Shadow - catcher

Sarajuci tako netom, kako to cesto biva, a ne mnogo razlicito od toga kako i nas um funkcionise (stream of consciousness) naletela sam tako sasvim slucajno i bez svesne namere, na neke stare fotografije Indijanaca koje su me ocarale, te sam krenula da ih skidam, sto ionako uvek radim kada naidjem na lepe stare fotografije. Prvo sto sam primetila, pregledajuci ih, jeste ime koje se redovno pojavljivalo ispod svake fotografije - Edward S. Curtis. Drugo je bilo to da tim fotografijama kao da uopste nije bilo kraja (skinula sam preko 400 istih i ni tu im nije dosao kraj;) Naravno, imajuci um koji ne ume da se smiri u ovakvim situacijama morala sam da saznam ko je , bogamu, taj Edvard i kada,zasto,kako je napravio taj naizgled endless stream fotografija.

Nasla sam ga brzo - to je on na ovoj slici sa leve strane - s nakrivljenim sesirom i fancy brcicima i bradom. Rodjen 1868. godine, samo par godina po zavrsetku gradjanskog rata u Americi, na ovoj je fotografiji, koja je autoportret, imao otprilike dvadeset i jednu godinu. Tada jos svakako nije mogao ni da sanja da ce mu zivot ispuniti u potpunosti jedna strast, jedna zivotna misija, toliko da ce biti rad sve podrediti i zrtvovati zarad nje.

Jos kao mali pokazao je interesovanje prema fotografiji kada je, jos kao decak, sam napravio kameru. Tada je vec napustio skolu (imao je samo 6 razreda skole) i odlucio da se bavi fotografijom. Sa sedamnaest je vec bio segrt u jednoj fotografskoj radnj, dok je sa devetnaest kupio novu kameru i potom postao partner u jednom fotografskom studiju u Sijetlu. Potom se i ozenio, preselio u novu veliku kucu i poceo da stvara porodicu (imace cetvoro dece tokom vremena). Posto je studio postao poznat medju gradjanstvom Sijetla a Edvard izgradio izvesnu reputaciju, pa cak i postao pomalo popularan - sve je izgledalo kao da ce voditi primeran zivot porodicnog, uspesnog coveka

(desno - primaca prostorija u studiju)

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri - a pokazace se i u zivotu - dogodio se 1898. godine kada je, fotografisuci planinu Renije naisao na nekoliko zagubljenih naucnika. Ovima je on pomogao da nadju put i odveo ih svojoj kuci gde su pogledali neke od njegovih fotografija. Posto su ih se one prilicno dojmile predlozili su Edvardu da im se pridruzi na velikoj ekspediciji koja se upravo spremala - na Aljasku - sto je on, naravno, sa entuzijazmom prihvatio. Jedan od ovih naucnika bio je izvesni Dzordz Bird Grinel, veliki autoritet po pitanju severnoamerickih Indijanaca koji ce imati presudan uticaj na Edvarda i viziju koja ce se kod njega razviti. Tokom ove ekspedicije Edvard je fotografisao pretezno pejzaze, jer je za to bio i pozvan, medjutim kad god je mogao fotografisao je i ljude , sto je zacetak onoga sto ce postati ta njegova zivotna opsesija. 

Sledece godine, 1900., Grinvel ga poziva, primetivsi izvesno interesovanje i iskru u Edvardu, da podje sa njim u Montanu kako bi mogao da fotografise Blackfeet Indijance. Ovo medjutim nije prvi put da je Edvard fotografisao nekog Native American(a)  - u Sijetlu je on, kao i svi njegovi sugradjani, pa i turisti, znao za princezu Andjelinu - zapravo - Kikisomlo, cerku poglavice Sijetla (po kome je grad i dobio ime ). Kada je donesen zakon po kome su se urodjenici poceli smestati u rezervate (Treaty of Point Elliot) ona je taj zahtev jednostavno ignorisala nastavljajuci da zivi na ulicama Sijetla od pletenja korpi i slicnog. Ubrzo je postala opste poznata, turisticka atrakcija, a njeni proizvodi omiljeni suveniri. Edvard joj je placao dolar-dva po fotografiji i zabelezio kako je ona bila poprilicno zadovoljna povodom te transakcije. Dozivela je veoma duboku starost za to vreme i takve uslove - cak 76 godina (mada ponegde pise i 96 - podaci se ne slazu u tome kada je rodjena). Edvard je dobio cak dve nacionalne nagrade, 1898. godine za dve fotografije princeze Andjeline i jos neke fotografije Indijanaca u kanuima. Ove fotografije su zatim poslate na turneju sto mu je pribavilo nesto slave.

