And tears like mine will keep thy memory green, As Isabella did her Basil-tree

Kada sam prosli put pisala o Cestijevoj piramidi, groblju oko nje i ljudima tamo sahranjenim pomenula sam kako je, izmedju ostalih, tom mestu hodocastio i Oskar Vajld, 1877. godine; tom prilikom on je ovo senovito mesto nazvao the holiest place in Rome i potom napisao esej i pesmu. U svemu ovome neki narocito za ovu temu zainteresovani citalac mozda je primetio kako se ova lepa pesma, puna potresenog osecanja, zavrsava jednim pomalo neobicnim poredjenjem. Oskar tako kaze :

Thy name was writ in water——it shall stand:   
  And tears like mine will keep thy memory green,   
  As Isabella did her Basil-tree.

Taj isti neobicno zainteresovani citalac mogao bi se onda zapitati - ko je ta Izabela o kojoj Oskar govori, zasto je ona toliko privrzena bas tom bosiljku i kakve to sve veze ima sa Dzonom Kitsom ? Ovaj post je tako jedna poprilicno jeziva prica o ljubavi, smrti i dekapitaciji, o poeziji i slikama, zacinskom bilju i, na kraju svega - jednoj indijskoj boginji :)

FAIR Isabel, poor simple Isabel!   
  Lorenzo, a young palmer in Love’s eye!   
They could not in the self-same mansion dwell   
  Without some stir of heart, some malady;   
They could not sit at meals but feel how well           
  It soothed each to be the other by;   
They could not, sure, beneath the same roof sleep   
But to each other dream, and nightly weep.

Dzon M. Stradvik

Izabela se zapravo zvala Lisabetta i potice iz Italije : pricu o njoj napisao je Firentinac Djovani Bokaco u cuvenom Dekameronu (IV, 5) saopstivsi je kroz usta Filomene a verovatno u stvari prenoseci neku staru legendu. Po ovoj prici Izabela je kcerka poznatog i poprilicno bogatog trgovca; kako to obicno biva, narocito u srednjevekovnim romansama, Izabelu otac i braca planiraju da udaju dobro, To some high noble and his olive-trees , po mogustvu nekog jos bogatijeg i jos uglednijeg gospodina. Medjutim, Izabela je vec smrtno zaljubljena u izvesnog mladog ocevog segrta zvanog Lorenco. Lorenco je takodje zaljubljen u nju i uopste oni jedva jos uspevaju da se uzdrze da svoja osecanja obznane i svima ih pokazu. Tako oni provode dane u medjusobnom zanosu, ne uspevajuci da skrenu pogled jedno sa drugog. Medjutim ipak se desilo u nekom trenutku nepromisljenosti da su se njihova osecanja pokazala, te je jedan od Izabeline brace shvatio sta se izmedju njihove sestre i ovog bednoga kalfe zbiva i sta znace pogledi koje jedno drugom upucuju; podelivsi to sa bracom oni se posavetovase te odlucise da uljeza i kvaritelja odlicnih planova jednostavno uklone : 

   
For they resolved in some forest dim   
To kill Lorenzo, and there bury him.

Dzon Vilijem Voterhaus

Nesretnog Lorenca oni su pod laznim izgovorom poveli u sumu gde su ga ubili i potom zakopali. Izabela je bila najpre zbunjena Lorencovim iznenadnim nestankom, potom zabrinuta te je stalno zapitkivala sta se sa Lorencom desilo; davali su joj razne odgovore od onih da je otisao na neki vasar poslom do onih drugih gde su probali da je uvere da je pobegao. Cvrsta u svojoj ljubavi Izabela  se odlucila da ce ga cekati, uverena da je on ne bi tek tako ostavio; i tako je nesretna patila za svojim Lorencom sve do trenutka kada joj se nije jedne noci u snu javio njegov duh, saopstivsi joj kakvu su nepodopstinu njena braca sa njim pocinili. 

