Djordjo Vazari (i ja:) o Rafaelu

Priroda ga je poklonila svetu kada je, pobedjena od ruke Mikelandjela Buonarotija, zelela da u osobi Rafaela istovremeno bude pobedjena i umetnoscu i lepim ponasanjem. I zaista je najveci deo predjasnjih umetnika bio od prirode sklon nekim ludostima i surovostima, usled kojih ne samo da su bili nastrani i cudljivi, vec je to bio i razlog sto se kod njih cesce srecu mrak i tama poroka nego svetlost i sjaj onih vrlina koje ljude cine besmrtnima; razumljivo je da su u Rafelu, naprotiv jasno zasjale najredje vrline duha, pracene sa toliko ljupkosti, ljubavi ka nauci, lepote, skromnosti i najlepseg ponasanja, da bi bile dovljne da sakriju i najruzniji porok i najvecu sramotu. Stoga se sigurno moze reci da oni koji su obdareni tako retkim darovima, kao Rafaelo da Urbino, nisu samo ljudi nego, ako se sme tako reci, smrtni bogovi; sem toga, da se oni ostavljaju ovde medju nama, zahvaljujuci svojim delima slavno i postovano ime, na nebu mogu nadati nagradi dostojnoj njihovog rada i zasluga. 


Rafaelo se rodio u Urbinu, vrlo poznatom mestu Italije, 1483. godine, na Veliki petak u tri sata posle ponoci, od oca Djovanija Santi, koji nije bio narociti slikar, ali covek zdravog razuma i sposoban da uputi sinove pravim putem, koji na nesrecu njemu u mladosti nije imao ko da pokaze. ... kada je odrastao, poceo je otac da ga poducava slikarstvu, primecujuci njegovu sklonost ka toj umetnosti, kao i lep stvaralacki dar; nije proslo mnogo goina kada Rafaelo, jos decak, postade od velike koristi ocu u mnogim radovima koje je izvodio u drzavi Urbino.


Najzad, ovaj dobri i nezni otac, svestan da sin nema gotovo vise sta od njega da nauci, odluci da ga odvede Pjetru Perudjinu, koji je, prema onome sto su mu govorili, zauzimao prvo mesto medju tadasnjim slikarima. ... Pjetro je, videvsi Rafaelov nacin crtanja, lepo ponasanje i navike, doneo o njemu sud koje je vreme potvrdilo delima. Vrlo je znacajna stvar da je Rafaelo, uceci u Pjetrovoj skoli, verno u svim stvarima podrzavao njegov nacin, da se ucenikove kopije nisu mogle razlikovati od originala ucitelja ...

Autoportret, Pjetro Perudjino                                                             Portret Pjetra Perudjina, Rafaelo

Kada je stigao, grad mu se nije manje dopao nego ta dela koja su mu izgledala bozanstvena, i Rafaelo odluci da onde ostane neko vreme; sprijateljivsi se sa nekolikim mladim slikarima, medju kojima su bili Ridolfo Girlandajo, Aristotile San Galo i drugi, postade u gradu vrlo postovan, a narocito ga je cenio Tadeo Tadei, koji je zeleo da mu Rafaelo bude stalan gost u kuci i za stolom, jer je uvek bio naklonjen darovitim ljudima. Rafaelo, koji je bio olicena ljupkost,ne zeleci da u ljubaznosti bude nadmasen,naslika za Tadea dve slike na kojima se raspoznaje Pjerov nacin rada i onaj koji je, usavrsavajuci se, stekao kasnije,o cemu ce jos biti govora; ove slike se jos i danas nalaze u kuci Tadeovih naslednika. Rafaelo je, takodje, bio u velikom prijateljstvu sa Lorencom Nazijem, za koga je, posto se tih dana ozenio, naslikao Bogorodicu kako drzi dete izmedju nogu, kome mali sv. Jovan sav radostan pruza pticicu na veliko zadovoljstvo i jednog i drugog.

(to je ova prelepa Bogorodica de Cardelino tj. Bogorodica sa cesljugarom, koja je jako nastradala 1547. kada se srusio deo Nazijeve kuce. Vec je ocigledan uticaj Leonarda sa cijim se delima Rafaelo susreo u Firenci i koja je pomno studirao i ucio iz njih ali i Mikelandjela u Skulpturalnom tretmanu tela, narocito decaka. Sv. Jovan dodaje Hristu cesljugara i to sve, kako Vazari kaze, deluje jako radosno iako je u stvari ova pticica simbol pasije koja ceka malog Hrista, sudbina od koje ne moze pobeci i koja je njemu predodredjena i pre njegovog rodjenja. Cesljugar je simbol stradanja stoga sto se hrani medju trnjem. Ovu sliku je potom obnovio Ridolfo Girlandajo, sin onoga Ridolfa sa kojim se Rafaelo tako lepo druzio)
Takodje je od njega naruceni i poznati portreti bracnog para Doni, koji je nekada bio diptih : Anjolo Doni je bio sa heraldicki vaznije leve a njegova zena Madalena sa desne strane :

 

Anjolo je morao da keep up sa porodicom svoje nove zene, ma kako skrt bio : ona je poticala iz mocne porodice Stroci koji su jos od 14. veka narucivali umetnicka dela, a to su nastavili i u petnaestom kada uposljavaju takve umetnike kakvi su bili Djentile da Fabrijano (Poklonjenje Maga), Fra Andjeliko (Pala di Santa Trinita),Deziderio de Setinjano (Portret Marijete Stroci), Benedeto da Majano (Portret Filipa Strocija i Bogorodica sa Hristom iz Stroci kapele u crkvi Santa Marija Novela),Filipino Lipi (freske iz Stroci kapele) ... znaci narudzbine date najvecim umetnicima svoga vremena.

Ovo je period kada Rafaelo najpriljeznije izucava Leonardova dela a ove slike mnogi uzimaju kao pocetak njegovog zrelog stila. Zanimljivo je, medjutim, da u isto vreme, znaci negde oko 1506. godine (mada neki misle da je Rafaelo par godina ranije, dakle oko datuma samog vencanja naslikao portrete) Mikelandjelo radi takodje za ovaj bracni par - tada on slika jako poznati i jos znacajniji Tondo Doni, predstavu svete porodice sa Jovanom Krstiteljem. Nama su sada ostale samo tri slike na platnu Mikelandjela a ovo je jedina koju je i dovrsio. Izuzetno je zanimljiva, ali o njoj neki drugi put da ne bih sada, na Rafaelov dan, pricala o Mikelandjelu :) Anjolo Doni je bio izuzetno bogat ali izgleda poprilicno skrt trgovac i ljubitelj umetnosti. Vazari kaze da je bio isto tako skrt u drugim stvarima kao sto je rado trosio, stedeci koliko se moglo, na slikarska i vajarska dela u kojima je uzivao. I od Rafaela i od Mikelandjela Anjolo je ove slike narucio verovatno zato da bi proslavio svoj brak sa Madalenom mada ako se prihvati da je Rafaelo ranije izradio slike onda ce pre biti da je Mikelandjelu tondo narucen povodom rodjeja njihove kceri, sto ima vise smisla. Bilo bi zanimljivo znati da li su se dva umetnika u ovim prilikama i sreli.

Bramante je neko vreme nakon ovoga pisao Rafaelu, koji mu je bio i neki dalji rodjak kao i zemljak,da je nagovorio papu da ga pozove u sluzbu kako bi dekorisao neke njegove sobe. Ove Stanze su najmonumentalnija i medju najbitnijim Rafaelovim delima (tu je recimo Atinska skola, koju svi znaju cak iako ne znaju da je njegova, gde je predstavio i Mikelandjela u liku Heraklita:), ali su suvise bitna i komplikovana da bih se njima bavila sada vec idemo jos malo napred )

Dogodilo se, dakle, u to vreme, kada je Mikelandjelo u kapeli napravio lom i poplasio papu, i bio primoran da pobegne u Firencu, o cemu cemo govoriti u njegovom zivotu, da je Bramante, koji je imao kljuc, pokazao svom prijatelju Rafaelu kapelu da bi mogao razumeti Mikelandjelov nacin slikanja. Ova poseta je bila uzrok sto je Rafaelo u crkvi sant' Agostino u Rimu iznad slike sv. Ane Andrea Sansovina odmah ponovo naslikao proroka Jesaju, koga je vec bio zavrsio; na ovoj slici, posto je video Mikelandjelova dela, popravio je i doterao znatno svoj nacin rada i svojim delima dao vise velicanstvenosti; a kada je kasnije Mikelandjelo video Rafaelovo delo , verovao je, i to sa pravom, da je Bramante, da bi Rafaelu ucinio uslugu, njemu naskodio.

