Imamo ih dva. Onaj od 1868, kad je jedan vladalac osvanuo a neomrknuo, i onaj od 1903 kad je drugi vladalac omrknuo a neosvanuo. Ja cu vam pricati o 29. maju 1868, o ubistvu kneza Mihaila. To je bilo vec odavno, pre 53 godine. Savremenici toga dogadjaja izumiru i uskoro ih vise nece biti. Za ovaj drugi ima jos vremena. Od njega je proslo samo 18 godina ...
Knez Mihailo ubijen je u Kosutnjaku topciderskom, u sredu 29. maja 1868, u 6 casova popodne.
Zanimljive su dve stvari koje su se desile tako reci uoci samog ubistva Knezeva.
U subotu 25. maja 1868. knez Mihailo je potpisao zakon po kome optuzenici za zlocinstva i prestupe moraju imati branioce pred sudom. Taj zakon dobio je prvu svoju primenu bas prema ubicama kneza Mihaila. Oni su, po tomu zakonu, svi imali branioce na pretresu.
U nedelju 26. maja 1868. Knez je poslednji put bio u pozoristu u novoj Susicevoj dvorani (u sadasnjoj Kosmajskoj ulici, u kuci u kojoj je sada sinagoga). Pri izlasku iz pozorista upitao je upravnika, pok. Jovana Djordjevica, kako je zadovoljan novom dvoranom. I kada mu je upravnik izneo sve nedostatke ove dvorane, ZKnez mu je ponovo kazao : "Nacinicemo mi vama pozoriste za sebe, pa cete biti sasvim zadovoljni."
Cudnovat udes ! Zakonom od 25. maja 1868. on je osigurao branioce svojim ubicama, a u novom pozoristu, koje je njegovo posmrce, prva svecana predstava 30. oktobra 1869. bila je Posmrtna slava Kneza Mihaila !
U sredu 29. maja 1868. osvanuo je divan majski dan. Za one koji su bili na vrhu drzavne uprave mozda je uopste bilo povoda za nespokojstvo i zebnju, jos nejasnu i neodredjenu. Ali za ostali svet to je bio obican lep dan , koji je mirisao ne na krv koja ce se te veceri prosuti, nego na rasvetale ruze i lipe po bastama beogradskim.
Oko 6 i po casova uvece, posto je malo zahladilo, ljudi su se spokojno vracali sa svojih poslova, a zene iznosile stolice i klupe pred kucu na odmor i razgovor. Kalemegdan je onda bio neuredjeno golo polje, a za korzo se jos nije ni znalo. Glavna setnja bila je sadasnja Knez Miloseva ulica od "Londona" do Vojne akademije i park ministarstva finansija, gde je nedeljom i praznicima svirala vojna muzika pred samim Ministarstvom.
Odjedanput, oni koji su se nalazili u setnji kod Kasarne i oni gore kod "Londona", opazise jedan neobican prizor. Ozdo, od Akademije jurila su uz brdo jedna kola u najbesnjem trku. U tim kolima poznadose starog Iliju Garasanina, bleda kao smrt, gde mase rukama i goni kocijasa da sto brze tera. On krete Terazijama i ulete na kapiju Dvora i Ministarstva. Odmah zatim izletese iz Minisarstva zandarmi i u trku odjurise Glavnoj policiji, odakle opet dojurise zandarmi- konjanici u karijeru.
Narod se uzurba. Sve izlete na ulicu. To bese kao tresak groma, kad svako, prestravljen, pojuri da vidi gde je udario. Svak je slutio da se neka uzasna nesreca dogodila. I kao vihor pred nepogodu, prohuja strasan glas po varosi : Ubise kneza Mihaila.
Oko 5 casova po podne, knez Mihailo, po obicaju svome, izvezao se do Topcidera i dalje do Kosutnjaka. S njime u kolima bio je dezurni adjutant kapetan Svetozar Garasanin. Kod kapije kosutnjacke docekale su kneza njegova strina, stara gospodja Tomanija Jevrema Obrenovica, njena kci Anka Konstantinovicka i njena unuka Katarina, kci Anikina. Odatle se peske uputise u Kosutnjak, i pored kosnica topciderske ekonomije, okretose desno kroz gustu sumu, uzanom brdom stazom, koja je vodila jednom proplanku, odakle je lep izgled na rakovacku sumu. Docnije se saznalo da je Knez, loveci one zime po Kosutnjaku, dolazio na taj proplanak, te naredio upravniku topciderske ekonomije da onu stazu prosece i na onom proplanku namesti klupe. Za tu stazu niko nije znao ni da postoji, a kad je Knez u Kosutnjaku, tami ionako niko nije pustan.