It was a vision.—In the drowsy gloom,
The dull of midnight, at her couch’s foot
Lorenzo stood, and wept: the forest tomb
Had marr’d his glossy hair which once could shoot
Lustre into the sun, and put cold doom
Upon his lips, and taken the soft lute
From his lorn voice, and past his loamed ears
Had made a miry channel for his tears.

Izabela je verujuci u ono sto je od prikaze saznala otisla na mesto gde joj je duh rekao da Lorencovo telo lezi i pocela da kopa, trazeci ga; kao sto joj je i bilo receno nasla ga je mrtvog; ona ga je svojim rukama otkopala i onda odlucila da ponese njegovu glavu kuci. Nakon sto mu je oprala lice i ocesljala kosu ona onda zakopava tu Lorencovu glavu u cup; u ovom cupu zasadila je njoj veoma dragi i mirisni bosiljak i od tada ni za sta vise ne mari sem za taj cup koji dan i noc grli, place nad njim i tako bosiljak zaliva svojim suzama.

And she forgot the stars, the moon, and sun,  
  And she forgot the blue above the trees,  
And she forgot the dells where waters run,  
  And she forgot the chilly autumn breeze;           
She had no knowledge when the day was done,  
  And the new morn she saw not: but in peace  
Hung over her sweet Basil evermore,  
And moisten’d it with tears unto the core.

Dzon Vajt Aleksandar

Naravno, vec je sasvim jasno da se ovakva prica nikako ne moze dobro zavrsiti - i, zaista, kraj je tragican : braca otkrivaju razlog Izabelinoj najblaze receno cudnoj opsesiji tim cupom i bosiljkom pa su joj ga ukrali  i unistili ga, sve sa Lorencovom glavom u njemu. Izabela je tada (ako nije to jos onda kada je donela kuci Lorencovu glavu) prakticno skrenula sa uma te je naposletku umrla od tuge. 

And so she pined, and so she died forlorn,   
  Imploring for her Basil to the last.   
No heart was there in Florence but did mourn   
  In pity of her love, so overcast.           
And a sad ditty of this story born   
  From mouth to mouth through all the country pass’d:   
Still is the burthen sung—“O cruelty,   
  “To steal my Basil-pot away from me!”

Iako izdata tek 80tih godina 19. veka, pesma koju ovde navodim zavrsena je aprila 1818. godine a napisao ju je Dzon Kits. Zove se - Isabella; or, The Pot of Basil sa podnaslovom : A Story from Boccaccio. Eto onda i razloga zasto Oskar pominje bas Izabelu i njen bosiljak u vezi sa grobom Dzona Kitsa. Kits je i inace imao taste za srednjevekovne teme - pored ove inspirisana srednjevekovnim sizeima je i poznata The Eve of Saint Agnes; obe ove pesme bile su veoma omiljene medju Prerafaelitima koji su ih cesto koristili kao predlozak svojim slikama a verovatno pod uticajem svog harizmaticnog vodje. Half Italian, half mad - Dante Gabrijel Roseti smatrao je da je Kits najveci moderni pesnik, dok je Hant govorio da je Kits upravo bio onaj koji ih je ujedinjavao. Istina je da su ga oni smatrali tako reci svojim pesnikom jer je tada on jos bio poprilicno zaboravljen. Kitsova pesma duga je (kako to cesto njegove pesme jesu:) beyond any measure : broji vise od 500 stihova; naravno, to znaci pored ostaloga i to da tek kod Kitsa nailazimo na mnoge od detalja koje sam pisuci pricu o Izabeli ovde prenela : ona Bokacova prica, kazu, nije bas jedna od najuspesnijih niti najbrilijantnijih a nedostaje joj i detalja. Pored svega ostalog Bokaco nije pokazao nikakvog saucesca sa sudbinom mladih ljubavnika vec pre odobravanje sa course of action njene brace;  sve to, naravno, stoga sto je cetnaestovekovni covek razmisljao dosta drugacije od nas. No, evo i najpoznatijih prerafaelitskih slika inspirisanih Izabelom i njenim cupom. 

