Prustove magdalenice

A sta su za vas ono sto su za Prusta magdalenice ? Evo otpocela sam svoj projekat citanja Traganja za minulim vremenom Marsela Prusta. Skoro sam citala njegova pisma i,kako to onda lancano cesto biva, nasla da je sada vreme za taj veoma retrospektivan serijal od kog su mnogi odustajali iako sve jednako stoji na svim onim listama najboljih knjiga koje drze do sebe. No, ja vec odavno ne smatram da covek i knjiga treba da budu u nekakvoj ekskluzivnoj vezi, te da je sasvim u redu, pa cak i mnogo prakticnije, ako se cita vise knjiga uporedo. Tako se covek ne zasiti jedne pa sa njom ne odugovlaci naustrb drugih knjiga koje cekaju vec rasporedjuje knjige i njihovo citanje po svom raspolozenju. Posebno kod ovakvih knjiga kod kojih radnja i nije tako uzbudljiva da se cita u dahu mislim da cak i prija da se ona cita onako na kasikicu, mada moram priznati da me je za sada poprilicno obuzela.

No, vec u prvih cetrdesetak strana ovog naseg izdanja dolazi se do tog trenutka kada Prustov junak (u stvari - on sam) umace te magdalenice (ili madalenice) u caj, te dozivljava taj jedan veoma snazan osecaj s jedne strane mira i srece a sa druge spoznaje neke daleke proslosti. Sad, ja sam ionako po prirodi sva retrospektivna i vise gledam unazad no levo, desno i pravo zajedno, te sam i sama stalno u takvoj jednoj potrazi za izgubljenim vremenom, pa me valjda zato jedna takva tematika i interesuje. Stoga sto sam i inace jednom nogom uvek u nekakvoj proslosti, bilo u detinjstvu ili nekom blizem vremenu, ili pak nekom vremenu mnogo pre mene, mojih roditelja, mojih baba i dedova, meni zapravo i nisu potrebne nekakve magdalenice koje bi kao posrednice delovale izmedju moje sadasnjosti i mog sadasnjeg ja i onoga iz proslosti moje ili mojih. Ali sam u isto vreme savrseno svesna da veliki deo ljudi zapravo ne zivi tako i da su za njih ti duhovi proslosti zaista duhovi proslosti, te da onda ponekad, i ne misleci,dozivljavaju uzasno jak i gotovo prepadan osecaj vracanja ili cak naglog odvlacenja u proslost sto ih onda , tako nepripremljene, zatekne i zbuni na neko duze vreme. Ima takodje ljudi koji su otisli iz mesta svog detinjstva, tog arkadijskog polu magicnog polu mitskog vremena i prostora te kada se u nekom trenutku u taj prostor,te ulice, parkove, kuce i klupe vrate dozive neku ekstazu kakva meni moze biti znana samo u malom jer sam veoma cesto na svim tim mestima, cak i sada kada vise ne zivim u Beogradu. Potrebno je odstojanje, potrebno je nedostajanje i jedno nerazmisljanje da bi doslo do te katarze kao kod Prusta, koji su potpuno nemoguci tim stalnim lovcima na proslo kao sto sam ja. Ali ga razumem, opet, jer te male ekstaze prepoznavanja i ganuca ipak dozivljavam na mestima gde ne boravim tako cesto ili kada me prepadne neko secanje koje nije toliko kod mene eksploatisano, prozivljeno i iskorisceno mnogo puta.

No, razmisljam sada sta bi bile moje magdalenice. A opet je i razmisljanje o tome vec pogresno jer je sa magdalenicama stvar da su okidac nehoticnog secanja a ne secam se takvog kod sebe, sve su to uglavnom bila neka moja prizivanja. I sam Prust kaze u jednom pismu : U tom tipu dojmova ... veseli to sto su istovetni u razlicitom trenutku pa nas prenose izvan vremena, covek ih oseca kao vecne. Osim toga njihova iznenadna narav razlog je njihove apsolutne istine, razum se tu ne uplice. Tako da bi bolje, istine radi, bilo upitati i A sta su vase razumom prizvane magdalenice ? ali to nekako smesno zvuci pa cu ostaviti tako kako je. Dok razmisljam o mojim razumnim magdalenicama prekucacu ovde citav taj deo kod Prusta, jer mi je vrlo lep, a onda dole pokusati da napravim neki svoj spisak.

