Tuesday, 6 April 2010

Djordjo Vazari (i ja:) o Rafaelu



Priroda ga je poklonila svetu kada je, pobedjena od ruke Mikelandjela Buonarotija, zelela da u osobi Rafaela istovremeno bude pobedjena i umetnoscu i lepim ponasanjem. I zaista je najveci deo predjasnjih umetnika bio od prirode sklon nekim ludostima i surovostima, usled kojih ne samo da su bili nastrani i cudljivi, vec je to bio i razlog sto se kod njih cesce srecu mrak i tama poroka nego svetlost i sjaj onih vrlina koje ljude cine besmrtnima; razumljivo je da su u Rafelu, naprotiv jasno zasjale najredje vrline duha, pracene sa toliko ljupkosti, ljubavi ka nauci, lepote, skromnosti i najlepseg ponasanja, da bi bile dovljne da sakriju i najruzniji porok i najvecu sramotu. Stoga se sigurno moze reci da oni koji su obdareni tako retkim darovima, kao Rafaelo da Urbino, nisu samo ljudi nego, ako se sme tako reci, smrtni bogovi; sem toga, da se oni ostavljaju ovde medju nama, zahvaljujuci svojim delima slavno i postovano ime, na nebu mogu nadati nagradi dostojnoj njihovog rada i zasluga. 


Rafaelo se rodio u Urbinu, vrlo poznatom mestu Italije, 1483. godine, na Veliki petak u tri sata posle ponoci, od oca Djovanija Santi, koji nije bio narociti slikar, ali covek zdravog razuma i sposoban da uputi sinove pravim putem, koji na nesrecu njemu u mladosti nije imao ko da pokaze. ... kada je odrastao, poceo je otac da ga poducava slikarstvu, primecujuci njegovu sklonost ka toj umetnosti, kao i lep stvaralacki dar; nije proslo mnogo goina kada Rafaelo, jos decak, postade od velike koristi ocu u mnogim radovima koje je izvodio u drzavi Urbino.


Najzad, ovaj dobri i nezni otac, svestan da sin nema gotovo vise sta od njega da nauci, odluci da ga odvede Pjetru Perudjinu, koji je, prema onome sto su mu govorili, zauzimao prvo mesto medju tadasnjim slikarima. ... Pjetro je, videvsi Rafaelov nacin crtanja, lepo ponasanje i navike, doneo o njemu sud koje je vreme potvrdilo delima. Vrlo je znacajna stvar da je Rafaelo, uceci u Pjetrovoj skoli, verno u svim stvarima podrzavao njegov nacin, da se ucenikove kopije nisu mogle razlikovati od originala ucitelja ...




















Autoportret, Pjetro Perudjino                                                             Portret Pjetra Perudjina, Rafaelo



Kada je stigao, grad mu se nije manje dopao nego ta dela koja su mu izgledala bozanstvena, i Rafaelo odluci da onde ostane neko vreme; sprijateljivsi se sa nekolikim mladim slikarima, medju kojima su bili Ridolfo Girlandajo, Aristotile San Galo i drugi, postade u gradu vrlo postovan, a narocito ga je cenio Tadeo Tadei, koji je zeleo da mu Rafaelo bude stalan gost u kuci i za stolom, jer je uvek bio naklonjen darovitim ljudima. Rafaelo, koji je bio olicena ljupkost,ne zeleci da u ljubaznosti bude nadmasen,naslika za Tadea dve slike na kojima se raspoznaje Pjerov nacin rada i onaj koji je, usavrsavajuci se, stekao kasnije,o cemu ce jos biti govora; ove slike se jos i danas nalaze u kuci Tadeovih naslednika. Rafaelo je, takodje, bio u velikom prijateljstvu sa Lorencom Nazijem, za koga je, posto se tih dana ozenio, naslikao Bogorodicu kako drzi dete izmedju nogu, kome mali sv. Jovan sav radostan pruza pticicu na veliko zadovoljstvo i jednog i drugog.

