Friday, 8 April 2011

The Ahh-ness of things

Hokusai - Planina Fudzi : pogled kroz drvece tresnje

Svako ko se makar i sasvim ovlas susreo sa bilo kojim aspektom japanske kulture naisao je, verovatno i ne znajuci, na pojam mono no aware koji je - koliko sustinski za sve zovemo japanskim - toliko i neuhvatljiv : kako se to veoma cesto i desava prevod ovog pojma veoma je tesko izvesti, sto se najcesce nadomescuje raznim opisima ili opisnim definicijama. Mono znaci stvari dok se aware prevodi kao patos, duboko osecanje, osetljivost iako bukvalno moze da znaci uzvik/uzadah Oh/Ah. Tako se mono no aware prevodi kao patos stvari  ili  razumevanje stvari, osetljivost prema efemernom i slicno a sto bi u stvari trebalo da objasni osecanje svesnosti prolaznosti stvari, koje onda prati osecanje nezne tuge (melanholije), potresenosti i tronutosti koje ta prolaznost izaziva. 

Samuraji posmatraju tresnjin cvet
Koliko je nezgodno prevoditi ovako sta sa japanskog jezika na zapadnjacke jasno je svakome ko je citao razlicite prevode haiku poezije; tako se ovako nazvani koncept na engleski jezik prevodi cak i kao The Ahh-ness of things, sto bi simpaticno zvucalo i na srpskom kada bismo rekli Ahnoca stvari, a sto se odnosi na trenutak zadivljenosti (bukvalno prevod aware - oh, ah) koji je u isto vreme i potresan zbog spoznaje kratkoga veka koji ce ta divota imati pred sobom. Lepota pojavnog sveta jeste za divljenje jos tim vise sto je prolazna; drugim recima to je onaj trenutak kada samuraj, recimo, pred neku vaznu borbu u kojoj ce najverovatnije izgubiti zivot i on i svi njegovi drugovi, sedi u basti i posmatra kako sa drveta slecu latice cvetova nosene vetrom. Dakle, mono no aware jeste sustinski ono sto celokupnu japansku kulturu (filozofiju, knjizevnost, umetnost, religiju i obicajnu kulturu zivljenja) cini toliko posebnom i nama dragom; sam termin prvi put je upotrebio znameniti Motoori Norinagu prilikom pisanja kritike romana Gendzi-Monogatari slavne Murasaki Sikibu, o cemu ce reci biti jos kasnije; on je smatrao da je ovaj roman sav u tom osecanju. Smatra se onda da kao sto je Gendzi uticao na gotovo sve sfere zivota Japana tako uticao i na to da se mono no aware kao koncept, nacin gledanja na svet i filozofija zivota, ugradi u svest Japanaca kao kljucna i pretezna emocija pustolovnog princa Gendjija i njegovih prijatelja. Bilo da je to zaista tako ili da se razlozi ovom predominantnom osecanju u Japanaca ipak vise nalaze u religiji i filozofiji, cinjenica stoji da prakticno ne postoji sfera zivota u kojoj mono no aware nije kljucan. To se lepo moze primetiti kako kod Murakamija, na primer tako i u holivudskim filmovima poput Poslednjeg samuraja - gde su mozda malo promenili tok istorije ali su verno preneli Gendzijev mono no aware.

Oko dvadesetog dana drugog meseca car priredi kinesku gozbu pod velikom tresnjom Juznog dvorca.
Gendzi , Murasaki Sikibu

Kunisada : ilust. 8. poglavlja Gendzija
Medjutim mislim da se retko kada ovo svojstvo tako ocigledno i jasno moze uvideti i shvatiti koliko je to u slucaju predivnog obicaja hanami cije je vreme traje upravo sada : zapocinje krajem marta i uglavnom traje do kraja aprila ili pocetka maja. I u ovom slucaju Gendzi je imao presudnu ulogu : hanami znaci - posmatranje cveca ; ovaj obicaj je, kao i toliko drugog, prenet u Japan iz Kine negde u osmom veku, u periodu Nara i odnosio se pre svega na posmatranje cveta sljive (ume). Medjutim, zahvaljujuci dvorskoj dami i spisateljici Murasaki Sikibu hanami je od posmatranja sljive postao praznik posmatranja tresnjinog cveta - sakure : ona je u jednoj recenici 8. poglavlja svoga slavnog romana napisala gore navedenu recenicu i to je bilo dovoljno da se obicaj promeni. Od tada, a to je bilo u 11. veku, kada se kaze hanami misli se iskljucivo na posmatranje tresnjinog cveta. Da bi sve bilo zanimljivije dvorsko ime dame koja je toliko doprinela da se praznik sljivinog cveta prebaci na tresnjin u prevodu sa japanskog znaci - Svecanost ljubicice ili ljubicica svecanosti :)

