Novine i parada labudova

Volim da citam novine i veoma sam nesrecna sto, iako to tako ne izgleda uopste, one zapravo izumiru polako. Naizgled ima ih sve vise i kada se prolazi pored krcatih trafika ili jos vise - pored ulicnih kolportera - prosto zbuni coveka koliko raznih novina ima, sto dnevnih, sto nedeljnih ,sto mesecnih. Cak i one, za nase drustvo, najbizarnijih - poput onih posvecenih iskljucivo kosi ili onih o jahtama ili golfu, za koje ne mogu ni da smislim da kupuje vise od, recimo, petoro ljudi, ipak imaju po vise razlicitih izdavaca. Naravno, onih zenskih casopisa kao i onih sto se zenskim smatraju - poput casopisa o kuvanju, uzgajanju cveca ili sredjivanju stana - ima daleko najvise, valjda stoga sto se smatra da smo mi zene najlabilnije i najspremnije da budemo zavedene sarenim naslovnicama, kao svrakice a onda nas jos mame i raznim poklonima u njima. Pa ipak, i pored tog mnostva, novine polako ipak izumiru. Sve vise se citaju njihova internet izdanja koja imaju dve veoma bitne prednosti : besplatne su i posle se ne povlace po kuci. I ja takodje, ujutru, pogotovo uz kafu, prelistavam tako te pikselozne novine. Ono sto me zanima mogu prebaciti u word, a slike skinuti. To takodje ne zauzima mesto. Pa ipak, nije to isto nista vise no citati elektronske knjige, koje jos uvek jedva da koristim. Nezivo je, bez mirisa i taktilne vrednosti, nekako sterilno i impersonalno. Sada za par minuta moze se preleteti preko svih znacajnijih dnevnih novina. Ranije je kupovina novina bila cin svesnog izbora kojim se covek identifikuje i cak salje odredjene signale o sebi onima koje sretne. Zna se ko cita Politiku a ko Kurir isto kao sto se zna ko odvaja novac za National Geographic a ko za NIN ili ne daj Boze Svet. Ono sto covek od novina nosi pod miskom moze tako reci o njemu dosta isto koliko i CD u player-u ili pak knjige koje, mozda, kupi. Ne samo to, sto sada vise kupovina novina nije vise taj identifikacioni cin, vec se gubi i taj kontakt pri kupovini, sam cin odlaska po novine. Da ne govorimo o mirisu sveze stampe i osecaju jos neprelistavanog, uredno slozenog papira u rukama. Ne smeta mi olovo, niti to sto se gomilaju posle po kuci, i dalje ih volim. Jedino sto vidim kao pozitivno u verovatnom nestanku ovog medija u buducnosti jeste cuvanje drveca koje na ovaj nacin uzalud tratimo. Jer, dnevne novine umiru zalaskom sunca i postaju podloga za ljustenje krompira. Cak se ni prozori vise ne peru njima sada kad postoje one magicne krpe i tecnosti specijalno napravljene za tu svrhu. Pa ipak, i pored svega, to je ritual. Kod nas su se uvek kupovale novine i mislim da ce mi ta navika zauvek opstati, iako u smanjenom vidu : tata kupuje novine svaki dan i usko su vezane bile za popodnevnu kafu, onu posle rucka, kad on dodje s posla. Sada kada je u penziji vezane su za jutro, kao nekada vikendima. Cim smo malo porasli tim vikendima tata nam je dopustao da idemo po novine i burek. Cak i u najgorim onim godinama novine su se nekako kupovale, ono sto se kaze Za hleb i Politiku uvek se ima novca te su tako nasa baka i njena komsinica zajedno kupovale novine i na smenu citale jedna pre a druga posle podne.