(to je ova prelepa Bogorodica de Cardelino tj. Bogorodica sa cesljugarom, koja je jako nastradala 1547. kada se srusio deo Nazijeve kuce. Vec je ocigledan uticaj Leonarda sa cijim se delima Rafaelo susreo u Firenci i koja je pomno studirao i ucio iz njih ali i Mikelandjela u Skulpturalnom tretmanu tela, narocito decaka. Sv. Jovan dodaje Hristu cesljugara i to sve, kako Vazari kaze, deluje jako radosno iako je u stvari ova pticica simbol pasije koja ceka malog Hrista, sudbina od koje ne moze pobeci i koja je njemu predodredjena i pre njegovog rodjenja. Cesljugar je simbol stradanja stoga sto se hrani medju trnjem. Ovu sliku je potom obnovio Ridolfo Girlandajo, sin onoga Ridolfa sa kojim se Rafaelo tako lepo druzio)
Takodje je od njega naruceni i poznati portreti bracnog para Doni, koji je nekada bio diptih : Anjolo Doni je bio sa heraldicki vaznije leve a njegova zena Madalena sa desne strane :





 


Anjolo je morao da keep up sa porodicom svoje nove zene, ma kako skrt bio : ona je poticala iz mocne porodice Stroci koji su jos od 14. veka narucivali umetnicka dela, a to su nastavili i u petnaestom kada uposljavaju takve umetnike kakvi su bili Djentile da Fabrijano (Poklonjenje Maga), Fra Andjeliko (Pala di Santa Trinita),Deziderio de Setinjano (Portret Marijete Stroci), Benedeto da Majano (Portret Filipa Strocija i Bogorodica sa Hristom iz Stroci kapele u crkvi Santa Marija Novela),Filipino Lipi (freske iz Stroci kapele) ... znaci narudzbine date najvecim umetnicima svoga vremena.

Ovo je period kada Rafaelo najpriljeznije izucava Leonardova dela a ove slike mnogi uzimaju kao pocetak njegovog zrelog stila. Zanimljivo je, medjutim, da u isto vreme, znaci negde oko 1506. godine (mada neki misle da je Rafaelo par godina ranije, dakle oko datuma samog vencanja naslikao portrete) Mikelandjelo radi takodje za ovaj bracni par - tada on slika jako poznati i jos znacajniji Tondo Doni, predstavu svete porodice sa Jovanom Krstiteljem. Nama su sada ostale samo tri slike na platnu Mikelandjela a ovo je jedina koju je i dovrsio. Izuzetno je zanimljiva, ali o njoj neki drugi put da ne bih sada, na Rafaelov dan, pricala o Mikelandjelu :) Anjolo Doni je bio izuzetno bogat ali izgleda poprilicno skrt trgovac i ljubitelj umetnosti. Vazari kaze da je bio isto tako skrt u drugim stvarima kao sto je rado trosio, stedeci koliko se moglo, na slikarska i vajarska dela u kojima je uzivao. I od Rafaela i od Mikelandjela Anjolo je ove slike narucio verovatno zato da bi proslavio svoj brak sa Madalenom mada ako se prihvati da je Rafaelo ranije izradio slike onda ce pre biti da je Mikelandjelu tondo narucen povodom rodjeja njihove kceri, sto ima vise smisla. Bilo bi zanimljivo znati da li su se dva umetnika u ovim prilikama i sreli.

Bramante je neko vreme nakon ovoga pisao Rafaelu, koji mu je bio i neki dalji rodjak kao i zemljak,da je nagovorio papu da ga pozove u sluzbu kako bi dekorisao neke njegove sobe. Ove Stanze su najmonumentalnija i medju najbitnijim Rafaelovim delima (tu je recimo Atinska skola, koju svi znaju cak iako ne znaju da je njegova, gde je predstavio i Mikelandjela u liku Heraklita:), ali su suvise bitna i komplikovana da bih se njima bavila sada vec idemo jos malo napred )

