Bec Stefana Cvajga

Ostavivsi Tolstoje za sada samima sebi na Jasnoj Poljani ruka mi se pokrenula sama i uzela iz vitrine Jucerasnji svet Stefana Cvajga. Cekala sam na ovaj momenat vec duze vreme a cekao je i on, izdvojen vec odavno za citanje, da mu vec jednom obratim svoju paznju. Volim takve momente kada uprkos tome sto citava hrpica knjiga stoji poredjana pored mene za citanje, uglavnom iz biblioteke sto samo znaci da su prioritetne, ipak i pritom bez ikakvog ociglednog povoda,osim ako on nije duboko podsvestan, uzimam tako neku knjigu  iz nase biblioteke, koja strpljivo ceka. To je onaj magicni nicim izazvani trenutak kada knjiga bira nas pre nego sto mi biramo nju. I- kao sto se u takvim retkim trenucima uvek i desava - ova me je knjiga od prve strane, od prve recenice odmah obuzela i to na onaj za mene neobicni nacin da ne mogu citati nista drugo sem nje. Izmedju ostalog to je i stoga sto me je istovremeno skolilo cak trostruko lepo osecanje; prvo - nostalgicno i drago prisecanje na jedno rano doba kada sam pokusavala da citam njegove  lepe biografije - koje su me do besvesti odusevljavale ali koje tada nisam nikako uspevala i da zavrsim, susret, dakle, sa starim prijateljem; potom tu je opisan taj magican i zbog buduce nesrece i sunovrata jos dirljiviji momenat prozimanja onoga sto zovemo belle epoque i  fin de siecle, jedan neponovljiv i mozda najlepsi momenat u evropskoj istoriji; i trece - cinjenica da se sve to vecinom odvija u Becu, tom nama tako intimno bliskom gradu koji vecito ostaje u nekakvoj bajkovitoj izmaglici, kao kakav san. Vise nego za bilo koju drugu evropsku prestonicu mi smo ovde vezani za taj Bec, po kome su se potucali, patili ili pak uzivali svi nasi veliki - od Vuka Karadzica i Branka Radicevica , kneza Milosa i kneza Mihaila, sve do velikih slikara koji su tamo zavrsavali akademiju. Cak i onda kada se mladi i moderni okrecu Minhenu a potom i Parizu - Bec ostaje ipak, cak iako vec mozda prevazidjen, ono utociste u svetu u kom se lako prepoznajemo. Naravno, to narocito vazi za Vojvodjane koji su do skora (ako ne i sada jos uvek) mogli da se tamo skoluju punopravno kao i same Beclije; Novosadjani vole za sebe da kazu kako su oni becka skola, novosadsko odeljenje. Subotica, Novi Sad i ostali vojvodjanski gradovi bili su nekada carski. Plemstvo monarhije gradilo je ovde svoje letnjikovce i dvorce. 

Valjda zato sto su nam i Minhen i Pariz ipak jos dosta daleko i u prostornom i u kulturnom smislu - mi se i dalje sentimentalno vezujemo narocito snazno za Vijenu. Prisustvo mnogih nasih ljudi u tom gradu, kao i starih kulturnih veza, cini ga jos uvek vise nasim nego sto je to bilo koji drugi stranski grad. Tako je to i kod nas u porodici uvek bilo. Jedan deda cak je Austrijanac, rodjen u Hrvatskoj; jos dve cetvrtine  (drugi deda, jedna baka) poticu iz Vojvodine. Tako i u mojoj krvi zvuce becki valceri snaznije nego francuske sansone. Otkad sam svesna sebe znam i za becki novogodisnji koncert koji sam za svog zivota propustila samo dva puta : kada smo docekivali novu godinu u Istanbulu i sledece godine istom prilikom u Atini; prema Mocartu sestra i ja gajimo gotovo rodjacku ljubav jer je njegovo ime bilo prisutno kod nas od pamtiveka (jer je bio mamin najdrazi kompozitor) dok smo film Amadeus iz slicnih razloga gledale do sada bar dvadeset puta. U ranoj mladosti niko me nije tako zanosio kao Rilke; zbog toga mi je cak poklonjena i cetvorka iz nemackog :)

