Ovo ce kod Djure razviti dve veoma bitne karakteristike celokupnog njegovog dela i svetonazora : prvo, razgorece u njemu jedan snazan patriotizam,na ivici nacionalizma, koji mi sada kad citamo takve njegove pesme vec jedva mozemo pratiti; drugo - zbog razocarenja koje je doziveo nakon neispunjenih nada i teznji revolucije Djura ce postati neverovatan cinik i ogorceni protivnik politike i politicara, zbog cega ce imati  u zivotu dosta poteskoca. U stvari, njegovo ogorcenje ce usmeriti ka vecini ljudskoga roda. Njegova poetika - u knjizevnosti kao i slikarstvu - zestoko je romanticarska, sa svim sto to podrazumeva. Sve to - jos pre no sto se Vinsent uopste i rodio; a kada se to desilo - on je ziveo i rastao u mirnoj zemlji i u relativno imucnoj porodici u kojoj su se gotovo svi bavili  religijom ili umetnoscu. Ne samo sto je epoha bila druga - iako je u pitanju samo par decenija - vec su to bile i okolnosti. I, iako Vojvodina zaista lici na Holandiju, sem naoko tu nema nikakvih drugih slicnosti, posebno ih nije bilo u to vreme. Vinsent je, tako, imao posve drugacije ideje i poglede a zapravo je bio jedan internacionalni duh koga su se malo ticali rodoljubivi napevi i nacionalni legendarni junaci. 

Pa ipak, ova dva coveka meni su veoma slicna - umetnost na stranu - po svojoj razbarusenoj i divljoj naravi, po zlosrecnoj sudbini, po nekom gotovo samovoljnom izgnanstvu od ostatka sveta. I po tome sto su obojica, odbaceni od gotovo svih, pored par prijatelja imali i tog jednog - u Vinsentovom slucaju brata, u Djurinom prijatelja - koji nisu odustajali od njih. Djura je svog tihog heroja pronasao u uredniku casopisa Danica, postovanom Djordju Popovicu. O ovom coveku ja malo znam, cak i manje nego o Teu; moralo bi se vise citati kako bi se saznalo kako je do tog trajnog prijateljstva doslo, kako se ono razvijalo i opstajalo svo to vreme. Tek, koliko sam shvatila, oni su se upoznali i sprijateljili u Novom Sadu, (ili je pak to bilo u Becu, onaj prvi put, kada je Djura dane provodio u jednoj kafani sa, reklo bi se, polovinom tadasnje srpske inteligencije : Djurom Danicicem, Zmajem, Brankom Radicevicem, Stevom Todorovicem, Novakom Radonicem, Svetozarom Mileticem i drugima) dok je Djura jos pokusavao da tamo nesto zapocne. Prepiska se nastavila i posto je on napustio Novi Sad (on objasnjava i zasto u poslednjem pismu koje dajem) a ovoga Ljubaznog Djoku on najcesce naziva i svojim jedinim prijateljem i bratom. Ljubazni Djoka je, slicno Teu, primao sve sto mu Djura salje ali je sa tim i nesto cinio, redovno ga objavljujuci u Danici; Djura mu je davao toliko poverenja da mu je slobodno prepustao da sredjuje ove radove, dodaje interpunkciju, doteruje stihove i jos mnogo sta. Za ovo nije dolazilo, najcesce, ni do kakve novcane nagrade ali mu je zato Popovic cesto novcano pomagao, kao i svojim vezama, te je tako njegov doprinos bio presudan i onda kada je Djura pozeleo ponovo da ide u Bec, da nastavi skolovanje. Tako da - iako nisu bili braca (njegov rodjeni brat postao je svestenik u Crnji, sa drugima ne znam sta je bilo) - ovaj Djoka bio je Djurin Teo; doduse, nije Djuri u potpunosti zavisila egzistencija od njega, ali ga je pomagao kako je god to mogao, te je Djura smatrao da mu ovaj pomaze jos i vise nego sto bi da mu je Djoka brat rodjeni. Doduse, iako on to tako kaze - da mu je Djoka jedini prijatelj - trebalo bi ne gresiti dusu i pomenuti i to da mu je veliki i odan prijatelj bio i Zmaj; nakon sto je nastradao od ruku batinasa, neposredno pred smrt, Zmaj mu je najvise pored postelje sedeo i sa njim dugo razgovarao.

