SZ : Szabadka i Szeged - part one - Subotica

Pored Beograda koji je moj grad (dakle naj-sasvim-naj lepsi i najbolji na celome svetu :) i usvojenog grada Novog Sada u kome sada zivim a za koji me vezuju od detinjstva i rodjacke veze, Subotica je treci grad koji smatram svojim i koji volim. Ako prethodna dva i nisam mogla birati - narocito onaj u kome sam rodjena - vec me je zivot u njih  posadio - Subotica onda jeste, da tako kazemo, izbor srca. On to zaista i jeste i stoga sto su septembarski dogadjaji 2005. godine, koji su bili kljucni u razvoju romanse izmedju moga verenika i mene - nasli da se odigraju sticajem okolnosti bas u prelepoj Subotici. Ne znam da objasnim da li je zbog sve te romantike, meni Subotica, zajedno sa obliznjim Palicem, bila bas toliko lepa i bajkolika, ili je pak sve to bilo toliko romanticno zato sto smo kao scenografiju nasoj maloj drami imali izuzetnu lepotu tog severnoga grada. Tek, Subotica je tako postala nas grad te sam za njega intimno vezana mozda cak i snaznije nego i za sam Novi Sad. 

Tako smo mi pre pet godina isli tamo da on pomogne stricu u tresenju oraha u staroj porodicnoj kuci, koja vise na zalost ne postoji, a zatim prosetali gradom. Kada se od te kuce skrene levo, pa desno i onda nastavi pravo preko zute cigle koje jos ponegde ima i u Novom Sadu, dakle kada se ide tim Yellow brick road-om  dolazi se sasvim brzo do samog centra grada, pored sadasnje biblioteke a nekada oficirskog doma na glavni gradski trg. Dok je jos kuca postojala dolazili smo u Suboticu cesto i na po nekoliko dana, te se prikradali tim zutim putem Gradskoj kuci. Za to vreme a i kasnije upoznali smo Suboticu veoma dobro, bar taj siri centar, kao i Palic i sve atrakcije u njegovoj okolini. Ovaj post ce, dakle, govoriti o tom nadasve divnom gradu koji toliko mnogo volim.

Subotica se na madjarskom zvala i jos uvek zove Szabadka; kazu da se to ime sastoji od madjarske reci szabad, sto znaci slobodan a da ovo -ka predstavlja deminutiv ili cak tepanje. Tako bi se ona zvala, prevedeno na srpski - malo (ili cak drago) slobodno mesto. I nas naziv grada takodje je deminutiv pa bi znacio mala subota jer potice od reci - subota. To je medjutim jedna interpretacija ovog naziva - koji se prvi put javlja u 17. veku - dok drugi kazu da je ime dobila po izvesnom Suboti Vrlicu koji je bio riznicar srpskog cara Jovana Nenada ciji se spomenik nalazi na trgu. Naravno, postojala je Subotica, kao sto su to i vecinom gradovi po Evropi, jos i mnogo pre dolaska Madjara i Srba : postoje nalazista jos iz ledenog doba, iz okoline Ludasa u blizini Palica, a onda su ovim prostorima prolazili i/ili na njemu boravili jos mnogi narodi i plemena. Kada su Madjari (Ugri) pristigli ovamo oni su tako vec zatekli slovensko stanovnistvo. Subotica se prvi put kao Zabadka pominje krajem 14. veka. 

Nakon Mohacke bitke medjutim Ugarska prestaje da postoji kao nezavisna drzava te se deli na pristalice Habzburga i ponekih madjarskih vlastelina od kojih je najvise pristalica imao plemic Zapolja. U tom trenutku pojavljuje se taj nas Jovan Nenad koji koristi priliku i stvara kratkotrajnu srpsku drzavu na teritoriji Vojvodine sa Suboticom kao glavnim gradom. Taj Jovan Nenad bio je jedna poprilicno misteriozna licnost - ne zna se tacno ni kada je rodjen, ni gde, niti ciji je to on : on je , naravno, tvrdio kako potice od srpskih pa cak i vizantijskih vladara. Zvali su ga jos i Crni covek jer je, kazu, imao jednu neobicnu crnu prugu koja se protezala od slepoocnice pa sve do stopala. Tek, on se pojavio negde posle Mohacke bitke na celu jedne cete srpskih placenika da bi sa njom uspesno proterao Turke iz citave Backe i onda jos osvojio i delove Srema i Banata. U Subotici se on (samo)proglasio srpskim carem. Ta njegova ceta narasla je u broju te je vec pocetkom 1527. godine brojala oko 15 hiljada vojnika. Posto nije mogao da se slozi sa Zapoljem, Jovan Nenad se na posletku pridruzio caru Ferdinandu; uspesno je vodio mnoge bitke protiv Zapolje i drugih madjarskih plemica uglavnom odnoseci pobede. Medjutim, kada se sreca malo preokrenula, Jovan Nenad je odlucio da se pripoji carskoj vojsci; kod Segedina, gde je jedno vreme premestio i prestonicu, ga je iz zasede ubio jedan pristalica Zapolja. No, posto je poprilicno izmorio i unistio vojsku ovog plemica i onih njemu pridruzenih, Ferdinand vise nije imao problema da tu vojsku rasturi a Zapolja da protera iz Ugarske. Tako se ovaj samoproklamovani car srpski smatra zacetnikom ideje o Vojvodstvu srpskom, tacnije ideje o Vojvodini kao srpskoj zemlji, pa mu i na spomeniku stoji : Tvoja je misao pobedila. Taj spomenik na kome su predstavljeni Jovan Nenad a pored njega jos i njegovi dvorani - Fabijan literata i pomenuti Subota Vrlic, njegov riznicar, postavljen je 1927. godine, na 400tu godisnjicu njegove smrti; on je delo poznatog hrvatskog vajara Petra Palavicinija. Doduse, sada on stoji malo izmesten u odnosu na raniju poziciju, kada je bio okruzen zelenilom i ogradom; 1941. godine fasisti su ovaj spomenik ne samo srusili vec su nasli za potrebno i da Jovanu Nenadu i njegovim drugarima odseku glave. U tako jadnom, obezglavljenom stanju, ovaj je spomenik stajao sve do 1991. godine bacen u dvoristu Rajhlove Palate. 

No, ni Ferdinandova osvajanja i proterivanja madjarskih plemica nisu sprecila (vec su verovatno samo potpomogla) Turke da osvoje i Suboticu : pod vlascu Osmanlija Subotica je ostala od 1542. do 1686. godine kada ulazi, sa ostatkom Ugarske, u Habzbursko carstvo. Obicno se kaze kako u vreme velike carice Marije Terezije pocinje emancipacija ovih, sada nasih, gradova po Vojvodini. Medjutim, treba imati u vidu da za to nemamo mnogo da njoj zahvalimo : njoj je samo bio preko potreban novac i nasla je za shodno da naplacuje dodeljivanje titula slobodnih kraljevski gradova : tako je u Subotica postala jedan takav slobodan kraljevski grad 1779.godine, navodno kao nagradu za odanu sluzbu subotickih granicara a zapravo stoga sto su joj Suboticani platili ne manje no 166 666 forinti i onda jos poklonili 5000 zlatnika. Tada se i ime grada menja u Maria Theresipolis, mada je i pre toga jedno vreme nosio naziv Sancta Maria, takodje njoj u cast, jer je prethodno isto tako dodelila gradu titulu slobodnog komorskog grada; za ovo su Suboticani platili u konjima, te su joj poslali 150 konja na poklon. Istu praksu Marija Terezija je ponavljala sirom Vojvodine : pre Subotice Novi Sad je takodje kupio ovakvu titulu 1748. a Sombor godinu dana kasnije. Ovaj naziv Subotice, medjutim, nije dugo opstao te je vec 1845. godine vracen u Szabadka. Do tog vremena Subotica se dosta sporo razvijala te jedva da je i imala dve ili tri kuce na sprat. Razvoj se ubrzao prvo izgradnjom hotela i pozorista (1853-4) a onda i dolaskom zeleznice 1869. godine. Tek pred kraj veka pocela je gradnja velikih spratnih gradjanskih kuca koje danas cine centar grada - Subotica kakvu danas poznajemo izgradila se prakticno u 4 decenije. Pred kraj veka, dakle, pocinje veliki razvoj ovog lepog grada : elektricna centrala uvedena je 1896. a sledece godine ulicama Subotice poceo je da vozi tramvaj koji jos i danas Suboticani ne mogu da prezale; prvu bioskopsku predstavu prikazao je izvesni Andjelo Bjanki 1899. godine da bi 1919. Aleksandar Lifka otvorio i prvi stalni bioskop.

Ovaj Aleksandar Lifka i danas je jedan od omiljenih stanovnika Subotice iz proslosti : na filmskom festivalu na Palicu sada se dodeljuje nagrada koja se zove njegovim imenom. On je osnovao prvi putujuci bioskop u Austro-Ugarskom carstvu; prvu bioskopsku predstavu prikazao je u Trstu, da bi zatim prosao i kroz buducu Kraljevinu Jugoslaviju, gostujuci i u Beogradu i Novom Sadu. Medjutim, dosavsi u Suboticu tu se zaljubio, ozenio i ostao do kraja zivota. Takodje - on nije samo pustao vec je i snimao filmove. Poreklom je bio Ceh, detinjstvo je proveo u okolini Praga. Studirao je visu tehnicku skolu u Becu i potom putovao u Pariz gde je kupio svoju prvu Pathe kameru; snimao je na primer Franca Jozefa i kraljicu Elizabetu u poseti Madjarskoj. Nakon I svetskog rata on je prestao da snima filmove; sada ih ima sacuvano jos jedva dvadesetak.


1918. Subotica je usla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Povlacenjem granice ona pomalo gubi na znacaju, sto je bila sudbina i Segedina, sa druge strane granice. 1931. u popisu gradjana Jugoslavije  - Subotica je cak na trecem mestu po velicini, tacnije, po broju stanovnika - ima ih 100 058;  toliko otprilike i sada ima, sto znaci da poslednjih 80 godina ona zapravo stagnira.Od tada do sada, kao i svi mi, Subotica je promenila mnogo drzava. Iako se to ne spominje cesto Subotica je za vreme II svetskog rata stradala  poprilicno u saveznickom bombardovanju 1944 godine kada je poruseno dosta kuca i poginulo sest stotina ljudi. On je sada najseverniji grad nase zemlje, samo 10km udaljen od granice.; zbog blizine Madjarske Subotica je ostala opstina sa najvise katolickog stanovnistva - gotovo polovina cini gradjane katolicke veroispovesti,koju najvecim delom cine pored Madjara i Bunjevci. I inace se oseca taj madjarski uticaj u gradu : svi natpisi su podjednako zastupljeni na oba jezika a ponegde cak i dominiraju madjarski dok se taj jezik posvuda i cuje. Uopste, Subotica je po svemu jedan lepi madjarski grad : izvaredna cistoca, red, neka tihost i dostojanstvo jos vise nego cak i u prelepom Somboru cini ovaj grad izuzetno gospodskim. Naravno, pored svega drugog, i arhitektura svedoci o tom dominantnom uticaju te se vise nego igde u Vojvodini moze uzivati u madjarskoj secesiji koja je toliko bajkovita i razigrana da se svaki posetilac zaljubi u Suboticu upravo zbog nje.

Secesiju (ar nuvo, jugendstil) volim i inace jako, posebno u arhitekturi - u kojoj mislim da mi je i najdrazi stil, a tako i u primenjenoj umetnosti. Medjutim, ovu madjarsku varijantu secesije, koja kao da je izasla iz neke bajke (na primer iz Ivice i Marice:) upoznala sam prvi put u Subotici. Iako smo podosta proputovali Vojvodinu ne znam ni za jedan drugi grad u kome ima bas ovakve arhitekture i tek sam je skoro pronasla jos i u Segedinu, dok je i u Budimpesti zastupljena jedna formalnija varijanta iste. Posto sam je tada ugledala po prvi put i to u svom njenom sjaju i razigranosti, imala sam osecaj kao da sam zaista stupila u neku bajku.

Madjarski  szecesszió pokrenuo je, medju prvima, madjarski arhitekta Eden Lehner (Ödön Lechner) sa svojim saradnikom arhitektom Djulom Partosom (Gyula Partos); Edena nazivaju jos i madjarskim Gaudijem. Posto je zavrsio akademije u Budimpesti i Berlinu, Eden je putovao i po Italiji - tako su mnoge njegove zgrade u prvom delu njegove karijere zapravo bile u stilu istoricizma. No, nakon sto je prerano izgubio svoju suprugu, Eden napusta partnerstvo sa Djulom i odlazi u Pariz : tamo se susreo sa ar nuvo stilom koji je od tada i sam prihvatio, obogacujuci ga madjarskim folklorom kao i ponekim turskim  ili cak persijskim detaljima. Zeleo je da stvori nacionalni stil, sto je najvise i uspeo kada je otpoceo saradnju sa Vilmosom Zolnajem cijom je keramikom poceo da ukrasava svoje zgrade. Lehner je jos sa Djulom gradio i u nasim gradovima po Vojvodini; ako ikada prodjete pored Gradske kuce u Zrenjaninu (tada Velikom Beckereku), Gimnazije u Sremskim Karlovcima ili palate Leovic u Subotici - setite se Edena Lehnera. Najveci broj njegovih dela, medjutim, nalazi se u Madjarskoj i to pre svega u Budimpesti (Postanska stedionica, Muzej primenjenih umetnosti ...) gde je i umro 1914. godine. Njegova dela su lepo prikazana kao ilustracija ovde.