Tako je Edvard otisao sa tim svojim drugarom da slika te Crnotabane, gde je ovaj, u nastupu neke zestoke nostalgije i romantike, poceo Edvardu da objasnjava kako bi trebalo da se trudi da zapamti sto vise jer ta civilizacija polako nestaje te da uskoro vise niceg nece biti od sve te lepote i bogatstva njihove kulture. Edvarda su ove reci izgleda toliko dirnule da se sa ovog putovanja vratio cvrsto resen da pokusa da ostvari mission impossible - da zabelezi sva indijanska plemena, ne samo fotografijom vec da zapise i objasni celokupni nacin njihovog zivota, njihove mitove i legende, religioznu praksu, rituale, kostime, sminku, drustvo i socijalne odnose, pa sve i do toga sta jedu i kakav odnos imaju prema zivotinjama, suncu, elementima. Drugim recima - ama bas sve vezano za njihovu kulturu u nestajanju.

Naravno, za ovakvo sto bio je potreban novac, koji je Edvard, dobivsi usmenu podrsku od predsednika Ruzvelta, pokusao da potrazi kod tada verovatno najpoznatijeg bogatasa J.P.Morgana. On ga je, naravno, odmah odbio bez i da razmisli o tome. Medjutim, posto je I Edvard bio poprilicno uporne prirode jednom kada se za nesto odluci, nagovorio ga je da bar pogleda fotografije koje je nacinio u Montani. J.P. je tada promenio misljenje, sto se njemu inace bas retko desavalo. Napravili su deal - Edvard ce od J.P-a dobijati 75. 000 $ godisnje (Edvard je procenio da ceo ovaj poduhvat nece trajati mnogo vise od pet godina:) da pripremi i izda (sto znaci da se Edvard o svemu brine - i o produkciji i o najsitnijim detaljima iste pored fotografisanja) seriju od 20 tomova o severnoamerickim indijancima  u kojima bi se nalazilo 1500 fotografija. J.P. je trebalo da dobije originalne printove i setove fotografija ( rekao je : "Mr. Curtis, I want to see these photographs in books—the most beautiful set of books ever published." i - zaista su to i bile - Edvard nije stedeo na opremi knjiga koje su bile uvezane na najsavremeniji nacin, u najlepsu kozu, stampane na najkvalitetnijem papiru ...) Naravno, on je ili bio tako naivan ili pak nije bas bio najrealniji covek na svetu tek - taj njegov proracun, naravno, nije ni blizu ispao tacan. U stvari, on se do kraja zivota bavio ovim i idalje ga nije bas sasvim zavrsio ...

Edvard je jezdio Amerikom jureci ovu svoju viziju toliko da je na kraju uspeo da predje impresivnih

64 000 km (!) i to u ne bas sjajnim zapreznim kolima, najcesce sa jednim do dva asistenta i par kamera - kada mi se jednom prilikom, kamera pala u kanjon, nekako je sastavio i obmotao konopcem i sa takvom,nesrecnom kamerom (a to su jos uvek bili tek poceci fotografije, ne mnogo daleko dagerotipija)nastavio do kraja sezone da radi.  Obisao je takodje impresivnih 80 plemena (mada je verovatnije da je brojka negde izmeju 80 i 100), zabelezio njihov jezik, pesmu i druge audio momente na 10 000 vostanih ploca, 40 000 fotografskih snimaka ... U mnogim slucajevima ti njegovi zapisi (literarni, audio ili fotografski) jesu  jedini te vrste, dakle i jedino postojece svedocanstvo o tom narodu koji je, prakticno, nestao. Kao sto je on sam zapisao u predgovoru svog dela : "The information that is to be gathered ... respecting the mode of life of one of the great races of mankind, must be collected at once or the opportunity will be lost." I jos :

"A tribe that I have visited and studied lets another tribe know that after the present generation has passed away men will know from this record what they were like and what they did, and the second tribe doesn't want to be left out. Tribes that I won't reach for four or five years yet have sent word asking me to come and see them...there was old Black Eagle, an Assiniboin, ninety years old, who had all of his life refused to talk about his nation to white men. At last he became convinced that his tribe ought to get into the record, and he unbent and he gave me a great amount of valuable information."

Naravno, ovakva posvecenost misiji nije se bas narocito svidela Edvardovoj zeni Klari. U pocetku, Edvard je (ovde vec potpuno verujem u onu naivnost) zapravo i vodio nju i/ili svoju decu na ta putovanja (bolje reci potucanja;) po Americi. Deca su uzivala, a kako i ne bi, u toj velikoj avanturi, a izgleda je i Klara nalazila nekog zadovoljstva u svemu tome. Medjutim, jednom prilikom, u selu pored njihovog kampa poradjala se jedna Navaho Indijanka, a porodjaj je bio ekstremno tezak. Saman koji se brinuo o porodilji je izjavio kako to mora biti zbog tih bledolikih koji su se tu pojavili i ne odlaze. Nije potrebno reci da te reci nisu olako primljene od ostatka sela te da su Kertisovi pobegli glavom bez obzira. Izgleda je Klari konacno postalo dosta i Edvarda i njegovih Indijanaca, konstantnih izbivanja iz kuce i potucanja ko zna kuda (njegova kcerka je recimo zapisala : In Seattle he was either searching for data, getting ready for a field trip, or improving on his processes of photography and printing. And when we thought he might be coming home, he was in New York getting money or looking after the details of the book publishing. ) - negde oko 1910. godine, a razvod je i ozvanicen 6 godina kasnije. Tom prilikom, kao da mu nije bilo dosta nevolja, Klari je pripala i njegova (vec odavno samo njegova) fotografska radnja. Besan, Edvard odlazi tamo sa svojom kcerkom Bet i unistava sve svoje negative, kako ih se Klara ne bi dokopala.

