Tolstoj i ja : the ongoing saga

Dakle evo sam zavrsila i Mladost te sada prelazim na Secanja koja me sve vreme najvise i interesuju. Vec na samom pocetku tih svojih prisecanja Tolstoj se vajka i nesrecan je jer smatra da je veliki deo njegovog zivota bio prosto uzasan i strasan pa ima malo muke sa time kako da tu autobiografiju napise :

A kada sam pomislio da napisem celu celcatu istinu, ne skrivajuci nista ruzno iz mog zivota, ja sam se uzasnuo pred onim utiskom koji bi morala proizvesti takva biografija. U to vreme sam se razboleo. I za vreme nehoticnog nerada dok sam bio bolestan, misao moja se celo vreme obracala secanjima, i ta secanja su bila uzasna.

Tako je onda Tolstoju postalo drago sto posle smrti nece vise biti secanja. Sedi on bolestan i pise u svoj dnevnik sve o tome koliko je ta proslost njegova strasna te da je dobro to sto ce se smrcu sve to izbrisati i onda ulazimo u zivot s cistom, belom stranicom, po kojoj se moze ponovo pisati lepo i ruzno. No, dok se sve to ne desi, i smrt i bela stranica, on je odlucio da napise svoju biografiju ne onako kako se inace pise prelazeci cutke preko svih gadosti i prestupa mog zivota jer bi to bila laz, vec on zeli da napise pravu pravcatu istinu. Samo takva biografija, ma kako me bilo stid da je napisem, moze imati pravi i plodotvorni interes za citaoca.

Tako onda Tolstoj nama kaze kako se njegov zivot moze podeliti na 4 perioda :

... onaj divni, osobito kada se uporedi sa narednim, nevini radosni, poetski period detinjstva do cetrnaeste godine; zatim drugi - uzasnih dvadeset godina, ili period grube raspustenosti, sluzenja castoljublju, sujeti i, pre svega, pohoti; zatim treci, osamnaestogodisnji period od zenidbe do mog duhovnog rodjenja, koji bi se sa svetskog gledista mogao nazvati moralnim, t.j. za tih osamnaest godina ja sam ziveo pravilnim, cestitim porodicnim zivotom, nisam se predavao nikakvim porocima koje osudjuje javno misljenje, ali su se svi interesi tog perioda ogranicavali na egoisticne brige o porodici, o uvecanju imanja, o knjizevnom uspehu i zadovoljstvima svake vrste.

I najposle cetvrti, dvadesetogodisnji period, u kome sad zivim i u kome se nadam da umrem, i sa cijeg gledista ja vidim ceo znacaj proslog zivota i koji ne bih zeleo ni u cemu promeniti, izuzev one rdjave navike koje sam prisvojio u prosloj periodi.

I onda jos dodaje kako smatra da ce jedna takva autobiografija biti korisnija ljudima nego sve ono umetnciko brbljanje kojim sam ispunio dvanest svezaka mojih dela i kojima ljudi naseg vremena pripisuju nezasluzenu vaznost. Tako pocinje nas Tolstoj koji, iako je eto vec dvadeset godina "probudjen" duhovno i dalje sav u problemu oko svoje vise nego uzasavajuce proslosti pa se kaje i ne samo to vec, cini mi se, i malko kaznjava samoga sebe pisuci tu istoriju o sebi. Sada ce svi ti koji ga obozavaju moci da vide kakav je on strasan podlac jednom bio i kakva gnusna dela pocinio. No, Tolstoj ce se zrtvovati ovim otkricima kako bi na kraju pokazao, narocito mladima, kako se ne isplati biti zlocest. No, mene bas jako privlaci bas taj deo njegovog zivota, kao verovatno i vecinu citalaca, te gotovo izgaram od zelje da sto pre citam o toj njegovoj gruboj raspustenosti :)) Zamisljam sve sebi sta je to tako strasno on mogao pociniti da se i kao starac toliko u sebi grize. I nekako mislim da je on sebi umislio prevelike grehe te da bi mu se Dostojevski, recimo, bas gromko smejao :) S druge strane ne mogu a da ne primetim kako nas pokajnik sebi izgleda zamislja jos jednu stvar a to da - pise zitije. Verovatno se u poslednjoj svojoj zivotnoj fazi mnogo nacitao zitija svetaca pa sada tome (ne)svesno ne moze odoleti : njegova podela zivotnoga veka izuzetno mnogo podseca na onaj tip zitija ili zivota svetaca kakav je recimo bio na zapadu sv. Franja Asiski i njemu slicni rodjeni u bogatstvu a koji su potom doziveli prosvetljenje te odbacili vecim delom svoj imetak i otisli da zive povuceno u kakvoj sumi ili slicno. Oba ova njegova poriva jako su mi simpaticna, da me se ne shvati pogresno, ali pomalo i smesno - zabavna. Jer - ziveci u svetu u kome danas zivimo nekako sumnjam da njegove teske grehove mozemo shvatiti bas odvec ozbiljno.