[Ostale Kunisadine ilustracije Gendzija mogu se videti na Alphonse's Room]

Tesko je danas i zamisliti koliko je veliki uticaj knjiga Murasaki Sikibu imala na Japan, narocito na generacije koje su joj neposredno usledile; to je zaista bio comme il faut japanskog viseg drustva koje je trazilo uputstvo, savet i inspiraciju u ovoj knjizi za gotovo svaki aspekt zivota i kulture ponasanja. Doduse, ako je neko i mogao o ovome pisati bila je to upravo Murasaki koja je rodjenjem pripadala tom visem sloju (i po bogatstvu, prestizu ali i po nivou kulture) a zatim i polozajem koje je na dvoru zauzimala kao dvorska dama carice Akiko.

Murasaki Sikibu, Mitsuoki
Slicno sebi savremenoj, takodje veoma poznatoj i cenjenoj spisateljici Sei Sonagon, Murasaki je tako prisustvujuci svim bitnim dogadjajima, proslavama i ceremonijama na dvoru mogla kasnije verno da sve to iskoristi pisuci Gendzija. Ovaj roman, za koji kazu da je prvi svetski roman za koji znamo a koji je najverovatnije napisan oko 1004. godine kada se Murasaki vec povukla sa dvorskog zivota, predstavlja izuzetno ziv i vredan opis japanskog dvora s pocetka 11. veka; to sto se tice ceremonijala ali takodje i drustvenih odnosa koji su tada vladali, hijerarhije, statusa pa potom i kulture, obicaja. Medjutim i pored ovog tako znacajnog doprinosa smatra se da je Murasaki, pored uticaja koji je izvrsila na ono sto bismo danas nazvali pop kulturom Japana, najznacajnija upravo zbog opisa zivota nekih od svojih savremenika, poput Sei, kao i psiholoski istancanim prikazima svojih likova. Ono sto zapanjuje modernog citaoca, ne samo Gendzija vec i  bozanstvenih Zapisa nad uzglavljem Sei Sonagon, jeste - koliko moderno ove srednjevekovne dame zvuce. Naravno, kada kazem srednjevekovne govorim evropskim terminima koji se na Japan ne odnose : Murasaki je pripadala periodu Hejan u koji se uklapa i cuveni period carica koji se smatra zlatnim vekom Japana, sto zbog relativno mirnog perioda bez ratova i revolucija, sto zbog toga sto je u tom periodu japanska kultura, a narocito knjizevnost, dozivela dotadasnji vrhunac. Dakle, mnogo bi vise odgovarao nasoj renesansi ako bismo vec morali da usporedjujemo.

Virnulo sunce
u zapah cveta sljive
planinska staza
                      Macuo Baso
Cetiri plemenita cveta : "Cetiri gospodina"
Kao sto sam vec napomenula, u kineskoj tradiciji cvet sljive je taj kome se posvecivala ova narocita paznja. Ova kineska sljiva, koja vise lici na nasu kajsiju nego na nasu sljivu, cveta zimi, najcesce dok jos uvek vlada sneg. Zato je ona istovremeno simbol kako zime tako i dolazeceg proleca; obzirom da ona jedina cveta dok je ostali biljni svet jos uvek u zimskom snu, ona se smatra i simbolom izrazite snage, otpornosti pa cak i trijumfa. Koliko je omiljen sljivin cvet u  Kini moze se videti vec i po brojnim slikama koje su mu posvecene; no posebna cast sljivi je ukazana time sto je uvrscena u cetiri plemenita cveta zajedno sa orhidejom, bambusom i hrizantemom. Kada se ova cetiri cveta nadju zajedno na jednoj slici nazivaju se u slikarstvu jos i "Cetiri gospodina"; tada one pre svega simbolisu godisnja doba (orhideja = prolece, bambus = leto, hrizantema = jesen) i njihovu smenu, pa samim tim i prolazak vremena. Pored ovoga sljiva jos pripada i tako zvanim "Tri prijatelja zime" - pored borova i bambusa.