Obojica su umrli duboko nesrecni; Djura 1878. godine u Beogradu, nekoliko godina posto mu je Stojan Novakovic isposlovao zaposlenje u drzavnoj stampariji; Vinsent dvanaest godina kasnije, 1890. godine, u Overu, pucajuci u sebe. Teo je zabelezio da su njegove poslednje reci bile Tuga ce trajati vecito. Djura se nije ubio ali kao i da jeste, na neki nacin : bolovao je od tuberkuloze ali se nije lecio; povrh bednoga zivota (poslednjih godina u Beogradu, u Skadarskoj) i te bolesti on se i dalje ni malo nije suzdrzavao kritike kako one za kafanskim stolovima, gde su ga cesto spijuni prisluskivali i onda tuzakali vlastima, tako i u stampi. Ona poslednja i presudna - namenjena generalu Ranku Alimpicu (Djeneral Ranko kicos s ufitiljeni brcici:) - je gotovo bila samoubilacki cin. Alimpic se osvetio poslavsi batinase koji su ga tako izudarali da je jedva ostao ziv, a i to ne zadugo. Nije ovo bio prvi put da ga nocu prate i tuku, no su ove batine udruzene uznapredovalom bolescu, dovele Djuru do kraja. Nije stigao ni da sluzi zatvorsku kaznu koja mu je zbog klevete bila dosudjena, kao vec nekoliko puta pre.

Vinsentova pisma Teu su lako dostupna kako u knjigama tako i na internetu; Djurina pisma nisu. Koliko ja znam, medjutim, objavljene su dve knjige njegovih pisama (Prosveta 1951. godine i Slovo ljubve 1978.) od kojih ja do sada nisam imala prilike da drzim u rukama ni jednu, te cu ih tek potraziti; nekolicina pisama, medjutim, nalazi se i u cetvrtoj knjizi Celokupnih dela koja je 1931. izdala  Narodna prosveta a koje mi imamo u nasoj kucnoj biblioteci; tu se nalaze pisma Djordju Popovicu, kao i jedno Stojanu Novakovicu i jos Uspomene koje je posvetio prijatelju Jovanu Jovanovicu Zmaju. Ovde donosim nekoliko pisama, celih ili u delovima koje je pisao ljubaznom Djoki. Sa Djokom ne znam sta je potom bilo - Djura je cesto spominjao bolesti - tek pisma njemu upucena, bar u ovoj knjizi zavrsavaju se sa onim iz novembra 1863. godine. Zanimljiva su i s obzirom da su Djurina a i da se stekne osecaj za pisanje i izrazavanje tog vremena. Posle tih pisama objasnicu i podnaslov, tacnije, sta je prouzrokovalo tu osujecenost u Srpskoj Crnji :)

- pocetak juna 1861.

Ljubazni Djoko ! Sutra idem s mladom na vencanje. Nemoj se cuditi zasto tako brzo iznenadno. Ta ujedanput sam uvideo da je sve propalo, nestalo je nade, nestade pouzdanje u srecu; a samo jedno uzivanje puste slobode, koja meni starom becaru u deo pade, bez osmeha i umiljatog pogleda, mislim da je teze nego i robija sa vernim pratiocem. Zato, cim sam nasao priliku, odmah sam odlucio zeniti se. Nevesta mi je devojka, necu kazati lepa, ali kol'ko sam je upoznati mogao, njena ce dobrota zameniti lepotu; bice vredna, a ljubice me, i tim ce mi doneti srecu u kucu. Ona je kci ucitelja ovdasnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do postenja i skromnosti; kazao sam joj da imam jednog prijatelja (tebe), i ona ti evo iz postovanja salje po obicaju dar, pozdravlja te i zeli da skoro ozdravis i da nam u goste dodjes. 

Imam dve pricice gotove, i cim vidim da "Danica" izlaziti pocne, poslacu ti ih obe. Odsada moze-biti da cu i vise pisati, a mozda cu i sasvim prestati - videcu, kakvoga vec raspolozenja budem.