   Nalazim da je vrlo razlozno keltsko verovanje da su duse onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nizem bicu, u nekoj zivotinji, biljci, nezivoj stvari, odista izgubljene za nas do onoga dana, koji za mnoge nikada i ne nastupi, kad se desi da prodjemo pored drveta, da dodjemo u posed predmeta u kome su one zatocene. Tada one ustrepte, zovu nas, i cim ih prepoznamo, madjija je zbrisana. Izbavili smo ih, pobedile su smrt i vracaju se da zive s nama. 

   Tako je i sa nasom prosloscu. Zalud nam trud da je dozovemo, svi napori uma uzaludni su. Ona se krije izvan njegovog kruga i domasaja, u nekom materijalnom predmetu (u osecaju koji bi taj predmet izazvao u nama), a mi i neslutimo koji je to. I zavisi od slucaja hocemo li na taj predmet naici pre no sto umremo ili se necemo sresti sa njim. 

   Bilo je tome vec vise godina kako sve ono iz Kombrea sto nije bilo pozorje i drama mog leganja u postelju nije vise postojalo za mene, kada mi je jednog zimskog dana, kad sam se vratio kuci, moja mati, videci da mi je hladno, predlozila da popijem, protivno mom obicaju, malo caja. Isprva sam odbio, pa sam se, ne znam zasto, predomislio. Ona naredi da se donese jedan od onih punackih kolacica zvanih magdalenice, koji kao da su izliveni u prugastoj ljusturi skoljke. I ubrzo sam, mahinalno, utucen sumornim danom i izgledima tuzne sutrasnjice, prineo usnama kasicicu caja u koji sam umocio, da se razmeksa, parce magdalenice. Ali u casu kad mi je gutljaj pomesan s mrvicama kolaca dodirnuo nepce, prenuh se obrativsi paznju na nesto sto se, neobicno, zbivalo u meni. Neko slatko milje bese me obuzelo, bez ikakve predstave o uzroku. Od njega su mi smesta zivotne mene postale ravnodusne, porazi u zivotu bezopasni, njegova kratkoca samo prividna, jer me je to milje, kao sto to biva s ljubavlju, ispunilo jednom dragocenom sustinom : bolje reci, ta sustina nije bila u meni, ona je bila ja. Prestao sam se osecati nikakav, podlozan okolnostima, smrtan. Odakle li mi je mogla doci ta mocna radost ? Osecao sam da je ona povezana s ukusom caja i kolaca, ali da ga beskrajno prevazilazi, da nece biti da je iste prirode. Odakle je potekla ? Sta li znaci ? Kako je dokuciti ? Popijem jos jedan gutljaj, u kome ne nalazim nista vise nego u prvom, pa treci, koji mi pruza manje nego drugi. Vreme je da se zaustavim, moc napitka kao da slabi. Jasno je da istina koju trazim nije u njemu, nego u meni. Napitak ju je u meni probudio, ali on nju ne poznaje i moze samo u nedogled da se ponavlja, sa sve manje i manje snage, jedno te isto svedocenje koje ne umem da rascitam i koje zelim da bar mognem ponovo potraziti i naci u njemu netaknuto, na mom raspolaganju, kroz koji casak, radi odlucnog razjasnjenja. Spustam solju i obracam se svom umu. Na njemu je da pronadje istinu. Ali kako ? Teska neizvesnost, kad god se um oseca prevazidjen samim sobom; kad je on, istrazivac, u isti mah i tamni predeo po kome treba da traga i gde mu sve njegovo umece ne sluzi nicemu. Da traga ? I ne samo to : da stvori. Suocen sa necim cega jos nema i sto samo on moze da stvori pa da unese u svoju svetlost.

