Utesne stvari

Biti ja podrazumeva u izuzetno mnogo prilika snaznu potrebu za utesnim stvarima. Nije da meni nesto posebno fali u zivotu, bar ovome kakav je vec duze vreme, niti se nesto strasno patim i zlopatim, vec je to neko opste stanje u koje redovno zapadam, stanje nekakve malodusnosti (mislim da je to bas najbolja rec),nicim izazvane melanholije i jedna duboka ubedjenost da je ovaj svet u svojoj sustini nepravedan, nesiguran i poprilicno strasan. Kada me ovakvo neko osecanje skoli, onda posezem za tim utesnim stvarima koje sve odreda imaju tu moc da se osetim istog trenutka otprilike kao kada roditelji pred spavanje ususkaju dete u krevet tek presvucen u cistu i mirisnu posteljinu, a ono ima osecaj ne samo savrsene harmonije i uredjenosti sveta vec i radosti sto se u njemu nalazi. To su stvari (ljudi, situacije, mirisi, reci...) koje ma sta da se desava u realnosti,a na neki posve neverovatan nacin, imaju efekat podizanja glave i nekog i to ce proci ili cak tja momenta. Verujem da svako, cak i ne znajuci, ima taj neki happy place , kao onaj Diznijev zec u crtanom filmu. Za neke je to verovatno cak jedna stvar ili pojava, poput fudbala ili tenisa ili Warcraft igrice; za druge su to mozda jednostavno prijatelji ili cak online prijatelji koje je pokupio svuda po netu, pa sada radosno salje i prima razne slicice i tekstice i filmice koje ga cine srecnim u tom simulakrumu. I neka. Samo je vazno ustvrditi da utesne stvari svakako nisu identicne onim stvarima koje nas cine srecnim - one dakako mogu da nas cine srecnim a i one koje nas cine srecnim mogu itekako biti utesne - ali to su ipak dve razlicite kategorije. Utesne stvari stvaraju jedno specificno osecanje unutrasnje strukture i smisla, cak iako, kada se malo bolje promisli, to izgleda smesno. Jer, to nisu tako velike stvari poput ljubavi i slicnog : to su male, cesto u kontekstu date osobe i zivota potpuno beznacajne i besmislene pojave koje ne bi trebalo da uticu na iciji zivot ...  Ja takvih stvari imam pregrst, ali ih nikada nisam sebi predocila, popisala ih i razmotrila. One se uglavnom pojave, odrade svoj deo i opet nestanu. Zato cu ih ovde popisivati onda kada naidju, da ih sacuvam i ne izgubim.

Vec sam pomenula uticaj Andjele Lensberi i Megi Smit. One svakako spadaju u utesnosti i itekako imaju bas taj efekat ususkavanja u cistu posteljinu. Andjela je preslatka i preljubazna i predivno se smeska ali ima i tu neku pomalo strogu stranu. Megi je medjutim potpuno hopeless i samo se nesto zali i izvinjava. Medjutim obe imaju taj efekat caja i kolaca - samo sto Megi posle toga dopusta da radis sta hoces, potpuno nesposobna za bilo kakvu naredbu, dok Andjela ocekuje da se onda zavrsi domaci zadatak, jer je takav dogovor :) Pored toga, ni jednu ni drugu ne moram da vidim da bi imale efekat na mene, dovoljno je i da im samo cujem glas - tako da one imaju, zapravo, dvostruko utesno dejstvo. Andjela svoj utesni appeal verovatno najvise vuce iz serije pravljene po romanima Agate Kristi, gde je igrala gospodjicu Marpl. Naravno, i tu su se stekla dva utesna momenta u cinjenici da i romani Agate Kristi a i serije pravljene po njima (narocito Poaro sa Dejvidom Suseom) izrazito utesnog kvaliteta, ali o tome drugi put. Mada, utesnosti nije izostalo ni u Lepotici i zveri Diznija gde je bila pevajuci cajnik. Sto se tice Megi - ta dovoljno je pogledati na primer A Room with a View pa shvatiti zasto se i ona ovde nasla.