Uputivsi se onom uzanom stazom, kojom su jedva dvoje mogli uporedo ici, Knez je isao napred sa Katarinom. Odmah za njima isla je Anka, za njom na manjem rastojanju stara gospodja Tomanija, koju je ispod ruke vodio adjutant Garasanin. A za njima svima dvorski momak, neki Mita Timarcevic, nosio je ogrtace onih gospodja. Knez je bio u civilu, kaputu zagasito plavom, belicastim pantalonama i oficirskim kacketom na glavi. U ruci je imao tanak, poljski stapic.
Bas u trenutku kad je svojoj saputnici stapicem pokazivao po zemlji mrave koji docnije okrilate, ugledase oni tri coveka gde stoje, dvojica sa jedne, a treci s druge strane staze. Sva trojica poskidase kape levom rukom, drzeci desnu iza ledja. Knez ih pogleda zacudjeno, ali bez zatezanja stupi medju njih i otpozdravi ih. No nije odmakao ni jedan korak , a jedan od one dvojice sto su uporedno stajali, upravi revolverom koji je drzao u desnoj rucii poali na Kneza pravo u potiljak. Smrtno pogodjen Knez uzviknu : Ne dajte ljudi!" i poklecnu da padne licem na zemlju. Ali ga onaj covek dugim nozem, koji je imao skriven, lupi po celu i Knez pade na ledja.
Sad nastade seca po licu, po glavi, po rukama vec mrtvog Kneza. Anka se uhvatila u kostac sa jednim od ubica i ovaj joj ispali revolver u slepo oko. Katarina naze bezati niz brdo i dobi kursum u pleca. Adjutant Garasanin, koji potrca u pomoc Knezu, bi takodje ranjen, te se srusi na zemlju. Stara gospodja Tomanija udari natrag zajedno sa momkom Mitom, ali tu ispade jedan covek iz zasede, te revolverom rani Mitu u ruku. Onako ranjen on potrca Topcideru i uzbuni gardiste na kapiji kosutnjackoj.
Knez je imao nameru vratiti se u varos na konju, te su ga gardisti s konjima cekali tu na kapiji. Jedan od gardista, podnarednik Milos Camulja, usedne na konja i pojuri u Topcider. U parku topciderskom desili su se, izmedju ostalih, stari Ilija Garasanin i porucnik Aleksandar Simonovic. Usplahireni podnarednik Milos dojuri vicuci :
- Ubise Kneza!
- Gde ? Upita prenerazeni porucnik Simonovic.
- U Kosutnjaku, odgovori podnarednik.
Stari Garasanin, cuvsi sta se dogodilo, sede na kola i , ne razabirajuci sta je sa njegovim sinom, odjuri u Beograd.
Ministri su se desili u Ministarstvu. Cuvsi od Garasanina i od Mite Timarcevica, koji je medjutim stigao, sta se dogodilo, odmah narede uzbunu u policiji i kasarni. I dok su ostali zaverenici kod kasarne na drumu ocekivali aber iz Topcidera te da pobiju ministre i zauzmu policiju, kasarne i ministarstva, vlada je vec cvrsto drzala svu vlast u svojim rukama.
U varosi je zavladalo strahovito uzbudjenje. Knez Mihailo je bio ljubimac svoga naroda, jedan od najpopularnijih vladalaca, kakav je ikad sedeo na srpskom prestolu. Jedva da je prosla godina dana kako je zauzeo gradove. Znalo se za njegovu zivu radnju za oslobodjenje. Ustanovio je i naoruzao narodnu vojsku. Na sve strane groznicavo se radilo i spremalo. Ugled kneza Mihaila i Srbije u Evropi bio je neobican. Na Beograd se pogledalo kao na centar dogadjaja koji ce uskoro planuti na Balkanu. Ambasadori velikih sila na putu za Carigrad, ili vracajuci se otuda, zaustavljali su se u Beogradu, da bi u razgovoru s knezom Mihailom mogli sto naslutiyi o namerama njegovim i Srbije u blizoj ili daljoj buducnosti.
Koliko je velik ugled i autoritet imao knez Mihailo, najbolje je okarakterisao rumunski kralj Karol dugo godina posle Knezeve smrti. U razgovoru sa jednim uglednim Srbinom, on mu je kazao da iako bi mozda bilo preterano tvrditi, kako bi karta Evrope drukcije izgledala da je knez Mihailo ostao u zivotu, ipak je njegovo tvrdo uverenje da bi karta Balkanskog poluostrva zacelo sasvim drukcije izgledala.