Govorila sam vec kako me je Konrad inspirisao da uopste preduzmem sada citanje ovih Tolstojevih prvih dela, koje su potom uparena sa tim, mnogo kasnijim, Secanjima i to sasvim sa razlogom : Detinjstvo, Decastvo, Mladost jesu donekle autobiografske knjige. Medjutim, evo na pocetku Secanja i sta stariji Tolstoj misli o ovim knjigama koje sam upravo zavrsila :

Da se ne bih ponavljao u opisivanju detinjstva, ja sam procitao moj napis pod tim naslovom i zazalio sam sto sam ga napisao : tako je rdjavo, literarno, neiskreno napisan. Drukcije i nije moglo biti, prvo zato sto mi je bila zamisao da opisem istoriju detinjstva ne svoga, nego mojih prijatelja a iz toga je izaslo neskladno mesanje dogadjaja iz njihovog i moga detinjstva, a drugo stoga sto ja ni izbliza nisam bio samostalan u izrazavanju kada sam to pisao, nego sam se nalazio pod uticajem dvojice pisaca koji su tada snazno na mene uticali, Sterna (njegov Sentimental Journey) i Tepfera (Bibliotheque de mon oncle).

Narocito mi se pak ne svidjaju sada poslednja dva dela : decastvo i mladost, u kojima, uz neskladno mesanje istine sa izmisljotinom, ima i neiskrenosti, zelje da se pokaze dobro i vazno ono sto ja tad nisam smatrao dobrim i vaznim : moj demokratski pravac.

No ne bih medjutim rekla da su ove knjige skroz rdjave i da ih treba zauvek prekriziti sa liste za citanje samo zato sto je starac Tolstoj bio tako nezadovoljan njima. Jeste, to su toliko rana dela da se tu mogu naci raznovrsni uticaji i - na kraju - mnogo vise njih nego Tolstoja samog. No, ja sam se bas zabavljala. Doduse, taj njegov izmisljeni lik Nikoljenka (kako se u stvari zvao njegov stariji brat) jeste jedan neopevani mali klipan. On je zapravo simpatican jos samo kao dete da bi s vremenom postajao sve vise nepodnosljiv. S jedne strane on je preosetljiv i nesiguran, sa druge neverovatno umisljen. Crveni silno kada se nadje u drustvu, nesposoban da uspostavi odnose sa drugima, zbog toga ispada smesan, laze nesnosno pa tera i one blagonaklone od sebe a onda se u samoci svoje sobe pred sobom uzdize i odluci da ih sve do jednoga prezre. Pri tom je, sto bismo mi danas rekli - ekstremno istripovan. Medjutim, bas iz svih ovih razloga jedne opste nesnadjenosti on je zapravo uzasno smesan. Ne secam se kada sam se poslednji put toliko u sebi smejala kao ovome smesnom coveku, te ne mogu da odolim porivu da dam primere te, meni, smehotresne olimpijade, dakako one krajnje simpaticne  :