Kineska sljiva
Ostaje pitanje zasto je Murasaki pomenula tresnjin a ne sljivin cvet ili - ako se kakav slican dogadjaj zaista desio - zasto je car odlucio da odrzi kinesku gozbu bas ispod tresnje ? Verujem da je to bilo sasvim slucajno, da , na primer, bas nisu imali sljivu u blizini, da ona nije cvetala ili pak da se caru izvolelo da sedne bas pod tresnju. Jer, tresnja sakura nije poreklom iz Japana, da bi se pomislilo kako se ovde htelo promeniti cvet iz nekih nacionalnih motiva, sve iako je zbog toga kasnije tresnja i postala nezvanicni simbol Japana - sakura je uvezena sa Himalaja. Kako bilo, slicnost izmedju cveta kineske sljive i cveta sakure velika je - u oba slucaja to su veoma nezni cvetovi bele ili ruzicaste boje, pa je mozda do zamene i stoga doslo. Postoji jedna Hirosigeova ukio-e grafika, veoma poznata vec i stoga sto ju je kopirao Vinsent, za koju se na smenu pise da je to sljivin i tresnjin cvet.  U svakom slucaju obozavanje cveca potice od verovanja da u drvecu zive dusi koji se u japanskoj Sinto religiji nazivaju kami; ovim duhovima prirode prinose se darovi. Verovatno se iz slicnih shvatanja i obicaja i razvio obicaj ukazivaja postovanja drvecu koje cveta na prolece, kada se priroda budi, prvo darovima a onda posmatranjem i slavljem.



Recite mi nezni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajuci glavama pcelama sto pevaju o rosi i suncanim zracima, jeste li svesni strasne sudbine koja vas ceka ? 
                                                         Knjiga o caju, Kakuzo Okakura

Izgleda je prvobitno proslavljanje hanamija podrazumevalo sedenje ispod sljive, kontempliranje i ispijanje caja, koji takodje potice iz Kine; po onome sto o istoriji caja pise Kakuzo Okakura, izgleda su Japanci preuzeli obicaj ispijanja caja u slicno vreme kada i hanami, da bi vrhunac kao Teizam doziveo u 15. veku, daleko nadmasivsi i znacaj hanamija. Medjutim, Okakura u svojoj divnoj Knjizi  o caju posvecuje i jedno poglavlje cvecu te izmedju ostalog kaze :

Hokusai, Ptice i tresnjin cvet

Preduzimane su velike mere opreza da bi se ocuvali osetljivi cvetovi. Car Huen Sung, iz dinastije Tang, kacio je sicusna zlatna zvonca na grancice u vrtu da bi oterao ptice. Upravo je on, jednog proleca, izasao sa dvorskim sviracima da razveseli cvece neznom muzikom. Jos se i dan - danas cudnovata plocica, koju predanje pripisuje Josinuceu, junaku nasih arturovskih legendi, cuva u jednom japanskom manastiru. Ta plocica je bila upozorenje, postavljena radi zastite jednog prelepog sljivinog drveta, a privlaci nas surovim humorom tog ratnickog doba. Nakon teksta o lepoti cvetova, natpis sadrzi i sledece : "Ko otkine i jednu grancicu sa ovoga stabla u zalog ce izgubiti jedan prst." O, kad bi se danas takvi zakoni mogli nametnuti prema onima koji razuzdano tamane cvece i sakate umetnicka dela !

Hirosige, Tresnjin cvet
Medjutim, vec u vreme Murasaki, a to znamo i po njenom opisu, hanami je ukljucivao i razne druge razonode : s obzirom da se hanami praktikovao samo na dvoru i u aristokratskim kucama ove zabave podrazumevale su izmedju ostalog  muziku i plesove a narocito i poeziju. Od 16. veka obicaj preuzimaju i samuraji koji tresnjin cvet usvajaju kao svoj simbol smatrajuci da je kratki zivot ovog cveta savrsen simbol neizvesnosti puta maca. Naravno, kako su samuraji prihvatili hanami on je tako krenuo da se siri i po ostalim slojevima stanovnistva : do perioda Edo (Tokugava sogunat, 1603 - 1868) u hanamiju ucestvuju svi; cak i nizi slojevi stanovnistva tada pocinju da se penju na planine i sede pod drvecem sakure. Narocito za vreme soguna Josimunea, koji je vazan i stoga sto je dopustio uvoz do tada zabranjenih knjiga sa zapada, tokom 18. veka zasadio je citave predele tresnjinim drvecem i na taj nacin promovisao i ohrabrivao hanami. Od sredine XX veka hanami se slavi i zvanicno; moglo bi se reci da je u normalnim uslovima, kakvi sada nisu, Japan jedna hanami-crazy zemlja : pocevsi od kraja marta pored vremenske prognoze svaki dan se i u svakim vestima pomno prate i sakurazensen - prognoze cvetanja tresnje.