Ono sto je Lehner zapoceo naslo je odjeka i kod mladjih arhitekata odusevljenih novim stilom. Za Suboticu narocito je vazan tandem Deze Jakob i Marcel Komor, takodje budimpestanske arhitekte. Ova dvojica arhitekata vezuju se za 3 od 5 najznacajnijih secesionistickih zdnja u srcu Subotice : Sinagogu (1902), Zgradu jevrejske opstine (1904), Palatu stedionice Subotice i okoline (1907) i Gradsku kucu (1908-1912). Pre ovih vaznih gradskih institucija sagradili su oni jos i najamnu palatu Alojzija Poljakovica (1878).

Sinagoga je jedna od najlepsih i najbajkovitijih gradjevina u Subotici a verovatno i najlepsa Sinagoga u Srbiji. Jevrejska zajednica u Subotici bila je relativno velika pre rata, bogata i veoma uticajna. Iako je i sada zvanicno ta zajednica treca po brojnosti u Srbiji na zalost po nekim popisima sada ih ima zapravo veoma malo (procitala sam da je to broj manji od 200 ljudi) te je u stvari taj podatak porazan. Svi znamo sta se desavalo tokom drugog svetskog rata u celoj Evropi; nakon sto su se preziveli vratili onome sto je preostalo - doslo je do oduzimanja imovine i nasilne nacionalizacije tako da se veliki broj Jevreja odlucuje za odlazak u novooformljenu drzavu Izrael. Samo, tu je bas bio catch - mogli su otici ali su se istovremeno morali odreci jugoslovenskog drzavljanstva. I onda je doslo do mnogih bolnih scena gde citave porodice odlaze iz jedine zemlje koja im je do tada bila domovina i to tako daleko, u nepoznato. Da bi sve jos bilo gore - kada su neki od njih pozeleli da se vrate - nije im to dopusteno. Sinagoga tako dugo gotovo da nije imala nikakvu funkciju, te je propadala. Poslednjih desetak godina zvanicno se ulazu napori da se Sinagoga obnovi te da ponovo zasija u svom svom sjaju. Poslednji put kada smo je obisli bilo je nekog napretka ali je bilo sve to jos daleko od gotovog. Sinagoga u Novom Sadu, takodje prelepa i monumentalna, poput ove takodje sa kupolom, izbegla je tu sudbinu najvise stoga sto se koristi kao koncertna dvorana. Za vreme u kome je nastala ova suboticka Sinagoga izgradjena je posve moderno - kupola koja se uzdize nad centralnim delom pociva na gvozdenoj konstrukciji koju podrzava 8 gvozdenih stubova. Pod uticajem Lehnera i ovde se koristi opeka i Zolnai keramika te folklorni, zoomorfni i floralni motivi.

Palata stedionice Subotice i okoline jedna je od najzivopisnijih zgrada na Korzou, glavnoj ulici centra grada koja je i pesacka zona a koja izlazi pravo na Gradsku kucu; i ova zgrada bogato je ukrasena kako skulpturalnom plastikom tako i Zolnai keramikom. Ukras koji se ovde pojavljuje veoma naglasen, a koji se i drugde moze videti, jeste kosnica koja je simbol stednje a koja ovde ima logicno mesto s obzirom da je  u pitanju zgrada stedionice. Zatim su tu i paunovo perje, vinova loza, karanfili ... Zgrada poseduje i dva erkera koja su razlicita kao i, meni najinteresantniji, neobican bocni ulaz.

Iako je gradjena od 1908. do 1910. Gradska kuca u Subotici ukrasavana je jos pune dve godine; enterijer je magican, mada sam videla samo mali deo uzivo. U glavnoj sali ponekad se odrzavaju svecanosti koje se prenose i na televiziji pa sam tim putem videla sav taj sjaj. Kaze se da je Gradska kuca u Subotici vrhunac madjarske secesije - ne samo kod nas vec i u Madjarskoj. Pre ove gradjevine ovaj tandem izgradio je i Gradsku kucu u danasnjem Tirgu Mures u Rumuniji, koja je poprilicno slicna. Bilo je, medjutim, pitanje u kom stilu ce se ova Gradska kuca izgraditi i arhitekte su dale projekat u nekoliko stilova; tadasnja javnost se podelila i nije, ipak, bila narocito naklonjena ovoj secesionistickoj varijanti : delovala im je neozbiljno, nakindjureno i sareno u poredjenju sa starom baroknom gradskom kucom na koju su navikli. Ipak, ne znam kako ali je prevladalo misljenje da se izgradi ovako kako je danas vidimo. Bozanstvenu. Kada je sagradjena ispred nje je uredjen i park na kome se do tada nalazila pijaca; taj trg je menjao mnoge nazive - od Trga sv. Istvana preko Marsala Tita do Trga Republike ali je zapravo poznat najvise kao Majmun plac; to stoga sto se tu nalazi ograda na koju se mladez pela dok su stariji vrteli glavom na takvo raspusno ponasanje :)

U okviru ove Gradske kuce nalazila se i jedna od dve prve prave kafane - Gradska kafana sa bastom ogradjenom ogradom od kovanog gvozdja. Danas je tu Mekdonalds, na zalost, mada su se barem toliko potrudili da delom ozive stari ambijent. Prelepi enterijer ove kafane u koju je suboticka gospoda isla da uziva na zalost unistena je u posleratnim vremenima kada se smatralo da necemu tako burzujskom i dekadentnom nema mesta u novom i svetlom poretku; mladi pripadnici nove ideologije razrusili su enterijer ove kafane i unistili ga bacajuci teske mermerne stolove kroz prozore kafane.

Medjutim, od svih meni apsolutno najdraze i najlepse, jesu dve palate Ferenca Rajhla. Ferenc Rajhl je sagradio dosta zgrada (barem 11) po Subotici od kojih neke i nisu u stilu secesije : na primer po njegovom projektu gradjena je pomenuta gradska biblioteka (1895-96)  u duhu eklektike, kao i zgrada gimnazije iz istih godina u duhu poznog baroka. No, Ferenca Rajhla u Subotici pre svega znaju po dve palate koje je gradio za sebe : licnu kucu koja je meni najlepsa zgrada u Subotici i gde je sada smestena galerija Likovni susret i onu pored nje koju je podigao za najam. Ferenc je meni najdrazi arhitekta ove madjarske secesije i ja bih pre njega no Lehnera prozvala madjarskim Gaudijem. Rodjen je u Apatinu 1869. a arhitekturu je studirao, kao i njegove vec pomenute kolege, u Budimpesti. Nakon toga Ferenc se, kao dvadesetdvogodisnjak, upucuje na studijsko putovanje po Evropi, narocito po Becu i Berlinu, da bi se potom 1896. godine nastanio za stalno u Subotici. Ozenio se dobro, kcerkom subotickog poslanika, advokata i direktora cak dve banke :) 1903. godine on kupuje plac u ulici Djure Djakovica, tadasnjoj ul. Alberta Kalija, u samom centru grada, sa pogledom na ulaz zeleznicke stanice i na zelenilom ispunjen Trg Marije Terezije. Zeleo je tu da sagradi najamnu i porodicnu palatu.

U prethodnim svojim delima Rajhl se i dalje vise ugledao na Bec; pri projektovanju svoje palate medjutim, a verovatno pod uticajem vec pomenutog Djule Partosa, Rajhl se okrenuo madjraskoj secesiji koja je, cini mi se, u ovoj Rajhlovoj kuci dozivela zaista vrhunac. Ona je prepuna ukrasa - bogatstvo Zolnai keramike, murano mozaik, vitrazi od venecijanskog stakla ... tornjici, atike i erkeri dodatno razigravaju fasadu zajedno sa otvorima - prozorima i narocito glavnim portalom koji je dobio neki cudesan oblik kao iz snova : u stvari je to oblik stilizovanog srca okrenutog naopako. U ovoj zgradi on je imao, u prizemlju, svoj projektni biro a tu su bile i prostorije za poslugu i ekonomske prostorije. Na spratu, do kojeg je vodilo mermerno stepeniste, nalazila se trpezarija koja je u nekim prilikama sluzila i kao balska dvorana, muski salon za pusenje, koji je uredio a la turk, i soba za igranje bilijara. Bracni par Rajhl imao je jos i muzicki salon, zenski salon i spavacu sobu, kupatilo, sobu za garderobu i decju sobu. Imali su cak i prostoriju za intimni porodicni dorucak sve sa liftom za hranu.

Najamna palata nadovezuje se odmah na porodicnu; ona je ipak mnogo skromnija - iako i dalje prelepa - no sto je to njegova porodicna palata : fasadna dekoracija je tako ovde u stuku ili je izvedena u malteru. U donjem delu palate bilo je zamisljeno da budu lokali dok bi u gornjem bio luksuzni stan. Prozori na tom gornjem spratu lucno su zasvedeni kako bi se vizuelno nadovezivali na porodicnu palatu pored. Ove dve zgrade u dvorisnom delu delila je ograda od kovanog gvozdja na kojoj su bili izradjeni drzaci za svece :) 

Na zalost ovaj Ferenc i njegova zena nisu narocito dugo uzivali u svojoj lepoj palati - izgleda je on voleo da se kocka a nije bas imao mnogo talenta ni za upravljanje poslovima (bio je cak otvorio i ciglanu a kazu da se bavio i uzgojem svinja:) tek 1908. on je bankrotirao a njegove lepe palate, namestaj kao i kolekcija umetnickih predmeta, bile su prodate na licitaciji. Vec tada naslo se pametnih ljudi koji su apelovali da se otkupe obe ove palate kao i njegova kolekcija slika, te da se palate iskoriste za muzej; na zalost, kako se to cesto desava, pametni ljudi nisu poslusani, te su obe palate prodate izvesnom Jozefu Hartmanu, koji je takodje voleo da se kocka, i to u Parizu, pa su obe lepe Rajhlove palate otisle na dobos kako bi se pariski dugovi otplatili. Zatim je vlasnik postao jedan apotekar, neki Sosenberg, koji je u njoj ziveo sve do 1949. godine. Na kraju je u palati prvo zaziveo Gradski muzej da bi vec 40 godina tu bila smestena galerija Likovni susret.

Ferenc Rajhl je nakon bankrota otisao iz Subotice i nastanio prvo u Segedinu, gde takodje ima divnih njegovih palata a zatim i u Budimpestu, gde je i umro u 94toj godini - 1960. godine. Rajhlova palata - obe u stvari - obnovljene su pred stogodisnjicu svog nastanka; u dvoristu palate, u koje se moze doci i kroz prolaz same palate i sa druge strane, kroz slatku Engelsovu ulicu, nalazi se kafe-picerija Boss. Ovaj kafic nama je omiljeni u Subotici a verovatno tako i svima drugima koji u Suboticu stizu sa strane - ne znam da li je to slucaj i sa Suboticanima. Enterijer kafica je zanimljivo resen iako tu vlada blagi haos svega i svacega ali ipak prvenstveno prevladava vintage, pa nam se zato i dopada, kao i Vremeplov u Novom Sadu; u poslednje vreme, medjutim, kao da su malo ipak preterali sa raznim thingies koje su tu natrpali pa mozda sad vec malo vuce ka kicu. Ipak, ostaje nam omiljeno mesto :) U dvoristu se takodje nalaze i skulpture devojke sa biciklom i violiniste a njima su skoro pridodate jos dve; one, smatraju mnogi, takodje ne pristaju tu jer, smatraju oni, nisu nikakvo umetnicko delo. Naravno, to nisu umetnicka dela ali su sarmantne i meni se svidjaju kao dekoracija, daju neki romanticarski smek. Pri tom - ono sto niko ni ne pominje - to su dela Sandora Kligla koji je zavrsio vajarstvo i cije se slicne skulpture nalaze svuda po svetu - posebno u Madjarskoj ali i u Slovackoj, Nemackoj i Rumuniji; takva ista devojka nalazi se i u Nemackoj a brata blizanca nasem violinisti sreli smo u glavnoj ulici Segedina ... Sve u svemu preporucujem kafe Boss o kome se vise moze videti ovde dok jako lep photo stream Rajhlovih tvorevina moze da se pogleda ovde. 

Ono sto je,medjutim, potpuno neverovatno jeste vest od februara ove godine da ce se dve Rajhlove zgrade, cak najraniji primeri secesije kod nas a iz ulice Vase Stajica 11 i 13 - porusiti. Po najnovijem urbanistickom planu Zavod je odlucio da promeni svoje misljenje glede ovih spomenika kulture i da se saglasi sa njihovim rusenjem. Sta je dalje bilo i sta ce se na kraju dogoditi - to ne znam. Nadam se da ce se neko dozvati pameti mada mislim da sudeci po onome kako Zavod za zastitu spomenika kod nas radi - da ce te dve zgrade nestati ili da su vec nestale.

Previse je lepoga i vrednoga za videti u Subotici da bi stalo u jedan blog. Nije secesija jedino lepo i vazno u subotickoj arhitekturi a bilo je i jos arhitekata vrednih pomena; no, zadrzacu se ipak, za sada na ovim, meni najlepsim i najdrazim secesionistickim ostvarenjima.

