Kere i literatura u cik zore :)

Vec drugi dan po redu Zoe me budi u 6:30 ujutru i onda uopste ne odustaje od napora da me skroz razbudi i podigne iz kreveta. Ja jednako vicem "Bezi !", sklanjam joj sape sa kreveta i guram od sebe mokru i hladnu njusku no ona i dalje deluje srecno i posve odusevljeno, mada cesto pomislim - i malo pakosno. Ovi casi za mene su sam cik zore; ja zaista nisam jutarnja osoba vec nocna : ljudi se dele na seve i sove, kazu, a ja nikako nisam nekakva seva koja je jutrom radosna i cvrkutava. Naviknuta na nasega dobrog psa, koji nas pusta da spavamo onoliko koliko to zelimo, od besa i nemoci doslo mi je da Zoci zavrnem usi. Volim ja nju mnogo, ali ne treba zaboraviti da je njeno drugo i opsteprihvaceno ime - Zloje. Doduse, nije ona zla toliko koliko je uzasno tvrdoglava i uglavnom se ne da ustrasiti ... bar ne dok ne ucini tacno ono sto je i naumila. Tako se ona aktivira oko pola 7 i smatra da je to savrseno vreme da se otpocne dan. Inace, i nije neki problem veliki cuvati Zoe; jedino sto je u ovom nasem stanu ona ponekad pomalo neuracunljiva jer na spratu iznad nas zivi njen arhi-neprijatelj - civava Bela. Tako da sem kada izlazimo iz stana u lov na civavu ili kada nas budi jutrom - Zoe je zapravo dobra i mirna. Dopusta cak i to da je Gea besomucno maltretira. No, to je valjda normalno : Gea je njena kcer, doduse vec znacajno veca od mame ali to za hijerarhiju pasa, shvatila sam, nije odlucujuc faktor. Kada Zoci mala dosadi dovoljno je samo da izvede jedan pseci kung-fu pokret i mala je na ledjima, predala se.

No, tako sam ja od rane zore budna i nalazim da sam do 10 sati vec popila kafu i sada pijem drugu, proverila postu, procitala novine - i nase i stranske - i da sada ne znam sta bih dalje. Legla bih ja ponovo sa nadom u nadoknadu izgubljenog sna, ali, ha-ha - znam vec unapred da ce se cim me uhvati san ona civava oglasiti odgore a za njom i Zoe :) Ne vredi, trebalo bi umesto toga ciniti nesto sa danom dok me san toliko ne savlada da me ni civava ni Zoe iz njega ne mogu trgnuti. No, nisam bas normalna u ovo jutarnje vreme ni inace a kamo li nenaspavana, ne mogu jos citati niti sta gledati na TV-u; ni blog, barem neki pametan nemam snage da pisem. No to ipak ne znaci da ne mogu malo komunicirati sa svojom blogosferom. Kao sto je Valentina jednom rekla : blog trpi sve, pa ce istrpeti i moje pse, mene nadrndanu jutrom i nedostatak pametne teme. U stvari, imam temu, onako neobaveznu i inspirisanu blogom Amarilis a dolazi u formi pitanja - sta sada citate ? i jos - citate li samo jednu ili vise knjiga u isto vreme (dakako, ne bas u isto vreme, vec naporedo) ?

Ja sam u komentaru kod Amarilis vec rekla delom sta sam u poslednje vreme citala i sta sada citam. Dakle, nesto cu ponoviti a nesto se i u medjuvremenu zbilo novo.

Pre dve nedelje otisli smo u backo selo Begec na produzeni vikend; tamo neki prijatelji imaju kucu sa lepim dvoristem koju su nam ustupili na ta tri dana kako bismo se odmorili od svakodnevnice. Begec se nalazi na 20tak km od Novog Sada,odmah iza Futoga koji je, iako zvanicno deo opstine novosadske, u stvari jedno ozbiljnije naselje sa oko 20 000 stanovnika, jednom lepom katolickom crkvom, starom pravoslavnom crkvom ciji je ikonostas radio Arsa Teodorovic, gde se, takodje, cuva kolekcija ikona Pavla Simica a koja je i poslednje prebivaliste Smiljke Jovanovic, Zmajeve kcerke. Futog cak ima i dvorac, sto nije ni cudno kada se uzme da je vekovima bio grofovija. Ovaj dvorac, koji je sada poljoprivredna skola, sagradio je grof Andrija Hadik, austrijski feldmarsal, 1777. godine, onaj isti, verujem, cija se konjanicka skulptura nalazi u starom Budimu, preko puta kafica koji po ovom grofu nosi ime. Zanimljivo je za ovaj dvor da su u njemu boravili nesretni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova zena Sofija Kotek, samo par dana pre atentata u Sarajevu. Naime - ovaj dvorac je pocetkom 19. veka pripadao porodici Kotek, te nije cudno sto se prestolonasledni bracni par zatekao bas u Futogu. Tako je futoski dvorac jedan od najstarijih plemickih rezidencija u Vojvodini a pre no sto je postao skola bio je tokom I svetskog rata i zatvor, u kome je obitavao i feldmarsal August fon Mekenzen, kao i bolnica, 1944. godine, u koju su smestani ranjenici sa sremskog fronta. Pored svega ovoga Futog je sirom nase zemlje poznat i po kiselom a i obicnom kupusu :)