Uskoro posle toga Agostino Kidji, vrlo bogat sijenski trgovac i veliki prijatelj svih umetnika, poveri ukrasavanje kapele Rafaelu, koji je pre kratkog vremena naslikao u jednoj lodji njegovog dvorca, danas nazvanog Kidji u Trasteveru, vrlo umilnim nacinom Galateju koju po moru u kolima vuku dva delfina, okruzenu tritonima i mnogim morskim bogovima. Kada je Rafaelo zavrsio skicu za pomenutu kapelu na ulazu u Crkvu santa Marija dela Pace, s desne strane glavnih vrata izveo ju je a fresko novim nacinom, mnogo velicanstvenijim i vecim nego sto je bio predjasnji. Na ovoj slici je Rafaelo prikazao, pre nego sto je Mikelandjelova kapela bila otvorena javnosti, koju je on, medjutim, vec video, nekoliko sibila i proroka; ona se zaista medju njegovim toliko lepim slikama smatra za najbolju i najlepsu, jer su na njoj zene i deca izradjeni vrlo zivo i savrsenim koloritom; ovo delo donelo mu je za zivota i posle smrti velik ugled, jer je najredje i najsavrsenije sto je Rafaelo naslikao u svom zivotu. 

(umesto te stavljam sliku gore pomenute Galateje)

...

Stoga je u velikoj meri porasla slava Rafaelova, kao i njegovi prihodi; da bi ostavio uspomenu na sebe, dao je sagraditi jedan dvorac u Borgo Nuovo u Rimu po nacrtu Bramantea. Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

(to nije ovaj Direrov autoportret)

Slikao je mnoge zene, medju kojima i Beatrice Ferareze i narocito svoju dragu. Rafaelo je bio vrlo ljubazan i naklonjen zenama i uvek spreman da im bude na usluzi; zbog toga je, stalno se odajuci telesnim uzivanjima, nailazio na preteranu usluznost i predusretljivost svojih prijatelja. Kada mu je Agostino Kidji, njegov dobar prijatelj, dao da ukrasi slikama prvu lodju dvorca, Rafaelo se nije mnogo trudio oko tog rada zbog ljubavi prema jednoj zeni ; ocajan zbog toga, Agostino je teskom mukom postigao pomocu drugih i raznim sredstvima da ta zena dodje da stanuje u onom delu dvorca gde je Rafaelo radio; na taj nacin je uspeo da zavrsi sliku. 

( Ona je ovde predstavljena kao Zena pod velom dok ju je kasnije predstavio on ili slikari njegove radionice i nagu. Njeno lice se nalazi, mnogi smatraju, i na najpoznatijoj Rafaelovoj Madoni - Sikstinskoj. Fornarina je bila Margerita Luti, kcerka pekara (na ita. fornaro te otud Fornarina)  iz rimske cetvrti Santa Dorotea. Rafaela i Fornarinu, u ljubavnom zagrljaju a bas pred onom nagom slikom ovekovecio je, mnogo kasnije, Engr)

                                                              Engr, Rafaelo i Fornarina

...

I tako je Rafaelo, krisom i bez mere, nastavio svoja ljubavna zadovoljstva; dogodilo se da je jednom, presavsi sve granice, kada se vratio kuci, dobio visoku groznicu. A posto nije priznavao razuzdanost kojoj se odao, lekari su mislili da je prehladjen, te mu nesmotreno puste krv, usled cega je jos vise oslabio, bas kada je trebalo da ojaca; zato napisa testament; pre svega, kao dobar hriscanin, udalji svoju dragu iz kuce, ostavivsi joj sredstva da moze pristojno ziveti; zatim je podelio svoju imovinu ucenicima Djuliju Romanu, koga je uvek mnogo voleo i Djovanu Francesku Fiorentinu, nazvanom Il Fatore, i jos jednom, nije mi poznato kojem svesteniku iz Urbina, svome rodjaku. Odredio je da se od njegovih sredstava u Crkvi santa Marija Ritonda restaurira jedan stari tabernakl novim kamenom i da se podigne oltar sa statuom Bogorodice u mramoru; ovo mesto je izabrao za svoju grobnicu i vecni pokoj; ostavio je imanje Djuliju i Djovanu Francesku, a za izvrsioca testamenta odredio je gospara Baldasara de Pesija, koji je tada bio upravnik papske kancelarije. Zatim, ispovedivsi se i pokajavsi se , zavrsio je svoj zivot u trideset i sedmoj godini, na Veliki petak, u isti dan kada se i rodio; veruje se da je njegova dusa, koja je svojim talentom ulepsala svet, isto tako ukrasila i nebo.

Kada je umro, izlozivsi ga u dvorani gde je radio, postavili su mu iznad glave njegovu sliku Preobrazenje, koju je zavrsio za kardinala Medicija; ovo toliko zivo delo pored njegovog mrtvog tela izazvalo je bol u srcu svih prisutnih; ovu sliku je zbog Rafaelove smrti kardinal postavio u crkvi san Pjetro a Montorio na glavni oltar i bila je uvek kao retkost cuvana sa mnogo postovanja. Sahranjen je uz velike pocasti, kao sto je tako plemenit duh i zasluzio; nije bilo ni jednog umetnika koji od bola nije zaplakao i do groba ga otpratio.

(zapravo ova slika i nije bas zavrsena u trenutku Rafaelove smrti. Nju je narucio kardinal Djulijo Medici za francusku katedralu u Narboni, ali se valjda predomislio kada je umetnik umro pa ju je ostavio u Rimu) 

Tako je, po svemu sudeci, Rafaelo rodjen i umro na isti dan, pa je to jos oba puta bilo bas na Veliki petak. Sahranjen je u Panteonu gde se i dan danas moze videti njegova grobnica. Na zalost, ziveo je kratko a iako osam godina mladji od Mikelandjela ovaj ga je nadziveo za citave 44 godine ! dok je jos stariji Leonardo umro godinu dana pre Rafaela. Nema sumnje, ma sta kasnije Prerafaeliti mislili o njemu, da je on bio veliki umetnik. No, njegov znacaj i uticaj ne mogu se porediti sa ostalim nindza kornjacama Mikelandjelom, Leonardom i vajarem Donatelom. Na stranu moja licna shvatanja ali cak i da je poziveo duze, i ma koliko ljubak bio, sto ovi drugi nisu bili, ovaj princ slikarstva nije bio takav genije. Pa eto mu cak i njegov savremenik Vazari posvecuje mnogo manje stranica u svojoj knjizi i , pored svih pohvala, neuporedivo manje divljenja nego spram ostalih. OK, Vazari jeste bio Mikelandjelov grupi, obzavaoga do, sto se kaze, imbecilnosti i non-stop visio kod njega u studiju, sto sve licno u potpunosti razumem, ali ipak se pravedno poneo i prema ovom talentovanom ficfiricu. Rafael je bio just that i zato ga Mikelandjelo nije mogao podneti (pored toga sto je verovao da je sve prekopirao od njega:) - kretao se gradom obucen bogato i po najnovijoj modi, sve sa svojom svitom obozavatelja i ljubavnica, bio prava zvezda grada Rima. Veseo po prirodi, nekako blentav i bez ikakve malicioznosti, ziveo je zivotom punim zadovoljstava svake vrste, dok je Mikelandjelo brundao vecito sebi nesto u bradu i bezao od nesnosnog sveta koji ga je samo nervirao.Mislim da bi Rafaela lepo igrao mladi Britanac Ben Barns.

Medjutim, iako sam i ja (barem u svojoj glavi) grupi bozanskoga Mikelandjela ima i kod ovog Rafaela onoga sto veoma volim. Lepe su njegove Madone, koje je slikao mnogo narocito pre Rima ali i onda kada se tamo doselio da nervira Mikelandjela. Nisu misticne i obavijene velom nekakve misteriozne tajne kao Leonardove no su ljupke i lepe, nekako nezne i slikane s velikom ljubavlju prema zenama. Videli smo, ponekad im je davao lica zena koje je voleo, sto nije bio tako redak slucaj ni tada ni kasnije, mada je bas stoga onaj drugi Mikelandjelo iz Karavadja propisno nastradao, no to su bila druga vremena. Od ovih nije mi ipak najomiljenja Sikstinska Madona koja je mozda i najpoznatija zbog onih andjelcica ispod, vec Madona Granduca, naslikana za velikog vojvodu Ferdinanda III. Ova Madona je nastala u Firenci i pripada periodu kada se tamo Rafael susrece sa delima velikih slikara prethodne generacije,narocito Leonarda ciji je uticaj na njega ostao preogroman. Pa opet , iako se jasno vidi njegov dug Leonardu opet je to sasvim Rafael koji poseduje jednu izrazitu neznost koju Leonardo nikada nije imao u svojim nezemaljskim vizijama. 