Ove godine sam se konacno i zadesila u tom poznato/nepoznatom gradu; to ipak nije bio srecan susret stoga sto je dosao na kraju jednog veoma dugog i napornog putovanja : nakon 14 dana krstarenja po Holandiji i Belgiji trebalo je preci u jednom danu jos i tih 1100 km do Beca, gde smo imali da budemo neka skoro tri dana. Medjutim, tada smo vec bili na kraju svih snaga; za 14 dana obisli smo isto toliko i vise muzeja, gotovo svaki dan odlazeci u drugi grad. Kada smo stigli kuci shvatili smo da smo ukupno presli preko 6000 km. Tako da smo vec pri prispecu u Bec bili potpuno onemocali. Pri tom - nakon konstantne hladnoce i povremene kise u Holandiji - nadali smo se sada malo lepsem vremenu; docekala nas je medjutim kosava i neprestani pljusak. Tako sam dozivela nezamislivi trenutak da se nalazim u jednom beckom stanu i umesto da izletim napolje u susret gradu samo zelim da se pokrijem cebetom i spavam. No, bilo je i dalje u svemu tome lepih momenata i pored kosave, kise, hladnoce i umora. Sve je bilo i novo i u isto vreme poznato na nacin na koji je poznato ono vec nekad davno dozivljeno. Jedva cekam, medjutim, da ponovo prispem u Bec u nekim srecnijim okolnostima. Ovu nasu posetu vidim samo kao neki mutan san.

No, tim pre se sada uzivljavam i ono sto Stefan pise. Nesretni Cvajg ovu knjigu je pisao kao jednu od dve poslednje, u Brazilu gde je provodio poslednju godinu svog egzila : napustio je Austriju odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemackoj, otisavsi prvo u Englesku a potom u Ameriku. Nedugo posto je poslao svoje poslednje rukopise, ne mogavsi da pojmi krah svoga sveta, ubio se zajedno sa svojom drugom zenom. No, za sada, posto pokusavam da stedim stranice ove knjige, dosla sam tek do prvog rata, prvog velikog sunovrata. Jedan od retkih, pored Romena Rolena, on je u tom trenutku bio ne  samo protiv rata vec i za pomirenje medju evropskim nacijama koje je video kao nuznost. Zato i Tomas Man nije prema njemu bio narocito ljubazan : on je jos tada, sto i Cvajg na jednom mestu kaze, pripadao drugom taboru. Od pocetka knjige do prvog rata ima medjutim toliko zanimljivih prica, ljudi koje je sretao i sa kojima je bio prijatelj, da ta njegova secanja cine pravo blago svakome koga zanima ovaj period opsteg bujanja i napretka, jednog nama nepojmljivog optimizma. Tako je on dao opise i price o Rilkeu, Rodenu, Frojdu ... kao i opsta objasnjenja o jednom periodu koji je za nas vec potpuno neshvatljiv. 

Sa teskom mukom biram sta bih ovde od svega navela, barem polovinu celokupne knjige bih vec prepisala, da nije nasa :) Za pocetak evo dajem opis Beca i kulture u ovom gradu onako kako ga je Cvajg doziveo.

Prvo kamenje ovoga grada postavili su Rimljani, kao kastrum, kao isturenu strazu, da bi zastitili latinsku civilizaciju od varvara, a vise od hiljadu godina kasnije o te zidine se razbio juris Osmanlija na Zapad. Tuda su prolazili Nibelunzi, odatle je preko celog sveta blistalo besmrtno sazvezdje sedmorice : Gluk, Hajdn i Mocart, Betoven, Subert, brams i Johan Straus, tu se slivahu sve struje evropske kulture; na dvoru, u plemstvu i narodu nemacki element vezivao se krvlju sa slovenskim, madjarskim, spanskim, italijanskim, francuskim, flamanskim, i istinski genij toga grada muzike sastojao se u harmonicniom razresavanju tih kontrasta u nesto novo i osobeno, u austrijsko, u becko. Voljan da sve prihvata, i obdaren narocitim smislom za prijemljivost, taj je grad privlacio najdisparatnije snage, razdresivao ih, labavio i odobroljavao; mek je tu bio zivot, u toj atmosferi duhovne trpeljivosti, i svaki gradjanin toga grada nesvesno se vaspitavao u nadnacionalnom, kosmopolitskom duhu, za gradjanina sveta.

