Tomas Man i homoseksualnost

Medju nama knjizevnim entuzijastima ali i laicima uglavnom se povodom Tomasa Mana javljaju nekolike rasprave : prva je - da li je Tomas Man bio homoseksualac; druga - da li je Viskonti izneverio delo Manovo kada je snimao film Smrt u Veneciji. I onda jos : da li je potencijalna njegova homoseksualnost uopste bitna za njegov (knjizevni) lik i delo ili je samo takozvana trivia. Ovim postom pokusacu da pokazem, sa stanovista izrazitog grupija Tomasa Mana ali nista vise sem toga, zasto on jeste bio homoseksualac, zasto Viskonti nije izneverio knjizevno delo koje mu je bilo predlozak, i zasto Tomasova homoseksualnost jeste veoma bitan faktor kako u njegovom privatnom zivotu, tako i u knjizevnosti.

Moram reci da mi je gotovo neshvatljivo da se pitanje homoseksualnosti Mana i dalje uopste postavlja i da neko u nju sumnja. Dovoljno je procitati pomenutu Smrt u Veneciji, pa da sve bude jasno. Doduse, samo procitati knjigu (novelu) mozda i nije dovoljno jer bi se onda moglo s pravom postaviti pitanje Ma nije li mozda Nabokov skrivao neku maloletnicu u nekoj zakljucanoj sobi ili sto slicno. Ja, doduse, zaista ne znam je li Nabokov odista bio pedofil ali saglasna sam sa time da ga ne mozemo takvim odrediti samo na osnovu toga sto je napisao Lolitu. Potrebno je , dakle, procitati i nesto vise da bi se oformio takav jedan sud. No, kod Tomasa ima jos takvih momenata, gde bi se covek dao zapitati ... na primer - sta cemo sa Toniom Kregerom ?

Stvar je bila u tome sto je Tonio voleo Hansa Hanzena, i vec mnogo propatio radi njega. Koji najvise voli, taj pobedjen i mora patiti - njegova cetrnaestogodisnja dusa vec je primila od zivota tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tacno belezio takva iskustva, zapisivao ih, tako reci, u dusi, i u izvesnom smislu i uzivao u njima, a ipak se sam licno nije po njima upravljao, nii imao od njih prakticnih koristi. A i to mu je bilo urodjeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo vanije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u skoli, stavise, za vreme casova u ucionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna prooseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmisljanjem.

...

 Ceo taj nacin na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema zivotu igrao je vaznu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, sto je lep; no zatim najvise stoga sto se u svemu cinio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odlican fjak, a sem toga zivahno momce koje je jahalo, izvodilo gimnasticke vezbe, plivalo junacki i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osecahu prema njemu skoro neznu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su tezili da mu se umile, a na ulici zaustavljali  su ga gospoda i gospodje, hvatali ga za cupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom cupom! Jesi li jos prvi djak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momce ... "

Takav, eto, bese Hans Hanzen, i otkad ga poznavase Tonio Kreger, osecao je ceznju cim ga je ugledao, zavidljivu neku ceznju koja mu je lezala na prsima i gorela. Kad bi covek imao tako modre oci, mislio je on, i ziveo tako uredno i u srecnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimas najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvazava. Kad svrsis skolske zadace, ides na cas jahanja ili radis sa finom pilom, a cak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja lezim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pucine. No zato su tvoje oci tako jasne. Biti kao ti ...

(ovde u prevodu Anice Savic-Rebac)

Pa onda sta sa Psibislavom iz Carobnog brega ? Hans Kastrop je zaljubljen u madam Sosu, ispostavlja se, samo zato jer ga neodoljivo podseca na drugara iz detinjstva, koga je neobicno voleo a koji se zvao - Psibislav.

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu , izabrao je njega , za njega se interesovao , njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima , da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav , prigušen i malo promukao . Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog , sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime , odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa , onako , ne u želji da nešto vide , mogle da potamne , nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu , - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti , pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa  ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno , dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija .
      Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana , jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak  - u potaji gajio ta osećanja , što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu  vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost , reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda , bilo u smisli pohvale , bilo u smislu kuđenja , mada sve one imaju dve strane . «Vernost» Hansa Kastropa , kojom se on uostalom nije ni malo razmetao , sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti , sporosti i postojanosti njegovih osećanja , u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju , koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale . Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio , baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu .  Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom , nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti , proći pored njega , možda ga i pogledati , nečujna , tiha zadovoljstva , koja mu je darovala njegova tajna , pa čak i neminovna razočarenja , od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto , dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .

Carobni breg je bio prvobitno zamisljen kao novela, koja bi, recimo tako, bila  neka vrsta duhovnog srodnika novele Smrt u Veneciji. I, zaista, on je Carobni breg poceo da pise taman nekako kada je Smrt u Veneciji bila spremana za stampu. Medjutim, u medjuvremenu, iz skromno zamisljene novele o ljubavi, bolesti i smrti izrastao je ovaj gorostas knjizevnosti tek dvanaest godina kasnije. Pa ipak, veze su vidne i takodje brojne izmedju ova dva dela.

Necu sada pisati o Niceu, apolonijskom i dionizijskom, i drugim ozbiljnim stvarima. Evo, umesto toga cinjenica : Tomas Man je vise puta letovao u Veneciji a put iz 1911. je inspirisao pisca da napise novelu. Tamo je i tada on upoznao takozvanog pravog Tadja koji je sa svojom porodicom, kao i u knjizi, odseo u Veneciji u isto vreme kada i Man sa svojom suprugom Katjom. Mali je, doduse, imao tada manje godina nego Tadjo iz knjige, svega 11, a zvao se Wladyslaw Moes, mada su ga uglavnom zvali Wladzio. Ovaj Vladislav bio je mali baron, potpuno nesvestan svega ovoga i svog udela u stvaranju lika Tadja sve dok Viskonti nije snimio istoimeni film ... tada mu je, valjda, sve postalo poznato. Uostalom, postoji i knjiga The Real Tadzio izvesnoga Gilberta Adaira, koji je poznat po tome sto je pisao nastavke Alise u zemlji cuda, Petra Pana i jos nekih decjih klasika kao i scenarista Bertolucijevog filma Sanjari. Posto posedujem fotografiju barona Moesa iz detinjstva, prilazem je ovde, mada nisam bas sigurna sta je dragi Tomas to narocito video u njemu. Mozda je to ono sto se kaze  you had to be there ;)

Mora se priznati, ovo sve vec pomalo deluje kao dokaz u pravcu toga da Tomas jeste bio u najmanju ruku osetljiv na musku, u ovom slucaju cak, decacku lepotu. Ne mora se cak covek ni mnogo potruditi pa da nadje svaceg cak i na Vikipediji, gde se nalazi, recimo i ovaj citat gospodje Man :

All the details of the story, beginning with the man at the cemetery, are taken from experience … In the dining-room, on the very first day, we saw the Polish family, which looked exactly the way my husband described them: the girls were dressed rather stiffly and severely, and the very charming, beautiful boy of about thirteen was wearing a sailor suit with an open collar and very pretty lacings. He caught my husband's attention immediately. This boy was tremendously attractive, and my husband was always watching him with his companions on the beach. He didn't pursue him through all of Venice —that he didn't do— but the boy did fascinate him, and he thought of him often … I still remember that my uncle, Privy Counsellor Friedberg, a famous professor of canon law in Leipzig, was outraged: "What a story! And a married man with a family!

Hm. I cesto ga se secao :))) No, sada se tu najcesce postavlja pitanje - kako je mogao biti taj covek gay kada je imao (ni manje, ni vise) cak sestoro dece !!! sa doticnom gospodjom sa kojom je bio u braku do kraja zivota ? Jednostavno. I Oskar Vajld je bio ozenjen i imao decu, pa je bio as gay as one can be. Uostalom, interesantno je i to da je dvoje njihove dece - Klaus i Erika - takodje bilo homoseksualne odnosno lezbejske orijentacije. No, eto, ovo sve uglavnom i dalje nije dovoljno da se ljudi ubede, pa ovde dajem jos jedan, reklo bi se, ultimativni dokaz : dnevnik samog Tomasa Mana. Pri tom, trebalo bi reci da je iz takozvanih nepoznatih razloga Tomas unistio dnevnike iz mladosti i jos neke iz izvesnih godina :))) No, sacuvani su oni kasniji a kod nas je preveden onaj iz godina 1933. i 1934. To je izuzetno zanimljivo stivo i zao mi je sto i ostali dnevnici nisu prevedeni. Na nemackom, za one sretnike koji ga znaju, postoje u Geteovom kulturnom centru. No, evo sta kaze nas Tomas jednom prilikom :

24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika  iz 1927-28 . godine , vođenog  u vreme boravka  K.H.*  u našoj kući  i  mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen ,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji , kako mi se danas čini , pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi  i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje , 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka , ako ne i u okvirima običnog ,i zato što sećanje na to znači   ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se , u posedu tog  ispunjenja , prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo  i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.

(*Klaus Hojzer – sin direktora Umetničke Akademije u Diseldorfu . T.Man ih je upoznao 1927. u Kampenu na Siltu i tom prilikom je strasno zavoleo zgodnog 17.godišnjeg mladića . Pozvao je K.H. kod sebe u Minhen i posvetio mu mnogo pažnje i vremena . Ovi dnevnici više ne postoje )

A onda u maju iste godine :

                                                  Armin Martens

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema  P. E.*  u vezi sa idejom romana  ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način  'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom  Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .
      Doživljaj sa K.H. bio je zreliji , jači , srećniji . Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog   ' Ja te volim , Bože moj , ja te volim ! ' ,- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme  ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji , strava od zvuka !'  - bilo je u mom  životu  -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom . Rani doživljaji sa A. M.*  i  V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H.  bio je pozna  sreća  sa karakterom  životne  ispunjenosti , ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja , one nebeske razdraganosti  i  duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece .

(* Paul Erenberg –slikar i talentovani muzičar-amater , intimni prijatelj T.M. u ranim Minhenskim godinama , pre nego što se T.M. oženio . *  Armin Martens –školski drug  T.M. iz Libeka i njegova prva ljubav , model za Hansa Hanzena u  'Toniju Kregeru' .  * V.T.-nije utvrđeno o kome se radi , očigledno je reč o nekom ranom homoerotskom doživljaju . )

Iz ovoga je vise nego jasno da je mladi Tomas imao homoseksualnih ljubavi i iskustava,pa i da je, ozenivsi se i dobivsi decu,to takodje nastavljeno. Ostaje pitanje na koje je veoma tesko odgovoriti nakon ovako velike vremenske distance i bez ijednog protagoniste ovih zapisa jos uvek u zivotu, a to je - da li su ove Tomasove zaljubljenosti i ljubavi bile platonskog svojstva ili su neke od njih bile i, da tako kazemo, konzumirane, sto je pitanje koje se cesto postavlja i u vezi Mikelandjela. Svakako, ja ovde mogu samo da nagadjam ali ako bih se morala, sto se kaze, kladiti rekla bih to ovako : verujem da su prve ljubavi svakako bile platonske, da su zato i ostavile tako dugotrajan i neizbrisiv trag na mladoga Tomasa. Kao sto i on sam kaze, to su bili rani dozivljaji ... jos sasvim u periodu detinjstva. Tu spada Armin Martens, njegov skolski drug, po kome je gradio Tonijevu ljubav Hansa Hanzena. Verujem da su ti "rani dozivljaji" savrseno i u potpunosti prikazani u Tonio Kregeru i , moguce je,u liku Psibislava. Medjutim, poprilicno sam, iz svega napisanog, sigurna da je do ispunjenja u ljubavi doslo sa Erenbergom, jer : i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo. Koliko se zna Tomas je bio sa Erenbergom u vezi (ili, kako se negde to kaze u intenzivnom prijateljstvu:) cetiri godine, da bi to prekinuo malo pre vencanja sa Katjom. Tek nekih dvadesetak godina kasnije doslo je ponovo do velike ljubavi,mladoga Klausa Hojzera,koje on naziva poznim ispunjenjem. Da li je izmedju njega i ovog sedamnaestogodisnjaka tada doslo i do necega sto bi prevazilazilo platonsku ljubav - to ne mogu da tvrdim. On je tada vec izuzetno dugo bio u braku,deca su vec bila poodrasla; nisam sigurna da je moguce da je bilo neceg vise od platonskog obozavanja. A opet, ko zna ? No, kasnije se Tomas izgleda pomirio sa svojim zivotnim putem. Postoji jos jedna recita zabeleska u njegovom Dnevniku :

-25.04. U podne sam  sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako , sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine , svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno  i estetsko  kod takve sklonosti, čiji se cilj  kako se čini,svodi na posmatranje i 'divljenje', i ,iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula . Verovatno je tu po sredi uticaj  smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje , ali ga vezuje za sliku .

Tomas se ozenio Katjom Pringshajm, koju je u doba udvaranja cesto nazivao Princeza. Ona to donekle i jeste bila - jedina devojcica medju cetvoricom sinova, bila je ljubimica kako svojih roditelja tako i brace. Otac joj je bio poznati matematicar umetnickog duha dok je mama, kao i Tomaseva, bila glumica, mada je napustila glumu nakon braka. Baka joj je bila pisac kao i borac za zenska prava. Katja, nije onda ni cudno, bila je slobodnog duha, mozda malo i divlja. Tomas ju je prvi put ugledao dok je besno iskakala iz tramvaja svadjajuci se sa kondukterom. Nosila je matematicke knjige u ruci jer je studirala fiziku. Bila je prva zena koja je upisala fakultet u Minhenu. Naizgled ovo dvoje bili su susta suprotnost i izgleda da ni sama Katja nije odmah blagonaklono gledala na Tomasevo udvaranje. No, on je bio odlucio da ce njegova zena biti bas ona, ili nijedna. A cvrsto je bio resio da se ozeni. I njeni roditelji nisu bili bas odusevljeni buducim zetom - njen otac je smatrao da je pomalo frivolno baviti se knjizevnoscu a ne nekim ozbiljnim poslom. No, na kraju je dao svoj blagoslov : nasli su se na istoj talasnoj duzini povodom Vagnera :) Kako bilo, Tomas je bio veoma uporan i godinu dana kasnije oni su bili u braku. Katja je, naravno, napustila studije i posvetila zivot svom muzu i deci koju mu je radjala.

No, ako su se svi i slozili Tomasov stariji brat Hajnrih, tada cak poznatiji pisac od Tomasa (po njegovom delu Profesor Unrat je snimljen film Plavi andjeo sa Marlenom Ditrih) nije : on je dakako znao za Tomasove ludorije s Erenbergom, no nije smatrao da se to treba izbaciti iz glave bas zenidbom. Hajnrih je pronicljivo odmah primetio da se Tomas zeni iz pogresnih razloga koji vise imaju veze sa javnim imidzom i onim sto je red, nekakvim drustvenim normama kao i prednostima braka sa zenom iz tako poznate i bogate porodice nego s ljubavlju, te je odbio da dodje na svadbu. I inace su on i Tomas imali krajnje turbulentne odnose (narocito po pitanju politike) a do pravog izmirenja ce doci mozda i prekasno.

Ipak, Katja i Tomas Man su ziveli u braku ravno pedeset godina, sve do njegove smrti 1955. godine. Ona je bila 9 godina mladja od njega a nadzivela ga je dosta : umrla je 1980. u devedestsedmoj godini ! Na zalost nadzivela je i troje od njihove dece : Klaus se ubio neposredno posle rata, 1947., Erika je umrla 1969.godine a Mihael, koji je jos kao dete bio sjajan muzicar, bio violinista da bi kasnije u zivotu postao i profesor nemacke knjizevnosti, ubio se 1977. Vecina njih su napisali knjige o svom zivotu i zivotu svoga oca. Bilo bi ih zanimljivo procitati. Ja sam procitala samo Prekratnicu Klausa Mana, u nekom starom hrvatskom izdanju, verovatno njegovo najbolje knjizevno delo.

Na osnovu svega raspolozivog 2001. godine snimljena je fantasticna dokumentarna drama u tri dela Manovi : roman jednog veka 

(Die Manns – Ein Jahrhundertroman) koja je, svojevremeno bila pustana na RTS-u. Na zalost ovu je seriju prakticno nemoguce naci, iako je izaslo DVD izdanje u Nemackoj. Tomasa Mana igra fantasticni Armin Mueller Stahl, dok jadnoga Klausa isto tako fantasticni Sebastian Koch. Igrani delovi kombinovani su sa dokumentarnim u kojima je ucestvovala Elizabeta Man, tada jedina jos uvek ziva pripadnica porodice o kojoj je rec, uostalom i najmladja a koja je preminula naredne godine. Svakako bih preporucila ovu seriju koja nudi fantastican insight za sve one koje zanima ne samo Tomas vec i ostali clanovi ove vanredno zanimljive (mada poprilicno suicidalne) porodice. Takodje, RTS vec dugo najavljuje takodje novu i poprilicno budzetnu nemacku seriju Budenbrokovi, koju medjutim nikako da konacno puste : kako to vec biva na RTS-u seriju su najavili, stvaili u nedeljni program i onda - pustili namesto toga neki film sa Dzulijom Roberts.

No, dolazimo konacno i do druga dva pitanja s pocetka gde mislim da moji odgovori mogu biti znacajno kraci. 

Sto se filma tice moram reci da uopste ne shvatam one koji se nesto jede na Viskontija i smatraju ga nekakvim izneveravanjem Tomasa i njegove novele. Ja, koja zaista volim novelu koja me je prakticno i "navukla" na Tomasa Mana, smatram da je ovaj film jedna od najboljih adaptacija knjizevnog dela na filmsko platno koje sam ikada videla. Sve u tom filmu smatram fantasticnim - odabir glumaca, senografiju, kostimografiju, samu atmosferu koju je postigao da prenese, te tako sa osecanjem izabranu muziku Gustava Malera koja prozima citav film. Viskonti je, sigurna sam, znao da je glavni lik novele - Gustav Asenbah, svoje ime dobio upravo po Gustavu Maleru - to je bio nacin na koji je Tomas odao postu velikom kompozitoru koga je i licno poznavao a koji je umro bas 1911. kada je Tomas bio u Veneciji i zacinjao u sebi ideju o noveli, na licnom iskustvu kao sto smo videli. Doduse, Viskonti je promenio stvari utoliko sto je kod njega Asenbah kompozitor a ne knjizevnik; ovo nije aluzija na Malera koji nije bio homoseksualnih sklonosti, ali jeste jos jedno secanje na velikog kompozitora. I Viskonti i Dirk Bogart bili su homoseksualci, mada glumac to nikada nije priznao. S druge strane odbio je i da se ozeni samo zato da bi prikrio pravo stanje stvari te mnogi smatraju da je to glavni razlog sto nije postao veca zvezda u Holivudu. U ovom filmu, on je maestralan. Mogu medjutim da shvatim da je onima koji nisu citali knjigu ovaj film - dosadan. Mnogo puta se, naizgled, ne desava nista. Onaj ko je citao zna medjutim sta se desava u glavi Gustava Asenbaha te mu ostaje samo da upija atmosferu koja je savrseno prenesena iz knjige na platno. Mali Tadjo - Bjorn Andresen - ne mogu da kazem da me je  sprva narocito odusevio. Medjutim, kako vreme vise prolazi cini mi se da je izbor i tu bio dobar. Mozda se on ne bi slozio - kasnije je pisao o tome kako je celo to iskustvo za njega bilo strasno te da je uticalo na to da ceo zivot mora da se brani od "optuzbi" da je i on gay. Filmski kriticar Lorens Kvirk napisao je sledece :

Some shots of Björn Andrésen, the Tadzio of the film, could be extracted from the frame and hung on the walls of the Louvre or the Vatican in Rome. For this is not a pretty youngster who is supposed to represent an object of perverted lust; that was neither novelist Mann's nor director-screen writer Visconti's intention. Rather, this is a symbol of a beauty allied to those which inspired Michelangelo's David and Da Vinci's Mona Lisa, and which moved Dante to seek ultimate aesthetic catharsis  in the distant figure of Beatrice.

Za mene barem ovaj film ostaje masterpiece. Ni jednom se jos nije desilo da se ne rasplacem dok Gustav/Dirk umire na plazi, dok mu se sliva crna farba niz lice, gledajuci u Tadja a uz muziku Gustava Malera. Niti mogu da cujem cetvrti stav pete simfonije a da i sama ne vidim Tadja u daljini.