Nadam se da ti je vec dosad mnogo lakse, ako "Komarac" ne laze; a mozda si i ozdraveo. Ako si zdrav, cuvaj se brate, da opet u krevet ne padnes, nemoj onako mnogo raditi - ta niko ne moze vise traziti nego sto se uciniti moze, a sam sebe da upropastis grehota bi bila. Nemoj zameriti sto te savetujem. Ti si mi kazao da si moj prijatelj - a meni bi zao bilo da izgubim jedinoga prijatelja. 

Bog neka ti bude u pomoci!

Tvoj brat Djura Jaksic

Gledaj da ozdravis, ne sali se ! A ovaj dar sto ti moja nevesta salje, primi kao od rodjene snase.

U Pozarevcu, 10. junija 1861.

Ljubazni Djoko ! Znas da sam se ozenio, ali ne znas da mi je o svadbi i otac bio ovde. Tom prilikom mi je obecao da ce me za dve godine u Becu, Minhenu, ili gde ja hocu, sa 240 for. a vr. godisnje, potpomagati. - To je malo, Djoko, ali sam i na to malo pristao, a sve u nadedji da cete mi vi, moji dobri prijatelji, potpomoci. Zato, Djoko, sloz'te se vas nekoliko, pa gledajte da me i vi bar sa 20 for. mesecno potpomognete. Tim ce mi biti stanje olaksano; a da cete dobro delo tim uciniti, o tom mislim da ste uvereni.

Zena mi je Srpkinja, ali i ona hoce da ide sa mnom. Tom prilikom ce se nekom lepom zenskom radu nauciti, a i meni ce lakse biti s njome ziveti.

Budi i sad, Djoko, kao sto si i svakad bio, meni prijatelj; ponudi sve koje poznajes da su dobri ljudi, da pomognu Srbina u nevolji; a nece l' niko, Djoko, Boga mi, ma od gladi skapao, hocu da idem. Odgovaraj mi naskoro, jer cu julija meseca p.v. vec da polazim. 

Zena mi je dobra i potpuno me u svacemu slusa; moja je volja - jos za sad - svetinja.

Tvoj D. Jaksic

Kada bi se slozilo vas nekoliko, ne bi vas ostetilo, a mene bi sa 20 for. mesecno pomozeno bilo. - Ako Bog i dobri ljudi ushtedu, hocu u Minhen da idem.

Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 17. julija 1861.

Djoko brate ! Da nemam tebe, ja ne bih mogao produziti dalje izobrazavanje - dakle, Djoko, (ne srdi se!) - a vise mi cinis, nego i sama priroda - i zato tebi i onima koji su s tobom (ako ih ima), najveca blagodarnost i hvala !

Od oca sam tek jucer dobio odgovor i potvrdu njegovih obecanja, i zacelo cu kod kuce o Preobrazenju biti, samo ti jos nesto kazati moram, a to je : kad sam se zenio, moradoh se po obicaju i zaduziti, jer ovdasnja zenidba mnogo kosta, al' i to mislim da cu otoleti ovako : od oca cu sad ovom postom iskati da mi do 1. avgusta posalje do 50 for. a ti, Djoko, takodjer si mi obecao prvi mesec poslati, dakle posalji ga do 1. avgusta ovamo u Pozarevac, i to, ako uzmognes, upravo na mene, ako ne, a ti preko J. Ilica : on je dobar covek, a umoli ga da cim pare primi, da mi ih odmah ekspedira.

Tako ti ja sa mojim odlaskom stojim - p' onda, Djoko, treba i ostavku da dadem, a to ne mogu pre vaseg odgovora, i zato cu na nj do 25 o.m. cekati, a onda dajem ostavku, pa kud puklo da puklo ! Kuda cu ici, ili u Bec, il' u Minhen, zasada ne znam; o tome imam i sam da se promislim, a i s ocem cu se razgovarati, kad kuci odem, tek mislim u Bec, jer se u Bavarskoj jos i onda, kad sam ja tamo bio, mnogo na austiskim novcima gubilo, a sad i vise; a Svabe su i tu i tamo. 

Zenio sam se i svadbu drzao 4. junija o.g., a uzeo sam kcer ovdasnjeg ucitelja Hristinu (Tinku); ona se rodila u Sremu, ali je jos u detinjstvu presla na ovu stranu, gde joj naskoro i  mati umre; posle je imala macehu; stradala je dosta; mucila se dosta; ali je sad sasvim vesela i srecna, jer je rado imam, a i kako ne bih, kad me slusa i u pravom smislu reci priznaje za muza svog. Pozdravlja te najljubaznije.