Ta umetnost ujednacavanja, blagih i muzikalnih prelaza, bese jasno vidljiva vec i u spoljnom oblicju grada. Uzrastao polako kroz vekove, razvivsi se organski iz centralnoga kruga, on je sa svoja dva miliona bio dovoljno naseljen da bi pruzao sav luksuz i svu mnogostrukost jednog velegrada, a ipak ne toliko predimenzionalan da bude otcepljen od prirode kao London ili Njujork. Poslednje kuce grada ogledahu se u mocnome toku Dunava, ili gledahu u daleku ravnicu, ili se rasplitahu u vrtove i polja, ili se po blagim brazuljcima uspinjahu na poslednje, zelenim sumama obrasle planine Alpa; jedva se osecalo gde pocinje priroda, gde grad, jedno se rasplitalo u drugo bez otpora i protivrecja. 

Unutra se pak osecalo da je grad rastao kao drvo, radjajuci prsten po prsten; a najdublju, najdragoceniju jezgru opasavala je, umesto starih bedema, Ringstrase sa svojim kucama svecanog izgleda. Unutra su stare palate dvora i plemstva pricale okamenjenu istoriju; tu kod Lisnovskih svirao je Betoven, tamo kod Esterhazijevih bio je u gostima Hajdn, ovde na starom univerzitetu prvi put je zazvucalo Hajdnovo "Stvaranje" , Hofburg je video generacije careva, Senbrun Napoleona, U Stefansdomu su klecali udruzeni knezevi hriscanskog svetamoleci zahvalnicu za spas Evrope od Turaka, univerzitet je medju svojim zidovima video nebrojne luce nauke. U medjuprostoru svega toga uzdizala se gordo i raskosno nova arhitektura sa blistavim avenijama i svetlucavim trgovinama. Ali staro se ovde sa novim glozilo isto toliko malo kao tucani kamen sa netaknutom prirodom. Cudesno je bilo ziveti tu, u tom gradu koji je gostoljubivo prihvatao sve sto je strano, a sebe rado davao; u njegovom lakom, kao u Parizu radosno ustreptalom vazduhu zivot se mogao uzivati prirodnije. Kao sto je poznato, Bec je bio grad uzivanja, ali sta drugo znaci kultura ako ne izmamljivanje onog najfinijeg, najneznijeg, najsuptilnijeg iz grube materije zivota, putem umetnosti i ljubavi ? Sladokusci u pogledu kuhinje, vrlo brizljivi kada se tice dobrog vina, svezeg oporog piva, raskosnih kolaca i torti, ljudi u ovome gradu polagahu mnogo i na suptilnija uzivanja. Muziciranje, ples, pozoriste, konverzacija, ukusno i dopadljivo ponasanje negovahu se tu kao narocita umetnost. Prevagu u zivotu pojedinca kao i celine nisu imala pitanja vojna, politicka, komercijalna, prvi pogled u novine prosecnog beckog gradjanina bese svakog jutra upucen ne diskusijama u parlamentu ili svetskim dogadjajima, nego repertoaru pozorista, koje je u javnom zivotu imalo vaznost koja drugim gradovima jedva da je shvatljiva. 