Begec, s druge strane, nema ni dvorac a ni neki narocito poznati kupus; to je pravo malo selo od nesto hiljada stanovnika i, doduse, jednom cesmom za koju predanje kaze da ona koja se sa nje napije vode neizostavno u buducnosti postaje begecka snaja :) Kao i sva vojvodjanska sela - i ovo je lepo, cisto i prepuno cveca, kere laju iza svake kapije, najcesce u paru,cuvajuci kuce i vocnjake. Tisinu mesta paraju, sem kera, jos samo petlovi, za koje sada shvatam da ne kukuricu samo jutrom; sladoledzija jednom dnevno prodje na biciklu, objavljujuci se zvoncetom. Takodje jednom u dan ili dva prodje i lubenicar koji na megafonu uzvikuje ponude lubenica i dinja. Nocu cvrce razni insekti a ponekad jezivo arlaucu macke koje zvuce taman kao da su izmuceni duhovi ili pak demoni. Kuca je velika, narocito stoga sto je veranda zatvorena te je tako dobijen i dodatni prostor. Moglo bi stati bar desetak ako ne i petnaest ljudi. Medjutim, tu smo samo nas dvoje sa Zoe i Geom. Nas mali pas je odusevljen sto sada ima dvoriste puno raznih uzbudljivih biljaka, grancica i insekata. Vredno okopava bastu praveci svuda rupe u zemlji, juri leptire a bogami i slepe miseve, uvece. Zoe je iskusna te je sve to toliko ne uzbudjuje; patrolira ispred kapije, pazi da kakva macka ne zaluta i s vremena na vreme pokaze Gei ko je glavni pas. Mi citamo knjige, seduci pored kruske, pomerajuci se kako se i sunce pomera, da bismo bili u hladu. Vreme na selu izuzetno sporo protice i to mi se vanredno svidja.

Dejan cita Murakamija (Okorela zemlja cuda i Kraj sveta) a ja Svetlanu Velmar Jankovic (Prozrake). On je od onih citaca koji se posvecuju samo jednoj knjizi dok ja "svrljam" i citam uvek vise odjednom, prema raspolozenju. Retko kada me knjiga tako obuzme da mogu da citam samo nju. Prozraci svakako nisu jedna takva knjiga, te ubrzo preturam po biblioteci svojih domacina gde se svasta moze naci. Kradem Sigrid Unset i Bjernsterne Bjernsona. Pored toga, posto sam gradsko dete nenaviklo na selo, sve me uzbudjuje kao i mog psa; slusam petlove, tup-tup krusaka koje padaju i gledam u zeleno. Tako jedva uspevam da dovrsim Svetlaninu knjigu. Zanimljivo mi je, medjutim, da posle Laguma citam sad ove Prozrake koji su autobiografsko delo; mogu se povuci razne paralele i pronaci ono "stvarno" preinaceno u delimicnu fikciju Laguma. Lagum mi se veoma svideo, kao i prethodne njene knjige koje sam procitala, iako shvatam da nisu nikako po svacijem ukusu. Kada se ne uziva u njenim jezickim finesama i majstorstvu, njena proza ume da bude ljudima pomalo dosadna. Ja je medjutim volim i smatram carobnjacicom nase knjizevnosti. Narocito mi prija da citam o tom predratno/ratno/posleratnom vremenu i nestajanju jednog gradjanstva koje nikako, cini mi se, ponovo da se oformi. To je jedan period koji mi deluje skoro nestvarno (sesiri, damske rukavice te modni zurnali) a koji je skoro potpuno nestao, svet mojih baka o kom sam veoma mnogo slusala u detinjstvu. U predgovoru se kaze da je taj gradjanski roman kod nas gotovo nepostojeci, te da cak i kada se o njemu pise govori se sa stanovista neceg izgubljenog,propalog i sada nepostojeceg. Posto nisam neki poznavalac nase knjizevnosti - ja to zaista ne znam, te bih cenila ukoliko bi mi neko preporucio jos neki roman o predratnom Beogradu ili . uopste, ovoj nasoj zemlji.