Sad radim poretreta, ali moz' misliti kol'ko je ovdasnji svet za tu stvar zauzet, te tako slabo nadedje da cu s tim sto zasluziti. 

Radi, Djoko brate, kako znas, samo gledaj da sve na vreme dobijem, da ne ostanem u blatu, jer bi to belaj bio, kad bih se dalje morao zadrzati.

Tvoj brat Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 31. avgusta 1861.

Ljubazni Djoko ! Obecao sam ti dve price poslati, i rekoh u istom pismu da su gotove. To sam kazao, jer sam se zaselo nadao da cu ih svrsiti; ali, Djoko, taka su mi opstojateljstva bila da mi ne bese moguce sve to ispuniti, pa evo ti opet praznoga pisma; samo se nadam da ces mi oprostiti.

Ovih dana polazim kuci. Dugove sam namirio, i tako, brate moj, ako nisi pare poslao, nemoj ih ni siljati, jer, kao sto ti kazem skoro cu da polazim. Kod kuce cu se baviti jedno desetak dana, i onda cu ti pisati i u tome poslati obe price, koje mislim da ce lepe biti. A zasada, Djoko, budi konten i sa ove dve pesme, koje ti rado siljem, samo ako te mogu zadovoljiti.

Mogao si mi od ono doba i pisati, da bar znam jesi li u Novom Sadu, ili u Zagrebu, drzim da nisi na tvoga Djuru zaboravio. Pisi mi, ako si kod kuce, makar celo pismo iznosilo 5-6 redaka.

Tvoj brat  Dj. Jaksic

U  Becu, 19. septembra 1861.

Ljubazni Djoko ! Ja ne znam gde si ni kako si ti, jer mi na oba moja pisma, koja sam ti jos iz Pozarevca pisao, odgovorio nisi. Zato ti evo pismo i siljem preko J. Djordjevica. Ne sumnjam o tebi, jer o tebi sumnjati bilo bi od moje strane krajnje nepostenje. Uzdajuci se, dakle, u tvoju rec i u rec oca moga, ostavio sam sluzbu i dosao sam u Bec sa zenom zajedno, da probam svoj dar, da pokusam srecu.

Kao sto vidis, ja sam moje ucinio - sad samo do vas stoji da cime, i u kol'ko mozete, potpomazete me u mome preduzecu. Otac mi je dao putninu i daje mi po 20 for. na mesec; to je malo, ali on vise ne moze, jer je jako osiromasio. I tebi, Djoko, znam da nije bas lako svakoga meseca po 20 for. siljati mi, ali kad si vec rekao, a ja se samo u tebe uzdam, ne ostaje nam nista drugo nego da mi pomazes. 

Mozes misliti kako je meni sa zenom, koju nisam mogao kod njene kuce ostaviti, jer je tamo maceha, a ne mogoh je kod moga oca ostaviti, jer je tamo prija; a ona sirota je tuzna i nevesela, meni pak pomalo troska nestaje, jer mnogo ni poneo nisam, pa kad sve to skupis, Djoko, moz' misliti kako mi je, i da bi jos i gore moglo biti, kad od tebe skoroga odgovora ne bih dobio. Uostalom sam zdrav, kao sto sam obicno bio, i sve molim Boga sad samo da me zdrava odrzi. Bec mi se ne mili, cini mi se da je pre bolje bilo u njemu; mozda je bio drukci, il' mozda sam ja bio drukci - ko ce znati ? Dosta, da mi je mrsko sve sto god vidim u njemu, stavise, bio sam u Belvederu, prosao sam pored nase mehane i ne htedoh je obici !

Tina te ljubazno pozdravlja, a ja ti zelim svako dobro, a najvise zdravlja.

Jesam tvoj brat :

Dj. Jaksic

Moj atres : Georg Jakschic Wieden Feldgasse Nro 264.II. Stiege, 3-ter Stock, Thur Nro 42 zu Bec.  

Pozdravi i sve ostale dobre prijatelje, Novaka i Kisa i tako dalje. Pisi !

U Becu, 20. oktobra 1861.