Jer carsko pozoriste, Burgteater, predstavljalo je pred Beclijom, pred Austrijancem, vise nego samo pozornicu na kojoj glumci igraju pozorisne komade; bio je to mikrokozam, sareni odsjaj u kome je drustvo posmatralo sebe sama, jedini pravi " cortigiano" dobrog ukusa. Na primeru glumca Dvorskog pozorista gledalac je video kako ce se oblaciti, kako koraknuti u sobu, kako voditi razgovor, koje ce reci kao covek od ukusa smeti da upotrebi, a koje ima da izbegava; pozornica je, umesto da bude samo popriste zabave, bila vodeca nit lepog ponasanja i pravilnog izgovora u reci i slici, i sve sto je sa Dvorskim pozoristem bilo samo u najudaljenijoj vezi okruzivao je nimb postovanja, kao svetacki oreol. Predsednik vlade ili najbogatiji magnat mogli su u Becu proci ulicama a da se niko za njima ne okrene; ali glumca Dvorskog pozorista ili opersku pevacicu prepoznavala je svaka prodavacica, svaki fijakerist; mi decaci izvestili bismo jedni druge ponosno ako bismo u prolazu videli nekog od njih (cije smo slike i autograme sakupljali svi), i taj gotovo religiozni kult licnosti isao je tako daleko da se prenosio cak i na njihovu okolinu; Zonentalov frizer ili fijakerist Jezefa Kainca behu licnosti vredne postovanja kojima se potajno zavidelo, mladi kicosi bili su ponosni sto ih oblaci isti krojac. Svaki jubilej, svaka sahrana nekog velikog glumca prerasli bi u dogadjaj koji baca u zasenak sva politicka zbivanja. Najvisi san svakog beckog pisca bio je da ga prikazuju u Burgteatru, jer je to predstavljalo vrstu dozivotnog plemstva i podrazumevalo niz pocasti kao sto su dozivotne besplatne ulaznice i pozivi na sve svecane priredbe; covek je naprosto postajao gost carske kuce, i jos se secam na kakav je svecan nacin obavljen moj pristup. Pre podne me je direktor Burgteatra pozvao sebi u kancelariju, da bi mi - posle prethodnog cestitanja - saopstio kako je Burgteatar prihvatio moju dramu; dosavsi uvece kuci, nasao sam u stanu njegovu posetnicu. Meni, dvadesetsestogodisnjaku, on je formalno vratio posetu, jer sam kao autor carske pozornice, zahvaljujuci samom prihvatanju, postao "dzentlmen" sa kojim direktor jedne carske institucije ima da postupa au pair. A to sto se desavalo u pozoristu ticalo se indirektno svakog pojedinca, cak i onog koji sa njim nije imao uopste nikakve neposredne veze. Secam se na primer iz najranijeg detinjstva kako je nasa kuvarica jednoga dana jurnula u sobu sa suzama u ocima, jer su joj upravo bili ispricali da je umrla Sarlota Volter,najpoznatija glumica Burgteatra. U toj mahnitoj zalosti bilo je, razume se, groteskno to sto ta stara, upola nepismena kuvarica sama nije ni jedan jedini put bila u Burgteatru, niti je Volterovu, bilo na pozornici bilo u zivotu, ikada videla; no u Becu je jedna velika nacionalna glumica toliko spadala u kolektivno dobro citavog grada da su cak i oni sto stoje po strani njenu smrt osecali kao katastrofu. Svaki gubitak, svaki odlazak omiljenog pevaca ili umetnika, pretvarao se nezadrzivo u nacionalnu zalost. Kada je rusen "stari" Burgteatar, u kome je prvi put zazvucala Mocartova "Figarova zenidba", celo becko drustvo bilo se okupilo u prostorijama, svecano i tronuto kao na sahrani; tek sto je zavesa pala, svak je jurnuo na pozornicu, da od dasaka na kojima su igrali omiljeni umetnici ponese kuci kao relikviju makar jedan iver, i jos decenijama kasnije mogli ste u desecima gradjanskih kuca videti te drvene ocepke kako se cuvaju u dragocenoj kazeti, poput ivera svetog krsta u crkvama. Ni mi sami nismo postupili mnogo razboritije kada je rusena tako zvana Bezendorfska sala. Ta mala koncertna dvorana, rezervisana iskljucivo za kamernu muziku, bila je sama po sebi beznacajna, neumetnicka gradjevina, ranije skola jahanja kneza Lihtenstajna a u muzicke svrhe adaptirana na sasvim prost nacin, samo jednom drvenom oplatom. No imala je rezonansu stare violine i bila posveceno mesto ljubitelja muzike, posto su u njoj koncentrirali Sopen i Brams, List i Rubinstajn, i jer su ovde prvi put zazvucali mnogi slavni kvarteti. Sada je pak trebalo da ustupi mesto jednoj odgovarajucoj gradjevini, sto je za nas, koji smo tu doziveli nezaboravne casove, bilo nepojmljivo. Kada su uminuli poslednji taktovi Betovena, sto ga je kvartet Roze odsvirao divnije no ikad, niko nije napustio svoje mesto. Galamili smo i aplaudirali, nekoliko zena jecalo je od uzbudjenja, niko se nije hteo pomiriti sa istinom da je to rastanak. Da bi nas rasterali, u dvorani su pogasili svetla. Ni jedan od cetiri do pet stotina fanatika nije se makao sa mesta. Ostali smo pola sata, citav sat, kao da smo svojim prisustvom mogli iznuditi da se stara posvecena prostorija spase. A kako smo se kao studenti borili, peticijama, demonstracijama i clancima, da kuca u kojoj je Betoven umro ne bude porusena ! Svaka od tih istorijskih kuca u Becu bila je kao parce duse koju nam istrzu iz tela. 