Isabella (Isabella and Lorenzo), Mile, 1848. godine

Prva slika u ovom nizu nastala je od najmladjeg i najproduktivnijeg, decaka-genija, Milea; ovo nije cudno kada se zna da je on prvi nesto uopste i naslikao i onda jos kasnije postigao veliku slavu i Raskinovo divljenje sa svojom Ofelijom. Ovu sliku naslikao je kao jedva dvadesetogodisnjak, nekih godinu dana nakon sto je sa Hantom i Rosetijem osnovao bratstvo, pa je stoga i njegova prva slika u prerafelitskom stilu. Za razliku od kasnijih slika na ovu temu Mile je izabrao da prikaze ne kraj price - nakon sto se ubistvo vec dogodilo, kao i otkopavanje i stavljanje Lorencove glave u cup - vec trenutak koji svemu tome prethodi i koji je svemu i uzrocnik : Lorenco i Izabela sede jedno pored drugog; jedan brat je upravo shvatio sta se izmedju njih desava. Slika je prepuna suptilnih znakova, na primer - Lorenco Izabeli daje isecenu crvenu pomorandzu - na engleskom blood orange, koja bi ovde trebalo da asocira na njegovu smrt i potonju dekapitaciju; jedan brat sutira zabu, usmerivsi vrlo agresivno nogu ka mladom paru; ovo toliko plasi psa (trebalo bi da shvatimo da se on i inace plasi ovog nesimpaticnog coveka) koji bezi ka Izabeli, stavljajuci joj glavu u krilo. 1849. godine izlozena je na kraljevskoj Akademiji sa citatom koji sam navela na samom pocetku price.

Isabella and the Pot of Basil, Hant, 1868

Dvadesetak godina kasnije Holman Hant takodje preduzima sliku na ovu temu : u tom trenutku putovao je po Italiji sa svojom zenom Fani koja je pri svemu bila i trudna. Na zalost, Fani je imala tezak porodjaj pri kome je i umrla, ostavivsi Hanta udovcem. Ova slika nosi stoga veoma teska i nesrecna osecanja i konotacije, ne samo iz price i Kitsove pesme vec i iz stvarnog zivota : slomljen tugom Hant je ovde Izabeli dao lik svoje preminule zene. Na ovoj slici, suprotno prethodnoj, stvara se onaj mnogo cesci model prikazivanja Izabele : sa cupom bosiljka, kako ga grli (ponegde ce pred njime i da kleci); ovde je taj cup prikazan sa mrtvackim glavama, tacnije lobanjama po sebi, kako bi se dodatno naglasila morbidnost situacije i - sadrzaj cupa. Izabela je prikazana u spavacici : ona ne moze da spava, ustaje iz kreveta kako bi bila pored Lorenca. Tkanina je poluprovidna i zajedno sa podignutom levom nogom - koja cini da izgleda kao da se ona penje ka bosiljku - i kosom koja prekriva cup naglasava izvesnu mracnu senzualnost, spregu seksualnosti i smrti, erosa i tanatosa. Sam cup sadrzi veoma razgranati bosiljak koji je, kaze se, bio tako napredan bas zbog prolivenih Izabelinih suza i ljubavi koju mu je u dugim nocima posvetila kroz zagrljaje i saptanje. Eh, da - i zbog Lorencove glave iz koje, tako reci, raste. Ova slika uticala je potom i na americkog slikara Dzona Vajt Aleksandra (slika gore), koji se delimicno skolovao u Evropi a potom postao poznati portretista u Americi, kao i na Voterhausa, tog meni drazeg prerafaelita koga neki ipak nazivaju i  romanticnim klasicarem (slika gore). Stradvik je, sa druge strane, odlucio da prikaze momenat kada su braca Izabeli vec otela njen voljeni cup, dok Meaci (dole) prikazuje trenutak kada se pripremaju da to ucine.Zanimljivo mi je pak sto niko (koliko ja znam) nije prikazao trenutak kada se Izabeli prikazuje Lorencov duh ili pak kada ona drzi u rukama njegovu glavu; ti momenti su puni potencijala, narocito za ovakve uvek uzbudjene duhove kakvi su prerafaeliti bili.