Ljubazni Djoko ! Primio sam tvoje i g. Djordjevicevo pismo, u Djordjevicevom 10, a u tvome 20 for. - Kako ti znam zahvaljivati, ili hvaliti tvoju dobrotu, kad i sam znas koliko mi cinis. Ta i da sam ti rodjeni brat, ne bi mogao vise ciniti. Samo mi je zao, Djoko, sto mozda i od onoga sto je i tebi od potrebe i ja ukidam, ali sta sad znas, kad se je tako desilo ? Ja sam drzao da ce "Danica" i dalje produziti svoj ubavi zivot, te bih na taj nacin koliko-toliko oduzivao; a ovako ne znam kako ce sa oduzivanjem biti, da osim sto cu gledati da se vredan tvoje bracke pomoci pokazem.

Jos u Pozarevcu dok sam bio, cesto sam o tim stvarima mislio, pak sam se i predomisljao i skoro sam se hteo ma'nuti toga posla, pak ostati uca, kao sto sam i bio, ali mi se cinilo da bih onda prezreo sam sebe, pogazio dar bozji, a i tebe mozda tim uvredio. Sad drukcije stojimo obojica, ja ne mogu natrag ! A ti, Djoko ? ... Bog ti, a dusa ti ! Samo gledaj do proleca da odrzimo, ako ne citavu godinu. - Ne znam kako je za tebe, ali, Djoko, meni bas nije lako, a jos koji mesec, cini mi se, bice i gore, zena mi se oseca trudna, tu ce tek biti muke za hajduke. 

U akademiju sam se odmah upisao cim sam dosao, i sve sto se u njoj predaje bez razlike slusam i radim, dakle sve kol'ko od mene zavisi tvorim, a za dalje uzdam se u Boga. Provesori kol'ko - toliko imaju "prizrenija" na mene, jedan se od njih izrazio da ce me u svacem gledati da unapredi, da sto skorije svrsim; denn ich weiss, dass Sie nicht reich sind und kann mir ihre Lage vorstellen! To bi, mozda, u drugom stanju i uvreda bila, ali sad mi je dobro doslo, jer samo napred, i to sto brze, zelim ! Upisao sam se u jednu privatnu biblioteku, te sada knjiga kol'ko i kakvih hocu - istina da jos ne znam kao sto treba ni birati, ali samo kad sam se dokopao knjiga, a ono drugo ce i samo doci. 

Sto se tice moga obicnog uzivanja, da reknem dobro je; nasao sam jevtin kvartir, a rucam takodje jevtino u jednoj privatnoj prcvarnici. 

Pisi mi opet naskoro, jer dok sam bio u Sumrakovcu, Beogradu i Pozarevcu, dugo je bilo; a sad nemoj da me zaboravis.

Primi od Tine pozdrav i od mene, tvog brata

Dj. Jaksic

Atres mi znas, a ja cu se svaki dan od tebe nadati odgovoru, a i tebi se pri povratku nadam - tek na svaki nacin pisi, i to dosta opsirno, da se razumemo. - Uvece pisem i ja neke fine stvari. Tvoj Dj.

U Becu, 5. novembra 1861. p. r. 

... 

Mozes misliti da je izmedju ovdasnjeg zivota i Srbije velika razlika, a osobito na mene, koji i od prirode volim miran i upravo srpski nacin zivljenja, te sam tako, moj Djoko, prvih dana kao bolestan bio. Novaca sam od kuce poneo vise od 100 fr., ali se nabrzo, koje s putom, a koje haljine, osobito zenske, potrosilo; zato sam i pohitao sa pismom (onim prvim za tebe), jer sam se bojao da ne ostanem bez pare. - O provesorima sam uglavnom zaboravio sta ti u poslednjem pismu pisah, ali da su obojica dobri, a neki Vursinger da je blag kao dusa, o tome se sve vise uveravam. Dakle, kao so vidis, s njima sam zadovoljan, a dosta sam i sa sobom na miru i nimalo se ne kajem , a jos manje da bih se na neke muke potuzio; a uzdam se u Boga jedinoga da ce sve dobro biti. 