Da me taj period nekako i sam prati u poslednje vreme pokazuje i knjiga koju trenutno zavrsavam - Pomracenje sunca, na brdu - Derdja Konrada. Ovo je prva knjiga madjarskog pisca koju sam citala, iako znam da pre nje ide Odlazak od kuce i povratak kuci : nije mi se dalo da sada cekam na tu drugu knjigu. Djerdj Konrad je madjarski Jevrejin cija je sira porodica gotovo u potpunosti stradala u logorima drugog svetskog rata. Njegova uza porodica, medjutim, nije - sto je bilo retko u datim okolnostima, te su preziveli i roditelji i deca : njegova sestra i on, Djerdj. Doduse, roditelji mu jesu odvedeni no su pobegli sa jednom grupom Jevreja iz kolone i skrivali se u sumi; na njih su cak naisli Nemci ali su se oni predstavljali kao izbeglice i tako ih nisu dirali sve dok se jedan Nemac nije zaljubio u jednu devojku a ona ga odbila, pa ih je on prijavio. Tada su ih odveli u logor, ali ne logor smrti - gde su zavrsili svi oni iz kolone iz koje su oni pobegli. Nakon rata i ponovnog susreta roditelja i dece - koje su na smenu cuvali razni rodjaci - oni su se skupa vratili u rodno mesto gde je otac ponovo uspostavio svoju gvozdjarsku radnju. Tek sto je zivot poprimio vec poznate obrise - komunisti su im oduzeli sve. Od tada, vec gimnazijalac, Djerdj uglavnom zivi u Budimpesti, prolazeci sve ono sto su tada Madjari prolazili tokom privremenog boravka Rusa u njihovoj zemlji. Rukopisi su mu bili zabranjeni za objavljivanje, oduzimani, stan preturan i ozvucen, telefon prisluskivan, bio je uhodjen i pracen,gledali su mu u stan sa prozora zgrade preko puta ili cak sa krova,praveci se, na primer, da menjaju crepove. No, Djerdj o svemu ovome ne pise na neki narocito samosazaljiv nacin - on konstatuje tu zivotnu stvarnost kakva jeste bila ali jednako napominje da je to bio njegov izbor - mogao je u vise navrata otici iz zemlje ali nije hteo. Bio je njegov izbor da, sve u svemu, tamo ostane. I onda nam daje jednu sliku Budimpeste iz tog vremena koja je daleko od lepog vec je blud i jad (Trazim li odista iskrenost? Ja bih rekao slabost, malaksalost,onaj cas kad se sminka razmaze po borama, kad se ispod kravate raskopca kragna kosulje, kad treba popustiti kais za jednu ili dve rupe), ali i boemstvo i lepota tada sivoga grada, neka cudna nostalgija koju vidim nekako crno-belu. Zapravo jedino kada je Konrad zaista sentimentalan jeste kada govori o Budimpesti, svom gradu, iako nije u njemu i rodjen.

Ujutro sam odlazio iz Valenbergove u Varmedje ulicu ili , cesce, u parlamentarnu biblioteku, ponekad na Margitsiget, ili pak u Budim, u Varkert kiosk, gde su za sto stipaljkama pricvrsceni stolnjaci leprsali na vetru. Od proleca do jeseni sedeo sam u bastama; tada je jos bilo vrtnih gostionica sa crvenim kariranim stolnjacima, tada je jos rucak u basti Feseka , kluba umetnika, sa starijim kolegama piscima bila svojevrsna privilegija i nagrada, odmeravanje svoje pameti s pamecu drugih, uz konstataciju da imamo svoje mesto za stolom. Pozutelo lisce pada na crveni sljunak, izmedju drvenih, sveze farbanih resetkastih pregrada promicu konobari. Medju onima koji sede za stolom ima i onih koji su vec bili u inostranstvu, naravno, u Parizu, pa raspredaju price nama provincijalcima kojima je Pariz bio dalek bar koliko i Mesec, ali kao sto ni na Mesec ne zelimo bas svaki cas da odletimo, nekako smo prezivljavali i bez Pariza. Uvezbavali smo posebnu vrstu umetnosti - bez koga i bez cega sve mozemo sasvim dobro da opstajemo.