Sto se tice Holmana Hanta - nedugo posto je zavrsio sliku Izabele ponovo se ozenio i to sestrom svoje pocivse supruge; posto je ovako nesto bilo u Britaniji zabranjeno on i Edit su otputovali u inostranstvo kako bi obavili cin vencanja. Zbog ovoga, naravno, nisu bili bas u najboljim odnosima sa porodicom mlade.

Ostaje naravno pitanje samog bosiljka, tacnije - zasto je bas bosiljak taj koji u ovoj prici nice iz cupa u kome je necija glava. Razmisljajuci o tome dolazi se do zakljucka da je bosiljak - toliko poznat cak i u ovdasnjih kuhinjama da je gotovo obican, posebno nakon Dzejmi Oliver propagande - zapravo jedna biljka veoma kontradiktornih znacenja. Nije bas sasvim sigurno ni odakle dolazi ime ovoj zacinjskoj biljci te neki kazu - od grcke reci za kralja koju mi prevodimo kao vasilevs - u smislu dobra cak i za kraljeve ili mirise kraljevski, sto ima smisla jer se veruje da ga je iz Azije doneo Aleksandar Makedonski;  ili pak od grozomornog cudovista baziliska (grc. basilískos sto opet znaci  - mali kralj) kralja zmija i gamizuceg sveta koji usmrcuje pogledom; bosiljak tako predstavlja vrstu leka za sta god bazilisk moze nekome da ucini, pogledom ili na drugi nacin. Sve u svemu Francuzi ga i dalje nazivaju kraljevskom biljkom (l'herbe royale). Izgleda je iz nekog razloga (verovatno tog povezivanja i sa baziliskom) u staroj Grckoj smatrano da bosiljak predstavlja mrznju; narocito mocan bosiljak (verovatno za razne ne-ljupke radnje) mogao se tako uzgojiti ukoliko bi se tokom sadnje istog - psovalo. Negativna konotacija zadrzala se i tokom hriscanskog srednjeg veka kada se bosiljak povezuje ponekad i sa djavolom a sasvim se ozbiljno veruje i u to da on stvara skorpije; ako se list bosiljka stavi pod saksiju, kada se ona podigne izaci ce skorpija; ako se previse mirise bosiljak te skorpije ce se stvoriti u glavi. Ovo verovanje verovatno potice od africke legende po kojoj bosiljak zapravo stiti od skorpija no se tokom prenosenja znacenje izmenilo. Medjutim sve ovo nije sprecilo crkvu da bosiljak ipak prihvati pa tako pravoslavne crkve koriste bas bosiljak za skropljenje svete vodice : navodno je bas bosiljak pronadjen oko Hristovog groba nakon njegovog vaskrsenja. Moguce da se onda zato bosiljak stavlja u ruke preminulog u Evropi, mada slican obicaj postoji i u Indiji gde se on stavlja mrtvome u usta, kako bi obezbedio bezbedan put na onaj svet. Tako bosiljak ima dijametralno suprotna znacenja - moze biti hriscanski simbol i biljka koja spasava ali moze biti povezana i sa djavolom i njegovim stvorenjima poput skorpije.