"Danicu" sam do 18-og cisla primio, ali vise ni lista. U to vreme je vrlo neuredno izlazila, a sad kako stoji ne znam; a da Kis i Joles ne rade dobro sto na "Danicu" bolje ne paze, i to je istina. A sto se Kisovog "Javora" i tvoga njemu saveta tice, ne verujem da ce te poslusati, iz uzroka sto je, prvo, u nas malo citajuceg sveta koji zeli poucne predmete citati, a drugo, sto Kis vidi da je nasa lepa "Danica" sa tvojom bolescu, a posle sa tvojim odlaskom, posrnula; ta da nije toga bilo, zar mislis da bi kadgod pomislio Kis na izdavanje "Javora" ? Ali, kao sto kazes, dok se vratis, pak samo zdravlje od Boga ! a ti si dosta poznat srpskim svetom. 

One pripovetke o kojima sam ti jos letos pricao, nisu jos gotove, a vec sam druge neke poceo, tako katkad vecerom, pisati. Bio sam u velikom poslu, otkako se ozenih, sad malo odanuh dusom, te samo za vestinu, t.j. crtanje zivim, a pored toga ide i drugo. Bas sam juce kupio jedno platno od dva suha visoko a dva i po siroko; mislim jednu malu kompoziciju, tako nedeljom i svecem, za ove zime da izradim. 

Primi pozdrav od mene i Tine. Ja sam zdrav, a i njoj sad ne vali nista; ali pre jedno nedelju dana gotovo me je uplasila - nisam nikako nezan, a zenu nimalo nisam rad maziti, i opet, otkako sam u Becu, bar dvaput na dan je pitam kako je i sta je, jer se strahota bojim od bolesti - to bi me u svemu smelo. Neka je zdravlja i da se kako ono dara sto mi Bog dade ne zatupi, a ja, kol'ko je moguce, trudim se, o tome budi uveren. - Prvi put sam danas izostao od skole, i to zbog nekog pitomca a "Danicina" priloznika M.Krstica; on me je posetio jutros, te sam se zadocnio, pak posle ne htedoh ici, nego u Belveder, a i onako blizu Belvedera sedim.

Tvoj brat Dj. Jaksic

Citao sam nesto od Bulvera, a nesto od Valtera Skota. Mislim da lepo pisu - i da dobro biram, a odsad cu se dati na istoriju.

U Kragujevcu, 30. novembra 1863.

Odavna ti nisam pisao, moj plemeniti Djoko, ima skoro po godine - dosta vremena, osobito kad pomislis koliko se promene za to vreme sa mnom ucinise. U prvi mah kad sam u Pozarevac dosao, naumio sam kao slobodan covek sa mojim radom ziveti; ali to ne bese moguce - a tebi od volje stoji misliti da zbog moje lenosti, ili kako hoces - dosta, ja priznajem da nisam mogao ! Avgusta postanem ucitelj u Pozarevcu, a sad od oktobra sam ucitelj crtanja u Kragujevcu, dakle postigao sam ono sto sam zeleo, sad samo zdravlje od Boga ! A nadam se da cu sve ono sto sam sebi i svojima gresio, popraviti.

Ja sam uvideo, Djoko, da ne mogu nikad do onog uvazavanja doci, koje bih moze-biti zeleo ili zasluzio; ne znam zbog cega, ali sve drzim da je sa moje naravi, koja je dosta neharmonicno u mene smestena; ja ne mogu biti solidan, no ili razvratan, ili pak ponizan mekusac, da mi je i samom gadno od mene - video sam da su me i prijatelji i drugi ljudi vise uvazavali i ljubili, kad sam od njih udaljeno ziveo. A i ja sam volim nekako medju nepoznatima, medju ljudima koji niti znaju sta je na meni dobra, ni sta je zla - dodjem u drustvo, niko me i ne primeti, otidem li, takodjer; a to je taman za mene. Jer kad me ko hvali i uzdize, moram priznati da se zanesem, ako li me pak vredja i zadirkuje se, u ljutini zanosim; a, drugo, medju ljudima koje ja ne mogu uvazavati, ne grize me mnogo savest i kad nesto sludujem ... E, zato sam ti ostavio N. Sada ! 

...

Tebi vec ne bi trebalo da pisem, jer ces vec po predbrojnicima znati da je svet ovde dosta nemaran za sve sto je lepo i plemenito; kad sam nekolicini pokazao pesmu Kneza Nikole u poslednjoj "Danici" - nikoga nije dirnula. - Pak ni to ih nije dirnulo, sto je junak spevao, sto im pokazuje ogledalo crnogorskog kneza ! Sram ih bilo i sa sebicnjacima !

