Alberto i biblioteka

Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige zapocela je svoj zivot negde u petnaestom veku, kao ambar smesten na brdascetu juzno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hriscanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hriscanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraza na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rana na Hristovom desnom boku). Jos kasnije, seljani su crkvi pridodali kucu u koju su smestili svog svestenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubarnika, mali vocnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kada sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve sto je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorista sa kokoskama i komsijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego sto je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglasen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove, negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili cetiri veka i jedini zid koji se i dalje drzi, sa kulom golubarnikom na drugom kraju, presao je u vlasnistvo ckve, buduci da ogradjuje jedan kraj parohijskog vrta. Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da primi sve veci broj preminulih, stanovnici sela ("okupljeni pred vratima crkve", kako kaze tapija) dozvolili su novopostavljenom svesteniku da pripoji staro groblje i da nad ispraznjenim grobnicama zasadi voce. Istovremeno, zid zamka posluzio je da se ogradi novi ambar. Nakon sto su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rusenja, pa cak i posto su 1837. godine u crkvi ponovo pocela bogosluzenja i novi svestenik se doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari zid je i dalje sluzio kao granicnik izmedju dva imanja koji s jedne strane gleda seljakovo polje, a s druge baca senku na dvoriste parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.

Cim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem cu sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tacno odredjenu sliku biblioteke, neku vrstu mesavine dugacke dvorane u Sisingherstu (u kuci Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj skoli, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Zeleo sam prostoriju oblozenu panelima od tamnog drveta, sa neznim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomocnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaci sto i strucne knjige. Zamisljao sam police koje pocinju negde oko mog pojasa i pruzaju se navise samo dokle vrhovima prstiju ispruzene ruke mogu da dosegnu, jer su, kako sam iskusio, knjige osudjene na visine za koje su potrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju citaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje paznje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadrzaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili cetiri puta vecu od srusenog ambara i, kao sto je Stivenson onako zalobno rekao, " to je cemer umetnosti : vidite sta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se mesa". Iz nuzde, moja biblioteka ima police koje pocinju tik iznad podnih lajsni a zavrsavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.

Dok je biblioteka gradjena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi razgnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zasticen srednjevekovnim gvozdenim resetkama grubo oblikovanim u stabljike sa kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komsijske kokoske kako se zurno krecu sa jednog na drugi kraj ogradjenog terena, kljuckajuci, tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujuci velikom broju ponudjenih slastica, poput poremecenih naucnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam parohijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali nocu, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljasnji svet nestaje i nista osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka nocu deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobicnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C'sji izgradena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prozor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da zamene ili promene pravila bezoblicnog vanjskog sveta.

Biblioteka nocu, Alberto Mangel

Alberto je sakupio 35 hiljada knjiga. U jednom intervjuu pricao je kako veruje da svaka knjiga koja nadje puta ka njemu tu i ostane jer on smatra da za svaku postoji razlog zasto je do njega dosla. Samo je jednu knjigu izbacio iz biblioteke - Americkog psiha Bret Iston Elisa i to zato sto, kako on to kaze : I felt it was infecting the atmosphere. Raznovrsnost njegovog ukusa moze se primetiti i na spisku 100 njemu omiljenih knjiga na kom su jedan Tomas Man i njegov Carobni breg postavljeni rame uz rame sa, recimo, bajkama brace Grim ili Ja, Robot Isaka Asimova. No, to se mozda i moze ocekivati u tako velikoj licnoj biblioteci, da se moze naci svasta. Ja sam recimo uvek izrazito zavidela piscima, izdavacima i literarnim kriticarima, pa onda i svima u tom poslu, prevodiocima, lektorima itd - to sto dobijaju toliko knjiga na poklon :) Izdavac izdavacu, izdavac piscu, pisac piscu ... tek stize paket za paketom knjiga, cesto sve sa posvetama. Samo, uvek sam se pitala, i jos uvek se pitam, kada ti ljudi stignu da sve to procitaju a da i zive zivot u isto vreme ? No, valjda se to zove prelistavanje. Tako su mnogi sakupili sasvim lepe biblioteke. Za nas obicne ljude nije bas toliko lako napraviti biblioteku dostojnu postovanja. Eto, D. i ja imamo bas dosta knjiga, svako za sebe i zajedno, a dosta smo jos i dobili/nasledili/stekli. One su svuda - zauzele su sve potojece police ali ni to nije bilo dosta vec se nalaze po stolovima, stolicama, na podu. Ne smeta mi to, stavise prija mi ta svojevrsna raspustenost knjiga. Nekakav red postoji i ja ga znam, te mi je to dovoljno. Pa ipak, tih nasih knjiga ima - oko 750. Sad treba zamisliti 35 000 knjiga iz Albertove biblioteke :)

