La Mort de Lavoasier et La Mort de Marat ... David

Vinkelman, mozda prvi pravi istoricar umetnosti i arheolog, strastveni zaljubljenik u antiku i u slikara Rafaela Mengsa, lepo je primetio, izmedju ostalog, da sve cemu se covek moze nadati lepom da stvori - su vec odavno ostvarili Grci, te da se za nekom drugom lepotom stvarno ni ne treba ici niti sta novo tu pokusavati. Rekavsi to i jos mnogo stosta pametnoga u svojoj veoma bitnoj i uticajnoj knjizi Geschichte der Kunst des Alterthums, Vinkelman je zapravo otpoceo ono sto ce neki (zavidni:) nazvati terorom Grka nad Nemackom, drugim recima - neoklasicizam. To je zapravo bila pomama za  all things antique, kojoj nisu odoleli ni tako veliki kao sto je bio Gete, i sam kasnije kolekcionar i strastveni zaljubljenik u Zevsovu i Jupiterovu decu. Ne treba zaboraviti da su do tada vec otkrivena neka veoma znacajna nalazista poput Pompeje, dok je u Vinkelmanovo vreme otkriven i Herkulanum. Vinkelman je, ziveci i radeci u Rimu, postao svakako najveci strucnjak svoga vremena za anticku umetnost, postavivsi temelje istorije umetnosti i arheologije kao nauke. Medjutim, mozda je jos znacajniji uticaj koji je proizveo za svog relativno kratkog zivota (ubijen je u Trstu u pedeset i prvoj godini zbog nekih medalja koje mu je Marija Terezija poklonila) na citavu Evropu i tako omogucio jednog Davida, Kanovu ili Engra. 

No, ni Vinkelman nije zapravo moja tema, vec dve slike neoklasicara Davida koje stoje u jednoj nevidljivoj, po svemu potpuno neprimetnoj vezi koja je pri tom prilicno mracna, tuzna i skoro potpuno neshvatljiva. Jedna od tih je, Portret Lavoazjea i njegove zene, iz 1788. a druga, po apsolutno svemu drugacija od ove, Smrt Mara koja je nastala pet godina kasnije, 1793. Zapravo, jedino sto ove dve slike imaju zajednicko jeste slikar Zak Luj David, sam po sebi pomalo diskutabilna licnost. Eto, spremna sam sasvim da mu oprostim sto je bio pristalica revolucije (za razliku od njegove zene koja ga je stoga napustila i razvela se od njega) i drugar Roberspjera & Comp. Znam ja sve o tome kako su Parizani pojeli sve pse pa onda presli na pacove, dok im je u isto vreme Marija Antoaneta porucivala ono cuveno o kolacima; medjutim, nekako nikada nisam imala bas mnogo poverenja u mase, posebno te polu divlje, tako da iskreno zalim sve te ljude koje su u svom divljastvu isti proboli vilama i pekarskim nozevima. Ali, i pored toga sto donekle razumem , ipak ne mogu im oprostiti ni Luja ni Antoanetu, koji su za razliku od nekih svojih prethodnika zaista bili bezazleni (ona) i zeleli najbolje svojim podanicima i drzavi (on), te nisu bili ni sposobni za istinsku tiraniju. U potpunosti se slazem sa Simonom Samom (Simon Schama) koji kaze da je ona bila jedna tinejdzerka sa kreditnom karticom bez limita. Nije ni znala za nesto drugo i nije zasluzila ni one mesece u zatvoru, ni tu smrt, koju je medjutim podnela sa vise hrabrosti nego mnogi veliki ljudi. Eto, nju mu tesko oprastam, jer David je glasao za njenu smrt, a i inace se bavio osudjivanjem izdajnika na smrt. No, to mu se donekle i vratilo malo kasnije, kada je cak i Roberspjer nastradao za vreme terora. Zanimljivo, otuda ga je izvukla ta njegova razvedena zena, koja mu je izgleda sve oprostila (zatvor spira greh, it seems) pa se i ponovo udala za njega a on uskoro postao Napoleonov, potom carski, slikar. Naravno, ni to nije trajalo doveka te je posle Napoleona begao u Brisel, gde je ziveo do smrti.