Geko - cvetovi tresnje pored reke
U ovom periodu sve postaje ruzicasto : slicno kao sto kod nas za vreme novogodisnjih praznika svaki proizvod dobije praznicno pakovanje sa Deda Mrazom, pa se pojave i prigodni odevni predmeti, maske za telefon ili pak razni ukrasi - tako u Japanu sve postaje ruzicasto i na sebi nosi sliku ili saru rascvetale tresnje. Ima onih koji prate putanje tresnje onako kako se njihovi cvetovi otvaraju, te putuje po zemlji jureci ruzicasto. Drugi izaberu jedno narocito lepo mesto, ili ono koje ima jos neku znamenitost, pa isplaniraju izleti. Ipak, najvise je onih koji hanami sprovode po obliznjim parkovima ili planinama. Najpopularnija mesta za hanami i ona koja prime najvise ljudi, sto Japanaca, sto turista jesu poznati park Ueno u Tokiju i groblje Aojama, takodje u Tokiju a od planina - planina Josimo. Sto se tice parkova najcesce se u sezoni mora utrkivati za najbolje ili barem dovoljno privlacno mesto : to se uglavnom cini tako sto se najmladji ili najnizi na lestvici u firmi natera da ranom zorom odlazi u park i postavlja foliju sa imenom firme i onda sedi na njoj ceo dan dok ostali sa posla ne pristignu; tako bi se moglo reci da je hanami i neka vrsta inicijacije :) Sa istom zeljom tiskaju se i mnoga privatna lica : najcesce jedan poslanik citave prosirene porodice ili veceg drustva koje ce zajedno proslavljati hanami zuri da ostalima pribavi dobro mesto.


Moderni hanami podrazumeva i organizovane proslave - kao u parku Ueno - dosta muzike i buke, kao i drugih zanimljivih sadrzaja, ispijanje sakea i nesto sto bi se moglo porediti sa nasim rostiljanjem. Ove zabave narocito postaju zanimljive nocu - hanami se nastavlja i nakon sto sunce zadje i tada se zove yozakura, nocna sakura : za tu priliku na drvece se kace papirni lampioni ili fenjeri cija svetlost dodaje lepoti nocne tresnje; manje lepo ali efikasnije jeste  elektricno osvetljenje koje se takodje primenjuje. Najvise zbog ovoga i preko potrebne stednje struje, vode i hrane, ove godine nisu organizovane prosalave hanamija; neki misle da je takva proslava, pogotovo sto ona zaista ume da se otme kontroli, i neprimerena s obzirom na veliku nesrecu koja je zadesila Japan; drugi smatraju da je odricanje od svega, pa i od hanamija suvise i da je i najdisciplinovanijem narodu na svetu potreban odusak. Na kraju, prepusteno je pojedincima da sami odluce hoce li ove godine posmatrati tresnje. Mozda je ovo prilika da se hanami vrati svojoj prvobitnoj sustini koja se sastoji u kontemplaciji, meditaciji i jedinstvu sa prirodom. Zapravo, mislim da i ne postoji nesto prigodnije nego sto je hanami, onakav kakav je bio, u ovom trenutku.
 When you can see,
 Whichever way you go,
 Nothing but blossoms :
 That's Mount Yoshino. 