   Ponovo se pocinjem pitati sta je moglo bito to nepoznato stanje sto nije pruzalo nikakav logican dokaz, nego ociglednost, da jeste sreca, ociglednost da je stvarno i da pred njegovom stvarnoscu druga stanja iscezavaju. Hocu da pokusam da se ono ponovo javi. Vracam se u mislima na trenutak kada sam stavio u usta prvu kasicicu caja. Nailazim na isto ono stanje, bez neke nove jasnoce. Zahtevam od svog uma jos jedan napor, da jos jednom povrati osecaj koji izmice. I da nista ne bi prekinulo zalet kojim ce on nastojati da ga ponovo domasi, uklanjam svaku prepreku, svaku drugu predstavu, zasticavam usi i paznju od sumova iz susedne sobe. Ali osecajuci kako mi se um bezuspesno zamara, sada ga, naprotiv, prisiljavam da sebi pruzi predah koji sam mu uskracivao, da misli na nesto drugo, da se povrati pre poslednjeg pokusaja. Pa i po drugi put stvaram cistinu pred njim, ponovo stavljam preda nj jos svez ukus onoga prvog gutljaja i osecam kako u meni uzdrhtava nesto sto se pokrece, sto bi htelo da se uspne, nesto sto bi se oslobodilo sidra, na velikoj dubini; ne znam sta je to, ali to se polako penje; osecam otpor i cujem zubor prevaljenih rastojanja. 

   Jamacno, to sto treperi tako u dnu mog bica, to mora biti slika, vizuelno secanje, koje se, povezano s tim ukusom, upinje da prateci ga dopre do mene. Ali ono se otima suvise duboko, suvise nerazgovetno; jedva da opazam neodredjeni odblesak u koji se stapa neuhvatljivi vrtlog uzmucenih boja; ali ne mogu da razaberem oblik, da od njega zatrazim, kao od jedinog moguceg tumaca, ad mi prevede svedocanstvo njegovog istovremenog, njegovog nerazdvojnog pratioca, ukusa, da zatrazim da me obavesti o kakvoj se osobitoj okolnosti radi, o kojem doba iz proslosti. 

   Hoce li izroniti na povrsinu moje jasne svesti to secanje, taj nekadasnji trenutak koji privlacna moc jednoga drugog, istovetnog trenutka dosla da prizove izdaleka, da probudi, da uzburka u dubini moga bica ? Ne znam. Sada vise nista ne osecam, zaustavljen je, mozda opet potonuo; ko zna hoce li ikad ponovo isploviti iz svoga mraka ? Moram deset puta iznova da zapocnem, da se nadnosim na njega. A svaki put mi malodusnost, koja nas odvrati od svakog teskog zadatka, od svakog vaznog posla, savetuje da se ostavim toga, da popijem caj misleci prosto o svojim danasnjim brigama, o sutrasnjim zeljama, koje dopustaju da bez po muke po njima prebiramo.

   No odjednom se secanje ukaza preda mnom. Taj ukus bio je ukus malog parceta magdalenice koju mi je nedeljom ujutru, u Kombreu (zato sto u taj dan nisam izlazio iz kuce dok ne bi bilo vreme da se podje na misu), tetka Leoni, kad bih otisao da joj pozelim dobro jutro u njenoj sobi, davala zamocivsi ga prvo u svoj caj ili u lipov tej. Prizor magdalenice nije me podsetio ni na sta dok je nisam okusio, mozda zato sto sam ih otada cesto vidjao, ne okusivsi ih, na policama kod kolacara, pa se njihova slika odvojila od onih dana u Kombreuda bi se povezala s drugima, nedavnijim, a mozda i zato sto od tih uspomena tako dugo napustenih izvan pamcenja nista ne bese prezivelo, sve se rasturilo; oblici - pa i izgled male kolacarske skoljke, tako masleno culne pod svojim strogim poboznim naborima - behu se raspali, ili , usnuli, behu izgubili snagu za uzlet koji bi im omogucio da dospeju do svesti. Ali kad iz neke davne proslosti nista ne postoji vise, posle smrti bica, posle unistenja stvari, jedini, krhkiji ali dugovecniji, nematerijalni, istrajniji, verniji, miris i ukus ostaju jos dugo, kao duse, da pamte, da cekaju, nadaju se, na rusevinama svega ostalog, da nose bez klonuca, na svojim gotovo neopipljivim kapljicama, ogromno zdanje uspomene.

