Hedera Helix

The others left soon after him. I rose to go with them, but Sebastian said : 'Have some more Cointreau,' so I stayed and later he said, 'I must go to the Botanical Gardens.'
'Why?'
'To see the ivy'

It seemed a good enough reason and I went with him. He took my arm as we walked under the walls of Merton.

'I've never been to Botanical Gardens,' I said.
'Oh, Charles, what a lot you have to learn ! There's a beautiful arch there and more different kinds of ivy than I knew existed. I don't know where I should be without the Botanical Gardens.'

                                                  Brideshead Revisited

Cini mi se da oduvek izrazito volim brsljan, da mi je on cak jedna od najomiljenijih biljaka; ovo oduvek medjutim, kao i inace sto to biva u slicnim prilikama, u stvari znaci to da se koreni ovoj naklonosti nalaze u detinjstvu, u tom arkadijskom periodu polu-svesti gde cuce svi nasi poceci. Istina je, tamo nalazim, medju ostalim senkama, i taj brsljan. Na krovu nase zgrade, koji je ravan, postoji terasa koju smo mi zvali velika - velika u poredjenju sa malom, samo nasom terasom koja vodi u stan. Na ovoj velikoj terasi - koja je zapravo bila delom nas krov a delom krov nase komsinice - leti se prostirao ves koji je zimi odlazio na tavan; tu je jos bila i ona sipka za tresenje tepiha na kojoj su bile okacene sestrina i moja ljuljaska, kao i jedan stari sanduk u kome smo drzale one igracke koje nisu bile medju najglavnijima niti najomiljenijima ali koje su na ovom mestu poprimale neko svojstvo slicno zakopanom blagu. Tu sam provodila vreme jos dok sam bila u kolicima, kao i kada sam tek prohodala; tu sam vozila prvi biciklic, po plocama od betona izmedju kojih je rasla trava; moja sestra i ja smo se tu dobacivale loptama, koje su cesto nalazile puta preko ograde, pa sve dole do nekih dvorista; crtale smo kredama, razapinjale lastis i igrale skolice. Tata je zalivao ovu terasu leti vodom iz gumenog creva kako bi rashladio prevruci stan ispod tih uzarenih betonskih ploca. Kasnije sam tamo odlazila u trenucima kada sam trazila samocu. Veceri gore bile su lepe, laste su sumanuto lovile musice a ja vezbala delove iz Sekspirovih dela koje je trebalo nauciti napamet za cas engleskog.

Na ovoj je terasi tokom naseg detinjstva profesor Cirkovic, predsednik kucnog saveta sa V sprata, gajio cvece. Ne znam da li je tu brigu o cvecu nasledio od svoje zene ili je to bio bas njegov hobi; no cesto smo ga uvece sretali kada je isao da ga zaliva a mi kretale kuci na crtane filmove. Nije to bilo bas Bog zna kakvo cvece - razne Petunije i tako to - no ipak je bilo lepo a nestalo je zajedno sa njim. Medju tim cvecem a okolo rupe od svetlarnika, bilo je nekoliko sanduka sa brsljanom koji se spustao sa ograde skoro do poda. Volela sam taj brsljen a ljubav prema njemu uopste, mislim, potice od tada, od tog brsljana profesora Cirkovica.

Kasnije se tako desilo da je, u osnovnoj skoli, nastavnica engleskog - vec jednom pominjana Mirjam - odlucila da svakome od nas kaze kako bi se to zvao na engleskom; neka imena su bila veoma jednostavna za prevod : Marija-Mary, Pavle - Paul, Jovan- John; ja sam, pak, nekako ispala bas Ivy, to mi je smislila i rekla da se tako zove neka biljka. Kasnije sam shvatila i koja :)

Nesvesna bas sasvim svega ovoga cesto sam tako s nekom narocitom ljubavlju gledala taj brsljan a narocito onda kada bi prekrivao neku staru gvozdenu ogradu, stepeniste ili cak celu zgradu. Jedna takva lepa kuca, sa dvoristem uvek u nekoj polu-pomracini i ogradom od kovanog gvozdja oko koje se uvijao brsljan postojala je- i jos uvek postoji - u ulici bivsoj 29. novembra a sada, mislim, Despota Stefana. Nemam sliku te kuce a nije to ni vazno - takvih dvorista i kuca ima jos, u Siminoj i drugde. Ovu pominjem samo zato sto je, tako zarasla u tom voljenom brsljanu u meni budila mnoga mastanja :) Postoji nesto neodoljivo i posve misticno u starim kucama, ogradama od kovanog gvozdja oko kojih se uvija, pa ih cak i prekriva - brsljan; takve su kuce cak veoma cesto i dalje obuzete tom biljkom koja se onda rado siri po zidovima i stepenistima, dajuci neki kvalitet opste usnulosti i bajkovitosti. Uvek se cini da se iza prozora takve jedne obrasle kuce, koja pociva u vecitoj zelenoj senci, krije neka neverovatno zanimljiva i drevna prica, tragicna koliko i lepa. Tu misticnost i bajkovitost, tamni neki, senoviti i zemljani kvalitet daje upravo brsljan.