Taj fanatizam prema umetnosti, a narocito prema pozorisnoj umetnosti, protezao se u Becu na sve staleze. U stvari je Bec, usled svoje stogodisnje tradicije, bio sam po sebi grad sa jasno izdvojenim slojevima, a u isto vreme - kao sto sam jednom pisao - savrseno orkestriran. Pult je jos uvek pripadao carskoj kuci. Carski Burg bio je srediste ne samo u prostornom no i u kulturnom smislu Monarhijine nadnacionalnosti. Oko toga Burga gradilo je neku drugu vrstu drugog bedema austrijsko, poljsko, cesko i madjarsko visoko plemstvo. Potom je sledilo "dobro drustvo" koje se sastojalo iz nizeg  plemstva, viseg cinovnistva, industrijalaca i "starih familija", a onda dalje nize sitno gradjanstvo i proleterijat. Svi ti slojevi ziveli su svaki u sopstvenom krugu, cak svaki u sopstvenom kvartu, visoko plemstvo po palatama u jezgru grada, diplomatija u trecem kvartu, fabrikanti i trgovci u blizini Ringstrase, sitno gradjanstvo u unutrasnjim kvartovima od drugog do devetog, proleterijat u spoljnom rejonu; svi su se medjutim doticali  u pozoristu, i na velikim svecanostima kao sto je bitka cvecem u Prateru, gde bi tri stotine hiljada ljudi odusevljeno pozdravljalo "gornjih deset hiljada" u njihovim cudesno iskicenim kocijama. Sve sto zahteva boje i muzike, pretvaralo se u Becu u praznicnu priliku, pocev od litije kao sto je Telovo, pa do vojnih parada i "burgmuzik"-a; cak su se i sahrane odusevljano posecivale, i za svakog pravog Becliju bilo je stvar castoljublja da ima "lep sprovod", sa raskosnom povorkom i brojnim pratiocima; cak i svoju smrt jos pretvarao je pravi Beclija u lep prizor za druge ljude. U toj prijemljivosti za sve sto je obojeno, zvucno, praznicno, u tom uzivanju u pozoristu kao formi zivotne igre i ogledanja, sve jedno da li je na pozornici ili u realnom prostoru, citav grad bio je jednodusan.

...

