Nelsonova senka

Septembra 1798,kada je Horacio, pobednik sa Nila, uplovio u zaliv, Hamilton je vec trideset sest godina bio britanski izvanredni i opunomoceni ministar na dvoru u Napulju. Svi su ga smatrali covekom otmenih manira. Veliki ljubitelj sporta,drug kralja Ferdinanda u lovu - zajedno su pobili hiljade sljuka i prepelica. Veoma nadaren muzicar - svirao je violoncelo i drzao spostveni orkestar. Izvodio je eksperimente s elektricitetom, drzao pripitomljenog majmuna i zasadio engleski vrt na zemljistu kraljevske palate u Kazerti. Vilijem Bekford je o njemu rekao : " Prvi poznavalac - ne samo lepih umetnosti nego i nauke o ljudskoj sreci." Najbolji plesac na napuljskom dvoru, govorilo se, iako je do 1798. verovatno prestao da plese, sigurno jeste, osecao je teret godina, jetra mu je bila u losem stanju od previse gozbi. Divlji i pohotni sicilijanski ples, tarantelu, stvoren od cistog besa, sigurno vise nije igrao. Ema, tada tek u trideset i prvoj godini, plesala ga je predivno ... Od februara sledece godine, Godine jakobinaca, Horacio i Ema spavali su zajedno, onoliko redovno koliko su to njihove duznosti dozvoljavale.

Tu sam stao i neko vreme koracao tamo-amo po sobi. Nema tragova u golim cinjenicama iz necijeg zivota. Hamilton je tipican proizvod svog vremena i svoje klase. Cini se da ni u sta nije mnogo verovao. Imao je predrasude i misljenja, da, ali nikakva cvrsta nacela. Zeleo je da svoje dane provodi prijatno. Pa ipak, u nekoliko vaznih pitanja uopste nije bio tipican. Istinski se odlikovao samo prefinjenim ukusom. Bio je "poznavalac", sakupljac starina, strucan vulkanolog... imao je jednu od najboljih privatnih zbirki antickih vaza. I bio je izuzetno trpeljiv. Viktorijanski biografi poricu da je znao za preljubu, poricu i da je preljube bilo. Ali, svi dokazi govore da je bilo preljube i da je on za to znao. Ne samo da je znao nego ju je u potpunosti prihvatao, da je ziveo svestan preljube, neuznemiren i dobrocudan. Sve troje ziveli su pod istim krovom, vidjali su se svaki dan. Ema mu je bila predata, mozda je i sam bio spreman da je preda dalje, mozda se osecao prestarelo, preumorno ? Zena, iz koje god da je klase, uvek je imovina. A sakupljac, naravno, sve moze da prepusti, ljude kao i predmete. Sve je pitanje rasporeda. Procitao sam negde da je u dvoristu kuce na Pikadiliju, u koju se uselio 1800, kad se njegova diplomatska karijera okoncala, bila statua koja mu je vredjala ukus. Dobijao je glavobolju kad je samo pogleda. Nije mogao da zivi u toj kuci dok se nije otarasio te statue i na njeno mesto postavio anticki kip sa Nila.

Citam knjigu Bari Ansvorta (Barry Unsworth) Nelsonova senka (Losing Nelson) iz 1999. godine koju je kod nas objavila Laguna. Kupila sam je tokom praznicnih popusta u jednoj od Laguninih knjizara, bila je medju onima za 200 dinara. Izabrala sam je pre svega zbog Barija, koji je interesantan pisac : poznat uglavnom po istorijskim romanima, kakve ja volim, objavio ih je petnaestak a vise puta bio u najuzem izboru za prestiznu Bukerovu nagradu, koju je najzad i dobio za poznati roman Sveta glad. Za ovu knjigu, medjutim, Laguna najavljuje da mnogi smatraju da je cak njegovo najbolje delo. To ne bih znala reci. Medjutim moram reci da mi se dopada, za sada, kao i to da je u ovoj knjizi psihologija mnogo vaznija od istorije : ovde se naime radi ne o Horaciju Nelsonu, velikom britanskom heroju koji je porazio Napoleona na Nilu, toliko koliko o glavnom protagonisti, pomalo sasavom naucniku koji o njemu pise knjigu. Ovde se radi o opsesiji herojem koja ide daleko do poistovecivanja : taj naucnik smatra da je on nekakva druga strana novcica, Nelsonova senka (otud je dobar prevod naslova), covek koji ga bolje poznaje od bilo koga drugog, iako ih deli tricavih dvestotinjak godina . On prozivljava tako svaki bitniji datum Nelsonovog zivota, svaku bitku rekreira u podrumu, na presvucenom bilijarskom stolu i maketama brodova koje je sam pravio. Od svoje kuce napravio je muzej i opsesivno skuplja all things Nelson.