Sto se tice uticaja homoseksualnosti na umetnost kod Tomasa (ili Mikelandjela ili vecine) moram reci da sam jedna od onih koji smatraju da je umetnicko delo apsolutno neodvojivo od licnosti umetnika i da se odvojeno ne moze shvatiti. Retki su oni umetnici (a ja ne znam ni za jednoga, izuzevsi mozda Oskara Vajlda donekle) kojima polazi za rukom da u potpunosti odvoje licno i prozivljeno od dela koje stvaraju. Ukratko : mislim da straight Tomas ne bi stvorio ovakve (ako bi ikakve) ToniaHansa, Hansa-Psibeslava ili Gustava-Tadja kakve jeste stvorio nista vise no sto bi Mikelandjelova umetnost izgledala onako kakvom je mi znamo. Uostalom, i njihovi bi zivoti izgledali drugacije, bili bi drugi ljudi.

Za kraj ovog (pre)dugackog posta - jos malo Tomasa a iz tetralogije o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila , jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima ; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju , koje onome ne dopušta da mu diriguje . Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta . A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta , inače joj sa dosadom okreće leđa . Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti , potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno , a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina . Zakon vezuje na spoljašnji , poučni način ; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom . Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti . Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja , - izuzev u mraku , ali onda se radi o obmani . Koliko je samo obmane , opsene , zavaravanja prodrlo u područije lepog ! A zašto ? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje ; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog . Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola . Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje , jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe . Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola , očevidnost ideje polnosti , tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu , o u najvećoj meri ženstvenoj ženi , nego o lepom , odnosno lepoj , jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz , razumljivo , krajnji napor samosavlađivanja . Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti , potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja , veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog . Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti . A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo . Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirodi ; to je u njenom biću , to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu . Sa sedamnaest godina , istina , neko može biti lepši od žene i muškarca , može biti lep kao žena i muškarac , lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine , zgodan i lep da i  muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu . 

Tomasu Manu za njegov 75. rodjendan - iz prepiske T. Mana i H. Hesea

       Dragi gospodine Tomas Man ,

      Ima tome već dosta vremena kako sam Vas upoznao . Bilo je to u jednom hotelu u Minhenu ; obojica smo bili gosti našeg izdavača S. Fisera . Od Vas su se bile pojavile Vaše prve novele i Budenbrokovi , a od mene Peter Kamencid  ; obojica smo još bili neoženjeni i od svakog od nas očekivale su se još lepe stvari . Inače , u ostalome nismo bili mnogo slični , to se moglo videti već po odeći i obući . I taj prvi susret , a tom prilikom sam  Vas između ostalog upitao da li ste možda u srodstvu sa autorom tri romana o vojvotkinji od Asi , bio je više stvar slučaja i čisto literarne radoznalosti nego prijateljstva i drugarstva u zametku .

      A da je onda ipak došlo do prijateljstva i drugarstva , do jednog od najsrećnijih i najprobitačnijih prijateljstava mog kasnijeg života , za to je moralo da se dogodi mnogo toga , a što ni jedan od nas dvojice u onom prijatnom minhenskom času nije mogao ni da sluti ; i svaki od nas dvojice morao je da prođe svoj težak i često mukotrpan put , koji nas je iz  naoko sigurne bezbednosti naše nacionalne pripadnosti preko samotništva i izgnanstva doveo do čistog i pomalo hladnog vazduha svetskog građanstva , koje je kod Vas onda poprimilo sasvim drugačije obličije nego kod mene , a opet nas je čvršće i pouzdanije povezalo nego sve ono drugo što nam je tada u vreme naše moralne i političke nevinosti moglo biti zajedničko .

      U međuvremenu smo postali stari ljudi ; od naših ondašnjih saputnika samo ih je još malo u životu . I sada Vi slavite Vaš sedamdesetpeti rodjendan i ja sudelujem u tom Vašem slavlju , zahvalan na svemu što ste napisali , uradili i proživeli , zahvalan na Vašoj koliko pametnoj toliko i zanosnoj , koliko strogo disciplinovanoj toliko i razigranoj prozi , zahvalan na velikom , od Vaših nekadašnjih zemljaka često tako sramno prezrenom vrelu ljubavi i duševne topline i predanosti , sa kojeg je poteklo Vaše životno delo , zahvalan na vernosti koju ste istrajno negovali prema Vašem jeziku , na čestitosti i toplini shvatanja i pogleda , za koje se nadam da će se , kad nas više ne bude bilo , potvrditi kao jedan od elemenata jednog novog svetskopolitičkog morala , svetske savesti , čiji prve detinje korake i danas pratimo sa zabrinutošću i nadom .

      Ostanite još dugo među nama , dragi Tomas Man ! Čestitam Vam i zahvaljujem Vam ne kao opunomoćenik jedne nacije nego kao pojedinac , čija je prva otadžbina , baš kao i vaša , tek nalazi u procesu nastajanja .

                                                                                                                        Srdačno Vaš H.Hese

Juni 1950
iz Neue Rondschau

Kasika iz Orijent Ekspresa

Birao sam trenutak kada su odrasli bili zauzeti, i neprimetno odlazio na stepeniste koje vodi u podrum. Tu, pored dugackog, uskog prozora koji je kao pukotina stajao na fasadi kuce, uzimao sam u ruke jedan po jedan eksponat iz dedine kolekcije, i dugo ga zagledao, kao da upornim posmatranjem mogu proniknuti u prethodni zivot predmeta. Na policama stalaze gomilale su se stvari nepaznjom zagubljene na deonici pruge Sicevo-Ostrvica, stvari izmestene iz svojih prethodnih zivota. Uzimao sam kasiku iz "Orijent ekspresa" i zagledao mutnu posrebrenu povrsinu. Ko zna koliko je lutala, od jednih do drugih usta. Odjednom bi mi se ukazala unutrasnjost desetina, stotina celjusti, kao da se uvlacim u utrobu kita, u tamu spilje u koju jedino svetlo dolazi od bleska zlatnih krunica. Suocavao sam se sa plombama i mostovima, protezama i krunicama, mirisnim usnama dama i brkovima gospode mokrim od supe i piva. Kasika iz "Orijent -Ekspresa", taj predmet koji je povezivao stotine osoba rasprsenih u prostoru zemaljske kugle, osoba koje se verovatno nikad nece sresti, a koje cine jednu brojnu porodicu, sada je lezala na mom dlanu. I ja sam po nekom tajnom racunu iznalazio verovatnost po kojoj je ipak moguce da se jednom, u poljupcu, spoje usta osoba koje su u razlicitim vremenima usnama dodirivale rubove te srebrne kasike. Prostor je uvek bio isti : vagon restoran "Orijent-Ekspresa". Kroz prozore oivicene modrim zavesama promicao je pejzaz, puste stanice sa usamljenim otpravnicima vozova, periferije nepoznatih gradova.

Ruski prozor, Dragan Velikic

Cini mi se kao da sam oduvek sanjala o Orijent ekspresu, cije samo ime odise nekakvim carobnim svojstvom. Ne znam doduse kada sam tacno prvi out za njega cula i postala ga svesna kao objekta zudnje ali sam prilicno sigurna da je nesto sa tim imala Agata Kristi. Sad - da li sam citala knjigu ili sam gledala film - to vec ostaje u zakopano u nekom mracnom kutku mog secanja. I verujem da je tako sa velikim brojem ljudi - doduse - neki ga se i odista secaju ali mislim da je on u nekakvom kolektivnom (ne)svesnom upisan na slican nacin na koji je i Titanik : kao mesavina stvarnosti i mita, odnosno kao deo stvarnosti koji je prerastao u mit. Naravno, knjiga a potom i filmovi izuzetno su zasluzni za ovo omitvorenje tog dela stvarnosti : ova Agatina knjiga jeste jedna od tri veoma posebne, u kojima se uvek uzbudljivoj radnji pridodaje jos i egzotika nepoznatog, dalekog i za veliki broj ljudi u potpunosti nedostiznog. Putovanje samo po sebi jeste uzbudljivo ali kada se putuje jos luksuznim vozom a onda se na sve to desi i misteriozno ubistvo - to onda stvara gotovo neodoljivu mesavinu te mislim da je taj voz bio i potpuno nepoznat da posle to vise ne bi bio. Njegovoj slavi, na ovaj nacin, odata je posta a pridodat je i neodoljivi sarm koji jos uvek cini da o njemu sanjamo.

Zapravo, ono prvo u cemu svi mi koji sanjamo o njemu gresimo jeste ta ideja o jednom narocitom vozu koji se zvao Orijent Ekspres. Stvari su malo komplikovanije od toga. U stvari, vec 1883. godine postojao je voz pod nazivom  Express d'Orient a koji je saobracao samo od Pariza do Beca, te je, odista, veoma malo Orijenta uopste bilo u svemu tome :) Ubrzo potom krece prava preteca onoga sto zovemo Orijent Ekspresom - putovao je od Pariza (preko Minhena i Beca) do Rumunije i Bugarske (gde se prelazilo preko Dunava trajektom) da bi se zatim ponovo putovalo vozom i onda trajektom preslo do Istanbula. Dve godine kasnije, ova ruta se promenila u toliko sto je sada Beograd ukljucen (!!!:) kao i Nis; sada se nakon toga kocijom islo do Plovdiva i onda opet zeleznicom do Istanbula. Medjutim, tek 1. juna 1889. godine krece non-stop voz od Pariza do Istanbula koji ce 1891. godine dobiti i to sada poznato ime Orient Express. Sirkeci stanica u Istanbulu tako sve do 1977. godine ostaje najistocnija stanica ove rute.