Najomiljenija njegova slika , ipak, za mene nije ni neka od Madona koje su ga proslavile, niti velike i vazne kompozicije iz papskih soba,vec jedna mnogo manje poznata slika koja me medjutim neobicno privlaci. Eto je ovde sa strane teksta - to je portret izvesnog Binda Altovitija. Taj Bindo bio je bankar i patron umetnosti, Firentinac po poreklu. Nastala je 1515. i to je otprilike sve sto o njoj znam, iako izgleda postoji citava knjiga napisana samo o njoj. Nadam se da cu nekada doci do nje. Ne znam sta je to sto me u vezi ove slike toliko fascinira, da li je to neobicna zelena pozadina, lepota mladica ili taj pokret glavom koji on pravi, okrecuci se ka nama. Tek, uvek mi je bila omiljena slika od svih Rafaelovih. Ona se sada nalazi u Vasingtonu, dok je ranije bila u Nemackoj. Sve do 1808. doduse posedovali su je Bindovi naslednici. Kazu da je i ovde izuzetan uticaj Leonarda, sto bi onda znacilo da mi se najvise dopadaju slike na kojima je njegov uticaj na Rafaela bio najocigledniji; to je cudno jer iako zivim u strahopostovanju od Leonarda nisam njegov izraziti fan. Mozda resenje lezi u tome da mi kod Leonarda nedostaje nesto te ljudskosti i neznosti koju Rafael dodaje Leonardovim podukama. No, eto, danas bi bio i rodjendan i datum smrti Rafaela, jednog stvorenja uzivanja i radosti zivota, pa da obelezimo i to :)

Novine i parada labudova

Volim da citam novine i veoma sam nesrecna sto, iako to tako ne izgleda uopste, one zapravo izumiru polako. Naizgled ima ih sve vise i kada se prolazi pored krcatih trafika ili jos vise - pored ulicnih kolportera - prosto zbuni coveka koliko raznih novina ima, sto dnevnih, sto nedeljnih ,sto mesecnih. Cak i one, za nase drustvo, najbizarnijih - poput onih posvecenih iskljucivo kosi ili onih o jahtama ili golfu, za koje ne mogu ni da smislim da kupuje vise od, recimo, petoro ljudi, ipak imaju po vise razlicitih izdavaca. Naravno, onih zenskih casopisa kao i onih sto se zenskim smatraju - poput casopisa o kuvanju, uzgajanju cveca ili sredjivanju stana - ima daleko najvise, valjda stoga sto se smatra da smo mi zene najlabilnije i najspremnije da budemo zavedene sarenim naslovnicama, kao svrakice a onda nas jos mame i raznim poklonima u njima. Pa ipak, i pored tog mnostva, novine polako ipak izumiru. Sve vise se citaju njihova internet izdanja koja imaju dve veoma bitne prednosti : besplatne su i posle se ne povlace po kuci. I ja takodje, ujutru, pogotovo uz kafu, prelistavam tako te pikselozne novine. Ono sto me zanima mogu prebaciti u word, a slike skinuti. To takodje ne zauzima mesto. Pa ipak, nije to isto nista vise no citati elektronske knjige, koje jos uvek jedva da koristim. Nezivo je, bez mirisa i taktilne vrednosti, nekako sterilno i impersonalno. Sada za par minuta moze se preleteti preko svih znacajnijih dnevnih novina. Ranije je kupovina novina bila cin svesnog izbora kojim se covek identifikuje i cak salje odredjene signale o sebi onima koje sretne. Zna se ko cita Politiku a ko Kurir isto kao sto se zna ko odvaja novac za National Geographic a ko za NIN ili ne daj Boze Svet. Ono sto covek od novina nosi pod miskom moze tako reci o njemu dosta isto koliko i CD u player-u ili pak knjige koje, mozda, kupi. Ne samo to, sto sada vise kupovina novina nije vise taj identifikacioni cin, vec se gubi i taj kontakt pri kupovini, sam cin odlaska po novine. Da ne govorimo o mirisu sveze stampe i osecaju jos neprelistavanog, uredno slozenog papira u rukama. Ne smeta mi olovo, niti to sto se gomilaju posle po kuci, i dalje ih volim. Jedino sto vidim kao pozitivno u verovatnom nestanku ovog medija u buducnosti jeste cuvanje drveca koje na ovaj nacin uzalud tratimo. Jer, dnevne novine umiru zalaskom sunca i postaju podloga za ljustenje krompira. Cak se ni prozori vise ne peru njima sada kad postoje one magicne krpe i tecnosti specijalno napravljene za tu svrhu. Pa ipak, i pored svega, to je ritual. Kod nas su se uvek kupovale novine i mislim da ce mi ta navika zauvek opstati, iako u smanjenom vidu : tata kupuje novine svaki dan i usko su vezane bile za popodnevnu kafu, onu posle rucka, kad on dodje s posla. Sada kada je u penziji vezane su za jutro, kao nekada vikendima. Cim smo malo porasli tim vikendima tata nam je dopustao da idemo po novine i burek. Cak i u najgorim onim godinama novine su se nekako kupovale, ono sto se kaze Za hleb i Politiku uvek se ima novca te su tako nasa baka i njena komsinica zajedno kupovale novine i na smenu citale jedna pre a druga posle podne.

Kod nas su se uvek kupovale razlicite novine. Baka je uvek, neizostavno, kupovala bas Politiku dok je tata voleo da flertuje i sa onim kaubojskim novinama, kao sto i sada radi, da bi video sta oni pisu i onda stvorio kompletnu sliku o nekom dogadjaju. Nas decu su vec u obdanistu i prvim razredima skole pokusavali da navuku na tu naviku citanja novina sa Zekom a potom i Tik-Takom koje smo primali u skoli. Jako sam volela taj osecaj da i ja imam svoje novine mnogo vise nego onaj pokusaj Politike cetvrtkom sa decjim novinama koje su mi uvek bile bezvezne a i neprivlacne bas stoga jer su bile zavisne od tih odraslih novina. Van skole, dakle daleko vise, voleli smo Mikijev zabavnik i Mikijev almanah, koje sam kupovala i skupljala cak i onda kada sam vec odavno poodrasla. Ne samo sto sam volela te Diznijeve stripove o patkama i misevima vec i osecaj protoka vremena koji su oni davali jer su uvek pratili godisnja doba, praznike i raspuste na svojim naslovnim stranama i u unutrasnjosti. Naravno, najvise sam volela i najduze cuvala novogodisnje brojeve koji su isto toliko bili znacajni za stvaranje atmosfere praznika kao i jelka i pokloni ispod nje. Kada sam malo porasla, ali i dalje uporedo sa Mikijevim zabavnikom, kupovala sam redovno Cao a potom i Bravo, Pop Rock i Pop Corn koje nista nisam razumevala na tom nemeckom ali su se dobijali posteri, slicice i isecale slike poznatih i voljenih pevaca i glumaca. Naravno, tu je bio i Politikin zabavnik koji smo medjutim redje kupovali ali nam je njih donosio teca.