Kod nas su se uvek kupovale razlicite novine. Baka je uvek, neizostavno, kupovala bas Politiku dok je tata voleo da flertuje i sa onim kaubojskim novinama, kao sto i sada radi, da bi video sta oni pisu i onda stvorio kompletnu sliku o nekom dogadjaju. Nas decu su vec u obdanistu i prvim razredima skole pokusavali da navuku na tu naviku citanja novina sa Zekom a potom i Tik-Takom koje smo primali u skoli. Jako sam volela taj osecaj da i ja imam svoje novine mnogo vise nego onaj pokusaj Politike cetvrtkom sa decjim novinama koje su mi uvek bile bezvezne a i neprivlacne bas stoga jer su bile zavisne od tih odraslih novina. Van skole, dakle daleko vise, voleli smo Mikijev zabavnik i Mikijev almanah, koje sam kupovala i skupljala cak i onda kada sam vec odavno poodrasla. Ne samo sto sam volela te Diznijeve stripove o patkama i misevima vec i osecaj protoka vremena koji su oni davali jer su uvek pratili godisnja doba, praznike i raspuste na svojim naslovnim stranama i u unutrasnjosti. Naravno, najvise sam volela i najduze cuvala novogodisnje brojeve koji su isto toliko bili znacajni za stvaranje atmosfere praznika kao i jelka i pokloni ispod nje. Kada sam malo porasla, ali i dalje uporedo sa Mikijevim zabavnikom, kupovala sam redovno Cao a potom i Bravo, Pop Rock i Pop Corn koje nista nisam razumevala na tom nemeckom ali su se dobijali posteri, slicice i isecale slike poznatih i voljenih pevaca i glumaca. Naravno, tu je bio i Politikin zabavnik koji smo medjutim redje kupovali ali nam je njih donosio teca.

Danas D. i ja veoma racionalno kupujemo novine jer on nije rad, a u tome ga i podrzavam, da svaki dan daje novac na ono sto se moze procitati i online. Posto on ne kupuje Svet kompjutera niti kakve sportske zurnale, napravili smo kompromis i oko onoga sto cu ja kupovati. Neizostavno tu su Novosti sredom, zbog kulturnog dodatka, kao i Politika subotom iz istog razloga. Miljenko Jergovic je bas u jednoj emisiji pricao kako je divno to sto kod nas jos opstaju ti kulturni dodaci jer su u Hrvatskoj vec odavno izumrli. Ne bih znala reci ali za mene su ti kulturni dodaci veoma dragi deo nedelje. Ima tu mnogih pametnih osvrta na sve vrste umetnosti, lepih intervjua i prikaza knjiga ali takodje umeju biti i dosta smesni i zabavni kada se krenu umetnici i/ili kriticari svadjati oko neceg. Skoro se Sobajic tako svadjao sa proslogodisnjim kustosima/kuratorima Oktobarskog salona a sada se vec nekoliko nedelja prepiru oko Kokanove Kose. Svasta se iz tih svadja ima cuti i nauciti a u svakom slucaju cu radije citati takve polemike nego one vezane za politiku ili crnu hroniku. Padnem i ja cesto na sve one stanouredjivacke sarene novine, dobije se tu i dobrih ideja samo sto me jako iznervira kada prezentuju stvari do kojih covek ovde ne moze doci, kao i one uradi sam rubrike koje se uglavnom sastoje iz nekig items-a koje vecina ljudi ipak nema pri sebi. Tako kazu na primer uzmite staru staklenu flasu od mleka (u kom veku vi ljudi zivite i gde da nadjem staru staklenu flasu za mleko!?) i onda finim cetkicama razlicite debljine povucite linije bojama za staklo (mislim, cetkice se daju kupiti ali boje za staklo mi bas ne leze svuda po kuci a prilicno su skupe) i iscrtajte po sablonima zeke i mede (a gde cu naci sablone zeka i meda niko se ne pita) i onda jos zataknite kukavicja pera (na primer, sve sam to izmislila ali se svodi na to da bi se nesto trebalo i uloviti). Na kraju, kada se sve sabere, nista od tog materijala covek nema u kuci i lakse mu je da lepo kupi gotovo,sve iako voli da pravi sam. Medjutim ono sto neizostavno kupujem svakog meseca i bez cega jednostavno ne mogu jeste Yellow Cab, kog se nisam odrekla ni onda kada je poceo da se kupuje a ne uzima besplatno. I sad, i tu ima jos uvek cak i besplatnih takvih pregleda poput Singidunum Weekly ili City casopisa ali to jednostavno nije to. Ne kazem ja da su ti casopisi losi ali u odnosu na zuti YC deluju kao pamfleti, no offence intended. Sve mi se kod YC svidja, i vizuelni identitet i preglednost i rubrike i urbanost, jedino sto im zameram jeste sto su ukinuli one 2 (!) strane posvecene Novom Sadu. Dakle mogu ziveti bez svih onih saveta kako da se smrsa 10kg za 3,5 dana i koliko kojih vitamina treba unositi te kako sigurno znati da li je on taj, ali bez YC-a ne mozem.