Ako se dolazi kolima mislim da je najlepse parkirati se na parkingu kod parka koji sada, mislim, nosi ime Ferenca Rajhla; tu se, prekoputa zelenila, odmah pogled zadrzava na njegove dve lepe palate. Zatim proci do dvorista i kafea Boss, gde bi se moglo okrepiti uz kafu sa najlepsim slagom koji sam videla i jos cokoladom preko, sa pogledom na devojku sa biciklom, Ferencovu kucu i Zolnai keramiku; zatim izaci na ulaz/izlaz iz Engeslove i skrenuti levo, ka Korzu. U toj ulici obratiti paznju na Palatu stedionice, koja dodje sa leve strane ulice i njen bajkoviti portal; nastaviti zatim ka Gradskoj kuci, koja se vec vidi, pa pored Najamne palate Mate Vojnica mladjeg koja se nalazi u broju 1. a koju je projektovao jos jedan budimpestanski arhitekta - Janos Jedlicka. Ova zgrada je posebna po tome sto za razliku od vecine gradjanskih domova te epohe nije radjena u stilu italijanske (neo)renesanse i baroka - vec francuske renesanse sa elementima cvetne gotike. Ona je relativno skoro lepo obnovljena tako da je opet u punom sjaju. Ako ima vremena trebalo bi uci unutra, u unutrasnje dvoriste - koje je u stvari atrijum : ova palata je jedna od retkih subotickih gradjevina atrijumskog tipa, sa poplocanim dvoristem. Takodje obratiti paznju na viteza na fasadi, tacnije - na kopljonosu - koji drzi grb porodice Vojnic. U okviru ove zgrade, tamo gde su ranije bile stale, konjusarska soba i jedan dvosobni stan - pedesetih godina otvoren je bioskop Radnicki, sada preimenovan u Korzo.

Zatim nastaviti ka Gradskoj kuci, ka spomeniku Caru Jovanu Nenadu; odmah sa leve strane pre stupanja na Trg slobode nalaze se sada tuzni ostaci pozorista iz 1853. godine od kojeg su sacuvani samo onih sest korintskih stubova procelja. Ovo pozoriste je, kazu, posle zrenjaninskog, bilo drugo najstarije u Srbiji. U okviru pozorisne zgrade nekada je bio i kafic iz koga se pruzao jako lep pogled na ceo trg sa Gradskom kucom, spomenikom i Majmun placom. Pozoriste je, kazu, bilo beyond repair i onda su ga srusili na zgrazanje vecine stanovnika Subotice. Projekat za izgradnju novog pozorista postoji i, kazu, trebalo bi da bude gotovo do 2012. godine ... videcemo. Dalje levo nalazi se Rajhlova biblioteka sa atlantima koji pridrzavaju terasu a koje je izradio vajar Ede Telca. Koliko znam u Gradsku kucu se moze uci i cak popeti gore na toranj; to jos nisam isprobala. U prizemlju se medjutim nalaze, pored Meka, i mnoge druge radnje a izmedju ostalog i suvenirnica. Pogledati plavu fontanu koju jos, valjda zbog neizbezne Zolnai keramike, zovu madjarska a koja je glavno sastajaliste grada. 1985. projektovao je Svetislav Licina. Posetiti zatim spomenik Danilu Kisu koji se u Subotici rodio i svratiti u knjizaru koja nosi njegovo ime; odatle se moze birati dalji put - desno ka Franjevackoj crkvi (1730-36) ili nalevo ka katedrali svete Tereze Avilske (1773-78) .

Na mestu franjevackog samostana nekada je bila tvrdjava, koja je podignuta trudom Sibinjanin Janka 1439. godine i koja sada vise ne postoji; u prizemlju te kule franjevci su prvobitno podigli kapelu. U okviru ovog samostana bil aje otvorena prva osnovna,pa potom i prva gimnazija u Subotici. Tu se mogu pazariti one slikice sv. Franje kakve su nase bake nosile po molitvenicima :) Katedrala je monumentalna i velika sva, barokno-klasicistickog stila. Ispunjena je figurama svetitelja i slikama koje vredi pogledati. Tu se takodje nalazi i grobnica plemicke porodice Percic sa lepom kamenom stelom. Na trgu kojim dominira katedrala nalazi se i monumentalni spomenik palim borcima i zrtvama fasistickog terora, rad Tome Rosandica. Ako se odatle skrene malo levo i zadje do apside katedrale, naici ce se na dva spomenika koja su se ranije nalazila na vidljivijim mestima u gradu : meni jako dragi Florijan iz dvadesetih godina i spomenik sv. Trojstva. Odatle, ako se nastavi pravo i onda ide udesno, nije vise tesko naci ni Sinagogu koja se tesko moze promasiti. Usput ima jos mnogo toga divnog da se vidi, i nakon te setnje ja bih se uputila na Palic, na veceru :0)

Palic je svoje ime dobio po pustari Palij; ovo zeleno jezero puno algi nekada je bilo slano pa se cak veruje da je ono nekakav ostatak Panonskog mora. Posto je blato iz jezera lekovito u vreme procvata gradjanske kulture i pojave bogatijeg sloja stanovnistva - sredinom 19. veka - tu je stoga sagradjeno kupatilo te je Palic postao banja. Vec pocetkom veka u jezeru se kupalo lokalno stanovnistvo te je Palic postajao sve popularniji : najpre se sadi vrt, po uzoru na engleske, potom to prvo a zatim i mnoga druga kupatila, Mala gostiona, koja je iz 1852. a koja i dalje postoji i gde bi trebalo otici na veceru, zatim sledece godine hotel Park, gde mogu odsesti oni sa malo dubljim dzepom, da bi pocetkom veka bio otvoren i sada najprepoznatljiviji Vodotoranj, sveze restaurirana Velika terasa i - muski i zenski strand. Palic je postao toliko popularan i cak monden da su bogatije porodice pocele tu da grade vile kojih je krajem veka bilo vec dve stotine- jednu od njih projektovao je i Rajhl. Te vile se sada mahom obnavljaju - ili su vec obnovljene - neke kao hoteli a druge privatno. Predivne su, kao mali dvorci iz bajke; Palic je jos carobniji od Subotice. Tu su se odrzavali balovi, koncerti ciganske muzike, igrane su i pozorisne predstave; po jezeru su se vozili camci a uskoro se mogao igrati i tenis.

Na zalost sve ovo je omeo rat a potom je i Palic dugo camio oronuo za vreme komunizma : oni nisu podrzavali takvu vrstu zabave. Narocito je Palic bio ugrozen kada je hemijska industrija Zorka pocela u njega da ispusta otpadne vode; jezero je toliko bilo zagadjeno da je 70tih moralo biti isuseno, ocisceno od zagadjenog mulja i onda nanovo napunjeno vodom. Sada je opet u losem stanju i retko ko se tamo kupa vec uglavnom, setajuci molom, samo uzivaju u pogledu. Meni licno Palic je najlepsi u ranu jesen i rano popodne kada se zlatkasta svetlost uskoro zalazeceg sunca prosipa po vodi jezera. Tada je lepo sa voljenom osobom sesti na onu ljubavnicku klupu na kraju mola koja na sebi ima srca :)

U blizini Palica nalaze se nekolike interesantne lokacije. Najpre - u blizini Ludasa nalazi se farma nojeva i emua, Guljas carda. Ovo mesto narocito bih preporucila onima sa decom jer se pored nojeva (u raznim starosnim dobima:) tu nalazi i mali ZOO vrt. Naravno, ako se bas zeli uzivati u pravim zivotinjama trebalo bi otici u ZOO na Palicu koji je jedini pravi ZOO u Vojvodini. Poznat je izmedju ostalog po tome sto su im zivotinje cesto bezale, tako da se jednom cak desilo da majmuni setaju po Palicu i igraju se sa prolaznicima :) Zatim se u Hajdukovu, odmah iza Palica, nalazi Vinski dvor, gde se, prolazeci kroz vinograde, moze doci do restorana i degustirati vino; ako ih lepo zamolite pokazace vam i podrum sa buradima i mozda cak dati nalepnicu za vino kao uspomenu :) Najlepsi salas od svih vojvodjanskih (nama barem) nalazi se takodje u Hajdukovu, a zove se  Majkin salas. Ovde je lepo i za decu i za odrasle : preko dana za decu, da se igraju sa pacicima, macama, da prelaze preko mostica i gledaju konje a uvece za one bez dece, kad cesto sviraju tamburasi. Ovaj salas je u potpunosti uredjen onako kako su stari bunjevacki salasi izgledali tako da - iako savetujem odlazak po lepom vremenu kako bi se sedelo u basti, pod vinovom lozom - treba uci i unutra i osmotriti taj enterijer iz proslih vremena. Odmah pored ovog salasa nalazi se Cvetkov salas u kome se moze odsesti. Po idealnom scenariju, nakon Subotice i Palica trebalo bi prespavati na Cvetkovom salasu, potom doruckovati na Majkinom i onda se polako zaputiti ka Horgosu i Segedinu, napraviti izlet tamo. No, o Segedinu ce biti sledeci post :)

U okolini Subotice nalaze se i dve ergele konja koje bi svakako trebalo posetiti. Pre Subotice, kada se stize iz Novog Sada ili Beograda, nalazi se Zobnatica mada je meni mozda draza ergela Kelebija, u blizini istoimenog granicnog prelaza ka Madjarskoj.Tamo postoji i mali muzej fijakera a i sada se moze provozati fijakerom po tom lepom mestu, kao u stara vremena :0) Treba jos pomenuti samo jos i to da voz Romantika vozi do Palica; ovo ne bih prepoucila iz dva razloga : starim vozom putuje se punih 6 sati, sto je gubljenje vremena a pored toga ne ide se do Subotice. Ako bi se neko vec odlucio da ide ovim vozom mislim da je mnogo svrsishodnije ici do Sremskih Karlovaca ili Vrsca.

Namerno sam - sem par izuzetaka - stavljala stare razglednice Subotice. S obzirom na to koliko je volim - zaista sam je mnogo fotografisala ali to mozda drugi put, kao dodatak i foto vodic :)

Tisina oko Rilkea

Ne secam se vise tacnoga trenutka kada sam se po prvi put susrela sa Rilkeom - znam da je to bilo negde na polovini mog gimnazijskog puta mada sa njim nije imao nikakve sustinske veze : kao i Stefan Cvajg toliko godina ranije i ja sam krila njegove pesme pod klupom dok se na casovima govorilo o necemu sasvim drugom. Znam, medjutim, gde se to dogodilo : to je bila citaonica Gete instituta u Knez Mihailovoj, mnogo pre bombardovanja kada bio divljacki polupan ali sustinski nedirnut i jos mnogo vise pre nesrecnog pozara koji je citaonicu sa prvog sprata premestio u prizemlje i izgleda unistio podosta knjiga. Tada je medjutim ona jos bila netaknuta i kao zamrznuta u vremenu : cinilo mi se, mada to mozda i nije istina, da su tu pretezno postarije knjige koje sve u sebi sadrze neku dragu memlu koju sam poprilicno upoznala i koju bih jos i sada, verujem, prepoznala. To nije bio narocito uredjeni kulturni centar, ne onako flashy kao (tada) obliznji British Council, sav u svetlima, poplocan i posh. S druge strane - uclanjenje u  nemacki kulturni centar bilo je besplatno, moglo se odneti iz njega mnogo knjiga a pri tom jos i audio kaseta i CD-a klasicne muzike, kompleta za ucenje, casopisa ... cak su i kazne za prekoracenje roka bile jako smesne. A posto nisu imali ni onaj fancy detektor metala od posetioca se ocekivalo da skine sa sebe kaput ili jaknu, ostavi torbu u ormaric i, po povratku, pruzi knjige kako bi nadlezna osoba izvukla iz njih neke smesne papirice koji su sluzili kako bi se valjda vodila evidencija o tome sta se iznosi. To je bio citav ritual i ja sam ga volela. Doduse, tu sam se osecala kao neki manji prestupnik, sitniji kriminalac, koji se lazno predstavlja - jer - ja zaista uopste nisam znala taj nemacki ili sam ga znala sramotno malo, sto je u gimnaziji izaslo na videlo u svoj svojoj strasnoj sramoti. Tako, mislila sam, ce me i ovde jednom razotkriti. No, dok se tako sta ne desi jednako sam se rado penjala stepenicama gore na sprat u tu uspavanu biblioteku, roneci po njenim policama a sve jednako trazeci i iznalazeci samo one knjige sa prilepljenom narandzastom tufnom koja je oznacavala knjige na srpskom. U Geteu za razliku od pomenutog britanskog, kao i od svih drugih slicnih kulturnih centara, bilo je i knjiga na srpskom - prevedenih nemackih, austrijskih i drugih pisaca koji su pisali na nemackom jeziku. Tu sam svaceg lepog nasla, odatle uzimala i Hesea i kasnije Mana i Frojda, i jos mnogo sta; jednog dana sam tako izronila i Rilkea na polici preko puta one do zida, pri njenom kraju i pri dnu.