Naravno, kada govorimo o utesnom glasu moram odmah pomenuti, kao sto sam to i ranije, verovatno najutesniji glas na svetu - glas Sir Dejvida Atenboroa (ovo prepevavanje imena gotovo boli pa cu staviti i kako se pise iako sam od te prakse odustala - David Attenborough), coveka koji je prakticno stvorio one BBC-jeve emisije o zivotinjama koje tako volimo da gledamo, i to jos u vreme kada se tako nesto nije moglo jos ni zamisliti. O tome svemu pise u njegovoj autobiografiji : kako je poceo pa i kako je dogurao do direktora BBC-ja, polozaja koji je napustio jer mu se mnogo vise svidjalo da se potuca po svetu i juri zivotinje da ih usnimi. To je vec, samo po sebi, hvale vredno, i svakako njegova zasluga je pre svega u tim fenomenalnim emisijama poput The Blue Planet i The private Lives of Plants. Ali, koliko god da se izistinski divim tim emisijama i volim da ih gledam, meni je, in fact, skoro pa sve jedno sta David prica sve dok - prica :) Njegov glas bih prepoznala svuda, tesko se zamenjuje s bilo kojim drugim. I iako emisije o zivotinjama same po sebi jesu jedna od utesnih stvari (jer bolje nego bilo sta i bilo ko pokazuju tu neumitnost zivota i prirodne harmonije u stilu to-ti-je-to-pa-ti-sada-vidi) meni bi u ovom slucaju bilo isto i da mi Dejvid cita iz telefonskog imenika, kao ono sto je Entoni Hopkins citao Opri u jednoj od njenih emisija. Dejvidov glas jednostavno moze da ubedi u sta god i da to deluje prirodno, samopodrazumevajuce i jedino moguce. Ali, iako je njegov glas najbitniji, isto kao i one dve postarije dame, i on ima dupli utesni efekat kada je jos i vidljiv. Drzi tako tog leptira na prstu i znas da je leptir u sigurnim rukama. Cuci iznad nekog puha ili kakve rovcice , sireci taj Atenborovski calming effect i - puh/rovcica je srecna i zadovoljna, a onda i onaj ko svemu tome prisustvuje putem TV-a.

Medjutim,  ono sto je potpuno neverovatno jeste cinjenica da su za mnoge od ovih (Dejvidovih i drugih) emisija koje se emituju cesto na B92 uspeli da pronadju gotovo podjednako utesan glas, sve iako zvuci potpuno drugacije od Dejvidovog - glas Gorana Dimitrijevica. Od onog coveka (ko god on to bio) koji je tako sinhronizovao Opstanak i sve druge obrazovne emisije na RTS-u - nisam cula glas u koji bi se moglo imati vise poverenja od Goranovog. Cak i kad cita vesti Goran zvuci tako da ozbiljno poverujes ne samo u sve sto kaze vec i da ce ipak sve to dobro da se svrsi.

Eto, ovo je bio svojevrsni intro, utesnosti koje sam uglavnom vec pominjala (mada ne as such) gde-gde drugde. S obzirom da kao prvu nepomenutu utesnost zelim sada da dodam Lorin Bekol (juce je bas isao film How to Marry a Millionaire) neko bi (neko jako uzaludan:) mogao da vec izvuce izvesne zakljucke poput - da su meni izuzetno utesne veoma stare glumice i poprilicno stari BBC voditelji emisija o zivotinjama, i verovatno onda pomislio da samnom bas nije sve u redu ili da mesam utesnost sa ljubavlju prema starim filmovima i prirodnjacki nastrojenim emisijama :) Ali ne lezi vraze jer ovo je samo pocetak citavog niza utesnosti a bice itekako i onih koji ne ukljucuju ni prastare glumice ni Engleze sa zivotinjama oko sebe. Takodje nije ni tacno to o glumicama (da me navodno tese one koje volim) jer ima bas mnogo onih koje veoma volim a da me bas uopste ne tese vec cak i poprilicno uznemiravaju, ako cemo iskreno.

U to zlatno doba Holivuda Lorin se pojavila kao veoma mlada pa ipak gotovo odmah (ili se barem meni tako cini) bio je ustanovljen njen jak karakter. Nisam sigurna da li je to zbog njenih uvek pomalo ironicno izvijenih obrva, ciji luk kao da uvek postavlja pitanje ali i sumnja u odgovor,  ili njenog izuzetno dubokog i odlucnog glasa, koji odaje izvesnu ako ne grubost, a onda snagu, ili pak zbog lepote koja, iako je cesto zovu klasicnom, to bas i nije. Tada je valjda postalo popularno da zena bude pomalo taugh ali ne u smislu muskaracomrzaca koje same sebi popravljaju kola vec kao  femme fatal - zene koje znaju sta zele, sta ne zele i kako da dodju do onoga do cega im je dovoljno stalo. Takva je, mislim, bila i Ava Gardner na primer,Marlen Ditrih i jos neke glumice toga perioda koje su odavale utisak hrabrosti i jakosti u muskom svetu. Pa ipak, Marlen - iako je poprilicno volim - me plasi a Ava mi deluje blago neuracunljivo. Ni jedna nema toliko izrazenu stamenost kao Lorin, koja iako jeste zena-stena ili wonderwoman, snazna, inteligentna i samodovoljna - i dalje je u stanju da se fatalno zaljubi u jednog Hemfrija Bogarta i uda se za njega.