Prilagodjavanje, pak, miljeu naroda ili zemlje gde se zivi predstavlja za Jevreje ne samo spoljnu meru odbrane nego i duboku intimnu potrebu. Njihova ceznja za otadzbinom, za mirom, za odmorom, za bezbednoscu, za prisnoscu, goni ih da se strasno vezuju za kulturu svoje okoline. A jedva da se igde - osim Spanije u XV veku - takva povezanost ostvarila srecnije nego u Austriji. Smesteni u carskom gradu vec vise od dvesta godina, Jevreji su ovde nailazili na lakoziv i trpeljiv narod, kome je, ispod te prividno labave forme, bio svojstven onaj isti duboki nagon za duhovnim i estetskim vrednostima koji je i za njih same bio tako vazan. A u Becu su cak naisli na nesto vise : nasli su tu licni zadatak. Tokom poslednjih vekova, negovanje umetnosti u Austriji izgubilo je svoje stare tradicionalne cuvare i zastitnike : carsku kucu i aristokratiju. Dok je u osamnaestom veku Marija Terezija svojim kcerima davala da uce muziku kod Gluka, Jozef II diskutovao sa Mocartom o njegovim operama kao znalac, a Lepold III i sam komponovao, kasniji carevi Franc II i Ferdinand nisu vise imali nikakvog interesovanja za umetnicke stvari, a nas car Franc Jozef, koji za svojih osamdeset godina nikad nije procitao niti makar uzeo u ruke ikakvu knjigu sem vojnog sematizma, ispoljavao je i izricitu antipatiju prema muzici. Tako isto je i visoko plemstvo napustilo svoj nekadasnji polozaj zastitnika; prosla su bila slavna vremena kada su Esterhazijevi pruzali gostoprimstvo jednom Hajdnu, kada su se Lobkovici i Kinski i Valdstajni takmicili u cijoj ce palati da bude prvo izvodjenje Betovena, kada se jedna grofica Tun bacila na kolena pred velikim demonom, neka svoga "Fidelija" ne povuce iz opere. Vec Vagner, Brams i Johan Straus ili Hugo Volf nisu u njih vise nalazili ni najmanje podrske; da bi se koncerti Filharmonije odrzali na staroj visini, da bi slikarima i vajarima bila osigurana egzistencija, moralo je na belegu da izadje gradjanstvo, i bilo je stvar ponosa i castoljublja bas jevrejskog gradjanstva sto tu moze u prvim redovima saradjivati da se becka kultura odrzi u starom sjaju. Oduvek su oni voleli taj grad, i prirodili se ovde i dusom i telom, ali im je tek ljubav prema beckoj kulturi ulila osecanje da su stekli puno pravo gradjanstva i postali prave Beclije. Inace su u stvari u javnom zivotu imali samo malo uticaja; sjaj carske kuce bacao je u zasenak svako privatno bogatstvo, visoki polozaji u rukovodjenju drzavom nalazili su se u nasledjenim rukama, diplomatija je bila zadrzavana za aristokratiju, armija i visoki cinovnicki polozaji za stare porodice, a Jevreji nisu ni pokusavali da se castoljubivo probiju u te privilegovane krugove. Oni su sa osecanjem takta postovali ta tradicionalna preimucstva; secam se na primer da moj otac za celog svog zivota ni jedanput nije obedovao kod Zahera, i to ne iz stedljivosti - jer razlika prema drugim velikim hotelima bila je smesno mala - vec iz tog prirodnog osecanja za distancu : izgledalo bi mu mucno ili nepristojno sedeti sto do stola sa jednim princom Svarcenbergom ili Lobkovicem. Jedino su pred umetnoscu svi u Becu osecali podjednako pravo, posto se ljubav prema umetnosti smatrala zajednickom duznoscu, i neizmeran jeudeo sto ga je jevrejska burzoazija, pomaganjem i podsticanjem, imala u razvitku becke kulture. Oni su sacinjavali pravu publiku, oni su punili pozorista, koncerte, oni kupovali knjige i slike, oni posecivali izlozbe, i svojim pokretljivim, tradicijama manje opterecenim razumevanjem bili na svakom mestu pomagaci i prvoborci novoga. Oni su formirali skoro sve vece umetnicke zbirke u devetnaestomveku, samo oni omogucili skoro sve pokusaje u umetnosti; bez neprekidnog stimulativnog interesovanja jevrejske burzoazije, Bec bi, zahvaljujuci ravnodusnosti dvora, aristokratije i milionara hriscana, koji su radije drzali trkacke konje i lovove nego pomagali umetnost, Bec bi na umetnickom polju zaostao iza Berlina isto koliko na politickome Austrija iza Nemackog Rajha. Ko god je u Becu hteo da sprovede nesto novo, ko god je spolja, kao gost, u Becu trazio razumevanja i publike, bio je upucen na tu jevrejsku burzoaziju; kada se jednog jedinog puta, u doba antisemitizma, pokusalo sa osnivanjem jednog tako zvanog "nacionalnog pozorista", nije se naslo ni autora, ni glumaca, ni publike; za nekoliko meseci "nacionalno pozoriste" je jadno propalo, i bas na tom primeru postalo je prvi put jasno : devet desetina onoga sto je svet slavio kao becku kulturu devetnaestog veka, bilo je kultura koju je potpomagalo, hranilo ili cak vec i stvaralo becko jevrejstvo.