Rilkea sam toliko zavolela i to tako snazno da sam citave pesme isprepisivala i na srpskom i na nemackom; to je bila jedna od onih ranih i snaznih ljubavi koje teraju coveka da takav blokcic sa tim stihovima nosi svuda sa sobom u dzepu i da ih onda jos i prepisuje gde god stigne; potom da onda na sve to u njemu i ispresuje ruzu. Takve stvari :) Jos uvek ga imam, taj blokcic, sve sa tom ruzom. Kako je moja profesorka nemackog saznala za tu moju ljubav (i jos neke potekle odande) to vise ne znam; verovatno sam joj ja o tome nekad govorila ili se kod nje raspitivala, jer je ona, za razliku od prethodne, bila veoma dobra i trudila se da me mnogo ne dira i ne ispituje sto se tice gramatike. Ja sam se tako redovno krila kada se nesto radilo a ona me jednako nije dirala, shvatajuci dobro zasto se krijem. Tek, na kraju godine (na zalost, jedine sa njom) ona je meni bez ikakvog stvarnog povoda i zasluge, a na konto te moje ljubavi ka knjizevnosti austrijsko/nemacke poklonila tu cetvorku i cak i rekla da je to zato sto citam. Ja to nikako nisam zasluzila i poprilicno sam se posramila, iako u isto vreme i srecna. Medjutim, to je bio i veliki preokret u mom odnosu prema nemackom : ne u smislu da sam se onda potrudila da ga savladam (to ne:) vec da sam po prvi put zavolela taj jezik. Rilke mi je pokazao kako i nemacki moze biti lep. I ja sam nastavila da citam autore koji su na nemackom pisali, ponekad pokusavajuci da procitam nesto i u originalu, sunjajuci se izmedju polica voljenog Getea. 

Odavno vec nisam citala Rilkea no sada, kako na njega nailazim kod Stefana Cvajga imam ponovo potrebu za njim. Bice to jos emotivniji susret nego ovaj koji sam dozivela sa Stefanom, Rilkeovim prijateljem. Njegov opis Rajnera tako je ziv da ga gotovo vidim pred sobom u svakoj pojedinosti. A posto je Stefan pisao i o Rodenu (sledeci put:) jos mi je lepse kada vidim kako se opet sve prelepo povezuje : Rilke je jedno vreme bio Rodenov sekretar pa je kasnije i napisao knjigu o njemu. Tu Rilkeovu knjigu izdao je prosle godine Sluzbeni glasnik i ja sam je odmah na proslom sajmu knjiga i kupila. Sada ce joj izgleda doci vreme :) Ista izdavacka kuca izdala je i njegova pisma jednoj od najzanimljvijih zena epohe - Lu Andreas Salome - sa kojom je bio i u vezi (ta cudna trojka nje, njenog muza i Rilkea putovala je po Rusiji - gde je upoznao Tolstoja!- i po Italiji) a sa kojom se dopisivao tokom celog daljeg zivota. Jos jedna zanimljiva prepiska mogla se naci jos i u Geteovom a to je ona sa Borisom Pasternakom i Marinom Cvetajevom; procitala sam je gotovo celu, sva neraspolozena prema Marini jer mi se cinilo da je ona grubo potisnula  nesretnog Borisa Pasternaka koji ju je Rilkeu i priblizio. Ona je Rilkeom pri tom bila i poprilicno opsednuta pa je moje neraspolozenje bilo mozda izazvano i izvesnom ljubomorom :)

Nemacki, nazalost, nikada nisam naucila (mada sam se prijatno iznenadila koliko ga zapravo razumem pri poseti Becu) a po preseljenju u Novi Sad i razno-raznih okolnosti prestala sam da odlazim i u nemacku biblioteku. Ona, doduse, jos uvek ne izgleda onako lepo kao sto je ranije izgledala, biblioteka je jos u prizemlju (makar je bila poslednji put kada sam provirila) i to sad vise nije isto. Nema vise one izdvojenosti sprata, nema tih polica medju kojima se moze skriti, umesto pogleda sa prozora na uzurbanost Knez Mihailove ispod a sve iz te ususkanosti medju knjigama - preko puta prozora "ziveli" su Frojd, Jung, Adler i From, odmah do prozora umetnicke knjige kao i atlasi, istorija - sada ulica proviruje, gotovo se namecuci kroz velike izloge centra, a pitanje je i sta je bilo sa tim knjigama sa tufnama koje sam odande nosila kuci. No, ostala je ljubav prema nemackoj knjizevnosti i knjizevnosti na nemackom koju mislim da nikada ne bih tako zavolela da nije bilo tog mesta. Mogla sam ih sve naci i u gradskoj biblioteci ali - pitanje da li bih ih trazila. To je bio kao neki ekskluzivan klub u koji je medjutim svako mogao pristupiti ali je retko ko to cinio; upravo to ga je i cinilo ekskluzivnim. 

No, evo kako se Stefan priseca svoga prijatelja koga je voleo jos i pre no sto ga je poznavao :

Od svih njih mozda niko nije zveo tise, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. No to nije bila nekakva Namerna, nikakva forsirana ili popovska drapirana usamljenost kakvu je na primer Stefan George celebrirao u Nemackoj; tisina je u neku ruku rasla oko njega, kud god bi isao i gde bi se god nalazio. Posto je izbegavao svaku buku, pa cak i u svoju slavu - taj "zbir svih nesporazuma oko jednog imena", kako je jednom lepo rekao - juris sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime a nikad njegovu licnost. Rilkea je bilo tesko pronaci. Nije imao kuce ni adrese gde bi se mogao potraziti, nije imao doma ni stalnog stana, ni sluzbe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju ce se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dusu predstavljala je tegobu vec i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret s njim bio uvek posledica samo slucaja. Stojeci, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, covek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smesak. Tek potom bi poznao njegove plave oci, koje su, kad nekoga pogledaju, svojim unutrasnjim zracenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali bas ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bica. Mogle su proci hiljade ljudi pored tog mladog coveka sa pomalo melanholicno obesenim plavim brkovima i s ponesto slovenskim, ni jednom crtom narocite paznje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvecih njegovog stoleca; tek u bliznjem ophodjenju otkrivala se njegova izuzetnost : neobicna uzdrzljivost njegovog bica. Bese mu svojstven jedan neopisivo tih nacin dolazenja i govora. Kad bi usao u sobu u kojoj je okupljeno neko drustvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva  ko primetio. Sedeo bi tada tiho slusajuci, ponekad nehotice dizao celo cim bi mu se sto ucinilo zanimljivim, a ako bi sam poceo govoriti, onda uvek bez afektacije ili strasnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao sto mati prica basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slusati kako se u njemu i najravnodusnija tema oblikuje u nesto slikovito i znacajno. Ali tek sto bi osetio da je u jednom sirem krugu postao centar paznje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje cutljivo, pazljivo osluskivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tisine; cak i kada bi se smejao, cinio je to jednim tek samo nagovestenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i nista mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osecanja. "Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi sto svoja osecanja bljuju kao krv", kazao mi je jednom, "i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker". Ne manje nego za odmorenoscu u ponasanju, on je imao upravo fizicku potrebu za redom, cistocom i tisinom; satima bi stajao smeten posle voznje u prepunom tramvaju ili sedenja u bucnom lokalu. Nije podnosio nista vulgarno, i premda je ziveo u skucenim prilikama, njegovo odevanje je uvek predstavljalo sumu brizljivosti, cistoce i ukusa. I ono je bilo jedno promisljeno, poezijom prozeto umetnicko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim licnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovrsenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najlicnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put - moju pomoc ke s pravom odbio kao nenadleznu - kako pakuje kofer. Licilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usadjivan je gotovo nezno u brizljivo pristedjeni prostor; bio bih se osecao prestupnikom da sam tu na cvet nalik rpu razorio svojom rukom koja bi pokusala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne samo sto je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brizljivo, na najlepsoj hartiji, da je svaki red prema drugome stajao u istoj visini kao da je meren centimetrom; cak i za najnevaznije pismo birao je odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, cisto i okruglo do samog marga. Nikada, cak ni u najuzurbanijem saopstenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevucenu rec, nego bi uvek, cim mu se koja recenica ili izraz ne ucine potpunim, s velicanstvenom strpljivoscu ispisivao citavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nesto sto nije potpuno savrseno. 

Ta sordiniranost a istovremeno i pribranost njegovog bica osvajala je svakog ko bi mu se priblizio. Kao sto je bilo nemoguce zamisliti Rilkea kako se zesti, isto tako ni ikoga drugog da u njegovom prisustvu, ponesen bujnim treperenjem njegove tihosti, ne izgubi svaku bucnost i nametljivost. Jer njegova se uzdrzljivost sirila trepereci, kao kakva na tajanstven nacin uvek delatna, vaspitna, moralna snaga. Posle svakog duzeg razgovora sa njim covek je satima ili cak i danima ostajao nesposoban za bilo kakvu vulgarnost. Naravno da je, s druge strane, temperiranost njegovog bica, taj otpor protiv svakog potpunog predavanja, ubrzo povlacila granicu svakoj izuzetnoj srdacnosti; mislim da je mali broj onih koji smeju da se pohvale kako su bili "prijatelji" Rilkea. U sest objavljenih svezaka njegovih pesama necete gotovo nikad naici na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle skolskih godina jedva da je iko kod njega stekao pravo na bratski prisno "ti". Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnosljivo da bilo koga ili bilo sta pusti odvise blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizicku nelagodnost. Zenama se u razgovoru lakse davao.  Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu postajao znatno slobodniji. Mozda mu je godilo odsustvo guturalnog elementa u njihovim glasovima, jer neprijatni glasovi su mu pricinjavali pravu patnju. Jos ga vidim pred sobom kako razgovara s jednim visokim aristokratom, potpuno stisnut u sebe, pacenicki svinutih ramena, i cak stalno spustenih ociju, da ne bi odale koliko silno fizicki pati zbog njegovog neprijatnog falseta. No kako je dobro bilo sa njim ako je kome bio naklonjen ! Tada bi se njegova intimna dobrota, iako stedljiva u recima i gestovima, osecala do u dubinu duse kao kakvo toplo, iseliteljsko zracenje.

Plasljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu sto siri sva srca, delovao daleko najneuzdrzljivije, mozda i stoga sto se ovde jos nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osecao slobodniji i srecniji. Posetio sam ga onde u dvema razlicitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuca u kojoj bi se on mogao odmocaiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bucnim susedima, vec radije kakva stara, makar i manje udobna, a sto se tice unutrasnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnoscu za uredjenje znao smesta udesiti da bude omisljeno i da odgovara njegovom bicu. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili canku blistalo cvece, sto su mu ga mozda zene poklonile, ili ga je mozda sam s ljubavlju doneo kuci. Uvek su sa zida svetlele knjige, lepo povezane i brizljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne zivotinje. Olovke i pera lezahu na pisacem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poredjani u cist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolicki krst, koji su ga, cini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj celiji pomalo religiozan karakter, iako njegova poboznost nije bila vezana za odredjenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osecalo se da ju je brizljivo odabrao i nezno cuvao. Ako ste mu posudili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznicki dar prevezanu sarenom vrpcom; jos se secam kako mi je, kao dragoceni poklon, doneo u stan rukopis "Melodije o ljubavi i smrti", i jos danas cuvam omot koji ga je pokrivao. No najlepse je bilo setati s Rilkeom po Parizu, jer to je znacilo videti i naneupadljiviju stvar u njenom punom znacaju i sa tako reci prosvetljenim ocima; primecivao je svaku sitnicu, i cak je imena firmi, ako mu se cinilo da zvuce ritmicno, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, bese njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uocio. Jednom, kada smo se nasli kod zajednickih prijatelja, ispricao sam mu kako sam prethodnog dana slucajno dospeo u staru "barriere", gde su na groblju de Picpus bile zatrpane poslednje zrtve giljotine, medju njima i Andre Senije, opisao sam mu taj mali dirljivi travnjak sa njegovim razasutim grobovima koje stranac retko vidi, i kako sam zatim, vracajuci se, kroz jedna otvorena vrata ugledao manastir sa nekom vrstom iskusenica, koje su koracale ukrug tiho, bez reci, s brojanicama u rukama, kao u kakvom poboznom snu. To je bila jedn aod retkih prilika da sam ga video bezmalo nestrpljivog, tog spokojnog, uzdrzanog coveka : on to mora videti, grob Andre Senijea i taj manastir. Da li bih ga poveo onamo. Otisli smo vec sutradan. On je pred tim usamljenim grobljem stojao u nekoj vrsti ushicenog cutanja i nazvao ga "najlirskijim u Parizu". Ali na povratku se pokazalo da su vrata onog manastira zakljucana. I tada sam imao priliku da iskusim njegovu tihu strpljivost, kojom je u zivotu vladao ne manje nego u svom delu. :Pricekajmo na slucaj", rekao je. I postavio se lako pognute glave tako da moze pogledati kroz vrata kada se ona otvore. Cekali smo mozda dvadeset minuta. Onda je ulicom prisla jedna redovnica i zazvonila. "Sad", dahnuo je on tiho i uzbudjeno, no sestra je primetila  njegovo vrebanje - ta rekao sam da se kod njega sve osecalo izdaleka atmosferski - pristupila mu je i upitala ga da li nekog ocekuje. On joj se nasmesio onim svojim mekim osmehom koji odmah izaziva poverenje, i rekao prostodusno da silno zeli da vidi manastirski trem. Zao joj je, nasmesi se tada sestra, ali on ane sme da ga pusti unutra. Posavetova ga, medjutim, neka podje do kuce vrtlara, sa cijeg ce prozora na gornjem spratu imati dobar izgled. I tako mu se to bilo ispunilo, kao toliko mnogo drugoga.