Zapravo, jedan covek je najodgovorniji za razvoj Orijent Ekspresa kakvog ga mi poznajemo - Belgijanac rodjen u Lijezu Zorz Nagelmakers. Poticao je iz porodice bankara u Belgiji koji su imali veza i sa tadasnjom zeleznicom. Nakon jedne nesretne i neuzvracene ljubavi porodica ga salje u Ameriku, kako bi se posve oporavio od ranjenog srca. Tokom svog desetomesecnog ostanka u Americi Zorz ju je zeleznicom proputovao gotovo celu, upoznavsi se dobro sa takozvanim Pulman vagonima koji su nudili mnogo udobnija putovanja nego sto je to u to vreme postojalo u Evropi. Po povratku kuci on je tako doneo ideju o luksuznom i , najbitnije, jednostavnijem putovanju kroz Evropu sve do Turske. Njegova ideja bi zazivela mozda i ranije da nije bilo rata izmedju Francuske i Pruske; ovako, tek osamdesetih njegova ideja zaista pocinje da zivi. Osnovao je Compagnie Internationale des Wagons-Lits et Grands Express Européens,koja je direktni osnivac Orijent ekspresa kakav je krenuo na put 1883. pa na dalje. Tako da njemu imamo da zahvalimo na sprovodjenju ideje o jednom luksuznom vozu koji je, zapravo jedan kotrljajuci hotel koji je omogucavao, malo bogatijima doduse, jer je i tada bio skup, jedno udobno putovanje ka dalekim predelima gde uz egzoticnu scenografiju imamo jos i stjuarda koji nam jutrom donosi svez caj sa mlekom i biskvite :)

Do pauze u radu doslo je za vreme I svetskog rata, medjutim vec 1919. nakon otvaranja tunela Simplon otvaraju se nove linije preko Milana, Venecije i Trsta - to je bio takozvani Simplon Orient Express. Medjutim, pravi vrhunac sledi tridesetih godina kada postoje cak tri linije - pridodata je i linija Arlberg Orient Express (Cirih - Insbruk- Budimpesta-Bukurest-Atina). To je takodje vreme kada postaje poznat po luksuzu i udobnosti. Ovaj zlatni period Orijent Ekspresa ponovo je prekinut pocetkom II svetskog rata - Nemci su imali ideju da bi mogli koristiti tu rutu ili deo nje za svoje potrebe ali su nasi partizani konstantno sabotirali prugu pa su na kraju odustali :))

Do 1962. godine od tri linije iz tridesetih godina ostala je samo Simplon Orijent Ekspres, koji je tada zamenjen Direktnim Orijent Ekspresom - to je bio voz koji je saobracao svakog dana od Pariza do Beograda a dva puta nedeljno i do Istanbula ili Atine. 19. maja 1977. polazi poslednji Direktni (Pariz - Istanbul) Orijent Ekspres; Orijent Ekspres je isao do Budimpeste i Bukuresta sve do 2001. godine kada je ova linija skracena na Pariz - Bec, koji je do pre 3 godine isao svakog dana. Tada je uveden brzi voz a Orijent Ekspres "skracen" dodatno - tako da je isao od Strazburga do Beca.

                                Karta kretanja linija "Orijent Ekspresa" 1945-1962.

Tako da zapravo ima nekoliko pogresnih shvatanja kada mislimo o Orijent Ekspresu a najvaznije od tih jeste pogresna ideja da je Orijent Ekspres jedan jedini,jedinstveni i narociti voz, na nacin na koji je recimo bas Titanik bio jedan narociti brod. To su , u stvari, bile 3 linije (Orijent-Ekspres, Simplon Ekspres i Arlberg Orient Ekspres) a onu originalnu turu bi zapravo dobili spajanjem cak 4 voza : Pariz-Strazbur, Strazbur-Bec, Bec-Beograd, Beograd - Istanbul, sto je put od nekih 60 sati bez stajanja.

Ovim vozovima kasnije su se pridruzili privatni vozovi, na primer - 1982. Venice-Simplon Orient Express - koji sacinjavaju zapravo originalni vagoni iz onog najsjajnijeg doba - dvadesetih i tridesetih - koji su restaurirani i onda sklopljeni u jedinstvenu kompoziciju. Ovaj voz je originalno isao od Londona do Venecije mada sada postoji i linija Pariz - Istanbul jednom godisnje. Slicno ovome stari restaurirani vozovi postoje i u Singapuru, Maleziji, na Tajlandu ... takozvani Eastern and Oriental Express. Medjutim, ovi vozovi, ma kako lepi ipak ne mogu biti nazivani originalnim Orijent Ekspresom, kako oni vole da se nazivaju : jednostavno originalan Orijent Ekspres je mozda samo onaj koji je sada ugasen a koji je bio sveden na liniju za Bec. Jer, to su uvek i bili razliciti vozovi koji su se u nekom momentu spajali a koji su, zajedno, povezivali one gradove koje sam pomenula govoreci o te tri linije tokom tridesetih. I pored toga, ovaj sadasnji Venice Simplon Orijent Ekspres jeste primamljiv, definitivno izgleda kao neki voz koji s vremena na vreme izroni direktno iz proslosti i verujem da se njegovi putnici osecaju poprilicno kao da su iz filma Ubistvo u Orijent Ekspresu. Medjutim, problem je taj sto putovanje ovim vozom sebi mogu priustiti samo oni koji imaju izuzetno mnogo nova ili su bas narocito opsednuti Orijent Ekspresom i svesno daju ogromnu ustedjevinu da bi se provozali ovim vozom. Jer - cena jedne karte iznosi preko 3000 eura ! Ja bih isla ukoliko bih dobila sedmicu na lotou. Definitivno.

Svoju popularnost Orijent Ekspres svakako duguje ponajvise Agati Kristi. Medjutim, manje je poznato da se on pojavljuje u jos nekoliko knjizevnih dela. Na primer, Fileas Fog deo puta provodi u Orijent Ekspresu onda kada pokusava da proputuje svet za 80 dana, a onda i u jednoj emisiji Majkl Pelin putuje sadasnjim "Orijent Ekspresom" kada pokusava da prodje Fogovom rutom. Orijent Ekspres se takodje pojavljuje i pominje i u Drakuli Brema Stokera. Grejem Grin je cak u dve knjige pisao o Orijent Ekspresu - Stamboul Train i Travels with My Aunt. Cak postoji i film Orient Express po knjizi Grejema Grina. Stamboul train je roman-triler, jedan od nekoliko romana za koje je Grin rekao da je pisao "za zabavu". Zanimljivo je, pored toga sto je i ovaj njegov roman to da jedan od glavnih likova, Dr.Czinner putuje vozom za Beograd kako bi mu tamo bilo sudjeno iz politickih razloga. Medjutim, u medjuvremenu, voz staje u Subotici, gde se odigrava veliki deo radnje romana :) Takodje, zanimljivo je i to sto je u Americi naslov ovog romana preinacen u Orient Express, valjda zato sto je Stamboul Train za Amerikance zvucalo suvise opskurno. Kao rezultat toga, kada je izasla Agatina knjiga dve godine kasnije, nije mogla biti naslovljena kako je bila u originalu - The Murder in Orient Express jer bi onda dolazilo do mesanja ove dve knjige, smatrali su. Tako da je ova Agatina knjiga u Americi izasla pod nazivom Murder in the Calais Coach !

I pored svog ovog zamesateljstva sa naslovima, mi danas, ipak, mahom nikada nismo ni culi za knjigu Grejema Grina dok vecina zna za Agatinu knjigu pa makar i samo putem filmova. I danas je ova knjiga, pored Ubistva na Nilu i Ubistva u Mesopotamiji jedna od najpoznatijih i najcitanijih knjiga i to ne samo u okviru zanra vec i inace. Kao sto rekoh - pitanje da li bi mnogi i znali za Orijent Ekspres i da li bi mastali o njemu - da nije bilo njene knjige koja svemu daje dozu misterije, luksuza i sarma.

Kao sto znamo i ovde je, kaogod sto je to bio u jos 32 romana i 54 price, glavni junak Herkul Poaro. Ona ga je do ovog vremena, medjutim, vec poprilicno mrzela,te je krajem tridesetih u svom dnevniku zapisala da je Poaro "insufferable" ali je, sa druge strane, dobro znala sta se desilo Arturu Konanu Dojlu kada je pokusao da ubije Serloka Holmsa a da bi pokusala to sa svojim Poaroom. Pa ipak, trideset godina kasnije,njena mrznja prema ovom liku nije splasla - tada ga je cak nazivala "ego-centric creep". Nikada mu nije oprostila sto je bio neuporedivo popularniji od Mis Marpl, koju je ona mnogo vise volela. Kako god, ovaj nevoljeni nesretni Poaro, u ovoj se knjizi vraca iz Sirije, gde je vodio vazan slucaj, te ulazi u Orient-Ekspres u Istanbulu. On, naravno, putuje prvom klasom i sam je u kupeu. Tokom noci, medjutim, voz staje zbog mecave i to bas blizu Beograda :))) Ispostavlja se da je te noci ubijen covek u kupeu odmah do Poaroovog.

                                                    Agata Kristi

Inspiraciju za opisanu mecavu i snegom zatrpan i zaustavljen voz Agata je nasla u sopstvenom dozivljaju od par godina pre pisanja ove knjige - naime, ona je Orient Ekspresom putovala vise puta, prvi put jos 1928. godine. Kada je 1931. ponovila put dozivela je dvadesetcetvorocasovni zastoj zbog kise dok se vracala iz posete svom drugom muzu koji je tada bio u Ninivi. Za razliku od prethodnog, ovaj brak je bio veoma srecan, narocito u pocetku. Agata je putovala na njegova arheoloska nalazista, pomagala cak oko iskopina i dokumentacije ali i pribavljala ideje za knjige poput one dve vec navedene. Verovatno da su sva ova iskustva doprinela radjanju ideje i za ovu knjigu. Tri godine nakon ovog iskustva sa zastojem, 1934. izasla je i knjiga Ubistvo u Orijent Ekspresu.