Dogodilo se, dakle, u to vreme, kada je Mikelandjelo u kapeli napravio lom i poplasio papu, i bio primoran da pobegne u Firencu, o cemu cemo govoriti u njegovom zivotu, da je Bramante, koji je imao kljuc, pokazao svom prijatelju Rafaelu kapelu da bi mogao razumeti Mikelandjelov nacin slikanja. Ova poseta je bila uzrok sto je Rafaelo u crkvi sant' Agostino u Rimu iznad slike sv. Ane Andrea Sansovina odmah ponovo naslikao proroka Jesaju, koga je vec bio zavrsio; na ovoj slici, posto je video Mikelandjelova dela, popravio je i doterao znatno svoj nacin rada i svojim delima dao vise velicanstvenosti; a kada je kasnije Mikelandjelo video Rafaelovo delo , verovao je, i to sa pravom, da je Bramante, da bi Rafaelu ucinio uslugu, njemu naskodio.



Uskoro posle toga Agostino Kidji, vrlo bogat sijenski trgovac i veliki prijatelj svih umetnika, poveri ukrasavanje kapele Rafaelu, koji je pre kratkog vremena naslikao u jednoj lodji njegovog dvorca, danas nazvanog Kidji u Trasteveru, vrlo umilnim nacinom Galateju koju po moru u kolima vuku dva delfina, okruzenu tritonima i mnogim morskim bogovima. Kada je Rafaelo zavrsio skicu za pomenutu kapelu na ulazu u Crkvu santa Marija dela Pace, s desne strane glavnih vrata izveo ju je a fresko novim nacinom, mnogo velicanstvenijim i vecim nego sto je bio predjasnji. Na ovoj slici je Rafaelo prikazao, pre nego sto je Mikelandjelova kapela bila otvorena javnosti, koju je on, medjutim, vec video, nekoliko sibila i proroka; ona se zaista medju njegovim toliko lepim slikama smatra za najbolju i najlepsu, jer su na njoj zene i deca izradjeni vrlo zivo i savrsenim koloritom; ovo delo donelo mu je za zivota i posle smrti velik ugled, jer je najredje i najsavrsenije sto je Rafaelo naslikao u svom zivotu. 

(umesto te stavljam sliku gore pomenute Galateje)

...

Stoga je u velikoj meri porasla slava Rafaelova, kao i njegovi prihodi; da bi ostavio uspomenu na sebe, dao je sagraditi jedan dvorac u Borgo Nuovo u Rimu po nacrtu Bramantea. Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

(to nije ovaj Direrov autoportret)

Slikao je mnoge zene, medju kojima i Beatrice Ferareze i narocito svoju dragu. Rafaelo je bio vrlo ljubazan i naklonjen zenama i uvek spreman da im bude na usluzi; zbog toga je, stalno se odajuci telesnim uzivanjima, nailazio na preteranu usluznost i predusretljivost svojih prijatelja. Kada mu je Agostino Kidji, njegov dobar prijatelj, dao da ukrasi slikama prvu lodju dvorca, Rafaelo se nije mnogo trudio oko tog rada zbog ljubavi prema jednoj zeni ; ocajan zbog toga, Agostino je teskom mukom postigao pomocu drugih i raznim sredstvima da ta zena dodje da stanuje u onom delu dvorca gde je Rafaelo radio; na taj nacin je uspeo da zavrsi sliku. 

( Ona je ovde predstavljena kao Zena pod velom dok ju je kasnije predstavio on ili slikari njegove radionice i nagu. Njeno lice se nalazi, mnogi smatraju, i na najpoznatijoj Rafaelovoj Madoni - Sikstinskoj. Fornarina je bila Margerita Luti, kcerka pekara (na ita. fornaro te otud Fornarina)  iz rimske cetvrti Santa Dorotea. Rafaela i Fornarinu, u ljubavnom zagrljaju a bas pred onom nagom slikom ovekovecio je, mnogo kasnije, Engr)

                                                              Engr, Rafaelo i Fornarina
...