Danas D. i ja veoma racionalno kupujemo novine jer on nije rad, a u tome ga i podrzavam, da svaki dan daje novac na ono sto se moze procitati i online. Posto on ne kupuje Svet kompjutera niti kakve sportske zurnale, napravili smo kompromis i oko onoga sto cu ja kupovati. Neizostavno tu su Novosti sredom, zbog kulturnog dodatka, kao i Politika subotom iz istog razloga. Miljenko Jergovic je bas u jednoj emisiji pricao kako je divno to sto kod nas jos opstaju ti kulturni dodaci jer su u Hrvatskoj vec odavno izumrli. Ne bih znala reci ali za mene su ti kulturni dodaci veoma dragi deo nedelje. Ima tu mnogih pametnih osvrta na sve vrste umetnosti, lepih intervjua i prikaza knjiga ali takodje umeju biti i dosta smesni i zabavni kada se krenu umetnici i/ili kriticari svadjati oko neceg. Skoro se Sobajic tako svadjao sa proslogodisnjim kustosima/kuratorima Oktobarskog salona a sada se vec nekoliko nedelja prepiru oko Kokanove Kose. Svasta se iz tih svadja ima cuti i nauciti a u svakom slucaju cu radije citati takve polemike nego one vezane za politiku ili crnu hroniku. Padnem i ja cesto na sve one stanouredjivacke sarene novine, dobije se tu i dobrih ideja samo sto me jako iznervira kada prezentuju stvari do kojih covek ovde ne moze doci, kao i one uradi sam rubrike koje se uglavnom sastoje iz nekig items-a koje vecina ljudi ipak nema pri sebi. Tako kazu na primer uzmite staru staklenu flasu od mleka (u kom veku vi ljudi zivite i gde da nadjem staru staklenu flasu za mleko!?) i onda finim cetkicama razlicite debljine povucite linije bojama za staklo (mislim, cetkice se daju kupiti ali boje za staklo mi bas ne leze svuda po kuci a prilicno su skupe) i iscrtajte po sablonima zeke i mede (a gde cu naci sablone zeka i meda niko se ne pita) i onda jos zataknite kukavicja pera (na primer, sve sam to izmislila ali se svodi na to da bi se nesto trebalo i uloviti). Na kraju, kada se sve sabere, nista od tog materijala covek nema u kuci i lakse mu je da lepo kupi gotovo,sve iako voli da pravi sam. Medjutim ono sto neizostavno kupujem svakog meseca i bez cega jednostavno ne mogu jeste Yellow Cab, kog se nisam odrekla ni onda kada je poceo da se kupuje a ne uzima besplatno. I sad, i tu ima jos uvek cak i besplatnih takvih pregleda poput Singidunum Weekly ili City casopisa ali to jednostavno nije to. Ne kazem ja da su ti casopisi losi ali u odnosu na zuti YC deluju kao pamfleti, no offence intended. Sve mi se kod YC svidja, i vizuelni identitet i preglednost i rubrike i urbanost, jedino sto im zameram jeste sto su ukinuli one 2 (!) strane posvecene Novom Sadu. Dakle mogu ziveti bez svih onih saveta kako da se smrsa 10kg za 3,5 dana i koliko kojih vitamina treba unositi te kako sigurno znati da li je on taj, ali bez YC-a ne mozem.

I onda labudovi sa kojima nije lako tek tako uociti vezu u ovom trenutku price, ali oni su me inspirisali da blog o novinama preduzmem. Naime, pre neki dan procitam ja kod Prusta sledece, a to je Svanovo misljenje : Ja zameram novinama sto nam svaki dan vezuju paznju za beznacajne stvari, dok samo tri - cetiri puta u zivotu procitamo neku knjigu u kojoj ima stvari od bitnog znacaja. I u principu se slozim. Medjutim, ima beznacajnih stvari i beznacajnih stvari : na primer poprilicno je beznacajno za sve nas vest iz jutrosnjih novina da su Andjelina i Bred obisli Sarajevo i Crnu Goru, kako se saznaje iz naslova, a dalje od toga nisam ni citala. Medjutim u istim tim novinama je i foto-vest o paradi labudova u Kanadi. E sad, i to je poprilicno beznacajno za nase sveukupne zivote ali, za razliku od A&B vesti, koja nam stvarno ne nudi nista, ovde ipak ima neceg. Prvo, vec mi je i sam naslov - parada labudova -  izmamio osmeh. Onda mi je slika tih labudova izmamila jos jedan osmeh i vec sam bila u stanju dragosti, a vec je to dosta od dnevne stampe za jedan dan. Ali, ima tu jos i to sto sam nesto naucila. Naime, znala sam ja da su Amerikanci i Kanadjani pokrali imena mnogih evro gradova sa ili bez onoga New ispred, znam cak i da postoji par Beograda tamo, a o Venecijama i slicnim gradovima da se i ne govori, ali da postoji Stratford nisam znala. Ocigledno blizu Ontarija postoji mesto Stratford i tamo se svake godine izvodi ta parada labudova, valjda na Uskrs, a time se obelezava dolazak proleca. Kako te ptice pristaju na to ne znam ali oni njih sprovode od zimskog prebivalista ka reci sve uz muziku i mnostvo koje se tu skupi. Ali, pomislila sam, barem nemaju i reku Ejvon, kad, sto mu cevapcica, imaju i to, te su zaista i oni Stratford upon Avon, kaogod sto je Sekspirova varosica u Engleskoj. Eto sad, ukrali su ne samo ime grada vec i ime reke a mogla bih se zakleti da bi se nasao i neko ko se zove William Shakespeare u komsiluku. Poenta : jos uvek se nesto moze naci i medju beznacajnim stvarima, a ima, dakako jos uvek, i znacajnih.

Momo Kapor je medju poslednjim stvarima koje je publikovao napisao divnu Pohvalu novinarima. I ja sam za novine i uvek cu biti. Samo treba izabrati labudove i kulturne dodatke umesto raznih jesu-nisu-raskinuli-Seka Aleksic-farma-velikibrat stvari. Momo :

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka

odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.

Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera.


Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.


„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar.
Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju.
Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović.
Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan.
Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”.
Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu.
Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.


Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.


Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.


Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.


Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

Prustove magdalenice

A sta su za vas ono sto su za Prusta magdalenice ? Evo otpocela sam svoj projekat citanja Traganja za minulim vremenom Marsela Prusta. Skoro sam citala njegova pisma i,kako to onda lancano cesto biva, nasla da je sada vreme za taj veoma retrospektivan serijal od kog su mnogi odustajali iako sve jednako stoji na svim onim listama najboljih knjiga koje drze do sebe. No, ja vec odavno ne smatram da covek i knjiga treba da budu u nekakvoj ekskluzivnoj vezi, te da je sasvim u redu, pa cak i mnogo prakticnije, ako se cita vise knjiga uporedo. Tako se covek ne zasiti jedne pa sa njom ne odugovlaci naustrb drugih knjiga koje cekaju vec rasporedjuje knjige i njihovo citanje po svom raspolozenju. Posebno kod ovakvih knjiga kod kojih radnja i nije tako uzbudljiva da se cita u dahu mislim da cak i prija da se ona cita onako na kasikicu, mada moram priznati da me je za sada poprilicno obuzela.

No, vec u prvih cetrdesetak strana ovog naseg izdanja dolazi se do tog trenutka kada Prustov junak (u stvari - on sam) umace te magdalenice (ili madalenice) u caj, te dozivljava taj jedan veoma snazan osecaj s jedne strane mira i srece a sa druge spoznaje neke daleke proslosti. Sad, ja sam ionako po prirodi sva retrospektivna i vise gledam unazad no levo, desno i pravo zajedno, te sam i sama stalno u takvoj jednoj potrazi za izgubljenim vremenom, pa me valjda zato jedna takva tematika i interesuje. Stoga sto sam i inace jednom nogom uvek u nekakvoj proslosti, bilo u detinjstvu ili nekom blizem vremenu, ili pak nekom vremenu mnogo pre mene, mojih roditelja, mojih baba i dedova, meni zapravo i nisu potrebne nekakve magdalenice koje bi kao posrednice delovale izmedju moje sadasnjosti i mog sadasnjeg ja i onoga iz proslosti moje ili mojih. Ali sam u isto vreme savrseno svesna da veliki deo ljudi zapravo ne zivi tako i da su za njih ti duhovi proslosti zaista duhovi proslosti, te da onda ponekad, i ne misleci,dozivljavaju uzasno jak i gotovo prepadan osecaj vracanja ili cak naglog odvlacenja u proslost sto ih onda , tako nepripremljene, zatekne i zbuni na neko duze vreme. Ima takodje ljudi koji su otisli iz mesta svog detinjstva, tog arkadijskog polu magicnog polu mitskog vremena i prostora te kada se u nekom trenutku u taj prostor,te ulice, parkove, kuce i klupe vrate dozive neku ekstazu kakva meni moze biti znana samo u malom jer sam veoma cesto na svim tim mestima, cak i sada kada vise ne zivim u Beogradu. Potrebno je odstojanje, potrebno je nedostajanje i jedno nerazmisljanje da bi doslo do te katarze kao kod Prusta, koji su potpuno nemoguci tim stalnim lovcima na proslo kao sto sam ja. Ali ga razumem, opet, jer te male ekstaze prepoznavanja i ganuca ipak dozivljavam na mestima gde ne boravim tako cesto ili kada me prepadne neko secanje koje nije toliko kod mene eksploatisano, prozivljeno i iskorisceno mnogo puta.