Prikaz mehanike opsesije je fantastican. Cak i meni, koja o opsesijama zna a thing or two ;) cini se neverovatnim da se neko moze toliko i na taj nacin izgubiti, do samoponistenja. Medjutim, i taj aspekt knjige i ono sto se kroz njega saznaje o samom Nelsonu, ostaje ipak u drugom planu naspram interesovanja koja je u meni probudila prica o nesretnome ( no da li je bio ?) ambasadoru ser Vilijam Hamiltonu i , uopste, celoj toj neobicnoj situaciji.

Karikatura Dz.Gilreja iz 1801 : Hamilton se

divi antikvitetima - Ema je prikazana kao

Kleopatra,sa njegove leve strane a Nelson,

sa desne, kao Marko Antonije

Naravno, obicno mi takav jedan lik uopste ne bi bio interesantan, te bih navijala, kao i uvek, za romansu kakva je bila ta izmedju Nelsona i Eme. Narocito stoga sto sam ranije gledala i film sa meni omiljenim glumackim parom - Vivijen Li i Lorensom Olivijeom That Hamilton Woman. Mislim, zaista, ko bi mogao da razmislja o nekom tamo starom muzu pored njih dvoje ovakvih :

Medjutim, kako sam procitala juce gore navedene redove odjednom se u meni probudila zainteresovanost bas za tog "starca". Nelson je bio hrabar, mozda cak i genije u ratu,u tom trenutku jednoruki i jednooki heroj; Ema je bila prelepa i lukava fatalna zena - zajedno oni tvore tale as old as time - ali Vilijam Hamilton je bio toliko vise od pukog sablona, od uloge koja mu je u toj semi data, prakticno - enigma. Zbog njega, njegovog ponasanja i cudnog prihvatanja u citavoj toj bizarnoj situaciji ova prica jeste, ustvari, interesantna.

Rodjen je 1730. godine kao cetvrti sin guvernera Jamajke, Lorda

Arcibalda Hamiltona. Jedno vreme je proveo u vojsci, koju je napustio nakon sto se prvi put ozenio. Ta njegova prva zena umrla je a da u braku nije rodila ni jedno dete,te je Vilijam ostao sam. Radio je  kao ambasador u Napulju, gde je proveo na ovoj duznosti punih 36 godina, do te 1800. godine. Ovo dugo vreme on je iskoristio tako sto je proucavao vulkanologiju i zemljotrese a napisao je i knjigu o Pompeji ! Kao sto lik u knjizi Bari Ansvorta pripoveda - narocito se zanimao za anticke vaze koje je i skupljao. Deo svoje zbirke prodao je Britanskom muzeju a deo je nazalost potonuo na brodu putujuci za Englesku. Napisao je i knjigu o etrurskim, grckim i rimskim antikvitetima kao i oVezuvu.

Emu je upoznao tek u 56oj godini i to na vrlo bizaran nacin : u Napulj ju je poslao njegov necak kao dar - zapravo ona je trebalo da bude neka vrsta otplate dugova. Naravno, vrlo brzo je