                                                  Hotel Pera Palais

Agata je, pri tom, znala i volela vozove, kao i putovanja sama. Smatra se da je tokom pisanja ove knjige odsela u istanbulskom hotelu Pera Palais, najstarijem evropskom hotelu u Turskoj, koji je izgradjen jos 1892. specijalno za putnike Orijent Ekspresa. Nalazi se u blizini Taksima u delu grada koji se tada nazivao "mala Evropa" a i danas je nekako najevropskiji deo Istanbula. Ovaj hotel koji je dugo propadao i tavorio sada se obnavlja i trebalo bi vec da je ponovo otvoren. Agata je odsela u sobi 411 koja se i danas cuva onakva kakva je i bila tokom njene posete. Iako to nije dokazano oni se hvale da je roman bas tu napisan tako da je cuvaju kao posebnu atrakciju. Kada bude otvoren u ovom hotelu ce se moci odsesti za 335 eura i to ne u obicnoj vec Delux Golden Horn View Room :)

                                          Soba Agate Kristi u hotelu Pera

Sad ostaje i pitanje - ako Orijent Ekspres nije jedan jedinstveni voz kojim su se linijama onda vozili junaci Grejema Grina i - Herkul Poaro ? Po svemu sudeci Grejem Grin je mislio na voz koji je saobracao od Ostendea do Beca i onda dalje do Istanbula (Ostende-Brisel, Frankfurt-Bec-Budimpesta-Beograd) u kombinaciji sa Orijent Ekspresom i Simplon Ekspresom. Kasnije je to bio samo Ostende-Vienna Express. Sto se tice Agatinih junaka oni su zapravo isli vecinom Simplon-Ekspresom. Agata, kao sto rekoh, je veoma dobro poznavala vozove, najvise stoga sto je i sama puno putovala, tako da je tacno sve i prikazala : on seda u voz u  Turskoj, no u njemu tada nema vagon restorana, vec se u Bugarskoj ovi vagoni pridruzuju drugoj kompoziciji. U Beogradu putnici, tacnije vagoni, odvajali su se za Berlin ili Prag ili pak za Ostende ili Pariz, te su prikaceni za voz koji ide za Budimpestu, dok se Istanbul-Pariz ili Istanbul-Pariz-Kale pripaja vozu Atina-Pariz ili Atina - Pariz - Kale. Poaro ide za London, znaci on je u vozu za Kale. Ali, nije bilo mesta u Simplonu pa on ulazi u voz Istanbul-Pariz da bi u Beogradu preseo u taj Atina-Kale voz :)) Zvuci jako komplikovano, a verovatno da i jeste bilo zato su svi tako redovno i kupovali redove voznje dok su ih neki kojima je to trebalo (kao Serlok Holms na primer:) izucavali veoma studiozno kako bi se u svemu tome savrseno snalazili :)

                                      Obnovljeni vagoni (restoran i sedista) "Orijent ekspresa"

 Prosle godine, 12. decembra, krenuo je poslednji voz originalnog Orijent-Ekspresa iz Strazbura, da bi sledeceg dana, posle punih 126 godina izbrisan naziv Orijent Ekspres iz redova voznje. To je, dakako, bio obican voz koji je, kao sto rekoh, na kraju vec saobracao samo od Strazburga do Beca i obrnuto. Znaci, jos do prosle godine smo se mogli voziti Orijent Ekspresom :) Naravno, iako je taj voz jedini zaista originalni O-E, on opet i nije to u isto vreme. S druge strane ni ovaj skupi restaururani voz to i nije i jeste  - on moze da priusti osecaj tih starih vozova : kupei i vagoni kao i sve ono u njima ili su zaista originalni pa restaurirani ili su savrseno rekreirani da izgleda kao sto je tada, a to tada su uglavnom tridesete, izgledalo. Tako su ne samo stilski vec i kvalitetno vagoni opremljeni tako da su manje - vise savrsene replike onoga u cemu bi se Herkul Poaro vozio. Posrebreni escajg, soljice od najfinijeg porcelana, kristalne case. Volela bih, naravno, da se provozam tim  jeste - nije Orijent Ekspresom. Jer, cak su i suveniri lepi :

Uostalom, to je najpribliznije onom vozu iz nase maste. Jeste da je preskupo, no citala sam neke prikaze takvog putovanja gde ljudi koji su se njime vozili kazu da je iskustvo neponovljivo i vredno svog tog novca. Naravno, to bi za nas bilo i pomalo smesno jer bismo taj novac placali da velikim delom prolazimo kroz nasu zemlju :) Mozda bi onda najlepse bilo ici onim vozom iz Engleske do Venecije. Ionako Turska i Istanbul nisu u sadasnjem vremenu ni priblizno tako egzoticni i daleki kao sto su to bili u vreme kada je on jos bio - Konstantinopolj. No, i pored svega, ostaje da se sanjari o toj originalnoj ruti, sve sa vise od tri dana puta, o Sikerci stanici u Istanbulu i onda hotelu Pera Palas. Sigurno, kao sto rekoh, kad dobijemo tu sedmicu :)

                                                         Sirkeci stanica, Istanbul

Sto se nesretnoga Poaroa tice - on je dugo poziveo u spisateljskom delu svoje stvoriteljke koja ga je tako mrzela : poslednja prica "Zavesa pada" izasla je 1975. godine. Godinu dana posle njegove smrti umrla je i Agata, tako da ga i nije mnogo nadzivela. On i gospodjica Marpl nikada se nisu nasli u istoj prici, nikada nisu udruzili male sive celije kako bi resili zlocin; razlog za to dala je sama spisateljica : " Hercule Poirot, a complete egoist, would not like being taught his business or having suggestions made to him by an elderly spinster lady". Pa ipak, verovatno na Agatino apsolutno gadjenje, Poaro je jedini knjizevni lik koji je dobio citulju u New York Times-u. Jos uvek voljen (a i ja ga obozavam:) doziveo je brojne inkarnacije na filmu (Albert Fini, Piter Justinov ...) i u seriji koja po svemu moze da se svrsta medju najbolje serije ikada snimljene po knjizevnom delu, te ide rame uz rame sa Granadinom serijom o Serloku Holmsu, te kao sto je Dzeremi Bret jedini Serlok Holms tako je i Dejvid Suse jedini Herkul Poaro. Relativno skoro snimljeno je jos par filmova sa ovim fantasticnim britanskim glumcem koji je do perfekcije otelotvorio belgijskog detektiva. Ne samo to, postoji cak i igrica Ubistvo u Orijent Ekspresu gde je Poaro pravljen po njegovom liku :)

                                        Lik Herkula Poaroa u igrici Ubistvo u Orijent Ekspresu

Tako da, sve uzevsi, ostaje da sanjamo o tom, reklo bi se lepsem, a ako ne lepsem onda barem stilizovanijem vremenu, da igramo igricu i eventualno se vozimo nasim vozom Romantika do Sremskih Karlovaca ili Vrsca, mozda sa knjigom Ubistvo u Orijent Ekspresu u ruci :)

Kosta N. Hristic

Vec odavno zelim da postavim neku od prica Koste N. Hristica ovde na blogu i to ne samo zato sto su te njegove price iznimno lepo napisane vec i stoga sto se mnogo toga iz njih moze nauciti o gradu koji vise ne postoji ali cije se senke mogu videti na gotovo svakom cosku. Zacudo, retko ko je cuo za Kostu, retko ko sada vec zna za njegove price, a tu ubrajam cak i one koji vole da slusaju i citaju o starom Beogradu. Zacudo kazem jer je u jednom proslom vremenu on bio veoma poznata licnost, sto zbog ocevih zasluga, sto zbog svojih a onda - i narocito zato - upravo zarad tih svojih secanja pretocenih u price. Neposredni povod zasto sam sada preduzela da postavim prvo jednu pricu a potom i ponesto o Kosti jeste to da sam pre neki dan na jednom forumu pronasla jednu njegovu fotografiju,to je prvi put da ga vidim, te sada znam i kako je stari Beogradjanin izgledao :)

                                                           Kosta N. Hristic (1852-1927)

Evo njega :) sve sa cilindrom i stapom, u nekakvom spacirungu i ocigledno dobrom raspolozenju a pomalo pozerskom stavu, gleda u nas. Tu je on jos poprilicno mlad - dakle - jos nije preduzeo svoja pisanija. Doduse, on je jos u mladosti bio naklonjen spisateljstvu te je prevodio drame za repertoar Narodnog pozorista jos od svoje osamnaeste godine pa sve do dvadeset i pete - sto samo znaci da je vec 1869. godine, u prvoj sezoni pozorista, igrana drama u njegovom prevodu. Pa ipak, on se umetnoscu bavio samo onako usput - po zavrsetku Velike skole u Beogradu, gde mu je profesor bio Josif Pancic, on odlazi na studije prava prvo u Nemacku, gde je u Berlinu stanovao zajedno sa svojim velikim prijateljem Lazom Kosticem, a potom i u Francusku. Kao svrseni pravnik i kosmopolit u Srbiju se vratio u vreme srpsko-turskog rata, posvetivsi se prvenstveno pravnicko-diplomatskoj karijeri : u nekoliko navrata bio je nacelnik ministarstva inostranih poslova a potom cak i ministar pravde, da bi zatim bio poslanik Kraljevine Srbije u Bukurestu, Rimu i Becu, gde je , izmedju ostalog, prisustvovao i poslednjim danima kralja Milana. Svoja secanja on pocinje da pise i objavljuje u penziji, pred kraj sedme decenije svog zivota : prvi - Knez Mihailov bal - je izasao 1921. godine u Politici da bi tokom narednih pet godina izaslo njih 57 ! Vec 1923. ove tekstove on sakuplja u knjigu Zapisi starog Beogradjanina, nakon koje ce izaci jos jedna. Sada su ove dve knjige spojene, te postoji lepo ilustrovano izdanje iz 1937. godine, izdanje Francusko-srpske knjizare, koje sam i ja prvo upoznala i ono koje ja sada drzim u rukama, Nolitovo, iz 1989. a koje se do skora moglo pronaci u Nolitovim knjizarama, na rasprodajama, bud zasto.

Knjigu Kosta posvecuje svom ocu, Nikoli Hristicu, o kome Slobodan Jovanovic pise u Enciklopediji Stanoja Stanojevica a sam Kosta navodi misljenje drugog svog "idola" - kneza Mihaila o svom ocu na samom pocetku knjige : " ... sto se Nikole Hristica tice, ja ga i danas smatram i drzim za onakog coveka za kakvog i onda, kad sam o njemu s vama vise puta razgovarao : posten, strog, vrlo radan, bespristrastan i meni vise svega odan" (Knez Mihailo Vuku Karadzicu 20. januara 1862.) Ovaj i ovakav njegov otac bio je prvo nacinjen upravnikom Beograda od strane samog Kneza Milosa, kome je svakodnevno donosio izvestaje iz varosi, da bi zatim u cak cetiri navarata bio predsednik vlade. S obzirom na takav polozaj oca i mladi Kosta imao je mnogo prilike da se i licno upozna sa svim vodecim ljudima toga doba, pa je tako i Kneza Mihaila vise puta sreo. Na zalost, Knez je ubijen 1868. kada je Kosta bio jos poprilicno mlad, no mozda mu je bas i zato ostao u tako dragom secanju - naime  kako to u pogovoru Ivan B. Lalic kaze - ova Kostina knjiga i jeste ne samo spomen jednom vremenu, koje ovaj opisuje sa gotovo neverovatnim osecajem za atmosferu i karakternu skicu, vec je to i svojevrsni spomenik kako ocu svome, tako i Knezu Mihailu o kome Kosta gotovo zaljubljenicki pise. Mozda mi se zato toliko i svideo ;)

Sve u svemu ti tekstovi su divni i svako ko voli Beograd ne bi trebalo da ih propusti - kako kaze Lalic :

A kada je rec o Hristicevom kontrastiranju bivseg i sadasnjeg, ono za danasnjeg citaoca ima posebnu draz i aromu. Beograd s pocetka dvadesetih godina ovog veka nama je danas mahom vremenski udaljeniji nego sto je to Hristicu bio Beograd kojeg se prisecao u Zapisima. To je jedan Beograd gde na Tasmajdanu jos uvek postoje ostaci starog groblja : to je jos uvek ogradjeno, premda "zaparlozeno groblje". Ispred Kapetan Misinog zdanja je prostor koji "sa svojim barakama i larmom nije, ocevidno, ni danas prijatan, ni po onome sto se sa prozora siroke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome sto se otud ovamo cuje". Na Terazijama drvenu kaldrmu ("kao ravan patos") osvetljavaju "velike sijalice u mlecnim kuglama" koje se gase u ponoc "kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa nekom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije". Pred "jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi niz fijakera i automobila" (rec je o "nekom balu" iz 1921.)Danasnji citalac Zapisa cita, u istoj knjizi, o dva stara Beograda ... U onom drugom, Na Terazijama su tramvajske sine; tramvaje doduse ne vuku vise konji, ali Hristic primecuje da je i konjski tramvaj imao neke dobre strane - na primer "nikad nije bilo opasnosti, kao ovo sada, da nestane struje ... Jos bi se gotovo moglo reci da ste njima i brze stizali kuda ste naumili". ...