No, razmisljam sada sta bi bile moje magdalenice. A opet je i razmisljanje o tome vec pogresno jer je sa magdalenicama stvar da su okidac nehoticnog secanja a ne secam se takvog kod sebe, sve su to uglavnom bila neka moja prizivanja. I sam Prust kaze u jednom pismu : U tom tipu dojmova ... veseli to sto su istovetni u razlicitom trenutku pa nas prenose izvan vremena, covek ih oseca kao vecne. Osim toga njihova iznenadna narav razlog je njihove apsolutne istine, razum se tu ne uplice. Tako da bi bolje, istine radi, bilo upitati i A sta su vase razumom prizvane magdalenice ? ali to nekako smesno zvuci pa cu ostaviti tako kako je. Dok razmisljam o mojim razumnim magdalenicama prekucacu ovde citav taj deo kod Prusta, jer mi je vrlo lep, a onda dole pokusati da napravim neki svoj spisak.

   Nalazim da je vrlo razlozno keltsko verovanje da su duse onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nizem bicu, u nekoj zivotinji, biljci, nezivoj stvari, odista izgubljene za nas do onoga dana, koji za mnoge nikada i ne nastupi, kad se desi da prodjemo pored drveta, da dodjemo u posed predmeta u kome su one zatocene. Tada one ustrepte, zovu nas, i cim ih prepoznamo, madjija je zbrisana. Izbavili smo ih, pobedile su smrt i vracaju se da zive s nama. 

   Tako je i sa nasom prosloscu. Zalud nam trud da je dozovemo, svi napori uma uzaludni su. Ona se krije izvan njegovog kruga i domasaja, u nekom materijalnom predmetu (u osecaju koji bi taj predmet izazvao u nama), a mi i neslutimo koji je to. I zavisi od slucaja hocemo li na taj predmet naici pre no sto umremo ili se necemo sresti sa njim. 

   Bilo je tome vec vise godina kako sve ono iz Kombrea sto nije bilo pozorje i drama mog leganja u postelju nije vise postojalo za mene, kada mi je jednog zimskog dana, kad sam se vratio kuci, moja mati, videci da mi je hladno, predlozila da popijem, protivno mom obicaju, malo caja. Isprva sam odbio, pa sam se, ne znam zasto, predomislio. Ona naredi da se donese jedan od onih punackih kolacica zvanih magdalenice, koji kao da su izliveni u prugastoj ljusturi skoljke. I ubrzo sam, mahinalno, utucen sumornim danom i izgledima tuzne sutrasnjice, prineo usnama kasicicu caja u koji sam umocio, da se razmeksa, parce magdalenice. Ali u casu kad mi je gutljaj pomesan s mrvicama kolaca dodirnuo nepce, prenuh se obrativsi paznju na nesto sto se, neobicno, zbivalo u meni. Neko slatko milje bese me obuzelo, bez ikakve predstave o uzroku. Od njega su mi smesta zivotne mene postale ravnodusne, porazi u zivotu bezopasni, njegova kratkoca samo prividna, jer me je to milje, kao sto to biva s ljubavlju, ispunilo jednom dragocenom sustinom : bolje reci, ta sustina nije bila u meni, ona je bila ja. Prestao sam se osecati nikakav, podlozan okolnostima, smrtan. Odakle li mi je mogla doci ta mocna radost ? Osecao sam da je ona povezana s ukusom caja i kolaca, ali da ga beskrajno prevazilazi, da nece biti da je iste prirode. Odakle je potekla ? Sta li znaci ? Kako je dokuciti ? Popijem jos jedan gutljaj, u kome ne nalazim nista vise nego u prvom, pa treci, koji mi pruza manje nego drugi. Vreme je da se zaustavim, moc napitka kao da slabi. Jasno je da istina koju trazim nije u njemu, nego u meni. Napitak ju je u meni probudio, ali on nju ne poznaje i moze samo u nedogled da se ponavlja, sa sve manje i manje snage, jedno te isto svedocenje koje ne umem da rascitam i koje zelim da bar mognem ponovo potraziti i naci u njemu netaknuto, na mom raspolaganju, kroz koji casak, radi odlucnog razjasnjenja. Spustam solju i obracam se svom umu. Na njemu je da pronadje istinu. Ali kako ? Teska neizvesnost, kad god se um oseca prevazidjen samim sobom; kad je on, istrazivac, u isti mah i tamni predeo po kome treba da traga i gde mu sve njegovo umece ne sluzi nicemu. Da traga ? I ne samo to : da stvori. Suocen sa necim cega jos nema i sto samo on moze da stvori pa da unese u svoju svetlost.

   Ponovo se pocinjem pitati sta je moglo bito to nepoznato stanje sto nije pruzalo nikakav logican dokaz, nego ociglednost, da jeste sreca, ociglednost da je stvarno i da pred njegovom stvarnoscu druga stanja iscezavaju. Hocu da pokusam da se ono ponovo javi. Vracam se u mislima na trenutak kada sam stavio u usta prvu kasicicu caja. Nailazim na isto ono stanje, bez neke nove jasnoce. Zahtevam od svog uma jos jedan napor, da jos jednom povrati osecaj koji izmice. I da nista ne bi prekinulo zalet kojim ce on nastojati da ga ponovo domasi, uklanjam svaku prepreku, svaku drugu predstavu, zasticavam usi i paznju od sumova iz susedne sobe. Ali osecajuci kako mi se um bezuspesno zamara, sada ga, naprotiv, prisiljavam da sebi pruzi predah koji sam mu uskracivao, da misli na nesto drugo, da se povrati pre poslednjeg pokusaja. Pa i po drugi put stvaram cistinu pred njim, ponovo stavljam preda nj jos svez ukus onoga prvog gutljaja i osecam kako u meni uzdrhtava nesto sto se pokrece, sto bi htelo da se uspne, nesto sto bi se oslobodilo sidra, na velikoj dubini; ne znam sta je to, ali to se polako penje; osecam otpor i cujem zubor prevaljenih rastojanja. 

   Jamacno, to sto treperi tako u dnu mog bica, to mora biti slika, vizuelno secanje, koje se, povezano s tim ukusom, upinje da prateci ga dopre do mene. Ali ono se otima suvise duboko, suvise nerazgovetno; jedva da opazam neodredjeni odblesak u koji se stapa neuhvatljivi vrtlog uzmucenih boja; ali ne mogu da razaberem oblik, da od njega zatrazim, kao od jedinog moguceg tumaca, ad mi prevede svedocanstvo njegovog istovremenog, njegovog nerazdvojnog pratioca, ukusa, da zatrazim da me obavesti o kakvoj se osobitoj okolnosti radi, o kojem doba iz proslosti. 

   Hoce li izroniti na povrsinu moje jasne svesti to secanje, taj nekadasnji trenutak koji privlacna moc jednoga drugog, istovetnog trenutka dosla da prizove izdaleka, da probudi, da uzburka u dubini moga bica ? Ne znam. Sada vise nista ne osecam, zaustavljen je, mozda opet potonuo; ko zna hoce li ikad ponovo isploviti iz svoga mraka ? Moram deset puta iznova da zapocnem, da se nadnosim na njega. A svaki put mi malodusnost, koja nas odvrati od svakog teskog zadatka, od svakog vaznog posla, savetuje da se ostavim toga, da popijem caj misleci prosto o svojim danasnjim brigama, o sutrasnjim zeljama, koje dopustaju da bez po muke po njima prebiramo.

   No odjednom se secanje ukaza preda mnom. Taj ukus bio je ukus malog parceta magdalenice koju mi je nedeljom ujutru, u Kombreu (zato sto u taj dan nisam izlazio iz kuce dok ne bi bilo vreme da se podje na misu), tetka Leoni, kad bih otisao da joj pozelim dobro jutro u njenoj sobi, davala zamocivsi ga prvo u svoj caj ili u lipov tej. Prizor magdalenice nije me podsetio ni na sta dok je nisam okusio, mozda zato sto sam ih otada cesto vidjao, ne okusivsi ih, na policama kod kolacara, pa se njihova slika odvojila od onih dana u Kombreuda bi se povezala s drugima, nedavnijim, a mozda i zato sto od tih uspomena tako dugo napustenih izvan pamcenja nista ne bese prezivelo, sve se rasturilo; oblici - pa i izgled male kolacarske skoljke, tako masleno culne pod svojim strogim poboznim naborima - behu se raspali, ili , usnuli, behu izgubili snagu za uzlet koji bi im omogucio da dospeju do svesti. Ali kad iz neke davne proslosti nista ne postoji vise, posle smrti bica, posle unistenja stvari, jedini, krhkiji ali dugovecniji, nematerijalni, istrajniji, verniji, miris i ukus ostaju jos dugo, kao duse, da pamte, da cekaju, nadaju se, na rusevinama svega ostalog, da nose bez klonuca, na svojim gotovo neopipljivim kapljicama, ogromno zdanje uspomene.