Setio sam se da je Volodja, kad je stupao na univerzitet, kupio litografije konja Viktora Adama, duvana i lula, i cinilo mi se vrlo potrebno da i ja tako uradim ... Nisam hteo da kupim konje V. Adama, da mi niko ne bi mogao prebaciti da majmunski podrazavam Volodji, vec sam zureci se - od stida sto uznemiravam usluznog trgovca - da sto pre izaberem kakvu stvar, uzeo jednu zensku glavu naslikanu gvasem koja je bila u izlogu i platio za nju dvadeset rubalja. Medjutim, posto sam platio u trgovini dvadeset rubalja, meni se ipak ucinilo nezgodno sto sam za takvu sitnicu uznemirio dva lepo obucena pomocnika, i uz to mi se cinilo da me oni suvise nemarno gledaju. Zeleci im pokazati ko sam ja, obratih paznju na srebrnu stvarcicu koja je stajala pod staklom i , doznavsi da je to porte - crayon koji staje osamnaest rubalja, zamolih da mi ga zaviju u hartiju i, plativsi i, jos uz to doznavsi da dobrih cibuka i dobrog duvana mogu naci u prodavnici pored njih, uctivo se poklonih obojici trgovaca i izidjoh na ulicu sa slikom ispod pazuha. U susednoj trgovini, na cijoj je firmi bio naslikan Crnac kako pusi cigaru, kupio sam - takodje iz zelje da nikom ne podrazavam - ne Zukovoga, vec sultanskog duvana, stambolsku lusu i dva lipova i ruzina cibuka.  ... poceo sam razmatrati kupljene stvari, od kojih mi se slika vise nimalo nije dopadala, pa ne samo sto je nisam metnuo u ram i obesio na zid u svojoj sobi, kao Volodja, nego sam je cak brizljivo sakrio iza ormana da je niko ne vidi. Porte crayon mi se kod kuce takodje nije dopao; njega sam metnuo u sto, teseci se medjutim mislju da je stvar srebrna, kapitalna i studentu vrlo korisna. A sprave za pusenje odlucio sam da odmah pustim u posao i ocenim im vrednost. ... Miris duvana  je bio vrlo prijatan, ali mi je u ustima bilo gorko i pomalo me je gusilo. Ipak, stegnuvsi srce, dosta dugo sam uvlacio dim, probao da pravim kolutove i da pustam dim kroz nos. Ubrzo se sva soba napunila plavicastih oblaka od dima, lula pocela da dakce, raspaljeni duvan da poskakuje, i ja sam osetio u ustima gorcinu, a u glavi malu nesvesticu. Mislio sam vec da prestanem, samo sam hteo da se prvo pogledam u ogledalo da vidim kako izgledam sa lulom, ali se vrlo zacudih kada opazih da se ljuljam na nogama : soba se okretala oko mene i, kad sam se pogledao u ogledalo, kome sam jedva prisao, video sam da mi je lice belo kao platno. Tek sto sam dospeo do divana i srusio se na njega, osetih takvu muku i takvu slabost da sam, pomislivsi da je lula za mene smrtno opasna, poverovao da umirem.

                                                                           *

Drugog dana smo Volodja i ja na postanskim kolima otisli u selo. Usput, preturajuci po raznim moskovskim uspomenama, setih se Sonjecke Valahine, i to tek uvece, kad smo vec bili presli pet stanica. "Zaista, cudno, - pomislih, - da sam ja zaljubljen, a da sam na to sasvim zaboravio; treba da mislim o njoj." I poceo sam da mislim o njoj onako kako se misli usput : bez veze ali zivo, - i toliko sam se namislio da sam, kad sam stigao u selo, smatrao za duznost da dva dana izgledam tuzan i zamisljen pred svima, a narocito pred Kacenjkom, koju sam smatrao za velikoga znalca kad se ticalo tih stvari, i kojoj sam nesto nagovestio o polozaju u kome se nalazilo moje srce. Ali, pored sveg staranja da se pred drugima i pred samim sobom pretvaram, pored namerno podrazavanih svih znakova koje sam opazao kod drugih zaljubljenih, ja sam se samo dva dana i to ne neprestano, vec obicno samo uvece, secao da sam zaljubljen i, naposletku, cim sam usao u novi kolosek seoskoga zivota i zanimanja, sasvim sam zaboravio svoju ljubav prema Sonjecki.