Slabo se imamo cemu nadati, Djoko ! Ja sam se prevario, kad sam ti  nekoliko puta hvalio oficire sto su iz Vojne Akademije izisli - nijedan ne drzi novine, ne samo srpskih nego ikakvih, a ima ih koji su 28-29 -  oj godini, a vec po osam stotina talira plate vuku - ovo moz' u novine turiti : u Kragujevcu ima dost' oficira, biblioteke nemaju, imali su jedno citaliste, u poslednjoj sednici vecina je oficira, i to mladjih i izobrazenijih - predlagala i pristala na to : da se citaliste ukine !

Sto se nas Vojvodjana, t.j. Svaba tice, moram ti kazati da nas mrze - ne zbog toga sto smo losiji il' bolji od njih; jedinstveno iz tog uzroka sto s njima hlebac delimo. - Zar mi da nismo kadri ovdasnju gimnaziju odrzati ! Sta ce nam nemackari ? - vele profesori koji su odavde rodom - A ne moz', lole, ne moz' ! Gde im je ucitelj francuskog jezika ? gde li nemackog ? gde li crtanja ? - A kad bi covek s njima o tom upustio u disput , znam sta bi rekli : sve te nauke i vestine nisu nama nuzne. - Njima nist' nije nuzno sto oni ne znaju - a pocem nista ne znaju : ne treba nist' ni da uce ! Zbogom pameti !

Djoko brate, ne zameraj mi sto ovde zivim : ja sam ti vec napred kazao kako i zasto - pa sad od volje im, mrzeli me, a ljubili - jedino mi je tesko sto covek kadgod mora o srpskoj buducnosti ocajavati. - Zlo je biti Srbin, Srbin te mrzi, tudjin te prezire ! i juastvo je biti Srbin - jer ne samo sto se protiv celog sveta moras boriti, nego bas i protiv Srbina, i protiv sebe samoga ! Kazu da zlato rdja ne grize - Srbin je zlato, ali ga sopstvena rdja grize. - U istoriji stoji : da su narodi sa nesloge, sa otimanja i napadanja na tudje carevine propali - Srbi, ako propadnu, propasce sa sebicnosti i sa podlosti - a ako ne propadnu - bice cudo o kome ce istorija pripovedati !

...

Tvoj Dj. Jaksic

Djuru volim jos od detinjstva kada sam jedva i naslucivala ko je uopste on bio : volela sam onaj njegov spomenik u Dunavskom parku u Novom Sadu, redovno mu sedala u krilo i slikala se sa njim. Odlazak kod Djure bio je tako jedan od redovnih dozivljaja pri svakoj poseti Novom Sadu; naravno, kasnije sam skontala da takav jedan Soldatovicev Djura zivi i u Beogradu - uopste ne znam kako i ranije to nisam primetila, verovatno sam tada vise obracala paznje usecerenim jabukama u Skadarliji a mozda i stoga sto je beogradski nesto kasnije postavljen :) No, tako mi je Djura bio drug (doduse onaj novosadski) te sam ga volela tako reci oduvek. Kasnije sam u skoli videla i neke slike i procitala neke pesme, te sam ga volela kao romanticara (jer su ti strastvenici moje osnovno drustvo:). Little did I realise da cu jednoga dana stici i do Srpske Crnje - ona je verovatno na vrhu spiska mesta koja mi jednostavno nisu ni padala na um da cu se tamo ikada zateci. Pa ipak, jesam bila u Crnji, pre par nedelja, i to na putu ka Temisvaru.

Pre odlaska tamo Srpsku Crnju sam iskljucivo znala kao Djurino rodno mesto i kao ono mesto gde su mu nozevima mestani izboli Bogorodicu zato jer nije dovoljno licila na ikone Konstantina Danila. Jadni Djura. No, u Crnji su ipak ostale neizbodene neke druge ikone koje je on slikao pod Danilovim uticajem na pocetku svoje molerske karijere, te sam poprilicno zarko zelela da ih vidim, a ovo je bila sjajna prilika. U Crnju smo stigli u odlicnom raspolozenju : prethodno smo zastali u Zitistu da vidimo onaj presmesni spomenik Rokiju Balboi :) no, cim smo stali pored barokne crnjanske crkve shvatila sam da su sve sanse da ikone ipak necu uspeti da vidim : u toku je obnova crkve. To se ispostavilo kao tacno : crkva je otvorena utorkom i subotom od 10 - do 12 sati, a mi smo bili tamo u nedelju, u 13h :) Bila sam potpuno osujecena i bez obzira na sve probala sva vrata da vidim nisu li koja ipak otvorena; nisu bila. Mind you, ova obnova ce se zavrsiti u novembru. No, videla sam Djurin spomenik (na postamentu koji je ranije pripadao spomeniku Kralju Aleksandru :) u parku i Djurinu kucu koja se nalazi preko puta nekog krsa. Osujecenost nije nesto sto mi se mnogo cesto desava ali kada se desi, kao sada, onda bi me zaista trebalo videti; i smesno i tuzno u isti mah. 