Meni deluje nekako samopodrazumevajuce da je licna biblioteka nesto sto svako ima, ma u kom obliku i ma u kojoj velicini, nesto sto gradi godinama i sto se voli. Bas zato je moja voajerska strana narocito zainteresovana za tudje knjige. Prvo sto primetim kada udjem u neciji habitat ili kad pogledam fotografiju necijeg stana jeste - ima li tu nekakavih knjiga ili ne. Ako ih nema, ili su to samo razne lektire i skolsko-fakultetska literatura, imam taj los obicaj da automatski formiram izvesno misljenje o datoj osobi. Ako knjiga ima to je prvo sto cu "osacovati" - zaista smatram da se donekle moze steci uvid u licnost preko knjiga koje neko poseduje i uopste stvari kojima se okruzuje. Na primer - uvek su me odbijale osobe koje zive u belo okrecenim pseudo hotelskim sobama praznih zidova, bez neke slike, postera, razglednice, uramljenih fotografija, suvenira ... knjiga. Takvi ljudi su mi uvek delovali prazni i hladni kao i njihova prebivalista. S druge strane rado se zadrzavam u stanovima ili sobama u kojima vlada takozvani kreativni haos,opredmeceni zivot - mozda zato sto i sama zivim i oduvek sam zivela u jednom takvom - uvek sam imala potrebu da svoju unutrasnjost razbacujem oko sebe. Dragi ljudi virili su sa svih strana, kako oni stvarni tako (i pogotovo) oni imaginarni. Razne thingies, obelezivaci za knjige, razglednice, fotografije, cinijice, kutijice, kineske kugle, tuniska pepeljara, keruanska brojanica ... sve su to uobliceni trenuci ili trenutne pasije. Ne bi trebalo mnogo pa da onaj ko zadje u nas cardak sazna sve o (pretezno) meni. U takve habitate volim i ja da udjem, da kao mali detektiv-arheolog otkrivam neku osobu. Kao sto rekoh, knjige odnosno njihovo odsustvo - cine mozda najbitniji trag, zajedno sa kolekcijama CD-a i DVD-a. We are what we love.

Naravno, ima i onih koji osporavaju ovu ljudsku sakupljacku predispoziciju, te se veoma protive skupljanju tih takozvanih skupljaca prasine. Ja recimo volim moje thingies te sam pravi reprezent takvog jednog sakupljalackog impulsa : jos uvek imam razglednice koje su mi drugarice pisale u osnovnoj skoli i slicne relics of the past. Istina je - to jesu skupljaci prasine i ne vrse gotovo nikakvu drugu funkciju sem te da nas uveseljavaju secanjem na neki trenutak u vremenu. Ja volim sve njih i ne smeta mi sto brisanje prasine traje dugo - zadovoljstvo drzanja svega skupljenog u rukama, njihovo ponovno pregledanje i rasporedivanje donosi radost. Medjutim, ovaj zivot stvari u koje utiskujemo sebe ima smisla dok ima i nas,inace to postaje samo jedna hrpa stvari za nama. Ponekad tako ono sto ostavimo za sobom opterecuje svojim postojanjem one za nama koji ne mogu da se odluce da ih uklone a opet ne zele ni da zive sa njima. Zato valjda, da bi izbegli tuzan afterlife svojih stvarcica neki stariji ljudi krenu da razmestaju i poklanjaju svoje stvari sto poznatima, sto nekakvim kolekcionarima ili ih cak prodaju. Mnogo je lakse i lepse ziveti sa necim sto ima proslost ako ne znamo koja je i kakva. Tada je to predmet sa dusom ali lagan, neopterecen i misteriozan. No, ti koji se groze gomilica stvari i prasine koju one skupljaju (a to su uglavnom oni u tim belim sobama) pokusavaju,zapravo, da zive u SADA,sto donekle razumem, - te posle par dana bacaju razglednice ili novogodisnje cestitke koje su posluzile svojoj svrsi, ali sa kojima se dalje nista ne da uciniti. Cemu bi one mogle da sluze ? U vecitoj sadasnjosti nema mesta najlepsim zeljama od pre deset godina, niti morskim pozdravima od pre dvadeset. I u tome, naravno, ima smisla, mada mislim da ni jedna ni druga krajnost zapravo ne valjaju. Uspomene su dragocene a ponesto opipljivo treba sacuvati ... mada se ne mora praviti sopstveni muzej pun memorabilia :)

Knjige su zato idealne sto kao pokloni i secanje na nekog, sto kao svojevrsni suveniri proslosti. One se prenose sa generacije na generaciju poput porodicnog nakita - vrednost njihova se ne moze smanjivati. Tako da bez obzira da li je po ukusu naredne generacije ili ne - o knjizi se ipak vodi racuna. Niko nije toliko bezobziran da rasparcava sabrana dela Cehova. Cak i sada - kada se navodno knjige ne prodaju kao pre i kada se nema novca za ulaganje u knjige i knjizevnost, te kada se pokrecu razne novinske edicije, takozvana kiosk literatura, ipak knjiga ostaje zgodan poklon (drugome ili sebi samom) i nasledje : bas u vezi jedne od tih edicija svojevremeno je izasla prica o jednoj starijoj dami koja je svake nedelje, u unapred oderedjen dan, zurila na kiosk kako bi kupila najnoviji deo biblioteke svetskih klasika. Planirala je da kompletnu ediciju, ili cak dve, pokloni unuci za 18. rodjendan. Ta me se prica toliko dojmila da je se secam do danas. Ne znam da li je unuka bila sposobna da se obraduje u punoj meri takvom poklonu, no sigurna sam da ce je jednog dana on itekako grejati. Zato nemam nista protiv te kiosk literature - niti protiv jeftinih knjiga. Cinjenica je da i ovako a posebno tokom raznih akcija i sajmova covek zaista moze sebi kupiti knjigu. Ali uvek ostaje pitanje treba li kupovati knjige kada se lepo moze otici u biblioteku i pronaci zeljena knjiga ?