   I cim sam prepoznao ukus parcenceta magdalenice zamocenog u lipov tej sto mi ga je davala tetka (iako jos nisam znao, i morao sam odloziti za mnogo kasnije da to otkrijem, zasto me je to secanje cinilo tako srecnim), velika siva kuca sa ulice, gde je bila njena soba, smesta se prikljucila kao pozorisni dekor malome paviljonu koji je gledao na bastu a bio dogradjen uz njen straznji deo, za moje roditelje (ono krnje krilo koje sam dotad jedino vidjao u secanju); a sa kucom i grad, od jutra do veceri, i po svakakvom vremenu, trg na koji su me slali pre rucka, ulice kuda sam isao u kupovinu, putevi kojima smo isli kad je bilo lepo vreme. I kaogod u onim igrama kojima se zabavljaju Japanci, kad u porcelanski canak pun vode potope komade dotad bezoblicne hartije, koji se, cim se zamoce, razvlace, izvijaju, oboje, bivaju raznoliki, postaju cvetovi, kuce, likovi, uobliceni i prepoznatljivi, isto je tako sada sve cvece iz nase baste i cvece iz parka g. Svana, i lokvanji na Vivoni, i cestiti seoski svet i njihovi mali stanovi, i crkva i ceo Kombrei njegova okolina, sve je to, uoblicavajuci se i ocvrscujuci, izronilo iz moje solje caja. 

Tako je to sa Prustom i magdalenicama. Mislim da, licno, nisam dozivela bas ovakvo vaskrsavanje citavog jednog dela zivota najednom i nehotice. Mislim da mi je to i nemoguce, s obzirom koliko sam stalno u dodiru sa njom, koliko je vaskrsavam i proucavam parcence po parcence. No, ima onih stvari koje me svakako vracaju u proslost ili, barem,bi to mogle kada bih do njih dosla. Do nekih i jesam, poput Linolade, koja je nekada bila Kinderlada, ali je zbog sada stalne njene upotrebe a i onog neceg sto ipak nedostaje sada vec izgubila tu moc. Takodje to vazi i za Cokolino, za kojim sam godinama, ako ne i decenijama zudela i sve mastala o vremenu kada smo u prozoru drzali sastavljene kartonske ververice koje su isle uz papicu, a koje je mama nekada i sakrivala, nije htela sve odjednom da nam da, pa sam jos i mnogo kasnije u nadi pretrazivala ladice trazeci neke od tih skrivanih tabli s vevericama i veveranima. Medjutim, takodje zbog vrlo ceste upotrebe i Cokolino je izgubio dosta od te svoje moci a i veverice vise ne daju. Medjutim ono sto mislim da jos ima sanse da me baci u taj neki Prustovski zanos jesu oni napici slicni kakau,mislim Krasovi, sa ukusima banane i jagode. Njih jos nisam imala prilike ponovo da probam.

Onda, tu je i miris kada se tata vrati sa puta koji sam potpuno iznebuha osetila pre par meseci u sobi. To je vrlo osobit miris i trebalo mi je vremena da se setim od cega se sastoji i da su to pomesani mirisi Fa sapuna, kojih tada jos nije bilo kod nas, pa je tata donosio iz Italije, i kinder jaja. Ta dva mirisa kada se spoje dobije se vrlo jedinstven miris kad se tata vrati s puta, uz mozda jos dodatak mirisa novih stvari, jer je tu uvek bilo i poklona. 

Zatim tu je i miris i ukus soka od zove koji je nasa baka pravila. To vec stvarno dugo nisam osetila i razneze me vec i samo cvetovi zove kao i poneki trag pravog ukusa tog soka i onoj Fanti sokati ili kako li se vec zove. Ne znam zasto mi se secanje toliko zalepilo bas na sok od zove kada je ona pravila i sok od visanja. Valjda mi je ta alhemija pravljenja soka od zovinih cvetova delovala mnogo misterioznije nego od polodova visnje. Ili je bilo neobicnije - kasnije sam shvatila da taj sok od zove nisu bas svi imali prilke da probaju. Ne znam. Tek, taj sok kada bih sada uspela da ponovo probam, sigurno bi me vratio istog trenutka u njenu ulicu, njen stan i kuhinju. 