Sa ovom svojom kcerkom Bet Edvard se kasnije preselio u Los Andjeles. Ona mu je uveliko vec pomagala i cesto ga i pratila na mnogim putovanjima. Otvorio je novi fotografski studio, medjutim kako ga je ceo taj Indian business u potpunosti iscrpeo finansijski, pristajao je i na druge poslove - kao sto je recimo posao asistenta kamermana kod poznatih rezisera poput Sesila B. DeMila. I inace je on pokusao bas svasta kako bi skupio novac za nastavak projekta - reklamirao se po novinama, skupljao pretplatnike za buduca izdanja, priredjivao izlozbe i soue, i na kraju snimio i etnografski film - In the Land of the Headhunters (snimljen tako da izgleda kao dokumentarac ali medjutim sa izmisljenom pricom). Finansijski potpuno unisten bio je cak i uhapsen, 1927. jer nije placao alimentaciju svojoj bivsoj zeni. Ova je optuzbe ipak povukla pa su te godine Bozic proveli svo zajedno, u kuci jedne od njegovih kceri.

Neposredno pre ovog incidenta on i njegova (izgleda najomiljenija ili bar najposvecenija kcerka Bet) vratili su se sa Aljaske, sto ce biti njegovo poslednje putovanje : prava za film, kao i veliki projekat bila su prodata, film za 1500 $ (naspram 20 000 $ koliko je kostao), a North American Indian za 1000 $ - u sta ulaze 19 zavrsenih tomova, hiljade stampanih grafika i bakarnih ploca, kao i originalni, stakleni negativi. Sve ovo ostalo je netaknuto u podrumu firme koja je ovo sve otkupila do 1972. kada je ponovo otkriveno.

Edvard je umro 1952, u 84. godini od srcanog udara u domu svoje kcerke Bet, gde je i ziveo.

Indijanci su ga zvali Shadowcatcher, hvatac senki, vec po nacinu na koji su shvatali fotografiju (ne zaboravimo u Anastasovo vreme kod nas su fotografiju cesto zvali zrakopis ili svetlopis). On je medjutim napisao, pred kraj zivota, u svojim neobjavljenim memoarima : Following the Indian's form of naming a man, I would be termed The Man Who Never Took Time To Play. 

Nju Jork Herald je najavio ovaj opus magnum kao

the most gigantic undertaking since the making of the King James edition of the Bible. I zaista, kada se pogleda tih trideset (!) godina ulozenih u taj zadatak, u tu misiju, novac koji je bio potreban (preko milion i po dolara),i gotovo neverovatnu istrajnost Edvarda Kertisa (I have made about every sacrifice a human being can for the sake of the work, and the work is worth it . . ) - stvarno je tesko setiti se slicnog primera. Priznajem, narocito sam slaba prema takvim ljudima koji su do te mere strastveni u vezi neceg da to vec stvarno lici na onaj pseudo-religijski poziv, mozda zato sto meni samoj zaista gotovo u potpunosti nedostaje taj kvalitet. Ali i pored te zasenjenosti ovakvom neverovatnom istrajnoscu, Edvard me je zaneo pre svega svojim velikim talentom. Ne samo sto je toliko mnogo doprineo nauci (gotovo nemerljivo zapravo) on je ostavio za sobom i umetnicka dela. Fotografije su bozanstvene.Veoma je tesko napraviti bilo kakav izbor, pa se nisam trudila da odabiram s nekim narocitim predumisljajem ili sistemom. Uostalo, lako se sve mogu pronaci na internetu.

+ Postoji ipak i blaga kontraverza povezana sa Edvardom i njegovim radom a koja se ogleda u cinjenici da nije bio bas sasvim verodostojan - naime, on nije slikao njih uvek onako kako ih je zatekao , vec je ponekad intervenisao. Ta njegova intervencija je uvek bila mala i ucinjena iz dva razloga : prvo, on je zeleo da prikaze njihov nacin zivota pre dolaska belog coveka i civilizacije tako da ga stvarno ne mogu kriviti sto scene donekle namesta a fotografije ponekad retusira (kako bi izbacio nekakav sat ili slican dokaz prisustva naseg sveta u njihovom); drugo, njegove fotografije sluze kao ilustracija teksta - i ako nekada nekog Apaca obuce u kostim Navaha jer do Navaha ne moze tada doci - ni to nije tako strasno :) Njegov doprinos je nemerljiv naspram ovakvih sitnih grehova.