Nasi putevi su se jos vise puta ukrstili, ali kad god pomislim na Rilkea, ja ga uvek vidim u Parizu, ciji najtuzniji cas njemu nije bilo sudjeno da dozivi.

Izmedju ostalog Stefan Cvajg i Rilke susreli su se i pocetkom rata, 1914. godine :

Razgovore prisnog razumevanja vodio sam jedino ponekad sa Rajnerom Marija Rilkeom. Postigli smo da i njega zatrazi nasa zabacena Ratna arhiva, jer on bi, sa svojom preteranom osetljivoscu zivaca, zbog koje je osecao pravu fizicku muku od svake necistoce, zadaha ili buke, bio najnemoguciji vojnik. Uvek moram nehotice da se nasmesim kada se setim njega u uniformi. Jednog dana neko mi je zakucao na vrata. Predamnom je, dosta snebivljivo, stajao jedan vojnik. Sledeceg trenutka bejah se uplasio : Rilke - Rajner Marija Rilke u vojnickoj preobuci. Izgledao je tako dirljivo nespretan, stesnjen okovratnikom, zbunjen pomislju da svakog oficira mora pozdraviti capkanjem peta. A posto je, u svojoj magicnoj neodoljivoj teznji za savrsenstvom, i te nistavne formalnosti sluzbe zeleo da ispunjava primerno tacno, nalazio se u stanju stalne prenerazenosti. "Ovo vojnicko odelo", rece svojim tihim glasom, "mrzeo sam jos u kadetskoj skoli. Verovao sam da sam mu zauvek umakao. Ali sada opet, kada mi je skoro cetrdeset godina!" Naslo se, srecom, blagonaklonih ljudi  da ga stite, pa je uskoro, zahvaljujuci dobronamernom lekarskom pregledu, bio otpusten. Jos jednom je dosao, rekao bih gotovo : doleprsao (jer toliko se besumno uvek kretao) u moju sobu da se oprosti. Sada je vec opet bio u civilnom odelu. Hteo je da mi se zahvali sto sam preko Rolana pokusao da spasem njegovu biblioteku, koja je u Parizu bila zaplenjena. Prvi put vise nije izgledao mlad, kao da su ga misli na uzase isrple. "U inostranstvo", rece, "kad bi se samomoglo u inostranstvo! Rat je uvek robija." Onda je otisao. Bio sam dakle opet sasvim sam.

Bec Stefana Cvajga

Ostavivsi Tolstoje za sada samima sebi na Jasnoj Poljani ruka mi se pokrenula sama i uzela iz vitrine Jucerasnji svet Stefana Cvajga. Cekala sam na ovaj momenat vec duze vreme a cekao je i on, izdvojen vec odavno za citanje, da mu vec jednom obratim svoju paznju. Volim takve momente kada uprkos tome sto citava hrpica knjiga stoji poredjana pored mene za citanje, uglavnom iz biblioteke sto samo znaci da su prioritetne, ipak i pritom bez ikakvog ociglednog povoda,osim ako on nije duboko podsvestan, uzimam tako neku knjigu  iz nase biblioteke, koja strpljivo ceka. To je onaj magicni nicim izazvani trenutak kada knjiga bira nas pre nego sto mi biramo nju. I- kao sto se u takvim retkim trenucima uvek i desava - ova me je knjiga od prve strane, od prve recenice odmah obuzela i to na onaj za mene neobicni nacin da ne mogu citati nista drugo sem nje. Izmedju ostalog to je i stoga sto me je istovremeno skolilo cak trostruko lepo osecanje; prvo - nostalgicno i drago prisecanje na jedno rano doba kada sam pokusavala da citam njegove  lepe biografije - koje su me do besvesti odusevljavale ali koje tada nisam nikako uspevala i da zavrsim, susret, dakle, sa starim prijateljem; potom tu je opisan taj magican i zbog buduce nesrece i sunovrata jos dirljiviji momenat prozimanja onoga sto zovemo belle epoque i  fin de siecle, jedan neponovljiv i mozda najlepsi momenat u evropskoj istoriji; i trece - cinjenica da se sve to vecinom odvija u Becu, tom nama tako intimno bliskom gradu koji vecito ostaje u nekakvoj bajkovitoj izmaglici, kao kakav san. Vise nego za bilo koju drugu evropsku prestonicu mi smo ovde vezani za taj Bec, po kome su se potucali, patili ili pak uzivali svi nasi veliki - od Vuka Karadzica i Branka Radicevica , kneza Milosa i kneza Mihaila, sve do velikih slikara koji su tamo zavrsavali akademiju. Cak i onda kada se mladi i moderni okrecu Minhenu a potom i Parizu - Bec ostaje ipak, cak iako vec mozda prevazidjen, ono utociste u svetu u kom se lako prepoznajemo. Naravno, to narocito vazi za Vojvodjane koji su do skora (ako ne i sada jos uvek) mogli da se tamo skoluju punopravno kao i same Beclije; Novosadjani vole za sebe da kazu kako su oni becka skola, novosadsko odeljenje. Subotica, Novi Sad i ostali vojvodjanski gradovi bili su nekada carski. Plemstvo monarhije gradilo je ovde svoje letnjikovce i dvorce. 

Valjda zato sto su nam i Minhen i Pariz ipak jos dosta daleko i u prostornom i u kulturnom smislu - mi se i dalje sentimentalno vezujemo narocito snazno za Vijenu. Prisustvo mnogih nasih ljudi u tom gradu, kao i starih kulturnih veza, cini ga jos uvek vise nasim nego sto je to bilo koji drugi stranski grad. Tako je to i kod nas u porodici uvek bilo. Jedan deda cak je Austrijanac, rodjen u Hrvatskoj; jos dve cetvrtine  (drugi deda, jedna baka) poticu iz Vojvodine. Tako i u mojoj krvi zvuce becki valceri snaznije nego francuske sansone. Otkad sam svesna sebe znam i za becki novogodisnji koncert koji sam za svog zivota propustila samo dva puta : kada smo docekivali novu godinu u Istanbulu i sledece godine istom prilikom u Atini; prema Mocartu sestra i ja gajimo gotovo rodjacku ljubav jer je njegovo ime bilo prisutno kod nas od pamtiveka (jer je bio mamin najdrazi kompozitor) dok smo film Amadeus iz slicnih razloga gledale do sada bar dvadeset puta. U ranoj mladosti niko me nije tako zanosio kao Rilke; zbog toga mi je cak poklonjena i cetvorka iz nemackog :)

Ove godine sam se konacno i zadesila u tom poznato/nepoznatom gradu; to ipak nije bio srecan susret stoga sto je dosao na kraju jednog veoma dugog i napornog putovanja : nakon 14 dana krstarenja po Holandiji i Belgiji trebalo je preci u jednom danu jos i tih 1100 km do Beca, gde smo imali da budemo neka skoro tri dana. Medjutim, tada smo vec bili na kraju svih snaga; za 14 dana obisli smo isto toliko i vise muzeja, gotovo svaki dan odlazeci u drugi grad. Kada smo stigli kuci shvatili smo da smo ukupno presli preko 6000 km. Tako da smo vec pri prispecu u Bec bili potpuno onemocali. Pri tom - nakon konstantne hladnoce i povremene kise u Holandiji - nadali smo se sada malo lepsem vremenu; docekala nas je medjutim kosava i neprestani pljusak. Tako sam dozivela nezamislivi trenutak da se nalazim u jednom beckom stanu i umesto da izletim napolje u susret gradu samo zelim da se pokrijem cebetom i spavam. No, bilo je i dalje u svemu tome lepih momenata i pored kosave, kise, hladnoce i umora. Sve je bilo i novo i u isto vreme poznato na nacin na koji je poznato ono vec nekad davno dozivljeno. Jedva cekam, medjutim, da ponovo prispem u Bec u nekim srecnijim okolnostima. Ovu nasu posetu vidim samo kao neki mutan san.

No, tim pre se sada uzivljavam i ono sto Stefan pise. Nesretni Cvajg ovu knjigu je pisao kao jednu od dve poslednje, u Brazilu gde je provodio poslednju godinu svog egzila : napustio je Austriju odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemackoj, otisavsi prvo u Englesku a potom u Ameriku. Nedugo posto je poslao svoje poslednje rukopise, ne mogavsi da pojmi krah svoga sveta, ubio se zajedno sa svojom drugom zenom. No, za sada, posto pokusavam da stedim stranice ove knjige, dosla sam tek do prvog rata, prvog velikog sunovrata. Jedan od retkih, pored Romena Rolena, on je u tom trenutku bio ne  samo protiv rata vec i za pomirenje medju evropskim nacijama koje je video kao nuznost. Zato i Tomas Man nije prema njemu bio narocito ljubazan : on je jos tada, sto i Cvajg na jednom mestu kaze, pripadao drugom taboru. Od pocetka knjige do prvog rata ima medjutim toliko zanimljivih prica, ljudi koje je sretao i sa kojima je bio prijatelj, da ta njegova secanja cine pravo blago svakome koga zanima ovaj period opsteg bujanja i napretka, jednog nama nepojmljivog optimizma. Tako je on dao opise i price o Rilkeu, Rodenu, Frojdu ... kao i opsta objasnjenja o jednom periodu koji je za nas vec potpuno neshvatljiv. 

Sa teskom mukom biram sta bih ovde od svega navela, barem polovinu celokupne knjige bih vec prepisala, da nije nasa :) Za pocetak evo dajem opis Beca i kulture u ovom gradu onako kako ga je Cvajg doziveo.

Prvo kamenje ovoga grada postavili su Rimljani, kao kastrum, kao isturenu strazu, da bi zastitili latinsku civilizaciju od varvara, a vise od hiljadu godina kasnije o te zidine se razbio juris Osmanlija na Zapad. Tuda su prolazili Nibelunzi, odatle je preko celog sveta blistalo besmrtno sazvezdje sedmorice : Gluk, Hajdn i Mocart, Betoven, Subert, brams i Johan Straus, tu se slivahu sve struje evropske kulture; na dvoru, u plemstvu i narodu nemacki element vezivao se krvlju sa slovenskim, madjarskim, spanskim, italijanskim, francuskim, flamanskim, i istinski genij toga grada muzike sastojao se u harmonicniom razresavanju tih kontrasta u nesto novo i osobeno, u austrijsko, u becko. Voljan da sve prihvata, i obdaren narocitim smislom za prijemljivost, taj je grad privlacio najdisparatnije snage, razdresivao ih, labavio i odobroljavao; mek je tu bio zivot, u toj atmosferi duhovne trpeljivosti, i svaki gradjanin toga grada nesvesno se vaspitavao u nadnacionalnom, kosmopolitskom duhu, za gradjanina sveta.

Ta umetnost ujednacavanja, blagih i muzikalnih prelaza, bese jasno vidljiva vec i u spoljnom oblicju grada. Uzrastao polako kroz vekove, razvivsi se organski iz centralnoga kruga, on je sa svoja dva miliona bio dovoljno naseljen da bi pruzao sav luksuz i svu mnogostrukost jednog velegrada, a ipak ne toliko predimenzionalan da bude otcepljen od prirode kao London ili Njujork. Poslednje kuce grada ogledahu se u mocnome toku Dunava, ili gledahu u daleku ravnicu, ili se rasplitahu u vrtove i polja, ili se po blagim brazuljcima uspinjahu na poslednje, zelenim sumama obrasle planine Alpa; jedva se osecalo gde pocinje priroda, gde grad, jedno se rasplitalo u drugo bez otpora i protivrecja. 

Unutra se pak osecalo da je grad rastao kao drvo, radjajuci prsten po prsten; a najdublju, najdragoceniju jezgru opasavala je, umesto starih bedema, Ringstrase sa svojim kucama svecanog izgleda. Unutra su stare palate dvora i plemstva pricale okamenjenu istoriju; tu kod Lisnovskih svirao je Betoven, tamo kod Esterhazijevih bio je u gostima Hajdn, ovde na starom univerzitetu prvi put je zazvucalo Hajdnovo "Stvaranje" , Hofburg je video generacije careva, Senbrun Napoleona, U Stefansdomu su klecali udruzeni knezevi hriscanskog svetamoleci zahvalnicu za spas Evrope od Turaka, univerzitet je medju svojim zidovima video nebrojne luce nauke. U medjuprostoru svega toga uzdizala se gordo i raskosno nova arhitektura sa blistavim avenijama i svetlucavim trgovinama. Ali staro se ovde sa novim glozilo isto toliko malo kao tucani kamen sa netaknutom prirodom. Cudesno je bilo ziveti tu, u tom gradu koji je gostoljubivo prihvatao sve sto je strano, a sebe rado davao; u njegovom lakom, kao u Parizu radosno ustreptalom vazduhu zivot se mogao uzivati prirodnije. Kao sto je poznato, Bec je bio grad uzivanja, ali sta drugo znaci kultura ako ne izmamljivanje onog najfinijeg, najneznijeg, najsuptilnijeg iz grube materije zivota, putem umetnosti i ljubavi ? Sladokusci u pogledu kuhinje, vrlo brizljivi kada se tice dobrog vina, svezeg oporog piva, raskosnih kolaca i torti, ljudi u ovome gradu polagahu mnogo i na suptilnija uzivanja. Muziciranje, ples, pozoriste, konverzacija, ukusno i dopadljivo ponasanje negovahu se tu kao narocita umetnost. Prevagu u zivotu pojedinca kao i celine nisu imala pitanja vojna, politicka, komercijalna, prvi pogled u novine prosecnog beckog gradjanina bese svakog jutra upucen ne diskusijama u parlamentu ili svetskim dogadjajima, nego repertoaru pozorista, koje je u javnom zivotu imalo vaznost koja drugim gradovima jedva da je shvatljiva. 