I onda labudovi sa kojima nije lako tek tako uociti vezu u ovom trenutku price, ali oni su me inspirisali da blog o novinama preduzmem. Naime, pre neki dan procitam ja kod Prusta sledece, a to je Svanovo misljenje : Ja zameram novinama sto nam svaki dan vezuju paznju za beznacajne stvari, dok samo tri - cetiri puta u zivotu procitamo neku knjigu u kojoj ima stvari od bitnog znacaja. I u principu se slozim. Medjutim, ima beznacajnih stvari i beznacajnih stvari : na primer poprilicno je beznacajno za sve nas vest iz jutrosnjih novina da su Andjelina i Bred obisli Sarajevo i Crnu Goru, kako se saznaje iz naslova, a dalje od toga nisam ni citala. Medjutim u istim tim novinama je i foto-vest o paradi labudova u Kanadi. E sad, i to je poprilicno beznacajno za nase sveukupne zivote ali, za razliku od A&B vesti, koja nam stvarno ne nudi nista, ovde ipak ima neceg. Prvo, vec mi je i sam naslov - parada labudova -  izmamio osmeh. Onda mi je slika tih labudova izmamila jos jedan osmeh i vec sam bila u stanju dragosti, a vec je to dosta od dnevne stampe za jedan dan. Ali, ima tu jos i to sto sam nesto naucila. Naime, znala sam ja da su Amerikanci i Kanadjani pokrali imena mnogih evro gradova sa ili bez onoga New ispred, znam cak i da postoji par Beograda tamo, a o Venecijama i slicnim gradovima da se i ne govori, ali da postoji Stratford nisam znala. Ocigledno blizu Ontarija postoji mesto Stratford i tamo se svake godine izvodi ta parada labudova, valjda na Uskrs, a time se obelezava dolazak proleca. Kako te ptice pristaju na to ne znam ali oni njih sprovode od zimskog prebivalista ka reci sve uz muziku i mnostvo koje se tu skupi. Ali, pomislila sam, barem nemaju i reku Ejvon, kad, sto mu cevapcica, imaju i to, te su zaista i oni Stratford upon Avon, kaogod sto je Sekspirova varosica u Engleskoj. Eto sad, ukrali su ne samo ime grada vec i ime reke a mogla bih se zakleti da bi se nasao i neko ko se zove William Shakespeare u komsiluku. Poenta : jos uvek se nesto moze naci i medju beznacajnim stvarima, a ima, dakako jos uvek, i znacajnih.

Momo Kapor je medju poslednjim stvarima koje je publikovao napisao divnu Pohvalu novinarima. I ja sam za novine i uvek cu biti. Samo treba izabrati labudove i kulturne dodatke umesto raznih jesu-nisu-raskinuli-Seka Aleksic-farma-velikibrat stvari. Momo :

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka

odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.

Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera.


Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.


„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar.
Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju.
Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović.
Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan.
Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”.
Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu.
Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.


Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.


Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.


Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.


Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.