Ono, medjutim, sto Prust nije poznavao ili je tada tek bilo u zacetku, jesu neki mediji koji sada izuzetno potpomazu secanje, najpre fotografija a zatim i video zapisi, licni i televizijski. Dakako, fotografija je vec postojala i u njegovom detinjstvu, te imamo one presmesne njegove fotografije sa ogromnom masnom oko vrata koje je nacinio Nadar, od kojih je jedna gore. No, to je jos uvek bilo svecana prilika - fotografisati se, odlaziti dakle u fotografski studio i dati da se izradi jedna ili vise fotografija bilo je neredovno i o nekim svecanijim prilikama. Do mog detinjstva, a svakako i mnogo ranije, to se malo liberalizovalo pojavom onoga sto ljupko nazivamo idijoti sa kojima sada svaka susa ume lako da pravi fotografije i zabelezava svoju stvarnost. Pa opet, cak i u vreme mojeg detinjstva to nije bilo tako cesto. Trebalo je te slike onda davati da se izrade, sto je ipak kostalo, a i film je imao onih u proseku 36 snimaka. Tako da se opet pretezno slikalo za rodjendane, nove godine ili na letovanjima, sa razlikom da je sada to bivalo za svaki rodjendan, novu godinu i letovanje. Sada medjutim kada su izradjivaci slika naveliko izbaceni iz jednacine jer mozemo lepo sve gledati na kompjuteru, cak i bolje jer su fotografije vece a ne zauzimaju ni mesta, niti skupljaju prasinu, i kada nasoj nezasitosti u potpunosti mozemo udovoljiti nestankom filma u aparatima, stvarno je sasvim moguce, a mnogi to i rade, zabeleziti gotovo svaki dan, svaki cas svog zivota. Isto je sad vec i sa kamerom i video snimcima. Tako da sada, vise nego ikada pre, zabelezavamo pomamno svoju sadasnjost tako da je veoma tesko da ce nasa deca uopste i imati neku izgubljenu proslost.  

No, ti video zapisi, ovaj put televizijski, su me nedavno zaista bacili u stanje slicno ovom Prustovom kada sam na  you tube-u pronasla gotovo sve spice i poneke epizode onoga sto je nekad bio skolski obrazovni program. Neko ko je isto ovoliko nostalgican, a verovatno i vise, postavio je tako emisije ili bar spice emisija Kolaricu Panicu, Branka Kockice, Smogovaca, Mikijeve radionice, Opstanka, pa onda i svih onih crtanih filmova koji su uvek isli - Toma i Dzerija, Laleta aligatora, Pere Detlica, Pink Pantera, Viteza Koje i mnogih drugih. Jedino sto nisam nasla, a sto sam vec jednom pomenula, jeste Carobna frula sa onim klincem Maksicem, te prirodnjaka Belamija. Tu su takodje i oni crtani koji su isli nedeljom uvece, u ono posebno vreme kada je divotni vikend skoro istekao i blizi se groze puna radna nedelja ali ima se jos to malo vremena koliko traju Tarzan, Sport Bili, Strumfovi, Snorkijevci, Mece Dobrici, Bonboncici, dok se posle Dnevnika i reklama (a neko je postavio i te stare reklame !) islo na spavanje u sveze presvucenu posteljinu, okupani i oprane kose. Sve je mirisalo na decji sampon (moram uskoro njusnuti Kosili, te onaj bebi sapun), peglanje i pomenutu cistu posteljinu. Kasnije su se ovi poslednji trzaji vikenda produzili i na seriju, mislim da je za nas Vuk Karadzic bio prvi a onda je usledio Bolji zivot, sa kojim su ti poslednji momenti vikenda dobijali na jos vecoj tugaljivoj patetici zbog samoubilacke pesme iz spice, i mnoge druge serije. Muzika iz Brankove spice i ona -vec zaboravljena te slicna pomalo magdalenicama - iz Kolaricu panicu su me vratili toliko snazno u predskolsko pa onda i skolsko doba da sam na momenat mogla pomisliti da sam tamo, tada. 