No, ipak - Mariju Antoanetu mu ne mogu oprostiti. Cak ju je i nacrtao kako ceka pogubljenje, na putu ka giljotini. A vukli su je tamo u otvorenim kolima i veoma, veoma polako, tako da su je gradjani Pariza sa lakocom mogli pljuvati, gadjati povrcem i kamenjem.

No, u vreme kada je ova slika nastala svega toga jezivog jos nije bilo, te se ona vise od svega brinula za mladoga dofena, tada bolesnog od tuberkuloze, nego o velikim drzavnim pitanjima. David je tada imao vec cetrdeset godina i bio vec uveliko afirmisan i poznat slikar - osvojio je nagradu Prix de Rome, sto mu je omogucilo da nekoliko godina boravi u Rimu (uobicajeno je bilo da se pitomci francuske Akademije koji dobiju ovu nagradu, salju u Rim na 3-4 godine; Davidu je bilo dozvoljeno da ostane pet!)gde se upoznao kako sa umetnicima tako i sa drugim znacajnim licnostima poput Vinkelmana. Kada se vratio u Pariz primljen je u clanstvo na Akademiji a potom su mu jos i dve slike izlozene na Salonu, sto je bila velika cast. Kao da sve ovo nije bilo dovoljno - dozvoljeno mu je da se doseli u prostorije u Luvru ! Medjutim, izgleda se ovo sve njega nije mnogo dojmilo, jer je izrekao, povodom jedne drzavne narudzbine, kako ne moze Rimljane slikati u Parizu i opet otisao u Rim. Tada su nastale poznate slike poput Zakletve Horacija. Jedino sto je jos zeleo, a sto nije dobio, bilo je mesto direktora francuske akademije u Rimu. Rekli su mu da je za to suvise mlad.

Ova slika, kako vec i sam naziv iste govori, prikazuje izvesnog Lavoazjea i njegovu zenu. Oduvek mi se dopadala, delovala mi je uvek ceoma nezno, prisno i , za razliku od vecine dvojnih portreta supruznika - prozeta bliskoscu i ljubavlju. Na taj nacin mi je ona ljubavnija nego recimo Paris i Jelena, koja je nastajala tu negde u isto vreme. Madam Lavoazje (Mari-Ane), koja se ovde gotovo kao nekakva muza ili poput andjela koji diktiraju apostolima jevandjelja, nadnosi na Lavoazjea, izgleda je bila Davidova ucenica, ako ne i prijateljica. David je portretisao mnoge vidjenije ljude svoga vremena, njegov portretni opus je zaista zavidne velicine, na sta izgleda nisu uticala njegova revolucionarna shvatanja, te nije odbijao porudzbine ni od aristokratije. David jeste imao svoje ucenike , cak 40 - 50 odjednom, a kako se u to uklapala Mari-Ane nije mi bas sasvim jasno, uzevsi tadasnja shvatanja. Sasvim je moguce, doduse, da joj je davao privatne casove. Na zalost nikako nisam uspela da pronadjem podatak da li je ona prvo ucila crtanje kod Davida ili je pre toga pomagala muzu u laboratoriji (mada postoji jedan njen autoportret iz veoma rane mladosti : dole) : tek kao najvaznija posledica njenog crtanja jesu crtezi sa komentarima Lavoazjeove laboratorije, tada najbolje opremljene mozda u celoj Evropi, crtezi instrumenata i prikazi eksperimenata koje su njih dvoje sa saradnicima i prijateljima izvodili. Na tim crtezima eto i nje u uglu - prikazala je sebe kako

vredno zapisuje u uglu prostorije. Njen muz, Antoan Lavoazje, bio je prosto lud za naukom - i pored toga sto je bio pravnik nikada se nije time bavio a tokom studija isao je i na predavanja iz prirodnih nauka, te je tako prilicno mlad - vec u dvadeset i petoj godini primljen na Akademiju nauka. Zarad muza i Ane-Mari je vredno ucila hemiju i ne samo to vec je samostalno naucila engleski jezik kako bi mogla da mu prevodi strucnu literaturu na francuski.