Pri svemu Kosta je neverovatno ljubak i skroman, sebe i svoju zaslugu nikada ne pominje, ponekad cak nece ni da kaze da je on nekom dogadjaju prisustvovao licno, ili imao udela u njemu, vec se maskira i kaze na primer neki poslanik. Svoja secanja tako ponekad iznosi kao tudja a veoma cesto koristi se i ocevim secanjima, njegovim Memoarima ali i dozivljajima koje mu je ovaj opisivao da su se zbili. Tako da ne treba ni u kom slucaju ocekivati neku autobiografiju od Koste - u najboljem slucaju to su neke reminiscencije potaknute nekim datumom, godisnjicom ili gradskim problemom, kao sto je recimo ta rasveta ili nedostatak vode. Ljubak kakav jeste Kosta je meni drag drugar koga prelistavam s vremena na vreme. Smatram da bi trebalo ponovo objavljivati njegove tekstove u Politici kako su i nekada isli. Do tako nekog sretnog ponovnog susreta drzim Nolitovu knjigu blizu sebe i smeskam se na Kostu :)

Dvadeset deveti maj - iz Zapisa starog Beogradjanina

Imamo ih dva. Onaj od 1868, kad je jedan vladalac osvanuo a neomrknuo, i onaj od 1903 kad je drugi vladalac omrknuo a neosvanuo. Ja cu vam pricati o 29. maju 1868, o ubistvu kneza Mihaila. To je bilo vec odavno, pre 53 godine. Savremenici toga dogadjaja izumiru i uskoro ih vise nece biti. Za ovaj drugi ima jos vremena. Od njega je proslo samo 18 godina ...

Knez Mihailo ubijen je u Kosutnjaku topciderskom, u sredu 29. maja 1868, u 6 casova popodne.

Zanimljive su dve stvari koje su se desile tako reci uoci samog ubistva Knezeva.

U subotu 25. maja 1868. knez Mihailo je potpisao zakon po kome optuzenici za zlocinstva i prestupe moraju imati branioce pred sudom. Taj zakon dobio je prvu svoju primenu bas prema ubicama kneza Mihaila. Oni su, po tomu zakonu, svi imali branioce na pretresu.

U nedelju 26. maja 1868. Knez je poslednji put bio u pozoristu u novoj Susicevoj dvorani (u sadasnjoj Kosmajskoj ulici, u kuci u kojoj je sada sinagoga). Pri izlasku iz pozorista upitao je upravnika, pok. Jovana Djordjevica, kako je zadovoljan novom dvoranom.  I kada mu je upravnik izneo sve nedostatke ove dvorane, ZKnez mu je ponovo kazao : "Nacinicemo mi vama pozoriste za sebe, pa cete biti sasvim zadovoljni."

Cudnovat udes ! Zakonom od 25. maja 1868. on je osigurao branioce svojim ubicama, a u novom pozoristu, koje je njegovo posmrce, prva svecana predstava 30. oktobra 1869. bila je Posmrtna slava Kneza Mihaila !

U sredu 29. maja 1868. osvanuo  je divan majski dan. Za one koji su bili na vrhu drzavne uprave mozda je uopste bilo povoda za nespokojstvo i zebnju, jos nejasnu i neodredjenu. Ali za ostali svet to je bio obican lep dan , koji je mirisao ne na krv koja ce se te veceri prosuti, nego na rasvetale ruze i lipe po bastama beogradskim.

Oko 6 i po casova uvece, posto je malo zahladilo, ljudi su se spokojno vracali sa svojih poslova, a zene iznosile stolice i klupe pred kucu na odmor i razgovor. Kalemegdan je onda bio neuredjeno golo polje, a za korzo se jos nije ni znalo. Glavna setnja bila je sadasnja Knez Miloseva ulica od "Londona" do Vojne akademije i park ministarstva finansija, gde je nedeljom i praznicima svirala vojna muzika pred samim Ministarstvom.

Odjedanput, oni koji su se nalazili u setnji kod Kasarne i oni gore kod "Londona", opazise jedan neobican prizor. Ozdo, od Akademije jurila su uz brdo jedna kola u najbesnjem trku. U tim kolima poznadose starog Iliju Garasanina, bleda kao smrt, gde mase rukama i goni kocijasa da sto brze tera. On krete Terazijama i ulete na kapiju Dvora i Ministarstva. Odmah zatim izletese iz Minisarstva zandarmi i u trku odjurise Glavnoj policiji, odakle opet dojurise zandarmi- konjanici u karijeru.

Narod se uzurba. Sve izlete na ulicu. To bese kao tresak groma, kad svako, prestravljen, pojuri da vidi gde je udario. Svak je slutio da se neka uzasna nesreca dogodila. I kao vihor pred nepogodu, prohuja strasan glas po varosi : Ubise kneza Mihaila.

Oko 5 casova po podne, knez Mihailo, po obicaju svome, izvezao se do Topcidera i dalje do Kosutnjaka. S njime u kolima bio je dezurni adjutant kapetan Svetozar Garasanin. Kod kapije kosutnjacke docekale su kneza njegova strina, stara gospodja Tomanija Jevrema Obrenovica, njena kci Anka Konstantinovicka i njena unuka Katarina, kci Anikina. Odatle se peske uputise u Kosutnjak, i pored kosnica topciderske ekonomije, okretose desno kroz gustu sumu, uzanom brdom stazom, koja je vodila jednom proplanku, odakle je lep izgled na rakovacku sumu. Docnije se saznalo da je Knez, loveci one zime po Kosutnjaku, dolazio na taj proplanak, te naredio upravniku topciderske ekonomije da onu stazu prosece i na onom proplanku namesti klupe. Za tu stazu niko nije znao ni da postoji, a kad je Knez u Kosutnjaku, tami ionako niko nije pustan. 

Uputivsi se onom uzanom stazom, kojom su jedva  dvoje mogli uporedo ici, Knez je isao napred sa Katarinom. Odmah za njima isla je Anka, za njom na manjem rastojanju stara gospodja Tomanija, koju je ispod ruke vodio adjutant Garasanin. A za njima svima dvorski momak, neki Mita Timarcevic, nosio je ogrtace onih gospodja. Knez je bio u civilu, kaputu zagasito plavom, belicastim pantalonama i oficirskim kacketom na glavi. U ruci je imao tanak, poljski stapic.

Bas u trenutku kad je svojoj saputnici stapicem pokazivao po zemlji mrave koji docnije okrilate, ugledase oni tri coveka gde stoje, dvojica sa jedne, a treci s druge strane staze. Sva trojica poskidase kape levom rukom, drzeci desnu iza ledja. Knez ih pogleda zacudjeno, ali bez zatezanja stupi medju njih i otpozdravi ih. No nije odmakao ni jedan korak , a jedan od one dvojice sto su uporedno stajali, upravi revolverom koji je drzao u desnoj rucii poali na Kneza pravo u potiljak. Smrtno pogodjen Knez uzviknu : Ne dajte ljudi!" i poklecnu da padne licem na zemlju. Ali ga onaj covek dugim nozem, koji je imao skriven, lupi po celu i Knez pade na ledja. 

Sad nastade seca po licu, po glavi, po rukama vec mrtvog Kneza. Anka se uhvatila u kostac sa jednim od ubica i ovaj joj ispali revolver u slepo oko. Katarina naze bezati niz brdo i dobi kursum u pleca. Adjutant Garasanin, koji potrca u pomoc Knezu, bi takodje ranjen, te se srusi na zemlju. Stara gospodja Tomanija udari natrag zajedno sa momkom Mitom, ali tu ispade jedan covek iz zasede, te revolverom rani Mitu u ruku. Onako ranjen on potrca Topcideru i uzbuni gardiste na kapiji kosutnjackoj.

Knez je imao nameru vratiti se u varos na konju, te su ga gardisti s konjima cekali tu na kapiji. Jedan od gardista, podnarednik Milos Camulja, usedne na konja i pojuri u Topcider. U parku topciderskom desili su se, izmedju ostalih, stari Ilija Garasanin i porucnik Aleksandar Simonovic. Usplahireni podnarednik Milos dojuri vicuci :

- Ubise Kneza!

- Gde ? Upita prenerazeni porucnik Simonovic.

- U Kosutnjaku, odgovori podnarednik.

Stari Garasanin, cuvsi sta se dogodilo, sede na kola i , ne razabirajuci sta je sa njegovim sinom, odjuri u Beograd.

Ministri su se desili u Ministarstvu. Cuvsi od Garasanina i od Mite Timarcevica, koji je medjutim stigao, sta se dogodilo, odmah narede uzbunu u policiji i kasarni. I dok su ostali zaverenici kod kasarne na drumu ocekivali aber iz Topcidera te da pobiju ministre i zauzmu policiju, kasarne i ministarstva, vlada je vec cvrsto drzala svu vlast u svojim rukama. 