Brsljan je, kazu oni koji znaju o tim stvarima, drvenasta biljka penjacica ili puzavica koja se penje ili puzi sitnim korenjem koje pripaja uz podlogu. Kada je izlozena suncu ova biljka cveta a cvetovi prilicno jako mirisu. Plod  tamnomodrog boba je neprijatnog, gorkog ukusa. Naziva se Hedera Helix. Naravno, kao i vecina pojavnog sveta, i ova biljka zivela je i jedan uzbudljiviji zivot no sto je puko penjanje ili puzanje - kroz umetnost i simboliku :) S obzirom da je izuzetno otporan i zimzelen brsljan je smatran simbolom plodnosti i besmrtnosti; rani hriscani imali su taj obicaj da svoje mrtve sahranjuju na podlozi od brsljanovog lisca a pored toga i u srednjem veku on se moze naci kao ukras na mnogim crkvama. Posto se brsljan rado penje i cvrsto pribija uz drvece - smatran je i simbolom vernosti i sretnog braka, kao i simbolom zenstvenosti. Stari hriscani su takodje verovali da vestice odaju svoju pravu narav pred krstom sacinjenim od brsljana. Zbog svog zimzelenog svojstva brsljan se u Engleskoj smatra i bozicnom biljkom pa se uparuje sa zelenikom : brsljan (ivy) je pri tome zensko, zelenika (holly) je musko a zajedno tvore harmoniju u braku. 

No, pre hriscana brsljan je dugo egzistirao u svesti divnih ljudi iz antike :) Egipcani su brsljan povezivali sa Ozirisom na slican nacin na koji su ga Grci povezivali sa Dionisom; Oziris je slikan sa stapom od brsljana kao sto je i Dionisov stap bio isprepletan ovom biljkom a cesto nosi i venac od brsljana kao na slici desno. Smatralo se da je nakon rodjenja Dionisa spasao jedan izdanak brsljana zbog cega on nosi epitet kissos sto znaci brsljan. Povezivan cesto sa vinom - hladno svojstvo brsljana kao senovite biljke je protivteza vatrenom svojstvu vina - kod Grka brsljan postaje simbol besmrtnosti, zivotne snage i radosti. Cak se veruje da onaj ko nosi na glavi venac od brsljana ne moze da se napije, te eto jos jedne, korisne veze vina i brsljana. Mozda i zato da se ne bi opio, jer znamo da je to itekako voleo, Aleksandar Veliki bio je krunisan upravo jednim takvim vencem dok se vracao iz pohoda na Indiju. Rimljani su brsljan povezivali sa intelektualnim postignucima a takodje su veoma voleli i da njime ukrasavaju svoje vrtove. I Kelti su brsljan povezivali sa intelektom te su pleli vencice od njega kojima su tezili da postignu jasnocu misli. Inace su oni ovu biljku smatrali simbolom rasta i obnove, veza i prijateljstava, tacnije - svih veza sa ljudima ali i simbolom jacine ljudskog duha i prezivljavanja. Pored ovoga Kelti su ga poistovecivali sa boginjom Arianrhod - "Srebrni krug" ili " Zvezdana boginja" cija je palata Aurora Borealis. Ova boginja je bila cuvar srebrnog zvezdanog tocka, simbola vremena i karme ili "Oar"-a, broda koji je prevozio mrtve u mesecevu zemlju. Obozavanje ovog lunarnog bozanstva ukljucivalo je i ritual koji je otvarao vrata ka jednoj drugoj, vilenjackoj dimenziji; tako brsljan predstavlja i misticno i misteriozno.

Medjutim, pored toga sto je otvarao vrata ka vilenjackoj dimenziji i prociscavao intelekt - brsljanu se u antici takodje pripisivalo i ne malo medicinsko, lekovito svojstvo. Ovu biljku je tako promovisao i arhi-lekar Hipokrat, kao i Dioskurid, poznati vojni lekar iz vremena Nerona. U srednjem veku Hildegard fon Bingen, svestrana opatica benediktinskog reda, koja je kasnije postala svetiteljka a koju su takodje zvali i Sibila sa Rajne, smatrala je da bolest iz bolesnika moze preci u ovu cudotvornu biljku. Nakon sto je jedan lekar u 19. veku primetio da deca u nekim delovima juzne Francuske manje pate od kaslja zakljucio je, posmatrajuci ih i to da je to stoga sto piju uz posuda napravljenih od brsljanovog drveta; od tada se brsljan koristi cesto kod problema sa disajnim putevima.