Ovakva posvecenost retka je i u danasnje vreme, kada zene ne samo po pravu, vec i po ocekivanjima, sticu obrazovanje te mogu biti, ako to zele, ne samo ukras svojim izabranicima kako je to u proslosti bilo (a narocito u vreme Lavoazjeovih) vec i da budu ravnopravni partneri po intelektu. U ono vreme to je bilo veoma retko i deluje kao da govori o izuzetnoj ljubavi izmedju njih dvoje, koja takodje isijava iz same slike. 

Njihova prica i nije mozda toliko neobicna za ono vreme ali danas zvuci pomalo cudno - Antoan je bukvalno nju spasao od drugog braka, prihvativsi predlog njenoga oca da je ozeni ! Naime, Ane-Mari je u trinaestoj godini dobila bracnu ponudu od jednoga grofa koji je bio gotovo tri puta stariji od nje. Nakon vise pokusaja od strane njenog oca da ovu ponudu ljubazno odbije a koji su se zavrsili samo u pretnjama tog grofa, on je zamolio svog kolegu, Antoana Lavoazjea da ozeni njegovu kcer. lavoazje je prihvatio, a izgleda se ni Ane-Mari nije mnogo bunila :) On je tada imao dvadesetosam godina i iako i on znacajno stariji od nje - bio je daleko prihvatljiviji nego stari grof. Ovaj njen muz je brzo napredovao, mada je i inace bio i bogat i plemenitog roda, tako da je uskoro bio imanovan za veoma prestizno i lukrativno mesto barutnog administratora, sto je dovelo do toga da se par smesta kod Arsenala u Parizu, gde je on i sklopio jos nevidjenu hemijsku laboratoriju, u kojoj onda oni provode vecinu svog vremena.

Lavoazjea nazivaju ne manje nego ocem moderne hemije i drze ga zasluznog za to sto se hemija kao nauka odvojila od alhemije. Izmedju ostalog on je definisao zakon odrzanja mase, sacinio prvu listu elemenata (od tada poznatih 25), pretecu Mendeljeovom sistemu, pomogao uspostavljanju metrickog sistema (standarda) i - otkrio od cega se sastoji voda : uspeo je ne samo da shvati da su u pitanju kiseonik i vodonik vec da iz ovih elemenata u laboratoriji sam proizvede - vodu :) I jos stosta. Medjutim sve ovo ga nije spasilo zlehude sudbine samo par godina kasnije,kada je optuzen da je neprijatelj naroda i revolucije, te je bio giljotiniran.

Na ovom mestu u prici dolazim i do druge slike Davidove, iz 1793, Smrt Mara. Ova slika, koja se sada nalazi u Briselu, je toliko poznata da verujem gotovo svi znaju za nju (sve iako umesto Mara kazu Marata:) Svakako, to jeste jedna od najboljih i najupecatljivijih Davidovih slika, tako da i zasluzuje svoju popularnost i prepoznatljivost. Tu je David dao sebe u potpunosti - Mara mu je bio prijatelj, video ga je samo dan pre toga a kad je cuo strasnu vest o njegovom ubistvu poceo je da slika kao u transu (taj trans je dosta drugaciji bio onda nego sada - kada taj njegov ucenik kaze da ju je slikao kao u transu to nikako ne znaci da ju je zavrsio brzo, po nasim merilima - ali jeste po tadasnjim : slika je bila gotova za, koliko znam, cetiri meseca). Mara je predstavljen u kadi jer je vecinu dana zaista i provodio u njoj - patio je od neke kozne bolesti zbog koje ga je nesnosno svrbela koza (izgleda da je to bila reakcija na gluten, verovatno iz psenice, za koju se tada nije znalo : on je pricao kako je bolest pokupio u pariskoj kanalizaciji dok se u njoj krio od svojih neprijatelja. 