Jer carsko pozoriste, Burgteater, predstavljalo je pred Beclijom, pred Austrijancem, vise nego samo pozornicu na kojoj glumci igraju pozorisne komade; bio je to mikrokozam, sareni odsjaj u kome je drustvo posmatralo sebe sama, jedini pravi " cortigiano" dobrog ukusa. Na primeru glumca Dvorskog pozorista gledalac je video kako ce se oblaciti, kako koraknuti u sobu, kako voditi razgovor, koje ce reci kao covek od ukusa smeti da upotrebi, a koje ima da izbegava; pozornica je, umesto da bude samo popriste zabave, bila vodeca nit lepog ponasanja i pravilnog izgovora u reci i slici, i sve sto je sa Dvorskim pozoristem bilo samo u najudaljenijoj vezi okruzivao je nimb postovanja, kao svetacki oreol. Predsednik vlade ili najbogatiji magnat mogli su u Becu proci ulicama a da se niko za njima ne okrene; ali glumca Dvorskog pozorista ili opersku pevacicu prepoznavala je svaka prodavacica, svaki fijakerist; mi decaci izvestili bismo jedni druge ponosno ako bismo u prolazu videli nekog od njih (cije smo slike i autograme sakupljali svi), i taj gotovo religiozni kult licnosti isao je tako daleko da se prenosio cak i na njihovu okolinu; Zonentalov frizer ili fijakerist Jezefa Kainca behu licnosti vredne postovanja kojima se potajno zavidelo, mladi kicosi bili su ponosni sto ih oblaci isti krojac. Svaki jubilej, svaka sahrana nekog velikog glumca prerasli bi u dogadjaj koji baca u zasenak sva politicka zbivanja. Najvisi san svakog beckog pisca bio je da ga prikazuju u Burgteatru, jer je to predstavljalo vrstu dozivotnog plemstva i podrazumevalo niz pocasti kao sto su dozivotne besplatne ulaznice i pozivi na sve svecane priredbe; covek je naprosto postajao gost carske kuce, i jos se secam na kakav je svecan nacin obavljen moj pristup. Pre podne me je direktor Burgteatra pozvao sebi u kancelariju, da bi mi - posle prethodnog cestitanja - saopstio kako je Burgteatar prihvatio moju dramu; dosavsi uvece kuci, nasao sam u stanu njegovu posetnicu. Meni, dvadesetsestogodisnjaku, on je formalno vratio posetu, jer sam kao autor carske pozornice, zahvaljujuci samom prihvatanju, postao "dzentlmen" sa kojim direktor jedne carske institucije ima da postupa au pair. A to sto se desavalo u pozoristu ticalo se indirektno svakog pojedinca, cak i onog koji sa njim nije imao uopste nikakve neposredne veze. Secam se na primer iz najranijeg detinjstva kako je nasa kuvarica jednoga dana jurnula u sobu sa suzama u ocima, jer su joj upravo bili ispricali da je umrla Sarlota Volter,najpoznatija glumica Burgteatra. U toj mahnitoj zalosti bilo je, razume se, groteskno to sto ta stara, upola nepismena kuvarica sama nije ni jedan jedini put bila u Burgteatru, niti je Volterovu, bilo na pozornici bilo u zivotu, ikada videla; no u Becu je jedna velika nacionalna glumica toliko spadala u kolektivno dobro citavog grada da su cak i oni sto stoje po strani njenu smrt osecali kao katastrofu. Svaki gubitak, svaki odlazak omiljenog pevaca ili umetnika, pretvarao se nezadrzivo u nacionalnu zalost. Kada je rusen "stari" Burgteatar, u kome je prvi put zazvucala Mocartova "Figarova zenidba", celo becko drustvo bilo se okupilo u prostorijama, svecano i tronuto kao na sahrani; tek sto je zavesa pala, svak je jurnuo na pozornicu, da od dasaka na kojima su igrali omiljeni umetnici ponese kuci kao relikviju makar jedan iver, i jos decenijama kasnije mogli ste u desecima gradjanskih kuca videti te drvene ocepke kako se cuvaju u dragocenoj kazeti, poput ivera svetog krsta u crkvama. Ni mi sami nismo postupili mnogo razboritije kada je rusena tako zvana Bezendorfska sala. Ta mala koncertna dvorana, rezervisana iskljucivo za kamernu muziku, bila je sama po sebi beznacajna, neumetnicka gradjevina, ranije skola jahanja kneza Lihtenstajna a u muzicke svrhe adaptirana na sasvim prost nacin, samo jednom drvenom oplatom. No imala je rezonansu stare violine i bila posveceno mesto ljubitelja muzike, posto su u njoj koncentrirali Sopen i Brams, List i Rubinstajn, i jer su ovde prvi put zazvucali mnogi slavni kvarteti. Sada je pak trebalo da ustupi mesto jednoj odgovarajucoj gradjevini, sto je za nas, koji smo tu doziveli nezaboravne casove, bilo nepojmljivo. Kada su uminuli poslednji taktovi Betovena, sto ga je kvartet Roze odsvirao divnije no ikad, niko nije napustio svoje mesto. Galamili smo i aplaudirali, nekoliko zena jecalo je od uzbudjenja, niko se nije hteo pomiriti sa istinom da je to rastanak. Da bi nas rasterali, u dvorani su pogasili svetla. Ni jedan od cetiri do pet stotina fanatika nije se makao sa mesta. Ostali smo pola sata, citav sat, kao da smo svojim prisustvom mogli iznuditi da se stara posvecena prostorija spase. A kako smo se kao studenti borili, peticijama, demonstracijama i clancima, da kuca u kojoj je Betoven umro ne bude porusena ! Svaka od tih istorijskih kuca u Becu bila je kao parce duse koju nam istrzu iz tela. 

Taj fanatizam prema umetnosti, a narocito prema pozorisnoj umetnosti, protezao se u Becu na sve staleze. U stvari je Bec, usled svoje stogodisnje tradicije, bio sam po sebi grad sa jasno izdvojenim slojevima, a u isto vreme - kao sto sam jednom pisao - savrseno orkestriran. Pult je jos uvek pripadao carskoj kuci. Carski Burg bio je srediste ne samo u prostornom no i u kulturnom smislu Monarhijine nadnacionalnosti. Oko toga Burga gradilo je neku drugu vrstu drugog bedema austrijsko, poljsko, cesko i madjarsko visoko plemstvo. Potom je sledilo "dobro drustvo" koje se sastojalo iz nizeg  plemstva, viseg cinovnistva, industrijalaca i "starih familija", a onda dalje nize sitno gradjanstvo i proleterijat. Svi ti slojevi ziveli su svaki u sopstvenom krugu, cak svaki u sopstvenom kvartu, visoko plemstvo po palatama u jezgru grada, diplomatija u trecem kvartu, fabrikanti i trgovci u blizini Ringstrase, sitno gradjanstvo u unutrasnjim kvartovima od drugog do devetog, proleterijat u spoljnom rejonu; svi su se medjutim doticali  u pozoristu, i na velikim svecanostima kao sto je bitka cvecem u Prateru, gde bi tri stotine hiljada ljudi odusevljeno pozdravljalo "gornjih deset hiljada" u njihovim cudesno iskicenim kocijama. Sve sto zahteva boje i muzike, pretvaralo se u Becu u praznicnu priliku, pocev od litije kao sto je Telovo, pa do vojnih parada i "burgmuzik"-a; cak su se i sahrane odusevljano posecivale, i za svakog pravog Becliju bilo je stvar castoljublja da ima "lep sprovod", sa raskosnom povorkom i brojnim pratiocima; cak i svoju smrt jos pretvarao je pravi Beclija u lep prizor za druge ljude. U toj prijemljivosti za sve sto je obojeno, zvucno, praznicno, u tom uzivanju u pozoristu kao formi zivotne igre i ogledanja, sve jedno da li je na pozornici ili u realnom prostoru, citav grad bio je jednodusan.

...

Prilagodjavanje, pak, miljeu naroda ili zemlje gde se zivi predstavlja za Jevreje ne samo spoljnu meru odbrane nego i duboku intimnu potrebu. Njihova ceznja za otadzbinom, za mirom, za odmorom, za bezbednoscu, za prisnoscu, goni ih da se strasno vezuju za kulturu svoje okoline. A jedva da se igde - osim Spanije u XV veku - takva povezanost ostvarila srecnije nego u Austriji. Smesteni u carskom gradu vec vise od dvesta godina, Jevreji su ovde nailazili na lakoziv i trpeljiv narod, kome je, ispod te prividno labave forme, bio svojstven onaj isti duboki nagon za duhovnim i estetskim vrednostima koji je i za njih same bio tako vazan. A u Becu su cak naisli na nesto vise : nasli su tu licni zadatak. Tokom poslednjih vekova, negovanje umetnosti u Austriji izgubilo je svoje stare tradicionalne cuvare i zastitnike : carsku kucu i aristokratiju. Dok je u osamnaestom veku Marija Terezija svojim kcerima davala da uce muziku kod Gluka, Jozef II diskutovao sa Mocartom o njegovim operama kao znalac, a Lepold III i sam komponovao, kasniji carevi Franc II i Ferdinand nisu vise imali nikakvog interesovanja za umetnicke stvari, a nas car Franc Jozef, koji za svojih osamdeset godina nikad nije procitao niti makar uzeo u ruke ikakvu knjigu sem vojnog sematizma, ispoljavao je i izricitu antipatiju prema muzici. Tako isto je i visoko plemstvo napustilo svoj nekadasnji polozaj zastitnika; prosla su bila slavna vremena kada su Esterhazijevi pruzali gostoprimstvo jednom Hajdnu, kada su se Lobkovici i Kinski i Valdstajni takmicili u cijoj ce palati da bude prvo izvodjenje Betovena, kada se jedna grofica Tun bacila na kolena pred velikim demonom, neka svoga "Fidelija" ne povuce iz opere. Vec Vagner, Brams i Johan Straus ili Hugo Volf nisu u njih vise nalazili ni najmanje podrske; da bi se koncerti Filharmonije odrzali na staroj visini, da bi slikarima i vajarima bila osigurana egzistencija, moralo je na belegu da izadje gradjanstvo, i bilo je stvar ponosa i castoljublja bas jevrejskog gradjanstva sto tu moze u prvim redovima saradjivati da se becka kultura odrzi u starom sjaju. Oduvek su oni voleli taj grad, i prirodili se ovde i dusom i telom, ali im je tek ljubav prema beckoj kulturi ulila osecanje da su stekli puno pravo gradjanstva i postali prave Beclije. Inace su u stvari u javnom zivotu imali samo malo uticaja; sjaj carske kuce bacao je u zasenak svako privatno bogatstvo, visoki polozaji u rukovodjenju drzavom nalazili su se u nasledjenim rukama, diplomatija je bila zadrzavana za aristokratiju, armija i visoki cinovnicki polozaji za stare porodice, a Jevreji nisu ni pokusavali da se castoljubivo probiju u te privilegovane krugove. Oni su sa osecanjem takta postovali ta tradicionalna preimucstva; secam se na primer da moj otac za celog svog zivota ni jedanput nije obedovao kod Zahera, i to ne iz stedljivosti - jer razlika prema drugim velikim hotelima bila je smesno mala - vec iz tog prirodnog osecanja za distancu : izgledalo bi mu mucno ili nepristojno sedeti sto do stola sa jednim princom Svarcenbergom ili Lobkovicem. Jedino su pred umetnoscu svi u Becu osecali podjednako pravo, posto se ljubav prema umetnosti smatrala zajednickom duznoscu, i neizmeran jeudeo sto ga je jevrejska burzoazija, pomaganjem i podsticanjem, imala u razvitku becke kulture. Oni su sacinjavali pravu publiku, oni su punili pozorista, koncerte, oni kupovali knjige i slike, oni posecivali izlozbe, i svojim pokretljivim, tradicijama manje opterecenim razumevanjem bili na svakom mestu pomagaci i prvoborci novoga. Oni su formirali skoro sve vece umetnicke zbirke u devetnaestomveku, samo oni omogucili skoro sve pokusaje u umetnosti; bez neprekidnog stimulativnog interesovanja jevrejske burzoazije, Bec bi, zahvaljujuci ravnodusnosti dvora, aristokratije i milionara hriscana, koji su radije drzali trkacke konje i lovove nego pomagali umetnost, Bec bi na umetnickom polju zaostao iza Berlina isto koliko na politickome Austrija iza Nemackog Rajha. Ko god je u Becu hteo da sprovede nesto novo, ko god je spolja, kao gost, u Becu trazio razumevanja i publike, bio je upucen na tu jevrejsku burzoaziju; kada se jednog jedinog puta, u doba antisemitizma, pokusalo sa osnivanjem jednog tako zvanog "nacionalnog pozorista", nije se naslo ni autora, ni glumaca, ni publike; za nekoliko meseci "nacionalno pozoriste" je jadno propalo, i bas na tom primeru postalo je prvi put jasno : devet desetina onoga sto je svet slavio kao becku kulturu devetnaestog veka, bilo je kultura koju je potpomagalo, hranilo ili cak vec i stvaralo becko jevrejstvo.