Nije dakle cudo da je smrt kneza Mihaila smatrana kao nacionalna katastrofa.
Medjutim je porucnik Simonovic iz Topcidera odjurio na mesto pogibije. Ono je bilo pusto i osamljeno. Duboka tisina vladala je u gustoj sumi. Ne cujase se ni cvrkut tica ni sustanje lisca. Izgledalo je kao da je i sama priroda zanemila pred uzasnim zlocinstvom. Duzinom staze lezao je knez mrtav u grdnim ranama na celu, licu, rukama, ogrezao u krvi i jos vruc. Kraj nogu njegovih lezala je Anka u poslednjem ropcu. Kao lak zastor lebdeo je iznad njih plavicasti dim ispaljenog baruta, i mirno se dizao kroz nepomicno granje.
...
Vec bese pao mrak i udarila bujna kisa sa silnom grmljavinom, kada je Zabarac mrtva kneza na dvorskim kolima poneo u Beograd. Knez je namesten kao da sedi, jer u teskobnim kolima nije mogao biti polozen. Ljudi koji su se zatekli kod Akademije, ugledavsi dvorska kola i u njima ucestalim munjama trenutno osvetljene senke dvojice ljudi koji sede, mislili su da knez ipak nije mrtav no saamo ranjen, pa su klicali: Ziveo Knjaz ! ...
Ali tu nadu razgna ogromna crna zastava, koja ujutru 30. maja osvanu na Dvoru knezevu.
U cetvrtak 30. maja izvrsena je obdukcija i balsamovanje mrtvog kneza. Nadjene su silne povrede od kursuma i nozeva, koje su vecinom bile smrtnonosne. Bio je varvarski iskasapljen.
U petak, 31. maja, u subotu 1. i nedelju 2. juna Knez je bio izlozen u velikoj dvorani sada porusenog dvora. Lezao je na uzvisenom katafalku u paradnoj uniformi, okruzen gardom i oficirima, kao pocasnom strazom. Pored sanduka stajao je jedan gardista i sundjerom brisao balsam koji je izbijao iz usivenih rana na licu Knezevu. Vise njegove glave svestenici su danonocno citali molitve i jevandjelja. Dvorana je zadisala mirisom ruza i lipe. Ceo Beograd defilovao je pored mrtvog Kneza. Duboku tisinu prekidalo je samo monotono citanje svestenika i priguseno jecanje u publici. Jer nije bilo oka koje nije zaplakalo. Narocito je bio tuzan momenat kad jedna zena, u dubokoj zalosti, posrcuci pridje i jecajuci klece pored sanduka Knezeva. To je bila kneginja Julija, koja na glas o smrti njegovoj pohita u Beograd da ga do groba isprati.
U ponedeljak 3. juna bio je svecan pogreb kneza Mihaila. I kao sto je godinu dana tanije narod freneticnim klicanjem pozdravio kneza Mihaila prilikom povratka iz carigrada i ulaska u beogradsku tvrdjavu, tako je sada u najdubljoj zalosti ispratio do groba svoga ljubimca. To uostalom i nije bila samo zalost, to je bila manifestacija najcrnjeg ocajanja. Kroz citavu sumu crnih zastava lagano se kretao sprovod od Dvora do Saborne crkve, pozdravljen s minuta na minut topovima s gradskih bedema. S obe strane ulica, po trotoarima, po prozorima, po skelama novih gradjevina, narod je docekivao sprovog glasnim jecanjem. Zalost je bila toliko opsta , da su Beogradjani, ljudi i zene, spontano obukli najdublju crninu, koju su nosili za svih sest mesecidrzavne zalosti za knezom. Nikada Beograd nije video takvu manifestaciju opste i jednoduzne tuge i ocajanja.
...
I kada je, tacno u podne,uz riku topova i jeku zvona, spusten u grob knez-mucenik, bolno je uzdahnuo ceo narod srpski. Brutalno lisen svoga pouzdanog vodja, on je instiktivno osetio da toga istog trenutka i sam ulazi u tamnu i neizvesnu buducnost. Knez Mihailo spusten je u grob zavetom : "Tvoja misao poginuti nece" , ali je njegova smrt ostavila strahovitu prazninu. Trebalo je punih pedeset godina teskog iskusenja, trzavica i stradanja, pa da se ostvare nade i ideali njegovi i njegova roda.
...
29. maja 1921.
Zapisi starog Beogradjanina, Kosta N. Hristic
No comments:
Post a Comment