Planina Josino
Planina Josino, sa svojih preko 100 000 stabala tresnjevog drveta, verovatno je najpopularnije izletiste i turisticka destinacija u sakura aranzmanima : pored toga sto se moze podiciti tako velikim brojem stabala narocito je lepo sto se uspinjanjem na planinu, a sve vreme pod tresnjama, moze - kako se kaze - uzivati u tresnjama pri dnu, na sredini i onda na vrhu planine. Kazu da je cuveni haiku pesnik Macuo Baso, bio toliko zadivljen lepotom ove ruzicaste planine da, mozda po prvi put (sudeci po njegovom opusu:) nije mogao da napise pesmu. Ljudsko bice nije sposobno da recima iskaze ovu lepotu, kazu da je rekao.  Pored tresanja i tog planinskog puta koji lici i na hodocasce, na planini Josino nalaze se i tri hrama, od kojih su dva pripadaju Sinto a jedan Sugendo religiji. Zabranjen kao sujeverje za vreme progresivne Meidji restauracije, kada je Sintoizam proglasen drzavnom religijom, Sugendo (= put treninga i testiranja) zapravo predstavlja prosvetljenje koje se postize jedinstvom sa prirodom, tacnije sa onim kami koji zive i u drvecu; potice najpre od starodrevnog obozavanja planina a zapravo je mesavina mnogih religijskih praksi, gotovo svih koje su bile aktuelne u Japanu. Ovaj hram, Kimpusen-ji, na planini Josino, po legendi je osnovao upravo osnivac Sogunda, te stoga ima narocito znacenje.


Dodji i pogledaj !
Obuci svoju djinbe odoru
za razgledanje cveca.
                                  Macuo Baso 

Vasington
U nedelju se u Beogradu odrzava skup podrske i zahvalnosti narodu Japana koji organizuju grad i Srpsko - japansko drustvo. Tom prilikom bice podeljena 1001 sadnica drveta tresnje, pa se kaze : „Ovo drvo u Japanu simbolizuje verovanje da prosperitet, napredak i ljubav očekuju svakoga ko prolećni dan sa porodicom provede ispod rascvetale trešnje, pa će tim gestom istovremeno biti poslata poruka narodu Japana da nije zaboravljen”. Neko ce reci - bolje da se umesto sadnica taj novac posalje Japanu; ti koji u svakom slucaju preferiraju novac nad simbolom i gestom bice zadovoljni da saznaju da ce se tom prilikom skupljati i dobrovoljni prilozi. Na posebnim kartama pisace se zelje narodu Japana. Ja koja volim gest i simbol, kao nesto sto mozda ne daje ovoga trenutka neki praktican i odmah vidljivi rezultat ali sto moze da ostane u secanju veoma dugo, radujem se sto je jedna ovako lepa akcija osmisljena. Uostalom - i sam Japan poklanjao je sadnice sakure kao simbolican gest prijateljstva; tako je 1912. poklonjeno 3000 stabala Vasingtonu a onda pedesetak godina kasnije jos 3800. Sada Vasington izgleda bozanstveno i pravi svoj hanami svake godine. Uostalom, zar nije Kakuzo Okakura rekao :

Prvi covek koji je devojci ponudio venac cveca prevazisao je zivotinju. Postao je ljudsko bice izdigavsi se nad sirovom prirodnom potrebom; usao je u carstvo umetnosti shvativsi tananu upotrebu nepotrebnoga. 


  




EDIT :

Murasaki Sikibu i Sei Sonagon se mogu citati i na srpskom, mada u veoma skracenom izdanju; Gendzi je preveden samo do 9. poglavlja, izdao ga je Zlatousti; Zapise Sei Sonagon izdao je LOM ali postoji i jedno starije i cini mi se dosta opsirnije izdanje zagrebackog Libera. 

Kokoro je izdao Knjigu o caju Kakuza Okakure kao i mnoge druge divne knjige koje je izlisno sve nabrajati : prisutni su na sajmu knjiga u Domu Sindikata. 

Vecina ovih knjiga moze se medjutim naci u integralnoj verziji online.  

2 comments:

  1. Svaki post me uvek iznova oduševi, i temom i podrobnošću i neočekivanim tokom. Hvala. :)

    ReplyDelete
  2. Hvala tebi na uvek tako lepim komentarima :)

    ReplyDelete

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Oscar Wilde quote

Oscar Wilde quote
God knows; I won't be an Oxford don anyhow. I'll be a poet, a writer, a dramatist. Somehow or other I'll be famous, and if not famous, I'll be notorious. Or perhaps I'll lead the life of pleasure for a time and then—who knows?—rest and do nothing. What does Plato say is the highest end that man can attain here below? To sit down and contemplate the good. Perhaps that will be the end of me too.

Autorska prava

Creative Commons лиценца
Аutor bloga Casa del poeta tragico је Gradiva. Ovo delo je licencirano pod uslovima licence Creative Commons Autorstvo deliti pod istim uslovima 3.0 Unported.