Tolstoj i ja : the saga continues

Citam ja tako ta Tolstojeva secanja a mislim se u sebi : dobro, Lave Nikolajevicu, da li ti mislis da je nama stvarno interesantno da citamo tako podrobno o bas svakom slugi, momku, sobarici i dadilji, pa cak i o tvojim tetkama kojima jesi ili nisi davao novac za usecerene sljive ? I, posle izvesnog vremena, Lav Nikolajevic odgovara : Prekidam zapoceto opisivanje slugu po redu. Izgleda mi to dosadno i ne polazi mi za rukom. Opisivacu svoj zivot, secajuci se, unazad. To ! - pomislih ja - Tolstoju, opet cemo biti prijatelji. No, ne lezi vraze, ubrzo eto njega opet : Da, toliko ima u mom potonjem zivotu zanimljivog, vaznog, sto bih zeleo ispricati, ali ne mogu da se otrgnem od detinjstva, svetlog, neznog, poeticnog, punog ljubavi, tajanstvenog detinjstva... O, ne. E, sada mi vec stvari postaju po malo  fishy - jer ako je ovaj ovde Lav Nikolajevic razglabao o slugama toliko a jos ne misli da se mane detinjstva - koje su onda sanse da ce uopste i doci do zanimljivih i vaznih delova ? Broj stranica sa desne strane rapidno se smanjuje. Sada je doduse zanimljivije jer barem pise o sebi i braci. No, stizem i do samog kraja a on jos iz detinjstva nije izasao, sem u vezi sa njim kada je pisao iz kasnije pozicije, kao svojevrsni preview onoga sto ce biti. I onda tek shvatih. Tuko jedna blesava - pomislih za sebe - pa ovde ni nema drugih secanja sem na detinjstvo. I osetih bes prema Tolstoju, svesna da on nista tu meni nije kriv te da sam mogla, kao sto bi svaki normalan covek i uradio, pogledati u sadrzaj na pocetku knjige i videti sta pise. Zapravo, kriva mi je Narodna Prosveta sto je te 1933. godine odlucila da objavi samo prvi deo njegovih secanja zajedno sa romanom Mladost u jednoj knjizi. Ali, gde je ostatak ? Tja, pa nema. Treca knjiga izabranih dela su vec Prepad i Kozaci i onda se nastavlja tako redom kao da u svih tih 30 knjiga nije bilo mesta da se objavi ostatak njegove autobiografije. I onda nalazim da me bas jako interesuje jesu li se i oni koji su kupovali ta izabrana dela 1933. godine, procitavsi prve dve knjige kompleta, osecali tako strasno OSUJECENI kao ja? Eto, na kraju ne saznadoh Tolstojeve grehe i, uopste, nista o tom strasnom i uzasnom periodu njegove mladosti i kasnijem zivotu. 

No, treba priznati da ima delova i tog njegovog detinjstva koji su mi pricinili zadovoljstva, narocito onda kada se govorilo o njegovom poreklu, Jasnoj Poljani, kao i onda kada sam uspevala da prepoznam - ili je on sam o tome govorio - karaktere i situacije opisane u knjigama koje sam upravo zavrsila. Tako je zanimljiva prica o njegovom dedi sa majcine strane koji je bio general ansef pod Jekatarinom Velikom ali koji je izgubio svoj polozaj onda kada je odbio da se ozeni Potemkinovom ljubavnicom. Umesto nje on je izabrao kneginju Ekatarinu Dmitrijevnu Trubecku pa se nastanio sa njom na Jasnoj Poljani, imanju koje je dobio od svog oca. Ta njegova supruga umrla je rano te je on tamo ziveo sa svojom cerkom jedinicom, Tolstojevom majkom Marijom. O ovom svom dedi Tolstoj kaze :

On je sagradio divne zgrade za sluge i brinuo da oni uvek budu ne samo siti, nego i dobro odeveni i da imaju razonode. O praznicima je za njihovo veselje udesavao ljuljaske, igranje u kolu. Jos vise se on brinuo, kao i svaki pametan vlastelin toga doba, o blagostanju seljaka, i njima je bilo dobro, utoliko vise sto je dedov visoki polozaj, koji je ulivao postovanje cinovnicima, stitio ih od samovolje policijske vlasti.

Mora biti da je on imao vrlo fino estetsko osecanje. Sve njegove gradjevine ne samo da su solidne i udobne, nego su i vanredno lepe. Takav je i park koji je on uredio pred kucom. Sigurno je on isto tako mnogo voleo i muziku, jer je on samo sebe radi i radi moje matere drzao svoj dobar mali orkestar. Ja sam jos zatekao ogroman brest koji su jedva tri coveka mogla obuhvatiti i koji je rastao u dnu lipove aleje, a oko kojeg su bile nacinjene klupe i pultovi za muzikante. On je jutrom setao po aleji, slusajuci muziku. Lov nije trpeo, a voleo je cvece i biljke iz zimske baste. 

Ovaj deo koji opisuje deo Jasne Poljane gde se muziciralo i kuda je jutrom njegov deda setao sve sa muzickom pratnjom, ostavilo je na mene utisak, kako bi to ranije rekli, opisa punog poezije :) dalje on prica jos zanimljivih stvari o tom dedi koji se ponovo susreo sa tom Potemkinovom ljubavnicom koju je odbio : cudom sudbine covek koji ju je ozenio doselio se u susedstvo i oni su svi postali jako dobri prijatelji. U toj prici se krije i odgovor - zasto je on dobio ime Lav :

S tim Sergijem Fjodorovicem i njegovom porodicom, pa prema tome i sa Varvarom Vasiljevnom, moj ded se toliko sprijateljio da je moja mati bila od detinjstva zarucena s jednim od desetorice sinova Galjicinovih i da su oba stara kneza medjusobno izmenila svoje galerije portreta (razume se, kopije, koje su naslikali dvorski zivopisci). Svi ti portreti Galjicina i sad su u nasoj kuci, zajedno sa portretom kneza Sergija Fjodorovica na kome je Andrejevska lenta i s portretom ridjokose debele Varvare Vasiljevne, pocasne dame. Medjutim, nije bilo sudjeno da se to zblizenje do kraja izvede : zenih moje matere, Lav Galjicin, umro je pred svadbu od groznice, a meni, cetvrtom sinu, dato je ime za uspomenu na toga Lava. Mislim da je ljubav prema umrlom zenihu, bas zato sto je svrsila smrcu, bila ona poetska ljubav koju devojke osete samo jedanput.

Mnogo tetaka, sluga, stalskih momaka i sobarica kasnije - dolazi i deo kada govori o sebi i svojoj braci a koji mi se takodje svideo. Najstariji brat, Nikola, bio je onaj koga je Lav najvise voleo; on je bio sest godina stariji od njega i ostali decaci su mu u ranom decastvu govorili "vi". Taj Nikola je bio od onih srecnih ljudi kojima uopste nije bilo stalo sta o njemu drugi ljudi misle, bilo da je to dobro ili lose niti je on o nekome sudio. Turgenjev je izjavio da mu fale oni nedostaci potrebni da covek bude pisac a Tolstoj dodaje da je od tih nedostataka njemu najvise falila sujeta. Ovaj Nikola je bio dobar ali i veoma mastovit pa je cesto zanimao svoju mladju bracu. Jako me je zasmejalo jedno Tolstojevo secanje na ovog svog brata koje je, cini se, imalo na njega nesluceno duboki uticaj. Izmedju ostalog govori nam i zasto je, na kraju, Tolstoj sahranjen na bas onom mestu u Jasnoj Poljani gde on sada pociva :

I eto, on je, - kad je meni bilo pet, Micenki sest, Serjozi sedam godina - saopstio nam da zna tajnu pomocu koje ce, kad se ona otkrije, svi ljudi postati srecni; nece biti bolesni, niti ikakvih neprijatnosti, niko se nece ni na koga srditi, i svi ce voleti jedan drugog, svi ce postati mravlja braca (valjda je mislio "moravska braca", o kojima je on cuo ili citao, ali su to na nasem jeziku bila "mravlja braca"). Ja se secam da nam se rec "mravlja" osobito svidjala, jer nas je opominjala na mrave u mravinjaku ... Tajna "mravlje brace" bila nam je otkrivena, ali glavnu tajnu, sta da se ucini pa da ljudi ne znaju ni za kakve nesrece, da se nikada ne svadjaju i ne srde, nego da stalno budu srecni, tu tajnu je on, kako nam je govorio, zapisao na zeleni stapic, a stapic je zakopan pored puta, na kraju udolice staroga Zakaza, na onom mestu na kome sam, jer negde trup moj mora biti zakopan, molio da me sahrane za uspomenu na Nikoljenku.

Osim tog stapica, bilo je jos neko Fanfaronovo brdo, na koje nas, govorio nam je, on moze odvesti, ako samo ispunimo sve uslove koji se za to traze. Ti uslovi su bili, prvo : stati u ugao i ne misliti o belom medvedu. Drugi uslov : proci po razmacima izmedju dasaka na podu i ne izgubiti ravnotezu, i treci , najlaksi uslov : cele jedne godine ne videti zeca, - ni zivog ni mrtvog ni pecenog. Potom treba da se zakunemo da nikome necemo odati te tajne. 

Onome ko ispuni te uslove, i jos neke druge, teze, koje ce nam on otkriti kasnije, tome ce biti ispunjena svaka zelja, ma kakva ona bila. Morali smo reci nase zelje. Serjoza je pozeleo da ume praviti od voska konje i kokoske; Micenka je pozeleo da ume crtati svakakve stvari, kao slikar, u velikim srazmerama.  A meni nista drugo nije moglo da padne na pamet, nego da umem crtati u malim srazmerama. Sve smo mi to, kao sto to obicno biva kod dece, vrlo brzo zaboravili, i niko se od nas nije popeo na Fanfronovo brdo, ali se ja jos secam one tajanstvene vaznosti kojom nas je Nikoljenka posvecivao u te tajne, i naseg postovanja i trepeta pred tim neobicnim stvarima koje su nam se otkrivale.

Ovako divnih delova ima jos pred kraj tih secanja na detinjstvo te mi je drago sto sam ih procitala. No, ipak osujecena vrlo mnogo resila sam da krenem drugim putem, dok ne pronadjem ostatak njegovih ispovesti (a saznala sam, u medjuvremenu, da je naknadno Prosveta objavila i njegove dnevnike, sto je jos zanimljivije :) te da se okrenem njegovoj zeni Sofiji i vidim sta ona ima da mi saopsti o Lavu Nikolajevicu koji me je, iako ne on sam kriv, ostavio tako na cedilu. Njena  Autobiografija  moze se pronaci ovde u pdf formatu, na engleskom. Ona je takodje napisala i memoare nazvane Moj zivot koji su sada relativno skoro izasli nakon mnogo godina camljenja u arhivi, a tu su jos i njeni dnevnici, koje je redovno vodila kao i sam Tolstoj. Ona tako sada vaskrsava, po prvi put, cini se, na nju se zaista obraca paznja. Izaslo je tako i nekoliko njenih biografija, cak dve samo ove godine, koje su napisale izvesne Nina Nikitina i Aleksandra Popof. Sta o svemu tome ima da saopsti ova druga, moze se citati ovde.