   I cim sam prepoznao ukus parcenceta magdalenice zamocenog u lipov tej sto mi ga je davala tetka (iako jos nisam znao, i morao sam odloziti za mnogo kasnije da to otkrijem, zasto me je to secanje cinilo tako srecnim), velika siva kuca sa ulice, gde je bila njena soba, smesta se prikljucila kao pozorisni dekor malome paviljonu koji je gledao na bastu a bio dogradjen uz njen straznji deo, za moje roditelje (ono krnje krilo koje sam dotad jedino vidjao u secanju); a sa kucom i grad, od jutra do veceri, i po svakakvom vremenu, trg na koji su me slali pre rucka, ulice kuda sam isao u kupovinu, putevi kojima smo isli kad je bilo lepo vreme. I kaogod u onim igrama kojima se zabavljaju Japanci, kad u porcelanski canak pun vode potope komade dotad bezoblicne hartije, koji se, cim se zamoce, razvlace, izvijaju, oboje, bivaju raznoliki, postaju cvetovi, kuce, likovi, uobliceni i prepoznatljivi, isto je tako sada sve cvece iz nase baste i cvece iz parka g. Svana, i lokvanji na Vivoni, i cestiti seoski svet i njihovi mali stanovi, i crkva i ceo Kombrei njegova okolina, sve je to, uoblicavajuci se i ocvrscujuci, izronilo iz moje solje caja. 

Tako je to sa Prustom i magdalenicama. Mislim da, licno, nisam dozivela bas ovakvo vaskrsavanje citavog jednog dela zivota najednom i nehotice. Mislim da mi je to i nemoguce, s obzirom koliko sam stalno u dodiru sa njom, koliko je vaskrsavam i proucavam parcence po parcence. No, ima onih stvari koje me svakako vracaju u proslost ili, barem,bi to mogle kada bih do njih dosla. Do nekih i jesam, poput Linolade, koja je nekada bila Kinderlada, ali je zbog sada stalne njene upotrebe a i onog neceg sto ipak nedostaje sada vec izgubila tu moc. Takodje to vazi i za Cokolino, za kojim sam godinama, ako ne i decenijama zudela i sve mastala o vremenu kada smo u prozoru drzali sastavljene kartonske ververice koje su isle uz papicu, a koje je mama nekada i sakrivala, nije htela sve odjednom da nam da, pa sam jos i mnogo kasnije u nadi pretrazivala ladice trazeci neke od tih skrivanih tabli s vevericama i veveranima. Medjutim, takodje zbog vrlo ceste upotrebe i Cokolino je izgubio dosta od te svoje moci a i veverice vise ne daju. Medjutim ono sto mislim da jos ima sanse da me baci u taj neki Prustovski zanos jesu oni napici slicni kakau,mislim Krasovi, sa ukusima banane i jagode. Njih jos nisam imala prilike ponovo da probam.

Onda, tu je i miris kada se tata vrati sa puta koji sam potpuno iznebuha osetila pre par meseci u sobi. To je vrlo osobit miris i trebalo mi je vremena da se setim od cega se sastoji i da su to pomesani mirisi Fa sapuna, kojih tada jos nije bilo kod nas, pa je tata donosio iz Italije, i kinder jaja. Ta dva mirisa kada se spoje dobije se vrlo jedinstven miris kad se tata vrati s puta, uz mozda jos dodatak mirisa novih stvari, jer je tu uvek bilo i poklona. 

Zatim tu je i miris i ukus soka od zove koji je nasa baka pravila. To vec stvarno dugo nisam osetila i razneze me vec i samo cvetovi zove kao i poneki trag pravog ukusa tog soka i onoj Fanti sokati ili kako li se vec zove. Ne znam zasto mi se secanje toliko zalepilo bas na sok od zove kada je ona pravila i sok od visanja. Valjda mi je ta alhemija pravljenja soka od zovinih cvetova delovala mnogo misterioznije nego od polodova visnje. Ili je bilo neobicnije - kasnije sam shvatila da taj sok od zove nisu bas svi imali prilke da probaju. Ne znam. Tek, taj sok kada bih sada uspela da ponovo probam, sigurno bi me vratio istog trenutka u njenu ulicu, njen stan i kuhinju. 

Ono, medjutim, sto Prust nije poznavao ili je tada tek bilo u zacetku, jesu neki mediji koji sada izuzetno potpomazu secanje, najpre fotografija a zatim i video zapisi, licni i televizijski. Dakako, fotografija je vec postojala i u njegovom detinjstvu, te imamo one presmesne njegove fotografije sa ogromnom masnom oko vrata koje je nacinio Nadar, od kojih je jedna gore. No, to je jos uvek bilo svecana prilika - fotografisati se, odlaziti dakle u fotografski studio i dati da se izradi jedna ili vise fotografija bilo je neredovno i o nekim svecanijim prilikama. Do mog detinjstva, a svakako i mnogo ranije, to se malo liberalizovalo pojavom onoga sto ljupko nazivamo idijoti sa kojima sada svaka susa ume lako da pravi fotografije i zabelezava svoju stvarnost. Pa opet, cak i u vreme mojeg detinjstva to nije bilo tako cesto. Trebalo je te slike onda davati da se izrade, sto je ipak kostalo, a i film je imao onih u proseku 36 snimaka. Tako da se opet pretezno slikalo za rodjendane, nove godine ili na letovanjima, sa razlikom da je sada to bivalo za svaki rodjendan, novu godinu i letovanje. Sada medjutim kada su izradjivaci slika naveliko izbaceni iz jednacine jer mozemo lepo sve gledati na kompjuteru, cak i bolje jer su fotografije vece a ne zauzimaju ni mesta, niti skupljaju prasinu, i kada nasoj nezasitosti u potpunosti mozemo udovoljiti nestankom filma u aparatima, stvarno je sasvim moguce, a mnogi to i rade, zabeleziti gotovo svaki dan, svaki cas svog zivota. Isto je sad vec i sa kamerom i video snimcima. Tako da sada, vise nego ikada pre, zabelezavamo pomamno svoju sadasnjost tako da je veoma tesko da ce nasa deca uopste i imati neku izgubljenu proslost.  

No, ti video zapisi, ovaj put televizijski, su me nedavno zaista bacili u stanje slicno ovom Prustovom kada sam na  you tube-u pronasla gotovo sve spice i poneke epizode onoga sto je nekad bio skolski obrazovni program. Neko ko je isto ovoliko nostalgican, a verovatno i vise, postavio je tako emisije ili bar spice emisija Kolaricu Panicu, Branka Kockice, Smogovaca, Mikijeve radionice, Opstanka, pa onda i svih onih crtanih filmova koji su uvek isli - Toma i Dzerija, Laleta aligatora, Pere Detlica, Pink Pantera, Viteza Koje i mnogih drugih. Jedino sto nisam nasla, a sto sam vec jednom pomenula, jeste Carobna frula sa onim klincem Maksicem, te prirodnjaka Belamija. Tu su takodje i oni crtani koji su isli nedeljom uvece, u ono posebno vreme kada je divotni vikend skoro istekao i blizi se groze puna radna nedelja ali ima se jos to malo vremena koliko traju Tarzan, Sport Bili, Strumfovi, Snorkijevci, Mece Dobrici, Bonboncici, dok se posle Dnevnika i reklama (a neko je postavio i te stare reklame !) islo na spavanje u sveze presvucenu posteljinu, okupani i oprane kose. Sve je mirisalo na decji sampon (moram uskoro njusnuti Kosili, te onaj bebi sapun), peglanje i pomenutu cistu posteljinu. Kasnije su se ovi poslednji trzaji vikenda produzili i na seriju, mislim da je za nas Vuk Karadzic bio prvi a onda je usledio Bolji zivot, sa kojim su ti poslednji momenti vikenda dobijali na jos vecoj tugaljivoj patetici zbog samoubilacke pesme iz spice, i mnoge druge serije. Muzika iz Brankove spice i ona -vec zaboravljena te slicna pomalo magdalenicama - iz Kolaricu panicu su me vratili toliko snazno u predskolsko pa onda i skolsko doba da sam na momenat mogla pomisliti da sam tamo, tada. 