No, to je vec pitanje na koje je tesko objektivno odgovoriti. Zaista, retko kada citam istu knjigu vise puta, sve razmisljajuci kako i ovako imam premalo vremena te ne bih da ga gubim tako sto cu citati isto kad toliko knjiga ima na ovom svetu. Dakle, cemu onda kupovina knjige ? Ako je potrebna samo jednom, mozda dvaput u zivotu zar nije logicnije knjige pozajmljivati iz biblioteke ? Naravno, no tu postoji i onaj alogican i gotovo iracionalan momenat zelje da se knjiga poseduje onda kada nam se svidi, kada se za nju vezemo. Ja, barem, volim da sam okruzena knjigama koje volim, kao da mi zrace nekakvom bliskoscu. I to su, na neki nacin, opredmeceni trenuci, doduse oni provedeni u masti, no ipak. Tada, kada dodje do tog stvaranja veza, ja se vezem i za konkretnu knjigu - tako da mi je draza izandjala i iscepana, ispodvlacena i izmucena knjiga iz biblioteke nego ona posve nova koju sam kasnije kupila. Ta nova knjiga i ja, iako je tekst potpuno isti, nismo se srodile, nista nismo prozivele zajedno, ona je stranac. Zato volim da knjige koje mislim da ce mi se dopasti  kupujem i onda da se bondujem sa sopstvenom knjigom. Dalje, biblioteke diktiraju ritam jer se knjiga (sada) moze produziti najvise tri puta. Sa svojom knjigom ima se vremena onoliko koliko knjizi treba da vas nadje. Pri tom, u Gradskoj biblioteci,pocetnoj tacki tako mnogih setnji ( i posle 5 godina u Novom Sadu jos nisam smogla snage da se uclanim u ovdasnju gradsku biblioteku:) sada vise ne vlada isti duh te nije vise ni onako lepo odlaziti tamo. Neki novi bibliotekari, neka kruca pravila i glupave police. No, ima i biblioteka svojih cari, svaki odlazak je kao mali zgoditak, nikada se ne zna sta ce se pronaci. Tumaranje medju policama (onda kada nisu bile ove poprilicno retardirane), miris knjiga, citanje komentara koje je neko zapisao. Ja glasam u stvari za oba- odlazak u biblioteku i stvaranje svoje.

Alberto pri svemu kaze : “The fact that I write books feels to me as a consequence of my reading.If someone said I could never write again, I would be far less sad than if someone said I couldn’t read again.” Naravno, nije ni sumnje bilo da neko ko sa toliko ljubavi sagradi biblioteku za svoje (tako) brojne knjige pre svega knjige voli.On je i inace jedan zivopisan cikica koji sada vec podseca na nekakvog Deda Mrazovog pripravnika. Zivi on tako sa svojim partnerom i sa svojim psom veselo u Francuskoj, na jednom starom imanju i uziva u svojoj velikoj biblioteci. No, nije ova knjiga prvi put da se susrecem sa njim - vec sam ranije citala njegovu knjigu Sa Borhesom, koju je ovde takodje izdala Geopoetika, te smo stari znanci. Naime, Alberto je jos kao veoma mlad izrazito voleo da se smuca po knjizarama, te je tako u jednoj od njih, u Buones Ajresu, poceo i da radi. Ispostavilo se da je ta knjizara imala poznatu staru musteriju, tada vec slepoga Borhesa. Oni su se u toj knjizari upoznali, te je Alberto postao jedan od Borhesovih citaca - slepi Borhes je tada vec imao obicaj da sklapa takve paktove ili prijateljstva sa mladim ljudima koji su nalazili zadovoljstva i casti da starome mestru citaju naglas. Alberto je to cinio po nekoliko puta nedeljno oko cetiri godine. Nakon ovog svog citalackog iskustva on se preselio u Evropu, ziveo tuda-svuda radeci u principu slicno - izgleda mu se citalacki posao dopao te je nalazio slicne angazmane u raznim izdavackim kucama :) Ziveo je i na Tahitiju da bi se posle izvesnog vremena odlucio za Kanadu, cije je drzavljanstvo takodje preuzeo. No, ipak je izgleda Kanada dosadna kao sto sam uvek i mislilia te se Alberto vratio u Evropu i eto ga sada u Francuskoj. Pored ove Biblioteke nocu koju sada citam, napisao je Alberto i Istoriju citanja za koju se jako nadam da ce ortak Bajac da odluci da se da na prevodjenje. Do tada ima nesto njegovih tekstova online, te se mozemo druziti sa njim :0)

PS Kritiku knjige Biblioteka nocu i to od Pitera Akrojda stavila sam na svoju blog stranu NOTES.