Kao i Tolstoj, a mozda i vise od njega, Sofija je imala veoma zamrseno plemicko poreklo u ciju analizu nisam dublje ulazila. U njeno vreme, medjutim, porodica je bila vec poprilicno osiromasena no uprkos tome trudila se da deca dobiju dobro obrazovanje. Tako je Sofija isla na univerzitet, gde su joj glavni predmeti bili knjizevnost i francuski. Ona kaze da nije bila veoma dobar student jer se koncentrisala samo na ono sto ju je zaista interesovalo. Citala je mnogo, a narocito mi je simpaticno kada govori o tome da su joj omiljene knjige u mladosti bile - Dejvid Koperfild  Dikensa - za kojim je plakala kada je zaklopila knjigu, kao da se rastaje od najboljeg prijatelja, i - bas Detinjstvo Lava Tolstoja iz koga je mnogo prepisivala :) Eto, kako se sudbina igra sa nama - tada nije mogla ni slutiti da ce jednog dana redovno prepisivati Tolstojeva dela - narocito Rat i mir i Anu Karenjinu ; Rat i mir je prepisala u celosti cak sedam puta. Nakon sto je zavrsila fakultet Sofija je napisala pricu u kojoj su junakinje bile njena sestra i ona a koju je nazvala Natasa; na zalost, ova prica koja se izgleda i Tolstoju dopala (ona navodi da je on u dnevmiku zapisao "kakva snaga istine i jednostavnosti!") stradala je, zajedno sa njenim mladalackim dnevnicima, kada je sve svoje rane spise spalila pred vencanje (suprotno od njega koji je njoj vece pred vencanje dao svoje dnevnike da moze da vidi, ono sto bih i ja volela, kakav je mangup pre nje bio:)

Tolstoj je poznavao Sofijinu majku od detinjstva i bili su bliski prijatelji (iako je on, kaze Sofija, bio dve i po godine mladji od njene majke). Oni su se posecivali a takve posete su se dogodile i u to vreme, nakon sto je Sofija dobila diplomu. Verovatno je Tolstoj tako nije video neko duze vreme pa se pri ponovnom susretu zaljubio u tada sesnaestogodisnju devojku. Zaprosio ju je pismenim putem, naposletku, jer je danima u svojim dnevnicima, koje ona voli da navodi, pisao o tome kako je vec lud i da ce se ustreliti ukoliko je ne zaprosi. "Zaljubljen sam onako kako sam mislio da nije moguce biti zaljubljen" pisao je on a onda ona navodi. Veridba je trajala samo nedelju dana da bi se odmah nakon vencanja par zaputio na Jasnu Poljanu. Tada pocinje onaj  osamnaestogodisnji period za koji ona govori da je bio najsrecniji za njih oboje, dok on o njemu govori kao o moralnom sa stanovista gradjanskog, ali i egoisticnom jer se bavio samo slavom, imanjem i porodicom, te raznim s time povezanim zadovoljstvima. No, to govori duhovno probudjeni Tolstoj dok tadasnji mislim da je bio sasvim srecan. U prvim bracnim godinama on je zavrsio Kozake a zatim otpoceo i zavrsio i Rat i mir za koji nije voleo da se naziva romanom; izgleda je pod njenim uticajem tek pristao da se ovo delo izda kao knjiga a ne u casopisima. On bi pisao preko dana, ona je nocu prepisivala, a onda on ujutru opet prepravljao - i tako u krug. Cim bi nesto novo bilo gotovo on bi dolazio do sobe u kojoj se okupljalo domacinstvo (sa njima su zivele i te neke dve tetke) i - citao im svima naglas. Ona narocito nezno govori o tom periodu kada je on bujao od kreativne snage, bio zadovoljan onim sto napravi i radosno delio to sa svima svojima. Kada se citanje zavrsi svirali su klavir - Tolstoj je narocito voleo Hajdna i Mocarta. 

Sofiji se svakako treba diviti jos i tada kada je on bio sasvim normalan - ona je ukupno rodila 13oro dece (!!!) koje je gotovo sve sama i dojila, kupala, podizala i cak vaspitavala, o cemu cu kasnije jos ponesto reci. Pored toga i vodjenja imanja on joj je davao da prepisuje njegove rukopise, sto je ona volela mozda vise od svega, ali joj je oduzimalo i mnogo vremena; na sve to, kasnije, on je na nju prebacio sve svoje poslove, cak i one vezane za izdavastvo, te mu je ona glumila i nekakvog agenta/izdavaca. Na sve to on je u narednom periodu i - da tako kazem -  poprilicno posasavio pa je i o tome morala brinuti. Da ne govorimo o smrti dece - sto one koja su umrla jos kao bebe, sto onih koji su doziveli da poodrastu a zbog cega je i njeno zdravlje- i psihicko i fizicko - veoma bilo narusavano u vise navrata.

No, u tih prvih osamnaest godina ziveli su u svojevrsnoj idili potpuno odvojeni od sveta i zbivanja u njemu. Ona je napisala kako nije zelela nista drugo do da zivi sa likovima iz knjige Rat i mir : volela sam ih i posmatrala kako se zivot svakoga od njih razvija kao da su bili stvarni. Bila je svesna da sluzi geniju i srecna zbog toga; volela je svoje prepisivacke duznosti i patila onda kada je on odlazio u Moskvu a ona mu slala svoje kopije postom : osecala se kao da sam poslala dete uplasena da mu se nesto stravicno moze dogoditi. 1869. godine izasao je Rat i mir; uskoro ce on zapoceti i Anu Karenjinu. O nastanku ove knjige kod Sofije postoji interesantna prica - naime, kako bi zabavila jednu od tetaka poslala je sina, onoga sto je toj tetki bio kumce, da joj naglas cita neke Puskinove price; tetka je zaspala, kumce otislo a knjiga ostala otvorena. Tolstoj je naisao i uzeo da procita deo koji je pocinjao sa "Gosti su pristizali u letnjikovac grofa L-" i rekao "Kako je dobro, kako jednostavno. Prelazi odmah na stvar. Tako treba pisati". Rekavsi jos da je Puskin taj majstor na koga se on ugleda isto vece poceo je da pise Anu Karenjinu. To je bilo 19. marta 1872. godine, kaze Sofija.

Medjutim, to nije bilo srecno vreme kao onda kada je pisao prethodno veliko delo - troje dece i dve tetke umrle su u narednih nekoliko godina a Sofija se takodje razbolela pa cak i kasljala krv. Pri tom, nakon sto je zavrsio prvi deo Ane Karenjine, Tolstoja pocinje da obuzima pitanje obrazovanja. I pored nekih ucitelja koje su imali Tolstojevi su se tada jos trudili da i sami (i vecinom sami) ucestvuju u odgoju svoje dece. On je ucio starogrcki, kako bi i svoju decu naucio a Sofija je bila zaduzena za gotovo sve ostalo - od jezika preko knjizevnosti do crtanja. Narocito mi je simpaticno bilo kako su zajedno preduzeli da uce engleski koji im je oboma bio poprilicno stran; prva knjiga koju su tako zajedno procitali, na engleskom, bila je knjiga Vilki Kolinsa The Woman in White. Kasnije su unajmili i englesku guvernantu pa su i od nje dalje ucili ovaj jezik.

Najgori period njihovog braka, medjutim, otpocinje onda kada su se zarad daljeg obrazovanja dece preselili u Moskvu. Sofija nikada nije prezalila njihov prethodni zivot na Jasnoj Poljani, tu srecnu izdvojenost i mir, koji su u velikom gradu potpuno nestali. Tada pocinje to Tolstojevo duhovno budjenje koje je prvobitno bilo usmereno na pravoslavnu crkvu, da bi zatim sa njom raskinuo, kao uostalom i ona sa njim. Tolstoj tako pocinje postepeno sve vise da okrece ledja porodici i porodicnim problemima, cak i prema obrazovanju dece - koje mu je ranije bilo toliko vazno i donosilo dosta radosti. Rastrzan neuskladjenoscu zivota koji njegova porodica vodi i onog ideala zivota koji pocinje u njemu da se polako definise - on cesto bezi od njih i od grada na Jasnu Poljanu, dok Sofija ostaje u Moskvi i cita anticku filozofiju koja joj pruza izvesnu utehu. Takodje, ona i pise, a neka njena dela su cak i izdata, samo ne pod njenim imenom.

Cak i kada su se mogli ponovo zajedno naci na Jasnoj Poljani promena u njemu je dovela do toga da u njihovom odnosu vise nije moglo biti zajednickog stava, niti izmirenja : on je po ceo dan radio na poljima sa seljacima, vracajuci se u svoj dom nezadovoljan i cak otvoreno preteci da ce da ode od kuce, uzme neku seljanku za zenu i otpocne novi zivot. To je cak i ucinio 1884. dok je ona bila pred porodjajem sa poslednjim detetom. Vratio se, medjutim, ali ne progovorivsi ni rec sa svojom zenom, koja je tog jutra rodila kcer Aleksandru. Doslo je i do toga da se imovina izdeli - Tolstoj je poceo da smatra svaku imovinu za zlo i nije hteo nista sa njom da ima. Tako je 1891. godine ona podeljena na Sofiju i decu - ona nikako nije mogla da se pomiri sa njegovom zeljom da sve razdeli. Sve ove razmirice dodatno je pogorsala nesreca da su prvo izgubili sedmogodisnjeg sina a potom i kcer Masu. U to vreme Sofija priznaje da je vec bila pred potpunim nervnim rastrojstvom a i fizicki poprilicno bolesna. Tada je sebi utehu nalazila isprva u casovima klavira i muzici uopste a potom i u slikanju : napravila je reprodukcije slika iz porodicne galerije koje su u to vreme trazene za izlozbu a potom je slikala pejzaze Jasne Poljane. Uz sve to Sofija je otkrila i ljubav prema fotografiji - nacinila je mnogo fotografija svoje porodice i njihovog imanja a o njenoj tehnici i ostalom moze se citati ovde. Dakle daleko od toga da je ona bila nekakva zaludna zena kojoj je bilo dosadno pa je jedinu zabavu nalazila u tome da maltretira muza.

Da bi se dao pravi sud o svemu onome sto se desavalo u tih poslednjih dvadesetak godina Tolstojeva zivota bilo bi lepo do kraja procitati njegova Secanja a zatim, po mogucstvu, uporedo pratiti njegov i njen dnevnik. Pokazalo se nebrojeno puta kako je istina negde izmedju dve verzije iste price. Mnogi misle da je Tolstoj bio divan covek i produhovljeni starac koga njegova porodica - zena narocito - nije mogla da razume. Cak je veoma dugo Sofija smatrana za nekakvu zlu zenu koju je samo zanimalo materijalno i koja, naviknuta na luksuz, nije mogla da prati Tolstoja, tako produhovljenog u jednom zivotu gotovo apostolskom. Samo sto Sofija niti je bila zla niti naviknuta na luksuz, bar ne u ondasnjem smislu : oni su ziveli poprilicno skromno za svoje grofovske prilike, bavila se i onim sto danas zovemo humanitarnim radom i u svemu podrzavala Tolstoja sem u tom konacnom : otudjenju svake imovine. Cak i takav zivot njemu je bio suvise raskosan i bogat te ga je on na kraju prezirao, kao i njenu brigu i ljubav. Na kraju, kao sto znamo, on je opet utekao, ostavivsi za sobom oprostajno pismo. Ona je pokusala da se utopi, ali su je spasli; on je to cuo i jako plakao ali se nije vratio. Razboleo se, konacno, i umro na stanici Astapovo. Okruzen nekim ljudima koje ona nije volela - kao ni oni nju - jedva su je na kraju pustili do njega, iako je on nju stalno trazio. i prizivao. O svemu ovome ona veoma potresno govori u toj svojoj Autobiografiji. Zivela je jos devet godina na Jasnoj Poljani - koja je delom ustupljena narodu - i umrla 1919. godine.

Kazem - treba najpre cuti i njegovu stranu mada eto i Konrad kaze da te poslednje delove Secanja vise i nije mogao da prati -  taj govor apostola ... ni u njegovom pukom moralisanju, ni u njegovim gestovima osvrtanja i uzmicanja, ni u idealizovanju sirotinje i seljaka, ni u veleposednickoj grizi savesti, ni u njegovom anticivilizacijskom romantizmu. Pa onda jos i dodaje :

Iskustva koja sam ja stekao o sirotinji, o fizickim radnicima, o onima koji su pritesnjeni na samo dno zivota, nisu se poklapala s Tolstojevim tvrdnjama, smatrao sam da su etape misleceg coveka nezaobilazne za sve nas. Ja sam mogao da posvedocim, recimo, da se ovde u Budimpesti,u Erzebetvarosu, kvartu iz miloste nazvanom Cikago, uopblicio sirovi, pucki egzistecijalizam, kafansko, divljacko i bezizgledno osporavanje zivota, ista ona samoca i uzasnutost koja pogadja i nas, relativno ucenije.

Dakle, za sada, dok ne vidim sta on sve ima da kaze, cini mi se da ce meni, kao i Konradu, biti drazi i Tolstoj-gresnik i Tolstoj-mislilac nego Tolstoj-apostol. Jer, kao sto sam vec gore rekla, meni se sve cini da je u jednome trenutku Tolstoj malo posasavio, sto zvuci gotovo bogohulno kada se odnosi na tako voljenog i velikog pisca ali - meni to tako izgleda. Ne bih rekla da je bas sasvim normalno to kako se on ponasao. Propovedati ljubav a onda zanemariti u potpunosti svoju porodicu, najpre decu, izgleda mi jako protivredcno i pomalo lazno. Takvo ponasanje deluje mi kao druga forma samoljublja. Mozda gresim, mozda jednostavno nisam dovoljno duhovno budna ali ne mogu da shvatim te ljude koji zarad svoje duhovne budnosti ili svog osecaja casti ili pak duznosti osudjuju one koji direktno zavise od njih na propast ili zalost. To je pitanje koje se pojavljuje cesto, na razlicite nacine,pa eto i u Lagumu koga sam vec pominjala kod pitanja muza glavne junakinje tj. romantizovanog Svetlaninog oca. Postoji i sasvim drugi nacin koji ja poznajem iz slucaja jednog mog prijatelja Kineza : njegov otac se ozenio, dobio njega i njegovu sestru (mozda i jos po koje dete, ne znam) i sve ih podigao najbolje sto je to mogao. Kada su oni napustili roditeljsku kucu, a on otisao u penziju, odlucio je da postane budisticki monah/isposnik i odvojio jedan deo kuce za sebe i svoje oltare, gde provodi sada dane u molitvi i meditaciji ne ugrozavajuci nikoga.

Koliko sam videla Tolstojeva Secanja ili Ispovesti su kod nas izdali neka izdavacka kuca Cicero, 1993. i sada u skorije vreme LOM pod nazivom Moj zivot. Nadam se da je u ovim izdanjima dat ceo taj spis; zaista ne bih da ponovo ostanem bez Tolstojevih silnih grehova :)

EDIT Samo jos da dodam da se na blogu Yellow Brick Road moze citati (ko jos nije,ako takvih ima) prelep opis posete Jasnoj Poljani ... ovde :)