Kada smo vec kod tih zvukova koji vracaju u proslost i nedelje kao dana koji je uvek bio tako lako prepoznatljiv po osobenoj snenosti i tisini u celom gradu, zvuk koji ma koliko puta cula nepogresivo svaki put vraca u proslost jeste zvuk gugutki.  Taj specifican njihov zov, nacin oglasavanja, toliko je bio prisutan kroz gotovo celo moje detinjstvo da i dan danas na mene ima efekat smirenja i srece. Cak i posle shvatanja da one u velikom broju zive na grobljima; cak i posto su groblja postala strasna mesta. To je zvuk mira i mirom ispunjenog bitisanja prozetom sve nekim lepim stvarima. Te su nase gugutke zivele pod kuhinjskim prozorom na drvetu koje je nekada postojalo a gde je sada trzni centar. Otkako nema drveca nestalo je i gugutki a mi smo ih uvek hranili na prozoru pa su mi nedostajale. Sada evo ih ovde, u Novom Sadu. Tu jos uvek ima drveca pod prozorom i one se gnezde odmah ispod naseg. Ove godine, medjutim,odlucile su se za sledeci korak te su naselile sanduke za cvece na kuhinjskom prozoru. Tu jos nista nisam sadila, izniklo je nesto zeleno i par strumfovskih cvetova samo  a ja ga nisam dirala jer bolje i zeleno nesto nego nista. Tu su oni smestili prvo jedno a potom i drugo svoje jaje i iako smo imali par incidenata kada su pobegli prestravljeni (jednom Gea skocila na prozor, drugi put sam pokusala da im dam hrane :) ipak su se svaki put vracali gugutka i njen muz, donoseci grancice i praveci nekakvo gnezdo. Apparantly,kako se saznaje na internetu, gugutka sedi na jajima nocu a njen muz danju. Mozda je i tako no meni se cini da se cesce smenjuju a nekada su, iako retko, i oboje tu. Nemoguce ih je razlikovati, isti su potpuno, pa ja ipak, posle par dana medjusobnog merkanja umisljam da mogu da ih raspoznam :) Nisam medjutim znala da su te gugutke dosle ovamo relativno skoro te da su mozda vec nase bake prve rasle sa tim zvukom oko sebe - podaci se razlikuju oko dekade ali se sve svodi na to da su one dosle tek pocetkom 20. veka na ove prostore iz Turske. Do Nemacke su dosle tek 1945. a Ameriku tek sada u poslednje vreme naseljavaju. Nekako sam bila zamisljala da su one ovde oduvek.

I, da za sad zavrsim, moram pomenuti pored Cokolina, Linolade, zove, Fa sapuna i kinder jaja, starih crtanih filmova i serija (o kojima drugi put), Branka kockice i gugutki (a treba dodati svakako i princes krofne, ali one iz kutije) - miris balona. Bas sam pre neki dan pomislila kako me ovaj deo godine neodoljivo podseca na balone, ali ne bilo koje balone vec bas one koje je jedna starija Ciganka prodavala na Kalemegdanu, tamo preko puta paviljona Cvjete Zuzoric, gde staza silazi ka Zooloskom vrtu. Na putu do Zoo-a bilo ih je jos, s vremenom sve vise. To su bili oni divotni baloni koje sam uvek jednako zarko zelela a koje sam u vrlo davnom detinjstvu verovatno par puta i dobila, koji, ogromni, imaju to neko zrnevlje u sebi pa proizvode zvuke a zakaceni su nekom rastegljivom vrpcom. Ti baloni jace mirisu na gumu od obicnih. Takodje ti ljudi prodaju i druge divne gumene i plasticne stvari koje smo sa ceznjom posmatrale najcesce bas kada smo i isli sa tatom u Zoo jer inace na tu stranu Kalisa nismo toliko cesto isli, valjda zato jer je uspon posle pretezak za decu. Ono sto je posle tih balona bilo najpozeljnije jesu bocice sa sapunicom za pravljenje mehurica. Mislim da smo jednom zapravo i dobili to ponovo, mada vec veliki. I sada imam sapunicu i izludjujem Geu njima. Ali i o njima sam namerila neki drugi put.