Ubila ga je Sarlota Kordej koja je ovde izostavljena iz slike ali koju prikazuje Bodri na slici iz 1860. godine : to je bio veoma osmisljen zlocin - ona je cak iz Normandije dosla sa samo jednim ciljem - da ubije Zan Pol Mara. Prvobitno je zamislila da to bude na sastanku jakobinaca, medjutim - Mara vise tamo nije odlazio, tako da je odlucila da ga potrazi u njegovoj kuci. Prvi put su je odbili, ali je ona dosla ponovo uvece, pod izgovorom da ima listu imena neprijatelja republike. Primio ju je, kao i vecinu, sedeci u kadi, tako da je u njoj i umro nakon sto ga je tu, na licu mesta, ubola nozem. Ovaj "prijatelj naroda" (pisao je za revolucionarni list L'Ami du peuple) i Davida, prikazan je u trenutku kada je cin vec zavrsen - Mara je negde izmedju poslednjeg daha i smrti, jos uvek drzi pismo Sarlote Kordej, u kome ona objasnjava svoje delo (Ubila sam jednog da bih spasila stotine hiljada rekla je kasnije na sudjenju), ruka u kojoj drzi pero je vec bezivotna, spustena pored kade, glava mu je klonula, oci zatvorene, a iznad njega potpun mrak, tama (treba da ukaze na prazninu koju on ostavlja za sobom). Ta kada zapravo podseca na grobnicu i uopste cela kompozicija i nacin na koji je Mara ovde prikazan zaista i lici na neku svetu sliku - nije ni cudo sto je i nazivaju prvom modernom ikonom. Zapravo je ovo jedna savrseno izvedena politicka slika novog heroja, novog mucenika. I , zaista, tu su njegovu sliku nosili ulicama Pariza, odmah su narucene kopije, a njegovi likovi (u skulpturi ili slikarstvu) poceli su da zamenjuju hriscanske simbole. Pored njega tu su jos bili i mucenik Bara i Lepentje, cije je likove takodje izradio David.

Ovaj Mara, medjutim, nije bio bas takav mucenik kakvim su ga hteli predstaviti njegovi drugari. U trenutku kada je ubijen on je zapravo bio jedan od trojice najmocnijih ljudi u Francuskoj - pored Dantona i Roberspjera, a verovatno najokrutniji - bio je potpuno opsednut tim neprijateljima Republike i Naroda te je singlehandedly optuzio i osudio nebrojeno ljudi. Sto je najsmesnije on cak i nije bio Francuz - rodio se u mestu koje je tada pripadalo Pruskoj a sada Svajcarskoj od oca koji se zvao Giovanni ;) U Pariz je dosao nakon sto je u sesnaestoj godini odlucio da potrazi svoje mesto u svetu. Izgleda je mislio da ce to uspeti najpre kao lekar, pa je upisao medicinu, sto izgleda nije zavrsio kada napusta i Pariz i odlazi u - London. Tamo se neformalno predstavlja kao nekakav lekar, u isto vreme veoma se trudeci da sebi stvori prijatelje medju umetnicima (sto mu je i uspelo u slucaju Andjelike Kaufman). Posto ocigledno nije znao sta tamo sa sobom da pocne - okrenuo se filozofiji, i tako pise neke eseje, koji su mu zapravo i doneli pomalo slave. Neverovatnim obrtom sudbine, medjutim, izgleda je uspeo nekog svog prijatelja da izleci od gonoreje, sto mu je dobavilo pocasnu titulu doktora medicine na nekom ondasnjem fakultetu. Na kraju celog ovog zamesatelstva on je zapravo postao lekar obezbedjenja kraljevog brata, a sve pod pokrovitelstvom izvesnog markiza d'Obispena i njegove zene (za koju se verovalo da mu je bila ljubavnica:)

Mara je svoju slavu i novac koji ide s njom iskoristio da sagradi sebi laboratoriju, u kuci markize, i onda se dao na eksperimentisanje. Ocigledno je veoma strastveno pristupio svojim istrazivanjima jer ga je veoma zabolelo kada ga u Akademiji nauka nisu ozbiljno shvatili i to nekoliko puta. Izgleda da se akademicima narocito nije svidelo to sto se u nekim tackama Mara suprotstavljao Njutnu, a sto se jednostavno - nije radilo. Sve u svemu, nikada nije primljen u Akademiju i pored sve zelje i svog truda - na kraju je napustio taj svoj dobar polozaj i posvetio se sasvim istrazivanjima, izmedju ostalog i prevodeci Njutnovu Optiku i druzeci se sa Bendzaminom Frenklinom. Sve ovo ipak i dalje nije urodilo ploda, iako ga je cak i Gete branio. Tako da je pred revoluciju napustio sve to i posvetio se iskljucivo - Narodu.