U varosi je zavladalo strahovito uzbudjenje. Knez Mihailo je bio ljubimac svoga naroda, jedan od najpopularnijih vladalaca, kakav je ikad sedeo na srpskom prestolu. Jedva da je prosla godina dana kako je zauzeo gradove. Znalo se za njegovu zivu radnju za oslobodjenje. Ustanovio je i naoruzao narodnu vojsku. Na sve strane groznicavo se radilo i spremalo. Ugled kneza Mihaila i Srbije u Evropi bio je neobican. Na Beograd se pogledalo kao na centar dogadjaja koji ce uskoro planuti na Balkanu. Ambasadori velikih sila na putu za Carigrad, ili vracajuci se otuda, zaustavljali su se u Beogradu, da bi u razgovoru s knezom Mihailom mogli sto naslutiyi o namerama njegovim i Srbije u blizoj ili daljoj buducnosti. 

Koliko je velik ugled i autoritet imao  knez Mihailo, najbolje je okarakterisao rumunski kralj Karol dugo godina posle Knezeve smrti. U razgovoru sa jednim uglednim Srbinom, on mu je kazao da iako bi mozda bilo preterano tvrditi, kako bi karta Evrope drukcije izgledala da je knez Mihailo ostao u zivotu, ipak je njegovo tvrdo uverenje da bi karta Balkanskog poluostrva zacelo sasvim drukcije izgledala.

Nije dakle cudo da je smrt kneza Mihaila smatrana kao nacionalna katastrofa.

Medjutim je porucnik Simonovic iz Topcidera odjurio na mesto pogibije. Ono je bilo pusto i osamljeno. Duboka tisina vladala je u gustoj sumi. Ne cujase se ni cvrkut tica ni sustanje lisca. Izgledalo je kao da je i sama priroda zanemila pred uzasnim zlocinstvom. Duzinom staze lezao je knez mrtav u grdnim ranama na celu, licu, rukama, ogrezao u krvi i jos vruc. Kraj nogu njegovih lezala je Anka u poslednjem ropcu. Kao lak zastor lebdeo je iznad njih plavicasti dim ispaljenog baruta, i mirno se dizao kroz nepomicno granje.

...

Vec bese pao mrak i udarila bujna kisa sa silnom grmljavinom, kada je Zabarac mrtva kneza na dvorskim kolima poneo u Beograd. Knez je namesten kao da sedi, jer u teskobnim kolima nije mogao biti polozen. Ljudi koji su se zatekli kod Akademije, ugledavsi dvorska kola i u njima ucestalim munjama trenutno osvetljene senke dvojice ljudi koji sede, mislili su da knez ipak nije mrtav no saamo ranjen, pa su klicali: Ziveo Knjaz ! ...

Ali tu nadu razgna ogromna crna zastava, koja ujutru 30. maja osvanu na Dvoru knezevu. 

U cetvrtak 30. maja izvrsena je obdukcija i balsamovanje mrtvog kneza. Nadjene su silne povrede od kursuma i nozeva, koje su vecinom bile smrtnonosne. Bio je varvarski iskasapljen.

U petak, 31. maja, u subotu 1. i nedelju 2. juna Knez je bio izlozen u velikoj dvorani sada porusenog dvora. Lezao je na uzvisenom katafalku u paradnoj uniformi, okruzen gardom i oficirima, kao pocasnom strazom. Pored sanduka stajao je jedan gardista i sundjerom brisao balsam koji je izbijao iz usivenih rana na licu Knezevu. Vise njegove glave svestenici su danonocno citali molitve i jevandjelja. Dvorana je zadisala mirisom ruza i lipe. Ceo Beograd defilovao je pored mrtvog Kneza. Duboku tisinu prekidalo je samo monotono citanje svestenika i priguseno jecanje u publici. Jer nije bilo oka koje nije zaplakalo. Narocito je bio tuzan momenat kad jedna zena, u dubokoj zalosti, posrcuci pridje i jecajuci klece pored sanduka Knezeva. To je bila kneginja Julija, koja na glas o smrti njegovoj pohita u Beograd da ga do groba isprati. 

U ponedeljak 3. juna bio je svecan pogreb kneza Mihaila. I kao sto je godinu dana tanije narod freneticnim klicanjem pozdravio kneza Mihaila prilikom povratka iz carigrada i ulaska u beogradsku tvrdjavu, tako je sada u najdubljoj zalosti ispratio do groba svoga ljubimca. To uostalom i nije bila samo zalost, to je bila manifestacija najcrnjeg ocajanja. Kroz citavu sumu crnih zastava lagano se kretao sprovod od Dvora do Saborne crkve, pozdravljen s minuta na minut topovima s gradskih bedema. S obe strane ulica, po trotoarima, po prozorima, po skelama novih gradjevina, narod je docekivao sprovog glasnim jecanjem. Zalost je bila toliko opsta , da su Beogradjani, ljudi i zene, spontano obukli najdublju crninu, koju su nosili za svih sest mesecidrzavne zalosti za knezom. Nikada Beograd nije video takvu manifestaciju opste i jednoduzne tuge i ocajanja. 

...

I kada je, tacno u podne,uz riku topova i jeku zvona, spusten u grob knez-mucenik, bolno je uzdahnuo ceo narod srpski. Brutalno lisen svoga pouzdanog vodja, on je instiktivno osetio da toga istog trenutka i sam ulazi u tamnu i neizvesnu buducnost. Knez Mihailo spusten je u grob zavetom : "Tvoja misao poginuti nece" , ali je njegova smrt ostavila strahovitu prazninu. Trebalo je punih pedeset godina teskog iskusenja, trzavica i stradanja, pa da se ostvare nade i ideali njegovi i njegova roda.

...

29. maja 1921.

      Zapisi starog Beogradjanina, Kosta N. Hristic

Alberto i biblioteka

Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige zapocela je svoj zivot negde u petnaestom veku, kao ambar smesten na brdascetu juzno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hriscanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hriscanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraza na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rana na Hristovom desnom boku). Jos kasnije, seljani su crkvi pridodali kucu u koju su smestili svog svestenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubarnika, mali vocnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kada sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve sto je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorista sa kokoskama i komsijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego sto je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglasen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove, negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili cetiri veka i jedini zid koji se i dalje drzi, sa kulom golubarnikom na drugom kraju, presao je u vlasnistvo ckve, buduci da ogradjuje jedan kraj parohijskog vrta. Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da primi sve veci broj preminulih, stanovnici sela ("okupljeni pred vratima crkve", kako kaze tapija) dozvolili su novopostavljenom svesteniku da pripoji staro groblje i da nad ispraznjenim grobnicama zasadi voce. Istovremeno, zid zamka posluzio je da se ogradi novi ambar. Nakon sto su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rusenja, pa cak i posto su 1837. godine u crkvi ponovo pocela bogosluzenja i novi svestenik se doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari zid je i dalje sluzio kao granicnik izmedju dva imanja koji s jedne strane gleda seljakovo polje, a s druge baca senku na dvoriste parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.

Cim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem cu sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tacno odredjenu sliku biblioteke, neku vrstu mesavine dugacke dvorane u Sisingherstu (u kuci Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj skoli, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Zeleo sam prostoriju oblozenu panelima od tamnog drveta, sa neznim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomocnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaci sto i strucne knjige. Zamisljao sam police koje pocinju negde oko mog pojasa i pruzaju se navise samo dokle vrhovima prstiju ispruzene ruke mogu da dosegnu, jer su, kako sam iskusio, knjige osudjene na visine za koje su potrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju citaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje paznje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadrzaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili cetiri puta vecu od srusenog ambara i, kao sto je Stivenson onako zalobno rekao, " to je cemer umetnosti : vidite sta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se mesa". Iz nuzde, moja biblioteka ima police koje pocinju tik iznad podnih lajsni a zavrsavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.

Dok je biblioteka gradjena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi razgnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zasticen srednjevekovnim gvozdenim resetkama grubo oblikovanim u stabljike sa kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komsijske kokoske kako se zurno krecu sa jednog na drugi kraj ogradjenog terena, kljuckajuci, tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujuci velikom broju ponudjenih slastica, poput poremecenih naucnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam parohijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali nocu, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljasnji svet nestaje i nista osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka nocu deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobicnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C'sji izgradena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prozor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da zamene ili promene pravila bezoblicnog vanjskog sveta.

Biblioteka nocu, Alberto Mangel

Alberto je sakupio 35 hiljada knjiga. U jednom intervjuu pricao je kako veruje da svaka knjiga koja nadje puta ka njemu tu i ostane jer on smatra da za svaku postoji razlog zasto je do njega dosla. Samo je jednu knjigu izbacio iz biblioteke - Americkog psiha Bret Iston Elisa i to zato sto, kako on to kaze : I felt it was infecting the atmosphere. Raznovrsnost njegovog ukusa moze se primetiti i na spisku 100 njemu omiljenih knjiga na kom su jedan Tomas Man i njegov Carobni breg postavljeni rame uz rame sa, recimo, bajkama brace Grim ili Ja, Robot Isaka Asimova. No, to se mozda i moze ocekivati u tako velikoj licnoj biblioteci, da se moze naci svasta. Ja sam recimo uvek izrazito zavidela piscima, izdavacima i literarnim kriticarima, pa onda i svima u tom poslu, prevodiocima, lektorima itd - to sto dobijaju toliko knjiga na poklon :) Izdavac izdavacu, izdavac piscu, pisac piscu ... tek stize paket za paketom knjiga, cesto sve sa posvetama. Samo, uvek sam se pitala, i jos uvek se pitam, kada ti ljudi stignu da sve to procitaju a da i zive zivot u isto vreme ? No, valjda se to zove prelistavanje. Tako su mnogi sakupili sasvim lepe biblioteke. Za nas obicne ljude nije bas toliko lako napraviti biblioteku dostojnu postovanja. Eto, D. i ja imamo bas dosta knjiga, svako za sebe i zajedno, a dosta smo jos i dobili/nasledili/stekli. One su svuda - zauzele su sve potojece police ali ni to nije bilo dosta vec se nalaze po stolovima, stolicama, na podu. Ne smeta mi to, stavise prija mi ta svojevrsna raspustenost knjiga. Nekakav red postoji i ja ga znam, te mi je to dovoljno. Pa ipak, tih nasih knjiga ima - oko 750. Sad treba zamisliti 35 000 knjiga iz Albertove biblioteke :)