                                                                         *

Secam se da sam u jednom od stotine romana koje sam toga leta procitao nasao jednog vanredno strasnog junaka sa gustim obrvama i da sam tako zazeleo da licim na njega po spoljasnosti (moralno sam se osecao sasvim isti kao on) da sam, posmatrajuci svoje obrve nad ogledalom, dosao na misao da ih potsisam malo, da bi mi porasle gusce, ali kad sam vec poceo da secem, desilo se da sam na jednome mestu otsekao vise - trebalo je izravnjivati, i zavrsilo se time da sam na svoj uzas video sebe u ogledalu bez obrva, sto ce reci vrlo ruznoga. Ipak sam se utesio nadom da ce mi ubrzo izrasti guste obrve kao u strasnoga coveka i samo sam se brinuo sta cu kazati svima nasima kad me vide bez obrva. Uzeo sam od Volodje baruta, natrljao njime obrve i zapalio. I ako barut nije planuo, ja sam bio sasvim dosta nalik na opaljenoga, niko nije doznao za moje lukavstvo i, zaista, kad sam vec bio zaboravio strasnoga coveka, izrasle su mi mnogo gusce obrve.

Tako sam se ja sa njim ludo zabavljala i sve u sebi smeskala na njegove gluposti, od kojih su neke divne i mladalacke te se vecina nas ipak moze u njima pronaci a druge su te nepodnosljive prirode gde mi je vise puta doslo da krocim u knjigu i lupim mu jedan vaspitno-otreznjujuci samar. No, u oba slucaja sam se mnogo smejala, narocito zato sto je sve to napisano u jednom samo-ironicnom tonu. Zato i preporucujem da se ipak procita, ko jos to nije.

Sto se tice te velike zamerke koju Tolstoj sebi cini - da je hteo da pokaze demokratski svoj pravac koji mu tada nije bio drag i vazan : ja to odista ne vidim. Sve sto ovaj mali pokazuje jeste odusevljenje konceptom comme il faut te na taj nacin odredjuje koga treba prezirati a koga ne. Doduse pisac kaze da je taj pojam jedan od najopasnijih, najlaznijih pojmova koje mi je nakalemilo vaspitanje i drustvo, no se tokom celoga romana ne vidi ikakav pomak ka boljem, da ne kazem - demokratskijem - stanovistu, sem na apsolutno samome kraju. Sve druge epizode koje bi se mogle posmatrati u tom kljucu zapravo su samo bile epizode samoljublja kada je nas lik zeleo da deluje plemenit. Verovatno se ta zamerka odnosi upravo na tu nit samo-ironije koja ponekad ide dotle da nam otkriva da se, naposletku, autor promenio, te da vise nije onako kako on to ovde pripoveda : reformisan je, dok Tolstoj u to doba (poslednji deo je napisan 1857. godine - dakle kada jos nije napunio 30. godina) - to jos nije zapravo bio.

No, sta je, bogamu, taj njegov comme il faut ? Valjda shvatajuci da ce se ovaj pojam ubrzo izmestiti iz stvarnosti Tolstoj posvecuje jedno celo,mada kratko, poglavlje ovoj temi. On kaze :