Kada je ubijen, Mara je vec izgubio nesto od svoje prethodne vaznosti - izgleda da su vec uveliko ignorisali njegova pisma, te da su se njegovi drugari Danton i Roberspjer vec polako od njega udaljavali. Njegova smrt je, medjutim, bila dobrodosla citavoj stvari - Mara je proizveden u mucenika Revolucije i Naroda. David mu je organizovao nezaboravnu sahranu - posmrtni govor mu je drzao Markiz de Sad, a sahranjen je u jednom bivsem manastiru gde su se odrzavali prvi sastanci revolucionara, a pod jednom vrbom. Srce mu je medjutim posebno balzamovano i smesteno u jednu urnu, na oltaru, na tom istom mestu. Kasnije je Mara prebacen u Panteon. Dok se sve ovo desavalo sudjeno je i Sarloti Kordej, koja nije pokazivala nikakve znake zaljenja vec je smatrala da je ubistvom cudovista spasila mnoge. Giljotinirana je a nakon toga je sprovedena detaljna istraga da li je bila nevina, ali ne iz neke bolesne znatizelje, vec zato sto nisu nikako mogli da poveruju da je sve to uradila sama, vec su upravo trazili nekog njenog izgubljenog ljubavnika. Bila je nevina :)

Mara je prilicno brzo zaboravljen - vec dve godine kasnije prebacen je iz Panteona na neko manje groblje a sve te slike i biste sa njegovim likom - poskidane su i porazbijane. Medjutim za samu kadu se zna gde je - nakon mnogih vlasnika i peripetija ona se sada nalazi u muzeju Grevin, u Parizu ! Svakako, iako su ga njegovi prijatelji zaboravili, a onda i sami zavrsili na slican nacin, Mara je ostao interesantna figura kojom su se dalje bavili uglavnom umetnici. Postoji vise prikaza Maraove smrti, od kojih Davidova i dalje ostaje najpoznatija. Medjutim, treba pomenuti da je Mara bio interesantan i modernim umetnicima poput Munka - koji je naslikao cak dve verzije ove teme, a onda i Pikasa. O njemu postoji napisan roman, a pojavljuje se i u knjigama Viktora Igoa i Anatola Fransa.

Klima se promenila i koliko je bio slavljen ubijeni toliko je, u jednom trenutku, Sarlota Kordej postajala polako heroina novog doba, svojevrsni tiranoubica.

Veza izmedju ove dve slike, te ova dva coveka sada je mozda jasna. Jer nije stvar samo u toj ociglednosti koja se da naslutiti - da je Lavoazjea Mara potkazao, sto je rezultiralo njegovom smrcu, vec je zanimljivije zasto je, izgleda, on to uradio. Setimo se onog perioda Maraovog zivota kada je zarko i vise od svega zeleo da bude naucnik i shvacen ozbiljno u svojim naporima. Izgleda se on u svojim pokusajima obratio i Lavoazjeu za pomoc, medjutim i on je, kao i drugi, Mara odbacio. Nisam sigurna zasto ga je bas Lavoazje toliko naljutio niti kako su drugi, slicni njemu, prosli u vreme Terora, tek, Mara je licno optuzio Lavoazjea za razblazivanje duvana za vojnike i jos neke prilicno besmislene malverzacije. Tek, on je uhapsen a pored njega i otac Ane-Mari, koja ih je revnosno posecivala u zatvoru i borila se za njihovo oslobodjenje. Tokom sudjenja izrecena je ona cuvena recenica : Republici nisu potrebni naucnici ni hemicari ! Obojica su osudjeni a onda i giljotinirani 8. maja 1794. Sto znaci da je izgubila i oca i muza, ovoga u tek pedesetoj godini zivota, u istom danu, sto je tim strasnije kada se uzme da joj je majka umrla dok je jos bila dete a da svoju decu sa Lavoazjeom nije imala. Drugim recima - ostala je sama na svetu a o njoj se brinula jedna od njenih nekadasnjih sluzavki.