Tako bosiljak istovremeno predstavlja kako simbol mrznje tako i ljubavi ili spremnosti za ljubav. U Spaniji se tako poklanja kao znak ljubavi na svece sv. Jovana i sv. Antonija; u Italiji ne samo sto ga  devojke nose u kosi ili sade na balkonima kako bi pokazale da su slobodne i raspolozene za ljubav vec postoji i takozvani bacia-Nicola - poljubi me Nikola obicaj gde se verovalo da bosiljak privlaci one koji ce jednom postati muz i zena. U Rumuniji je taj obicaj otisao jos malo dalje te se smatra da ako momak od devojke uzme bosiljak znaci da se sa njom i verio :) Tako da iako je u anticka vremena mogao znaciti mrznju bosiljak je zapravo mnogo vise povezivan sa ljubavlju i romansom i to narocito u Italiji gde se Izabelina prica odvijala.

Tulasi

Na kraju svega ostaje da pomenem kako stvari sa bosiljkom stoje u civilizaciji koja nema nikakve veze sa Izabelom, Kitsom i Prerafaelitima - u Indiji, jer prica o bosiljku nikako ne bi mogla biti potpuna bez nje. U Indiji se bosiljak (= tulsi ) smatra narocito svetom biljkom a dom bez njega nepotpunim, te se moze pronaci  zasadjen gotovo u svakoj kuci - ponekad je to cak citav mali oltar posvecen ovoj biljci, sa likovima bozanstava oko nje i malom zemljanom lampom dok poneko ima svoju malu sumu bosiljka u dvoristu kuce; tada se zove tulsivan ili tulsivrindavan. Smatra se da je bosiljak svojevrstan eliksir zivota a da pored ostalog poboljsava pamecenje i koncentraciju; listovi tulsija se ne beru bez reda vec na poseban, ritualan nacin. Tulsi je u legendi povezan sa podjednako postovanom i voljenom boginjom Tulasi cije ime znaci neuporediva a koja pored ovoga ima jos veoma mnogo drugih imena. Boginja Tulasi prvobitno je bila rodjena kao obicna zena po imenu Vrinda. Ova Vrinda udala se za coveka nizeg po kasti zvanog Jalandhar, koga je medjutim veoma volela i bila mu odana. Zapravo, njena je ljubav bila tako velika da je samo zbog nje Jalandhar postao fizicki toliko snazan da ga vise niko nije mogao pobediti u borbi. Na zalost, poput price o Izabeli, i ovde dolazi do nesrecnog obrta : u Vrindu se tako zagledao bog Visnu, te ju je uzevsi lik njenog muza (kao Utor Pendragon uz pomoc Merlina u arturijanskim legendama na primer) i legao sa njom. Iako Vrinda nije nista neobicno primetila (bog je to, zna da se prerusi:0) posledica ovoga bila je da je neobicna snaga njenog muza nestala, bas kao Samsonu nakon sto mu je ljubavnica osisala frckice. Bez dodatne snage ovaj je Jalandhar naposletku i poginuo a nesretna Vindra se bacila za njim na posmrtnu lomacu. Videvsi sve ovo Visnu se pokajao za to sta je pocinio i onda ju je pretvorio u biljku tulsi na taj nacin je nacinivsi Tulasi, boginjom odanosti. Svake godine, negde u oktobru, odrzavaju se svecanosti tokom kojih se vencavaju Visnu i Tulasi; svecanosti traju vise dana zavrsavajuci se uvek na dan punog meseca.

Rikardo Meaci

Kod nas se u supermarketima vec odavno moze kupiti zacinsko bilje. Dva puta sam do sada imala zasadjeni bosiljak koji je stajao na kuhinjskom prozoru. Medjutim, kod mene je on imao vise dekorativnu funkciju nego zacinjsku, vise sam ga njuskala no zaista koristila. Pri tom sam izgleda i vise mislila o Kitsu, Lorencu i Izabeli nego o samom bosiljku koji mi se, jadan, oba puta na kraju osusio. Kazu da ga treba cupkati da ne preraste i da se nikako ne bi trebalo pustiti da cveta. Wouldn't know. Ja sam svoje njuskala a onda ubila kao oni zli nesretnoga Lorenca :(