I tako je Rafaelo, krisom i bez mere, nastavio svoja ljubavna zadovoljstva; dogodilo se da je jednom, presavsi sve granice, kada se vratio kuci, dobio visoku groznicu. A posto nije priznavao razuzdanost kojoj se odao, lekari su mislili da je prehladjen, te mu nesmotreno puste krv, usled cega je jos vise oslabio, bas kada je trebalo da ojaca; zato napisa testament; pre svega, kao dobar hriscanin, udalji svoju dragu iz kuce, ostavivsi joj sredstva da moze pristojno ziveti; zatim je podelio svoju imovinu ucenicima Djuliju Romanu, koga je uvek mnogo voleo i Djovanu Francesku Fiorentinu, nazvanom Il Fatore, i jos jednom, nije mi poznato kojem svesteniku iz Urbina, svome rodjaku. Odredio je da se od njegovih sredstava u Crkvi santa Marija Ritonda restaurira jedan stari tabernakl novim kamenom i da se podigne oltar sa statuom Bogorodice u mramoru; ovo mesto je izabrao za svoju grobnicu i vecni pokoj; ostavio je imanje Djuliju i Djovanu Francesku, a za izvrsioca testamenta odredio je gospara Baldasara de Pesija, koji je tada bio upravnik papske kancelarije. Zatim, ispovedivsi se i pokajavsi se , zavrsio je svoj zivot u trideset i sedmoj godini, na Veliki petak, u isti dan kada se i rodio; veruje se da je njegova dusa, koja je svojim talentom ulepsala svet, isto tako ukrasila i nebo.

Kada je umro, izlozivsi ga u dvorani gde je radio, postavili su mu iznad glave njegovu sliku Preobrazenje, koju je zavrsio za kardinala Medicija; ovo toliko zivo delo pored njegovog mrtvog tela izazvalo je bol u srcu svih prisutnih; ovu sliku je zbog Rafaelove smrti kardinal postavio u crkvi san Pjetro a Montorio na glavni oltar i bila je uvek kao retkost cuvana sa mnogo postovanja. Sahranjen je uz velike pocasti, kao sto je tako plemenit duh i zasluzio; nije bilo ni jednog umetnika koji od bola nije zaplakao i do groba ga otpratio.

(zapravo ova slika i nije bas zavrsena u trenutku Rafaelove smrti. Nju je narucio kardinal Djulijo Medici za francusku katedralu u Narboni, ali se valjda predomislio kada je umetnik umro pa ju je ostavio u Rimu) 


Tako je, po svemu sudeci, Rafaelo rodjen i umro na isti dan, pa je to jos oba puta bilo bas na Veliki petak. Sahranjen je u Panteonu gde se i dan danas moze videti njegova grobnica. Na zalost, ziveo je kratko a iako osam godina mladji od Mikelandjela ovaj ga je nadziveo za citave 44 godine ! dok je jos stariji Leonardo umro godinu dana pre Rafaela. Nema sumnje, ma sta kasnije Prerafaeliti mislili o njemu, da je on bio veliki umetnik. No, njegov znacaj i uticaj ne mogu se porediti sa ostalim nindza kornjacama Mikelandjelom, Leonardom i vajarem Donatelom. Na stranu moja licna shvatanja ali cak i da je poziveo duze, i ma koliko ljubak bio, sto ovi drugi nisu bili, ovaj princ slikarstva nije bio takav genije. Pa eto mu cak i njegov savremenik Vazari posvecuje mnogo manje stranica u svojoj knjizi i , pored svih pohvala, neuporedivo manje divljenja nego spram ostalih. OK, Vazari jeste bio Mikelandjelov grupi, obzavaoga do, sto se kaze, imbecilnosti i non-stop visio kod njega u studiju, sto sve licno u potpunosti razumem, ali ipak se pravedno poneo i prema ovom talentovanom ficfiricu. Rafael je bio just that i zato ga Mikelandjelo nije mogao podneti (pored toga sto je verovao da je sve prekopirao od njega:) - kretao se gradom obucen bogato i po najnovijoj modi, sve sa svojom svitom obozavatelja i ljubavnica, bio prava zvezda grada Rima. Veseo po prirodi, nekako blentav i bez ikakve malicioznosti, ziveo je zivotom punim zadovoljstava svake vrste, dok je Mikelandjelo brundao vecito sebi nesto u bradu i bezao od nesnosnog sveta koji ga je samo nervirao.Mislim da bi Rafaela lepo igrao mladi Britanac Ben Barns.