Pa ipak, ova zena nije klonula duhom - iako su im oduzeli svu imovinu, laboratoriju, pa cak i sve njegove spise, na kraju je bar ovih poslednjih uspela da se domogne, da ih sredi i izda kao Memoires de Chimie - kompilaciju radova svog muza i njegovih kolega, dok je pred smrt uspela da povrati vecinu njegovih svezaka i aparata - celokupna Lavoazjeova laboratorija danas se cuva na Kornel univerzitetu.

Ane-Mari se kasnije preudala, opet za naucnika, jednog od najpoznatijih fizicara svog vremena - Benjamin Tompsona, grofa od Ramforda. Ovaj brak, medjutim, nije bio srecan i brzo se i zavrsio. Nije tesko shvatiti zasto kada se uzme da nije cak ni prezime htela da promeni te je ostala - Madam Lavoazje. Iako su se dobro poznavali - bili su prijatelji godinama pre nego sto su se vencali- kao bracni par jednostavno nisu mogli da se usklade : ona mu je cak, jednom prilikom, unistila svo njegovo cvece tako sto je u njega sipala vrijucu vodu. Dozivela je, za to vreme, prilicnu starost - umrla je u svom domu u 78oj godini zivota.

Kolika je zapravo uloga Mara u smrti Lavoazjea - nisam sasvim sigurna. Zna se da ga je on lazno optuzio (izmedju ostalog da zidom oko svoje kuce sprecava da vazduh udje u Pariz !), da su ga na osnovu toga uhapsili , na kraju, osudili na smrt. To mu onda dodje - da ga je Mara ubio, iako ne svojom rukom (malo teze da bi i mogao jer je ubijen gotovo godinu dana pre Lavoazjea). Ako je to sve jos bilo zbog onog naucnickog grudge-a, eto dovoljnog razloga da se smatra da je Sarlota Kordej zapravo osvetila ne samo njega vec i sve slicne njemu, to jest - da ga je stigla pravda. I kao sto neko rece po Lavoazjeovoj smrti :

Bio im je poreban samo trenutak da mu odseku glavu ali Francuska mozda nece biti u stanju da takvu glavu ponovo stvori u narednih sto godina !

Sto se slike tice, koju je svojevremeno David naplatio 7 hiljada livri (oko 25 000 $, duplo vise nego Zakletvu Horacija koja je bila drzavna porudzbina!) zbog svih tih implikacija bila je odbijena na Salonu,kao i Brut (Brutu Liktori donose tela njegovih sinova). Sto je najsmesnije portret supruznika Lavoazje bio je odbijen jer je Lavoazje bio donekle simpatizer jakobinaca, a revolucija je vec pocela u tom trenutku. Za Bruta su se gradjani izborili, pa su cak studenti umetnosti pred tom slikom drzali strazu (naravno, ovde se ne radi o Brutu koji je izneverio Cezara, iako su obojica bili branitelji Republike - ovaj sa slike, mnogo raniji,je naredivsi da mu pobiju sinove zbog izdaje i rojalistickih ideja, prikazan u trenutku kad mu te nesretne sinove, mrtve, unose u kucu).

+ Spisak ilustracija :
- Vinkelman, Rafael Mengs
- Marija Antoaneta pred pogubljenje, Zak Luj David
- Autoportret, Zak Luj David
- Lavoazje i njegova zena, Zak Luj David
- reljef napravljen po ilustraciji Ane-Mari
- Autoportret, Ane-Mari Lavoazje
- Lavoisier conducting an experiment related combustion generated by amplified sun light. Courtesy of Chemical Heritage Foundation
- Smrt Mara, Zak Luj David
- Sarlota Kordej, Pol Zak Bodri
- Jean Paul Marat, nepoznati autor
- Ubistvo Mara, Antoan Verts
- Muzej Grevin
- Lavoazje i njegova zena, detalj
- Lavoazjeova laboratorija

++ Ilustracije Ane-Mari

 +++

                                          Smrt Mara, Munk

                                           Smrt Mara, Pikaso

                                             Marat, Spooner