Srpska Crnja je, pise Jeremija Zivanovic u predgovoru pomenutih celokupnih dela Djure Jaksica, veliko, zivahno i uredno selo te i da  po broju stanovnika ravna se sa manjim gradovima te onda jos i Podeljena je na dva dela, srpski i nemacki; u oba zive, vecinom, vredni ratari. Tako je mozda bilo pre osamdeset godina; sada je Crnja delovala pusto (mada, bila je nedelja) i ne samo to vec i pomalo spooky. Deluje nekako napusteno a ne samo prazno. Ovo je steta - ako je zaista tako - jer pored toga sto je Crnja Djurina varos ona je i medju najstarijim selima u Banatu. Doduse, malo se toga zna do dolazaka Turaka, no ima pomena o selu jos iz 14. veka. Crnjani su bili hrabri u borbama protiv Osmanlija, te su naseljavani ovamo i planski : kao u nekoj bajci nakon bitke kod Sente (1697) i Ceneja (1699) u Crnju je naseljeno 13 porodica srpskih granicara; kazu da mnogi Crnjani danas vode od njih poreklo. Nemacka Crnja potice iz kasnije vremena, s kraja 18. veka, kada je u Crnju planski naseljeno cak 55 porodica Nemaca; kasnije, posle drugog svetskog rata, njihove kuce naseljene su Srbima iz Bosanske Krajine. Tako da je dugo Crnja bila multi kulturalna sredina; o ovim Svabama pise i Djura koji ih mnogo ne voli : oni su mu tokom revolucije prijavili oca. Djurina kuca je sada muzej, a nalazi se blizu crkve.

Crnja ima, medjutim, jos jednu zanimljivost - Kastel Nojhauzen, koji je za vreme II svetskog rata, 1943. godine sagradio nemacki general Franc Nojhauzen na bivsem imanju grofovske porodice Conkic. Ova porodica, koja je grofovsku titulu dobila od Marije Terezije, posedovala je u jednom trenutku veliki deo Crnje (kaze se 500 jutara zemlje i ja kontam da je to mnogo, ali zaista ne znam tacno); ova zemlja i imanje prodati su 1934. nekom lekaru iz Zrenjanina - grof je bio u kockarskim dugovima. Bivsi Jevrejin, i to jedan od onih retkih koji je na vreme utekao iz Evrope, taj lekar morao je da ostavi i ovo imanje koje je onda prisvojio nacisticki general i na njemu sagradio sebi letnjikovac koji mu je projektovao neki nesretni zarobljenik - Rus. Zasto je general Nojhauzen pozeleo da sagradi sebi letnjikovac bas u Crnji od svih mesta i koliko je zapravo vremena proveo u njemu - to ne znam; sada je to motel od 4*. Jos jedna misterija, koju bih bas volela da mi neko rasvetli, jeste sta sada ti silni Rumuni rade na parkingu u blizini tog kastela : i kada smo dolazili da obidjemo nacisticki dvorac, i kada smo u povratku tuda prolazili, a to nocu jos - tamo je bilo parkirano bar petnaestak kola temisvarskih i aradskih registracija oko kojih su stajali ti Rumuni. Oni su cudno gledali nas a i mi smo njih. Nisu gosti motela, niti sta prodaju, niti rade ... bilo sta, really; samo tako stoje svuda naokolo i - nista. Cak ni ne komuniciraju preterano sem u manjim odvojenim grupama. Moram priznati da je sve to delovalo poprilicno jezivo kao sto je, sve ukupno, i sama Crnja. No, nema veze iako je spooky to je, ipak, Djurina varos ;)