Na ulicama  se jos igrao picigen, setali smo udvoje na trotoaru, nije trebalo na svakom koraku obilaziti parkirane automobile, kapije su bile otvorene i bilo je rusevina obraslim mahovinom, zgodnih poprista improvizovanih ljubavnih scena. Devojcice su kredom iscrtavale kvadrate skolice, jos su bila u modi strelicom probodena srca sa inicijalima, urezana u stabla, bilo je i pecina, u jednu od njih se uselio pesnik sa svojom draganom, iz protesta, trazi da mu se dodeli stan jer on, eto, pise pesme.

Latentna elegancija grada prerasla je prepreke. Bili su jos ovde sedokosi majstori u casovnicarskim radionicama iz proslog veka, i bili su tu jos dobro odeveni, stari jevrejski prodavci u nacionalizovanim tekstilnim radnjama, u kfanama u centru grada jos su sluzili predratni konobari, i tu su u barovima upirali poglede u strop i, ponekad, kao nagradu, zaustavljali pogled i na nama, predratni pijanisti i bubnjari. 

Zbog ovog Konradovog stava cini mi se kao da je jad mnogo veci i strasniji bio u Cehoslovackoj, barem po onome sto nalazim kod Kundere, na primer u romanu Sala. No ipak mislim da je to pitanje stava i licnih okolnosti. Derdj je jedan reciti boem, jedan covek koji ne preza od toga da kaze tacno kakav je to on - svidelo se to nekome ili ne. Mozda cak i romantizuje pomalo sebe kao coveka koji je imao brojne afere, cesto vise njih odjednom, koji se potucao po najgrdjim delovima Budimpeste, naslusao najstrasnijih prica, koji nikada nije voleo mnogo da radi vec je uzivao da sedi po kafanama sa drustvom. Zenio se tri puta, dva puta sa zenama znatno mladjim od sebe, otvoreno govoreci da prvim dvema nije bio ni malo veran. No, dosledan sebi, jednako govori i o tome kako zapravo nije bio nikakav heroj te da iako je u jednom casu i imao automat '56. godine - nije ispalio ni jedan metak i radije se drzao biblioteke. Njegova zivotna filozofija,ako takvu ima,mogla bi se pronaci u ovim recima :

Svaki zivot je vise od niceg, svaki zivot je dobar, pa i bol koji neminovno ide s njim,cak i onda kad svakodnevno napredovanje opterecuje,kao da gacam po glibavom dnu neke vodurine. Mnogo toga podnosim, dakle jesam, u odnosu na to da zivim pitanje zasto zivim jeste glupost poput muvljeg izmeta na zrnu grozdja. Kad se osvrnem, vidim samo vrevu slucajnosti, ispostavilo se da su neke od njih sudbonosne. Ali, ne treba smetnuti sa uma ni to da je svaki novi dan novi pocetak. Vece je jos daleko, a dotle cu se ja snaci. 

Bezeci od nadolazece oluje pre dve nedelje smo sa Trga heroja zurili,meni omiljenom, Andrasi ulicom kako bi nasli restoran u koji bi smo se sakrili od kise i ujedno rucali. Na nasu srecu ubrzo smo naisli na neku italijansku piceriju u koju smo uleteli bas pre no sto je pocela kisa. Ispostavilo se da piceriju drzi Italijan cije smo porodicne slike mogli da vidimo okacene po zidovima dok je sa druge strane stajao ogroman kolut parmezana. Svirao je Eros, ili tako sto. Svi posluzitelji pricali su kad god su mogli na italijanskom. To me sve podseti na slicno sklanjanje od kise u Antverpenu gde smo skloniste takodje nasli kod italijana koji su svi pricali u isti glas, mlatili rukama i bili beskrajno simpaticni. U Budimpesti smo, medjutim, jeli najbolju picu do sada; cekam da okusim one u Italiji, kako bih uporedila. No, citajuci Konrada naisla sam i na deo koji se odnosi na zgradu koja se nalazi veoma blizu nase picerije, u Andrasi ulici broj 60. Sada je tu muzej Teror, gde su izlozena svedocanstva o nacistickim i komunistickim zlocinima nad madjarski Jevrejima i Madjarima. Na fasadi te zgrade nalaze se fotografije na porcelanu istovetne onima na nadgrobnim spomenicima. Te slike idu duz citave fasade a lica na njima jesu lica nekih od onih koje su komunisti ubili. Djerdj prica o tome kako se u ovoj zloglasnoj zgradi vrsilo isledjivanje zatvorenika dok je, u podzemnim prostorijama, bio zatvor. Cak je i neki potok bio sproveden, neka voda, koja je isla kroz te celije. Posle te fizicko-psihicke torture, kada torturisani vec pristaje na sve, vodili su ih, obucene u nova odela i kosulje u poslasticarnicu na kolace. U ovim poslednjim trenucima u kojima su se mogli osecati kao ljudska bica, a sve uz valcere, oni su ucili napamet uloge koje te trebalo da odigraju u sudnici, optuzujuci druge ili sebe same. Vremenom je ovo strasno zdanje prosireno i na jos 3 ili 4 zgrade pored. Ne mogu da se setim koliko je brojeva nasa italijanska picerija udaljena od broja 60 ali mozda je i ona jednom pripadala tom uzasu.