Kada smo vec kod tih zvukova koji vracaju u proslost i nedelje kao dana koji je uvek bio tako lako prepoznatljiv po osobenoj snenosti i tisini u celom gradu, zvuk koji ma koliko puta cula nepogresivo svaki put vraca u proslost jeste zvuk gugutki.  Taj specifican njihov zov, nacin oglasavanja, toliko je bio prisutan kroz gotovo celo moje detinjstvo da i dan danas na mene ima efekat smirenja i srece. Cak i posle shvatanja da one u velikom broju zive na grobljima; cak i posto su groblja postala strasna mesta. To je zvuk mira i mirom ispunjenog bitisanja prozetom sve nekim lepim stvarima. Te su nase gugutke zivele pod kuhinjskim prozorom na drvetu koje je nekada postojalo a gde je sada trzni centar. Otkako nema drveca nestalo je i gugutki a mi smo ih uvek hranili na prozoru pa su mi nedostajale. Sada evo ih ovde, u Novom Sadu. Tu jos uvek ima drveca pod prozorom i one se gnezde odmah ispod naseg. Ove godine, medjutim,odlucile su se za sledeci korak te su naselile sanduke za cvece na kuhinjskom prozoru. Tu jos nista nisam sadila, izniklo je nesto zeleno i par strumfovskih cvetova samo  a ja ga nisam dirala jer bolje i zeleno nesto nego nista. Tu su oni smestili prvo jedno a potom i drugo svoje jaje i iako smo imali par incidenata kada su pobegli prestravljeni (jednom Gea skocila na prozor, drugi put sam pokusala da im dam hrane :) ipak su se svaki put vracali gugutka i njen muz, donoseci grancice i praveci nekakvo gnezdo. Apparantly,kako se saznaje na internetu, gugutka sedi na jajima nocu a njen muz danju. Mozda je i tako no meni se cini da se cesce smenjuju a nekada su, iako retko, i oboje tu. Nemoguce ih je razlikovati, isti su potpuno, pa ja ipak, posle par dana medjusobnog merkanja umisljam da mogu da ih raspoznam :) Nisam medjutim znala da su te gugutke dosle ovamo relativno skoro te da su mozda vec nase bake prve rasle sa tim zvukom oko sebe - podaci se razlikuju oko dekade ali se sve svodi na to da su one dosle tek pocetkom 20. veka na ove prostore iz Turske. Do Nemacke su dosle tek 1945. a Ameriku tek sada u poslednje vreme naseljavaju. Nekako sam bila zamisljala da su one ovde oduvek.

I, da za sad zavrsim, moram pomenuti pored Cokolina, Linolade, zove, Fa sapuna i kinder jaja, starih crtanih filmova i serija (o kojima drugi put), Branka kockice i gugutki (a treba dodati svakako i princes krofne, ali one iz kutije) - miris balona. Bas sam pre neki dan pomislila kako me ovaj deo godine neodoljivo podseca na balone, ali ne bilo koje balone vec bas one koje je jedna starija Ciganka prodavala na Kalemegdanu, tamo preko puta paviljona Cvjete Zuzoric, gde staza silazi ka Zooloskom vrtu. Na putu do Zoo-a bilo ih je jos, s vremenom sve vise. To su bili oni divotni baloni koje sam uvek jednako zarko zelela a koje sam u vrlo davnom detinjstvu verovatno par puta i dobila, koji, ogromni, imaju to neko zrnevlje u sebi pa proizvode zvuke a zakaceni su nekom rastegljivom vrpcom. Ti baloni jace mirisu na gumu od obicnih. Takodje ti ljudi prodaju i druge divne gumene i plasticne stvari koje smo sa ceznjom posmatrale najcesce bas kada smo i isli sa tatom u Zoo jer inace na tu stranu Kalisa nismo toliko cesto isli, valjda zato jer je uspon posle pretezak za decu. Ono sto je posle tih balona bilo najpozeljnije jesu bocice sa sapunicom za pravljenje mehurica. Mislim da smo jednom zapravo i dobili to ponovo, mada vec veliki. I sada imam sapunicu i izludjujem Geu njima. Ali i o njima sam namerila neki drugi put.

    

Srecan Uskrs !!!

Srecan Uskrs svima !!!

 

April is the cruelest month

APRIL is the cruellest month, breeding    
Lilacs out of the dead land, mixing    
Memory and desire, stirring    
Dull roots with spring rain.    
Winter kept us warm, covering             5
Earth in forgetful snow, feeding    
A little life with dried tubers.    
Summer surprised us, coming over the Starnbergersee    
With a shower of rain; we stopped in the colonnade,    
And went on in sunlight, into the Hofgarten,      10
And drank coffee, and talked for an hour.    
Bin gar keine Russin, stamm' aus Litauen, echt deutsch.    
And when we were children, staying at the archduke's,    
My cousin's, he took me out on a sled,    
And I was frightened. He said, Marie,      15
Marie, hold on tight. And down we went.    
In the mountains, there you feel free.    
I read, much of the night, and go south in the winter.

...

The Wasteland, T.S.Eliot

Poisson d'Avril

Englezi ovaj dan zovu danom svih glupaka, dok je u svetu rasprostranjeniji nesto blazi izraz - dan svih luda. Ne znam postoji li neki narociti naziv kod nas za ovaj dan - uglavnom mi kazemo jednostavno 1. april  i onda pokusamo da nekoga nasamarimo i zavrsimo sa aprilililili. Medjutim, ti pokusaji kod nas nikada nisu bili narocito dovitljivi ili entuzijasticni, cini mi se barem. No ipak otkad znam za sebe znam i za aprilililili samo sto dugo nisam znala (a pitala sam se) zasto je bas 1. april dan luda i sala a ne neki drugi dan. Odgovor, bar delimican, dobila sam prosle godine kada sam trazila po internetu stare razglednice posvecene 1. aprilu, kada sam to my utter amazement shvatila da gotovo sve na sebi imaju nekakve ribe kao i da su vecinom te razglednice francuske. Ispostavilo se da to ima svojih razloga iako mi se u pocetku cinilo da riba sa prvim aprilom ima veze isto koliko i neka iguana ili rovcica.

Zapravo se ne zna bas sasvim otkud ovaj praznik potice. Jos u 18. veku ljudi su pocinjali da se pitaju o tome i nisu nalazili nekakve definitivne odgovore. Pomeni o ovom prazniku nalaze se vec u 16. veku, na primer kod flamanskog pisca Eduara de Dena, koji je u jednoj svojoj komicnoj pesmi opisao kako plemic kuje plan da izmaltretira svog slugu tako sto ce ga vasceli dan slati na neke stupidne i nemoguce misije. Sluga je najposle shvatio da je sve to aprilska sala. Tu je takodje i prica iz 17. veka o bekstvu vojvode od Lorena koji je po legendi zajedno sa svojom zenom bio zatocen u nekom zamku iz koga su pobegli prerusivsi se u seljake i izasavsi pravo kroz glavnu kapiju. Kada ih je neko prepoznao i pokusao da kaze strazarima da je vojvoda utekao ovi su mislili da je to prvoaprilska sala i poceli da se smeju pustajuci, na taj nacin,vojvodu da slobodno pobegne. U drugoj polovini 17. veka engleski antikvar Dzon Obri sakupljajuci materijal za svoju knjigu o obicajima kod hriscana i Jevreja, zapisao je sledece o prvom aprilu : "Fooles holy day. We observe it on ye first of April. And so it is kept in Germany everywhere." Dakle, vec tada se ovaj dan smatrao danom budala ili danom sale. Ove njegove beleske su objavljene posthumno, krajem 17. veka.

Najrasprostranjenija teorija o nastanku ovog praznika vezana je za Francusku ali i Englesku a tice se promene kalendara u 16. veku. Naime, Francuzi su se do 16. veka jos uvek upravljali ka lunarnom kalendaru, proslavljajuci dolazak nove godine oko Uskrsa. S obzirom na netacnost lunarnog kalendara ovaj praznik kao i pocetak godine stalno su se menjali pricinjavajuci pri tom mnogo zabune medju ljudima a pre svega je bio vrlo nepraktican. Tako su vec pocetkom 16. veka, samoinicijativno, ljudi Francuske odlucili da novu godinu premeste na 1. januar, kako bi na taj nacin postao fiksan. Tako da se stanovnistvo vec i uveliko naviklo na ovakvu promenu kada je, 1564. kralj Sarlo IX odlucio da ovu promenu i ozvanici, proglasivsi 1. januar i zvanicno prvim danom u godini. 1582. papa Grgur takodje otpocinje promenu i reformu kalendara, poznatu gregorijansku reformu zbog koje se pravoslavni verski kalendar vise ne slaze sa katolickim,po kome se takodje 1. januar proglasava prvim danom u godini a premoscava se i razlika koja je do tada napravljena zbog pogresnog racunanja vremena. Medjutim, iako je Francuska jod 80 godina ranije sama zapocela ovu praksu, izgleda je jos bilo ljudi koji su preferirali da im godina pocinje Uskrsom, sto je zapravo, kako smo videli, paganski obicaj doceka nove godine s prolecem in disguise. I tu je sada poenta ove teorije : te su ljude onda zezali , lepili im papirne ribe na ledja i nazivali ih Poisson d'Avril, to jest aprilskom ribom. Cak i dan danas ovaj praznik (ako je to praznik?) se naziva tako u Francuza.