Ima nesto u Lorin Bekol, u tom njenom dubokom, samopouzdanom glasu, u mirnoci i stalozenosti, u principu, u sigurnosti u sebe, sto natera coveka da lupi sebi virtuelni samar ili dva. Kod nje kao da nema ni truna zenske neuroticnosti - sto opet ne znaci da nije zena, emotivna, osecajna i rada da se prepusti. Ja barem zaista ne mogu da zamislim Lorin Bekol kako vristi i cupa kosu a ako takav film postoji, bas bih volela da ga vidim. Vise je zamisljam kao osobu kod koje dodjes da vristis (na primer nadjes neciju glavu u frizideru), koja te mirno saslusa, zapali cigaretu, otpuhne dim, pomalo zamisljena, zatim te pogleda i tim dubokim i mirnim glasom kaze : "Alright, here's what you need to do". Mislim, sve su sanse da Lorin jeste vikala na Bogarta i mozda ga i gadjala vazama i pepeljarama, ali ja to zaista ne mogu da zamislim a posto se ovde radi o nekakavom mom svetu, onda je to prosto tako.

Svet u kome ova Lorin zivi jeste jedan veoma uredjen svet koji me potpuno fascinira - a to je isti onaj svet nasih baba i dedova : tu se zna kada se ruca, kada pije kafa a kada citaju novine; ide se redovno kod frizera da bi se uvek imala savrsena frizura (konjski rep tu apsolutno ne bitise); kosulje su uvek savrseno ispeglane a suknje se miraculously, bas nikada ne izguzvaju; tu se nose rukavice, sesiri i igle za kosu; papirne maramice ne postoje, vec su tu one pamucne, sa izvezenim inicijalima; nokti su uvek nalakirani a lak se nikada ne skida sam od sebe i sve mirise na nekakvu lavandu. Taj svet koji nije samo Lorin, da se razumemo, vec svet tog vremena koji polako nestaje, je, ne treba posebno naglasavati - sav veoma utesan. U ovom nasem apa-drapa svetu gde nas sve vise stvari sve vise mrzi taj lavanda svet u kome se savrseno zna vreme i mesto za sve i what's what, u kome kao da nedoumica uopste i nema, deluje kao neki paradise lost. Lorin Bekol je prosto ambasador takvog sveta, koji i dalje nosi svuda sa sobom. Eto, bas pre neku noc pojavila se na dodeli Oskara - i sem par casnih izuzetaka i dalje je, i pored svih tih 85 godina - bila najglamuroznija.

But what of Humphrey ? Bogi mozda i ne bi bio bas izrazito utesan da nije tako cool. On, mnogo vise nego Klark Gejbl (koga bas-bas obozavam ali nije ni malo utesan:) prosto otelotvara ono  Frankly my dear, I don't give a damn. A kada neko zaista zivi, a ne pretvara se, taj stav ne samo da je ekstremno cool vec postaje i veoma utesan jer onda shvatis da bi trebalo manje da brines o svim tim glupostima, kao, eto Bogi sto ne brine. Mada za razliku od Lorin - ne lupas sebi samare jer - iako je taugh Bogi je ipak dzentlmen i cak i dobrica plemenitog srca ispod te maco fasade. Ma, dovoljno je setiti se one cuvene recenice iz Kazablanke : Of all the gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine - pa da covek Bogartovski,na sve naviknuto, slegne ramenima, i da bude utesen u potpunosti.

Toliko utehe za ovaj put. Mnogo cega sam se setila usput, ali cu to ostaviti za neki drugi put. Za sada u svoju skrinjicu utesnosti sklanjam ove divne ljude - od kojih samo Bogi vise nije ziv. Iz toga bi se moglo, zaista, doci do zakljucka da nalazim da su utesni oni ljudi koji dozive duboku starost a da su zivahni poput ovih pomenutih - jer nije toliko dostignuce doziveti i stotu ako se ponasas kao da si vec jednom nogom u grobu, sto se kaze. Zaista, Lorin ima 85 godina, Andjela 84, Dejvid 83 dok je Megi Smit mlada, ima tek 75 :) i onda, stvarno, covek da se zapita :))) no, ima tu jos jedan faktor, pored onog o dugom zivotu - ti su ljudi nekako oduvek tu. A ono sto je oduvek tu je najutesnije od svega.