Konrad nije uvek zanimljiv i interesantan pa se cak i ponavlja s vremena na vreme. No, iako nije najuzbudljivija knjiga koju sam citala, ima neku svoju draz koja mami da se jednako cita dalje. Pored ostalog uzimam Konradu u zaslugu i sto sada citam malo Tolstoja. Naime, on je dugo radio na prevodu, izboru i objavljivanju Tolstojevih izabranih dela, te je narocito rado citao njegovu Ispovest i onda o tome takodje i pisao a sto je u meni onda probudilo zelju da uzmem u ruke njegova autobiografska dela - Detinjstvo, Decastvo i  Mladost, Secanja, koje su ujedno i prve knjige sabranih dela koje je izdala Narodna prosveta 1933. godine a koje mi posedujemo. I pored jedno 5 polica Rusa - Dostojevskog, Cehova i narecenog Tolstoja ja jos uvek nikako nisam otkrivala neku narocitu ljubav prema njima. Doduse, Tolstoj mi je bio drag dok sam citala Anu Karenjinu i, narocito, Rat i mir, ali dalje se ni njime nisam bas mnogo bavila. Medjutim, Tolstoj se zaista cita brzo i lako, te sam vec zavrsila prvu od dve navedene knjige, onako usput, odmarajuci se od Konrada. On je pre svega tako sarmantan i ljubak a vise puta sam se od srca nasmejala njegovom malom junaku. Cekam sada da vidim kakav je mladic postao :) Koliko znam, Tolstoj kasnije nije bas voleo ove svoje prve knjige, smatravsi ih previse sentimentalnim kao i da su u njima opisana neka osecanja koja on tada nije zaista gajio, te sa su donekle lazne. Pa ipak, ja u njima uzivam i pred sobom vidim sve o cemu govori jasno, iako ne mogu dalje biti u prostoru, vremenu i obicaju od onoga svega sto on opisuje. Evo jednog dela koji je iz mene izmamio cak glasan smeh (bojim se da se Tolstoju ne bih svidela kao idealni citatelj koga je on sebi predvideo i zeleo : mnogo se vise smejem i smeskam no sto saosecam:)

Ali nijedan filozofski pravac nije me odusevio tako kao skepticizam, koji me je u jedno vreme doveo gotovo do ludila. Ja sam uobrazavao da osim mene niko i nista ne postoji na celom svetu, da stvari nisu stvari, nego slike koje se javljaju tek kad ja na njih obratim paznju, i da te slike, cim prestanem misliti o njima, odmah iscezavaju. Jednom recju, ja sam se slozio sa Selingom u ubedjenju da ne postoje stvari, nego moj odnos prema njima. Bilo je trenutaka kad sam pod uticajem te stalne idejedolazio do takvog stepena silazenja s uma, da sam ponekad brzo okretao na suprotnu stranu, nadajuci se da cu odjednom naici na nistavilo (neant) tamo gde nisam bio ja.

I ne planirajuci to izgleda da ipak posvecujem deo svog vremena Tolstoju, kome je ove godine vek od smrti, te se svuda pojavljuju claci, knjige, publikacije i izlozbe u njegovu cast. Snimljen je i film, The Last Station, o njegovim poslednjim godinama, koji planiram uskoro da odgledam. Dobio je prilicno dobre kritike, glumacka postava je inspirativna te ne sumjam da ce mi se dopasti. Za one koji koriste prednosti torenta postoji vec uveliko DVD Rip ovog filma da se skine, tako cu i ja u njemu uzivati, u kucnoj varijanti :) ali ne pre no sto dodjem do i procitam i Secanja. Do tada, medjutim, treba da prodje citava jedna Mladost :)