Medjutim, cela ova prica izgleda ima mnogo vise veze sa Britancima jer ako su Francuzi slavili svoju novu godinu tu negde oko Uskrsa , sto je prilicno rastegljiv pojam, Britanci su je slavili bas 25. marta, na dan Blagovesti, da bi slavlje trajalo sve do 1. aprila. Ovaj obicaj u Britaniji spominje se vec 1766. a u vezi bas sa teorijom o promeni kalendara. Oni su, za razliku od Francuza, poprilicno pricekali pre no sto su promenili svoj kalendar, mozda i stoga sto jos od Henrija VIII i njegovog great matter-a nisu bas bili u nekakvim (zapravo su bili u nikakvim) odnosima sa Papom. A mozda su samo voleli da, kao u mnogim drugim stvarima budu mimo ostatka sveta, tek - oni su presli na novo racunanje vremena tek 1752. Dakle svi zajedno su bili te aprilske ribe. Pa ipak, izgleda da taj obicaj proslavljanja ovog dana kao dana luda i budala ipak ne potice sa tog divotnog autisticnog ostrva vec sa kontinenta, iako postoji pomen ili bar mnogi misle da je to pomen, o ovom danu kod Cosera u njegovim Kenterberijskim pricama, znaci u 14. veku. Problem lezi u tome sto je Coser izgleda namerno nejasno formulisao svoju misao rekavsi tridesetdrugi dan od marta - "Syn March began", sto bi, jelda, bio 1. april. Medjutim, mnogi misle da je Coser mislio na 32. dan od marta, sto bi onda bio 3. maj ... kako god, meni se cini da jeste mislio na 1. april zbog onog began, znaci od pocetka marta, a vaznost sve ovo stice kada se uzme da je povezano s pricom o lisici i petlu gde je lisica prevarila petla i skoro uspela da ga pojede.

Ostaje jos pitanje zasto riba u svemu ovome ? Jasno, Francuzi praznik zovu Poisson d'Avril po starom obicaju da se onima koji se pokusavaju zeznuti stavljaju papirne ribe na ledja i nazivaju aprilskim ribama. Ali zasto su aprilske ribe u pitanju a ne aprilski misevi ili bumbari ? Izgleda da ovo ima veze sa mrescenjem riba, tacnije, sa aprilom kada se pojavljuju mlade ribe. Ove mlade ribe je bio glas da se jako lako daju prevariti i upecati. Po toj drugoj teoriji nastanka ovog praznika ljudi su uobicajili da pokusavaju jedni druge da zeznu kako bi proslavili bogatstvo mlade, lakoverne ribe koja se pojavljuje u tom periodu.

Dan sale, kako se izgleda kod nas ovaj dan prevodi, proslavlja se sirom sveta, mada u ponekim drzavama, izmedju ostalog i u Engleskoj, zbijanje sala traje samo do podne, a ko pokusa da se nasali posle podne taj sam postaje "aprilska luda". U vecini zemalja, ipak, ovaj dan sale traje ceo dan. Ima mnogo poznatih sala koje su tokom vremena bile izvodjene od strane masovnih medija, kao sto je bio prvo radio, a potom i televizija. Kod nas je recimo objavljeno u Politici Ekspres davne 1964. da Dragan Sekularac prelazi u Partizan :) Mnogo ipak inovativnije su one vesti u stranim medijima, od kojih su neke prosto pisicne te evo par :

- 1835. je u Americi, u jednom njujorskom listu iznet podatak da je napravljen teleskop pomocu kojeg se mogu videti ljudi i zivotinje na mesecu :)

- 1915. u sred I svetskog rata jedan francuski pilot preleteo je nemacke polozaje bacivsi nesto sto je Nemcima zalicilo na bombu. Nemci su se, naravno, razbezali ali posto nista nije eksplodiralo na kraju su otisli da vide sta je to bilo. Ispostavilo se da je to bila velika lopta za fudbal sa porukom Poisson d'Avril !

- 1957. je BBC u emisiji Panorama dao prilog o tome kako su u Svajcarskoj, a zbog veoma blage zime, imali veoma bogat prinos spageta. Ovu vest su pratile i fotografije tih svajcarskih seljaka kako skupljaju spagete sa drveca. Jos zanimljivije od same sale jeste cinjenica da su mnogi ljudi tog dana zvali BBC da pitaju kako da pronadju i sami uzgoje to spageti drvo. BBC je mrtav ozbiljan odgovorio : "place a sprig of spaghetti in a tin of tomato sauce and hope for the best."

- 1962., kada su u Svedskoj jos uvek postojao samo jedan, crno-beli televizijski kanal, tehnicki ekspert ove televizije se na 1. april pojavio na vestima kako bi objavio kako, zahvaljujuci novoj tehnologiji, gledaoci mogu pretvoriti svoje televizore u one koje emituju u boji - sve sto je trebalo da urade jeste da stave najlonsku carapu preko TV-a. On je to i demonstrirao a mnogi su poverovali i pokusali to i sami. Valjda u secanje na ovu posalicu kolor televizija je pocela sa emitovanjem 1970. bas na 1. april.

- 1965. u dnevnom listu Politiken iz Kopenhagena stampan je clanak u kome se saopstava odluka o zakonu po kome svi psi moraju da se ofarbaju u belo, kako bi bili vidljiviji na putu.

- 1976. britanski astronom Patrik Mur objavio je na BBC 2 da ce tog dana da se desi veoma retko poravnanje planeta, pri cemu ce Pluton da zadje iza Jupitera, sto ce uciniti slabijom gravitaciju na zemlji. Kako ne bi propustili da dozive ovaj momenat posavetovao je gradjane da tacno u 9:47 skoce u vis kako bi osetili cudan lebdeci osecaj. Ne treba reci da su mnogi skocili i onda zvali BBC kako bi opisali svoj dozivljaj. Jedna zena je cak tvrdila da su ona i njenih 11 prijatelja lebdeli po sobi.

- 1993. jedna kelnska radio stanica obavestila je svoje sugradjane o novom gradskom propisu : dzogeri moraju da brzinu trcanja kroz park svedu na samo 6 m po casu jer sve brze od toga uznemirava veverice koje su usred sezone parenja.

- takodje 1993. londonski Independent objavljuje clanak da su arheolozi pronasli 3000 godina staro selo Asteriksa i to bas u blizini mesta gde ga je smestio tvorac Asteriksa. U clanku je takodje pisalo i to da su oksfordski naucnici utvrdili da Asteriksovo selo nikada nije bilo okupirano od strane Rimljana kao i da su nasli vise menhira "of the precise size favoured by the indomitable Obelix whose job as a menhir delivery man has added a certain academic weight to the books."

+ U medjuvremenu sam pronasla jos jedan fascinantan podatak a to je da se po britanskom folkloru ovaj  dan povezuje sa legendarnim gradom Gotamom ! (Gotham) koji je grad budala. Znaci postojao je Gotham i pre Gothama i apparantly bio je tradicionalno vezan za Notinghempsir. Po ovoj legendi nastanak ovog grada kao grada budala vezuje se za 13. vek i kralja Dzona (brata kralja Ricarda poznatog takodje i kao Lackland) te za obicaj da svaki put (road) gde kralj spusti svoje kraljevsko stopalo postaje drzavno vlasnistvo. Tako su zitelji ovog grada Gotama zabranili kralju ulazak u njihov grad kako ne bi izgubili glavni put koji kroz njega vodi. Naravno, kralju se nije ovo narocito svidelo te je poslao svoje vojnike da izvide i srede stvar. Kada su vojnici stigli u Gotam zatekli su grad ludaka gde su svi do jednoga radili potpuno lude i sumanute stvari, poput davljenja ribe u vodi ili pokusavali da zatvore ptice u otvorene kaveze. Naravno, sve je ovo bila gluma ali je kralj poverovao izvestajima zgranutih vojnika i zakljucio da je Gotam suvise lud grad da bi bio kaznjen. Po ovoj legendi 1. april tradicionalno obelezava ovaj dan kada su zitelji Gotama prevarili kralja.

Srecan dan budala !