bio ocaran njome. Ona je tada izvodila nekakve plesove oskudno obucena za njega i njegove prijatelje, medju kojima je bio i Gete. Po onome sto se o tim plesovima moze procitati ona bi mogla biti nekakva preteca Isidore Dankan. Ali, sve u svemu, bila je devojka prilicno mutne proslosti, mada veoma lepa. Stavise, vazila je za jednu od najlepsih zena tog vremena, sta god to znacilo. Ali, o njoj mozda neki drugi put - vazno je to da se on njome zaneo toliko da se na kraju njom i ozenio, pet godina nakon sto je njemu "dopremljena". Iako su Nelsona upoznali i ranije, po njegovom prvom dolasku u Napulj, tek 1798, nakon bitke u Egiptu, radja se prijateljstvo a zatim i ljubav izmedju Eme i Horacija, koju je izgleda Vilijam ne samo tolerisao vec i podsticao. Medjutim, iako je on tada imao oko 67 godina ne treba zamisljati ni cetrdesetogodisnjeg Horacija bas kao Lorensa Olivijea - mnoge bitke su ga doslovno prepolovile - ne samo sto je izgubio ruku, vec i oko a i pola zuba mu je nedostajalo, mada se sve to ne vidi bas na njegovim portretima na kojima je prikazan kao lep covek.

Ovaj cudan manage a trois zajedno se uputio na samom kraju veka ka Engleskoj, izabravsi najduzi moguci put - iz nekog razloga nisu se vratili brodom vec su putovali kopnom kroz centralnu Evropu, stigavsi tako u domvinu u osvit novog veka - 1800. I po dolasku  u Englesku oni nastavljaju da zive zajedno, u Hamiltonovoj kuci, ne obaziruci se mnogo na Nelsonovu zenu Fani. Kasnije Nelson kupuje kucu pa se svi sele tamo, cudna porodica u medjuvremenu uvecana za jos jednog clana - Ema je rodila Nelsonovu kcer Horaciju. Ta kuca postaje fokusna tacka svebritanskog interesovanja - Ema je trendseter koji se oponasa u najsitnijim pitanjima bila to moda odevanja ili opremanja kuce. Opste su poznati i javnost ih prati na svakom koraku na nacin slican onom kojim se sada prati svaki aspekt zivota poznatih. Oni su pravi viktorijanski celebrities. No, Ema i Horacio se ne vencavaju - smatrali su nepostovanjem prema Vilijemu da Ema trazi razvod. Vilijam je umro eventually ali ni tada ovo dvoje nije ozvanicilo svoju vezu. Ubrzo je i Nelson, 1805, zavrsio svoj zivotni put a Ema ostala sama sa cerkom i dugovima zbog kojih je prakticno bila u kucnom pritvoru. Na kraju je iz ocaja pobegla u Francusku kako bi utekla porazivacima dugova. Tamo je i umrla 1815. godine. Njenom smrcu se zavrsava ova cudna prica.

O Hamiltonovoj zbirci ima par clanaka : Thora Brylowe - Two Kinds of Collections : Sir William Hamilton's Vases, Real and Represented, objavljeno u Eighteenth Century Life , Vol. 32 ; Lucilla Burn - Sir William Hamilton and the Greekness of Greek Vases, Journal of History of Collections,1997. Postoji i knjiga - Vases and Volcanos : Sir William Hamilton and His Collection, Ian Jankins i Kim Sloan. Starija publikacija datira jos iz Hamiltonovog vremena - izmedju 1791 i 1795 godine izdato je cetvorotomno izdanje "Vaza" koje je ilustrovao Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (Johann Heinrich Wilhelm Tischbein) : Sir William Hamilton's Collection of Engravings from Antique Vases". Evo primera :

Toliko za sad. U medjuvremenu smesni naucnik suocen bas sa desavanjima u Napulju i Nelsonovom upletenosti u jedan sraman cin, te pocinje polako da shvata da taj heroj andjeoske prirode, kako on voli da misli o njemu, mozda i nije toliko svetolika prilika kako ga je on zamisljao. Za te misli jos krivi sebe i svoj "pokvareni um". Ostaje da se vidi da li ce izgubiti Nelsona ili sebe zauvek do kraja knjige. Svakako, volela bih da mogu da dodjem i do jos jedne knjige o svemu ovome od Suzan Sontag (Susan Sontag) - The Volcano Lover,iz 1992. Mozda ta knjiga rasvetli bolje cudnu licnost antikvara-ambasadora Hamiltona :)