Meni deluje nekako samopodrazumevajuce da je licna biblioteka nesto sto svako ima, ma u kom obliku i ma u kojoj velicini, nesto sto gradi godinama i sto se voli. Bas zato je moja voajerska strana narocito zainteresovana za tudje knjige. Prvo sto primetim kada udjem u neciji habitat ili kad pogledam fotografiju necijeg stana jeste - ima li tu nekakavih knjiga ili ne. Ako ih nema, ili su to samo razne lektire i skolsko-fakultetska literatura, imam taj los obicaj da automatski formiram izvesno misljenje o datoj osobi. Ako knjiga ima to je prvo sto cu "osacovati" - zaista smatram da se donekle moze steci uvid u licnost preko knjiga koje neko poseduje i uopste stvari kojima se okruzuje. Na primer - uvek su me odbijale osobe koje zive u belo okrecenim pseudo hotelskim sobama praznih zidova, bez neke slike, postera, razglednice, uramljenih fotografija, suvenira ... knjiga. Takvi ljudi su mi uvek delovali prazni i hladni kao i njihova prebivalista. S druge strane rado se zadrzavam u stanovima ili sobama u kojima vlada takozvani kreativni haos,opredmeceni zivot - mozda zato sto i sama zivim i oduvek sam zivela u jednom takvom - uvek sam imala potrebu da svoju unutrasnjost razbacujem oko sebe. Dragi ljudi virili su sa svih strana, kako oni stvarni tako (i pogotovo) oni imaginarni. Razne thingies, obelezivaci za knjige, razglednice, fotografije, cinijice, kutijice, kineske kugle, tuniska pepeljara, keruanska brojanica ... sve su to uobliceni trenuci ili trenutne pasije. Ne bi trebalo mnogo pa da onaj ko zadje u nas cardak sazna sve o (pretezno) meni. U takve habitate volim i ja da udjem, da kao mali detektiv-arheolog otkrivam neku osobu. Kao sto rekoh, knjige odnosno njihovo odsustvo - cine mozda najbitniji trag, zajedno sa kolekcijama CD-a i DVD-a. We are what we love.

Naravno, ima i onih koji osporavaju ovu ljudsku sakupljacku predispoziciju, te se veoma protive skupljanju tih takozvanih skupljaca prasine. Ja recimo volim moje thingies te sam pravi reprezent takvog jednog sakupljalackog impulsa : jos uvek imam razglednice koje su mi drugarice pisale u osnovnoj skoli i slicne relics of the past. Istina je - to jesu skupljaci prasine i ne vrse gotovo nikakvu drugu funkciju sem te da nas uveseljavaju secanjem na neki trenutak u vremenu. Ja volim sve njih i ne smeta mi sto brisanje prasine traje dugo - zadovoljstvo drzanja svega skupljenog u rukama, njihovo ponovno pregledanje i rasporedivanje donosi radost. Medjutim, ovaj zivot stvari u koje utiskujemo sebe ima smisla dok ima i nas,inace to postaje samo jedna hrpa stvari za nama. Ponekad tako ono sto ostavimo za sobom opterecuje svojim postojanjem one za nama koji ne mogu da se odluce da ih uklone a opet ne zele ni da zive sa njima. Zato valjda, da bi izbegli tuzan afterlife svojih stvarcica neki stariji ljudi krenu da razmestaju i poklanjaju svoje stvari sto poznatima, sto nekakvim kolekcionarima ili ih cak prodaju. Mnogo je lakse i lepse ziveti sa necim sto ima proslost ako ne znamo koja je i kakva. Tada je to predmet sa dusom ali lagan, neopterecen i misteriozan. No, ti koji se groze gomilica stvari i prasine koju one skupljaju (a to su uglavnom oni u tim belim sobama) pokusavaju,zapravo, da zive u SADA,sto donekle razumem, - te posle par dana bacaju razglednice ili novogodisnje cestitke koje su posluzile svojoj svrsi, ali sa kojima se dalje nista ne da uciniti. Cemu bi one mogle da sluze ? U vecitoj sadasnjosti nema mesta najlepsim zeljama od pre deset godina, niti morskim pozdravima od pre dvadeset. I u tome, naravno, ima smisla, mada mislim da ni jedna ni druga krajnost zapravo ne valjaju. Uspomene su dragocene a ponesto opipljivo treba sacuvati ... mada se ne mora praviti sopstveni muzej pun memorabilia :)

Knjige su zato idealne sto kao pokloni i secanje na nekog, sto kao svojevrsni suveniri proslosti. One se prenose sa generacije na generaciju poput porodicnog nakita - vrednost njihova se ne moze smanjivati. Tako da bez obzira da li je po ukusu naredne generacije ili ne - o knjizi se ipak vodi racuna. Niko nije toliko bezobziran da rasparcava sabrana dela Cehova. Cak i sada - kada se navodno knjige ne prodaju kao pre i kada se nema novca za ulaganje u knjige i knjizevnost, te kada se pokrecu razne novinske edicije, takozvana kiosk literatura, ipak knjiga ostaje zgodan poklon (drugome ili sebi samom) i nasledje : bas u vezi jedne od tih edicija svojevremeno je izasla prica o jednoj starijoj dami koja je svake nedelje, u unapred oderedjen dan, zurila na kiosk kako bi kupila najnoviji deo biblioteke svetskih klasika. Planirala je da kompletnu ediciju, ili cak dve, pokloni unuci za 18. rodjendan. Ta me se prica toliko dojmila da je se secam do danas. Ne znam da li je unuka bila sposobna da se obraduje u punoj meri takvom poklonu, no sigurna sam da ce je jednog dana on itekako grejati. Zato nemam nista protiv te kiosk literature - niti protiv jeftinih knjiga. Cinjenica je da i ovako a posebno tokom raznih akcija i sajmova covek zaista moze sebi kupiti knjigu. Ali uvek ostaje pitanje treba li kupovati knjige kada se lepo moze otici u biblioteku i pronaci zeljena knjiga ?

No, to je vec pitanje na koje je tesko objektivno odgovoriti. Zaista, retko kada citam istu knjigu vise puta, sve razmisljajuci kako i ovako imam premalo vremena te ne bih da ga gubim tako sto cu citati isto kad toliko knjiga ima na ovom svetu. Dakle, cemu onda kupovina knjige ? Ako je potrebna samo jednom, mozda dvaput u zivotu zar nije logicnije knjige pozajmljivati iz biblioteke ? Naravno, no tu postoji i onaj alogican i gotovo iracionalan momenat zelje da se knjiga poseduje onda kada nam se svidi, kada se za nju vezemo. Ja, barem, volim da sam okruzena knjigama koje volim, kao da mi zrace nekakvom bliskoscu. I to su, na neki nacin, opredmeceni trenuci, doduse oni provedeni u masti, no ipak. Tada, kada dodje do tog stvaranja veza, ja se vezem i za konkretnu knjigu - tako da mi je draza izandjala i iscepana, ispodvlacena i izmucena knjiga iz biblioteke nego ona posve nova koju sam kasnije kupila. Ta nova knjiga i ja, iako je tekst potpuno isti, nismo se srodile, nista nismo prozivele zajedno, ona je stranac. Zato volim da knjige koje mislim da ce mi se dopasti  kupujem i onda da se bondujem sa sopstvenom knjigom. Dalje, biblioteke diktiraju ritam jer se knjiga (sada) moze produziti najvise tri puta. Sa svojom knjigom ima se vremena onoliko koliko knjizi treba da vas nadje. Pri tom, u Gradskoj biblioteci,pocetnoj tacki tako mnogih setnji ( i posle 5 godina u Novom Sadu jos nisam smogla snage da se uclanim u ovdasnju gradsku biblioteku:) sada vise ne vlada isti duh te nije vise ni onako lepo odlaziti tamo. Neki novi bibliotekari, neka kruca pravila i glupave police. No, ima i biblioteka svojih cari, svaki odlazak je kao mali zgoditak, nikada se ne zna sta ce se pronaci. Tumaranje medju policama (onda kada nisu bile ove poprilicno retardirane), miris knjiga, citanje komentara koje je neko zapisao. Ja glasam u stvari za oba- odlazak u biblioteku i stvaranje svoje.

Alberto pri svemu kaze : “The fact that I write books feels to me as a consequence of my reading.If someone said I could never write again, I would be far less sad than if someone said I couldn’t read again.” Naravno, nije ni sumnje bilo da neko ko sa toliko ljubavi sagradi biblioteku za svoje (tako) brojne knjige pre svega knjige voli.On je i inace jedan zivopisan cikica koji sada vec podseca na nekakvog Deda Mrazovog pripravnika. Zivi on tako sa svojim partnerom i sa svojim psom veselo u Francuskoj, na jednom starom imanju i uziva u svojoj velikoj biblioteci. No, nije ova knjiga prvi put da se susrecem sa njim - vec sam ranije citala njegovu knjigu Sa Borhesom, koju je ovde takodje izdala Geopoetika, te smo stari znanci. Naime, Alberto je jos kao veoma mlad izrazito voleo da se smuca po knjizarama, te je tako u jednoj od njih, u Buones Ajresu, poceo i da radi. Ispostavilo se da je ta knjizara imala poznatu staru musteriju, tada vec slepoga Borhesa. Oni su se u toj knjizari upoznali, te je Alberto postao jedan od Borhesovih citaca - slepi Borhes je tada vec imao obicaj da sklapa takve paktove ili prijateljstva sa mladim ljudima koji su nalazili zadovoljstva i casti da starome mestru citaju naglas. Alberto je to cinio po nekoliko puta nedeljno oko cetiri godine. Nakon ovog svog citalackog iskustva on se preselio u Evropu, ziveo tuda-svuda radeci u principu slicno - izgleda mu se citalacki posao dopao te je nalazio slicne angazmane u raznim izdavackim kucama :) Ziveo je i na Tahitiju da bi se posle izvesnog vremena odlucio za Kanadu, cije je drzavljanstvo takodje preuzeo. No, ipak je izgleda Kanada dosadna kao sto sam uvek i mislilia te se Alberto vratio u Evropu i eto ga sada u Francuskoj. Pored ove Biblioteke nocu koju sada citam, napisao je Alberto i Istoriju citanja za koju se jako nadam da ce ortak Bajac da odluci da se da na prevodjenje. Do tada ima nesto njegovih tekstova online, te se mozemo druziti sa njim :0)

PS Kritiku knjige Biblioteka nocu i to od Pitera Akrojda stavila sam na svoju blog stranu NOTES.