Medjutim, iako sam i ja (barem u svojoj glavi) grupi bozanskoga Mikelandjela ima i kod ovog Rafaela onoga sto veoma volim. Lepe su njegove Madone, koje je slikao mnogo narocito pre Rima ali i onda kada se tamo doselio da nervira Mikelandjela. Nisu misticne i obavijene velom nekakve misteriozne tajne kao Leonardove no su ljupke i lepe, nekako nezne i slikane s velikom ljubavlju prema zenama. Videli smo, ponekad im je davao lica zena koje je voleo, sto nije bio tako redak slucaj ni tada ni kasnije, mada je bas stoga onaj drugi Mikelandjelo iz Karavadja propisno nastradao, no to su bila druga vremena. Od ovih nije mi ipak najomiljenja Sikstinska Madona koja je mozda i najpoznatija zbog onih andjelcica ispod, vec Madona Granduca, naslikana za velikog vojvodu Ferdinanda III. Ova Madona je nastala u Firenci i pripada periodu kada se tamo Rafael susrece sa delima velikih slikara prethodne generacije,narocito Leonarda ciji je uticaj na njega ostao preogroman. Pa opet , iako se jasno vidi njegov dug Leonardu opet je to sasvim Rafael koji poseduje jednu izrazitu neznost koju Leonardo nikada nije imao u svojim nezemaljskim vizijama. 


Najomiljenija njegova slika , ipak, za mene nije ni neka od Madona koje su ga proslavile, niti velike i vazne kompozicije iz papskih soba,vec jedna mnogo manje poznata slika koja me medjutim neobicno privlaci. Eto je ovde sa strane teksta - to je portret izvesnog Binda Altovitija. Taj Bindo bio je bankar i patron umetnosti, Firentinac po poreklu. Nastala je 1515. i to je otprilike sve sto o njoj znam, iako izgleda postoji citava knjiga napisana samo o njoj. Nadam se da cu nekada doci do nje. Ne znam sta je to sto me u vezi ove slike toliko fascinira, da li je to neobicna zelena pozadina, lepota mladica ili taj pokret glavom koji on pravi, okrecuci se ka nama. Tek, uvek mi je bila omiljena slika od svih Rafaelovih. Ona se sada nalazi u Vasingtonu, dok je ranije bila u Nemackoj. Sve do 1808. doduse posedovali su je Bindovi naslednici. Kazu da je i ovde izuzetan uticaj Leonarda, sto bi onda znacilo da mi se najvise dopadaju slike na kojima je njegov uticaj na Rafaela bio najocigledniji; to je cudno jer iako zivim u strahopostovanju od Leonarda nisam njegov izraziti fan. Mozda resenje lezi u tome da mi kod Leonarda nedostaje nesto te ljudskosti i neznosti koju Rafael dodaje Leonardovim podukama. No, eto, danas bi bio i rodjendan i datum smrti Rafaela, jednog stvorenja uzivanja i radosti zivota, pa da obelezimo i to :)


No comments:

Post a Comment

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Oscar Wilde quote

Oscar Wilde quote
God knows; I won't be an Oxford don anyhow. I'll be a poet, a writer, a dramatist. Somehow or other I'll be famous, and if not famous, I'll be notorious. Or perhaps I'll lead the life of pleasure for a time and then—who knows?—rest and do nothing. What does Plato say is the highest end that man can attain here below? To sit down and contemplate the good. Perhaps that will be the end of me too.

Autorska prava

Creative Commons лиценца
Аutor bloga Casa del poeta tragico је Gradiva. Ovo delo je licencirano pod uslovima licence Creative Commons Autorstvo deliti pod istim uslovima 3.0 Unported.