Covecji rod moze se podeliti na mnogo vrsta - na bogate i sirote, na dobre i zle, na vojnike i gradjane, na pametne i glupe, i.t.d., i.t.d. ; ali svaki covek ima svoju omiljenu glavnu podelu, u koju nesvesno zavodi svako novo lice. Moja glavna i omiljena podela u to vreme o kome govorim bila je podela na comme il faut i na ljude comme il ne faut pas. Ova druga vrsta delila se jos na ljude narocito ne comme il faut i na prost narod. Ljude comme il faut sam postovao i smatrao da su dostojni da se sa mnom ophode kao sa sebi ravnim; druge sam se pretvarao da prezirem, a u stvari sam ih mrzeo, jer sam osecao tako kao da oni vredjaju mene licno; treci nisu ni postojali za mene - njih sam sasvim prezirao. Moje comme il faut sastojalo se - prvo i glavno - u odlicnom francuskom jeziku, osobito u izgovoru. Covek koji je rdjavo izgovarao francuski odmah je u meni izazivao  osecanje mrznje. "Zasto hoces da govoris kao mi kad ne umes ?" - sa pakosnim osemehomsam ga u mislima pitao. Drugi uslov za comme il fault bili su nokti, dugi, negovani i cisti; treci - umeti se klanjati, igrati i razgovarati; cetvrti - i to vrlo vazan - bila je ravnodusnost prema svemu i stalno izrazavanje neke otmene, prezrive dosade.

Pri tom je jedan od glavnih uslova comme il faut bilo sakrivanje tih napora kojima se postizava comme il faut. Dakle, to je bila citava zbirka nekakvih drustvenih pravila (Englezi ovaj izraz prevode sa how things are done) koja se tesko mogu bas sasvim nauciti na svoju ruku, bez da se ne ispadne smesan. Cak i ovaj moj klipan koji je odrastao medju sve samim finim svetom i dobio obrazovanje - kucno, pre svega - koje pruza sve predispozicije za potpuno, gotovo nagonsko, shvatanje cinilaca potrebnih da bi neko bio comme il faut - zapravo to nije bio te cak kaze da je za to bio potpuno nesposoban i da je na te pokusaje potrosio silne sate mladosti, dok je njegov brat, cinilo se, to postizao bez ikakvih poteskoca. Iz ovoga izlazi da nije dovoljno samo biti savrsen u onome sto je on pobrojao niti biti plemenitog porekla niti pak fino obrazovan : trebalo je i nekog prirodnog talenta. Danas, kada se pogleda cega sve ima pod ovim pojmom nalazimo da se tako zovu neke zenske cipele, te argentinske cigare i onda jos jedna role-playing igra.  To je deo igre koja se zove Castle Falkenstein za koju kazu : 

Falkenstein is set in a magical alternate-19th-century Earth called "New Europa," where historical fact (our history, that is) is mixed whimsically with steampunk gadgetry and all sorts of magic and secret societies of human sorcerers, faeries both good and evil, dragons, and all sorts of other neat stuff. But unless you grew up on Jules Verne or Arthur Conan Doyle, the world of Castle Falkenstein could be a little difficult to understand and roleplay in. There's plenty of room for action, swashbuckling and derring-do, but Falkenstein is also a game of manners...

Zvuci zanimljivo za sve nas koji jesmo odrasli na Zil Vernu i A.K.Dojlu :) Mozda bi uz nju i uspeli da postanemo - comme il faut :)

Sada citam to drugo Tolstojevo detinjstvo, ono pravo i istinito i koje on, kao i vecina ljudi, mnogo voli i seca ga se rado. Upravo su ga premistili iz detinje sobe gde je obitavao sa sestrom od kada se rodio, i sa dadiljom i tetkom, dakle - medju zenskinjama - u decacku sobu s bracom i njemu je zbog toga tesko u dusi. Majke se on ni ne seca jer je umrla kada je on jos tako reci bio beba. Nema cak ni njene slike, pa je sebi on ne moze ni predstaviti kao fizicko bice; medjutim on je trazi u razgovorima sa onima koji su je znali i u njenim pismima. Takodje je nalazi i u tom svom bratu, Nikoljenki, za koga smatra da je ista ona : oboje su imali tu osobinu da nikada nikome ne sude,sto on smatra jednom od najlepsih osobina.

Zurim sada da iz tog detinjstva predjem u onaj strasni period, koji obecava dosta zabave i uzbudjenja :)


* svi citati poticu iz knjige u izdanju Narodne prosvete 1933. te shodno tome ima nekih gramaticko-pravopisnih "gresaka" po sadasnjem standardu koje nisam menjala.