U vremenu sadasnjem brsljan opet srecem svakodnevno u setnjama sa Geom po keju, narocito u onom delu gde je svojevrsna "sumica" a koja ponekad bas zbog tog brsljana moze da se ucini cudesno izdvojena i od setaca po ljudskim stazama keja, kao i od saobracaja koji na samo par metara odatle jednako huji.

Primetila sam, medjutim, zanimljivu stvar : brsljan bira na koje ce se drvo uspentrati. Po kom principu se to medju brsljanom odlucuje - zaista ne znam, no jasno je da on nece na tek bilo koje drvo. Na nekim stablima ima ga mnogo kao i okolo njih; vec na sledecem nema ni traga od njega. To deluje skoro kao da brsljan ima a mind of its own sto bi mozda bilo i malo zastrasujuce da nije toliko divan, udav jedan parazitski. Nacula sam da se brsljan lako presadjuje te da stoga ne postoji seme brsljana; da bi trebalo samo otkinuti deo i zabosti ili poloziti u zemlju i da ce se on gotovo sigurno primiti, jer je veoma otporan. Za sada mi nije uspelo ali to mozda ima veze i sa tim sto mi se ponkad desi da zaboravim na cvece i njegove potrebe za redovnim zalivanjem ;) Videla sam i kako izgleda cvet brsljana jer se u ulici do nase dosta brsljana izlaze suncu. Moram medjutim reci da takav brsljan vise uopste na brsljan ne lici, da je to onda jedna obicna biljka uobicajenih listova za koju ne bih ni pogodila da je brsljan da ne znam. Tek kada je u pripojen uz neko veliko drvo ili razastrt podno njega u senci brsljan pokazuje svoju pravu, prepoznatljivu lepotu. Mozda ga toliko i volim zato sto je biljka senke; senka gotovo uvek nagovestava ponesto skriveno i tajno.

Na kraju bih samo jos da pomenem da iako je slikao toliko drugog cveca i bilja - narocito one gotovo poslovicne suncokrete - omiljena biljka Van Gogu bila je - brsljan. Njegov grob prekriven je brsljanom a kada je, ne tako dugo posle njega, umro i njegov brat Teo - sahranjen je pored Vinsenta; i nad njegovim grobom posadjen je brsljan. Tokom godina ova dva zasada brsljana potpuno su srasla, sto je simbolicno i dirljivo kada se uzmu snazne veze izmedju ova dva brata.

Evo i jedne njegove slike, ispunjene brsljanom  :

                                Stabla sa brsljanom, juli 1889.


U umetnosti brsljan se, u skladu sa svojom skrovitom prilikom, retko srece kao veoma prominentan ali je njegovo prikazivanje ipak cesto; samo bi trebalo zagledati malo bolje.

Zbog svojih dekorativnih listova pojavljuje se neretko, iako, kako njegova prilika i nalaze, cesto ostaje u senci. Jedna od meni omiljenih slika na kojima je brsljan malo istaknutiji  (ne racunajuci onog Muhu sa samog pocetka:) jeste slika April Love engleskog slikara Artura Hjuza. Hjuz nije pripadao Prerafaelitima u strogom smislu te reci, medjutim njihovo delo kao i ideje koje su izlozili u casopisu The Germ uticali su na njega te je svoj stil prilagodio tim novim tendencijama. Stoga se on ipak smatra Prerafaelitom. Ovu sliku, koju je naslikao samo par meseci posle svoje zenidbe, te izlozio 1856., kupio je Vilijem Moris,koji je potpuno njome ocaran,poslao svog najboljeg drugara slikara Burn Dzonsa sa cekom; Burn Dzons je odmah odjurio do Hjuzovog ateljea u strahu da neko sliku nije vec kupio. Na ovoj slici brsljan je svuda okolo devojke tvoreci gotovo kakvu zavesu; iako njegova uloga ovde nije velika za mene on opet znaci mistiku i san. U stvari, ovde se govori o nestalnosti mladalacke ljubavi; na ovoj reprodukciji se to ne vidi ali na tlu se nalazi ruza koju je devojka slucajno ispustila i u cije rasute latice ona sada gleda; pozadi nje nalazi se jedva vidljivi udvarac koji se sagao da joj poljubi ruku. Ona medjutim vise paznje posvecuje nastradalom cvetu, svojevrsnom simbolu prolaznosti ljubavi, nego njemu. Ovu sliku pratio je i citat iz jedne Tenisonove pesme :

Love is hurt with jar and fret,
Love is made a vague regret,
Eyes with idle tears are set,
Idle habit links us yet;
What is Love? For we forget.
Ah no, no.